U iskustvu evropskih zemalja ne može se naći nijedan primer u kome je moguće sistem tako nacrtati i razdvojiti potpuno na jedan vrlo precizan način, sistem koji se obavlja u državnim ustanovama, usluge koje pružaju ustanove u javnom sektoru za novac od, recimo, obaveznog osiguranja, od nekakvog sistema privatnih ustanova. Ideal je kombinovanje ova dva načina rada na pravi način, da se ne poremeti dostupnost, solidarnost i svi oni pozitivni kriterijumi ostvarivanja zdravstvenog osiguranja i zdravstvenog rada.
Reći ću sledeće, pošto će biti niz amandmana, a ima ih nekoliko, neke je Vlada usvojila, neke nije – šta je suština u ovom usvojenom rešenju.
"Zdravstveni radnik zaposlen u zdravstvenoj ustanovi i privatnoj praksi, koji radi puno radno vreme, može obavljati određene poslove zdravstvene delatnosti iz svoje struke kod svog poslodavca, odnosno kod drugog poslodavca, van redovnog radnog vremena, zaključivanjem ugovora o dopunskom radu sa direktorom zdravstvene ustanove, odnosno osnivačem privatne prakse."
Zašto uopšte termin "dopunski"? Ako se nešto radi van punog radnog vremena, to je prekovremeni rad. On se po Zakonu o radu može da plati do 30 posto od plate i onda on obesmišljava zapravo bilo kakvu varijantu dopunskog rada.
Zbog toga je dopunski rad definisan kao nešto različito od prekovremenog i dobijena je saglasnost nadležnih ministarstava, a u prvom redu Ministarstva za rad i socijalna pitanja.
Kada se može zaključiti ugovor o dopunskom radu – 1) za pružanje zdravstvenih usluga koje nisu obuhvaćene obaveznim zdravstvenim osiguranjem u pogledu sadržaja, obima i standarda, odnosno za zdravstvene usluge koje se ne ostvaruju u skladu sa načinom i postupkom ostvarivanja prava iz obaveznog osiguranja; 2) za pružanje usluga koje zdravstvena ustanova pruža za potrebe organizacije obaveznog osiguranja, a za koje ne može na drugačiji način da obezbedi odgovarajuće zdravstvene radnike; 3) za pružanje usluga koje zdravstvena ustanova pruža za potrebe lica koja nemaju svojstvo osiguranog lica po ovom zakonu.
Šta to znači? Zdravstveni radnik iz stava 1. ovog člana (a to su one usluge koje nisu obuhvaćene obaveznim osiguranjem), po prethodno pribavljenoj saglasnosti stručnog saveta i direktora zdravstvene ustanove, odnosno osnivača privatne prakse u kojoj je zaposlen, može da zaključi samo jedan ugovor o dopunskom radu sa drugim poslodavcem.
Stručni savet i direktor ustanove mogu da daju tu saglasnost samo pod uslovom da rad zdravstvenog radnika van redovnog radnog vremena, a za koji se zaključuje ugovor, ne utiče na organizaciju rada pojedinih delova zdravstvene ustanove ili ustanove u celini.
Zdravstveni radnik koji obavlja poslove po osnovu ugovora o dopunskom radu kod drugog poslodavca suprotno odredbama ovog člana čini povredu radne obaveze.
Način, postupak i uslove, kao i druga pitanja od značaja za organizovanje i obavljanje dopunskog rada propisuje ministar, čitaj: podzakonski akt.
Zaposleni radnik koji obavlja poslove po ovom osnovu može te poslove da obavi u ukupnom vremenu koje nije duže od jedne trećine za određeni broj pacijenata, odnosno zdravstvenih usluga ili medicinskih postupaka. Ministar propisuje koji je to broj pacijenata, odnosno usluga ili medicinskih postupaka, znači, podzakonski akt.
Pacijent kome je pružena ta usluga od strane zdravstvenog radnika, u skladu sa ovim članom, za usluge uplaćuje zdravstvenoj ustanovi utvrđenu naknadu, o čemu zdravstvena ustanova pacijentu izdaje račun na propisanom obrascu. Ustanova u državnoj svojini isplaćuje zdravstvenom radniku ugovorenu naknadu od naknade koju je pacijent platio zdravstvenoj ustanovi.
Zdravstvena ustanova u finansijskom planu mora posebno da iskaže i vodi sredstva koja se ovako ostvare, dužna je da pacijentu pruži potpune informacije o načinu i postupku pružanja usluga u okviru ovog dopunskog rada, kao i da na vidnom mestu u zdravstvenoj ustanovi istakne obaveštenje o mogućnostima i načinu pružanja ovakve zaštite van redovnog radnog vremena.
Pacijent koji je nezadovoljan pruženom uslugom može da uloži prigovor zaštitniku prava pacijenata u ustanovi, inspekciji, kao i upravnom odboru.
Radnik koji je zaposlen u ustanovi u državnoj svojini sa punim radnim vremenom može da obavlja određene poslove zdravstvene delatnosti iz svoje struke kod osnivača privatne prakse, znači po onom jednom ugovoru, najduže tri godine od dana stupanja na snagu ovog zakona.
Šta znače ova rešenja? Ova rešenja znače da se nešto što postoji od devedesetih godina kao mogućnost dopunskog rada do polovine radnog vremena i nešto što postoji kao mogućnost obavljanja vanstandardnih usluga u zdravstvenim ustanovama, sa mnogo prostora da se različito tumači, svodi u jedan levak koji kaže sledeće, tri su osnova: ako ja kao državni doktor radim nekakav dopunski rad, to nije moj privatni rad u državnoj ustanovi i da ja zbog toga imam sukob interesa, nego je to dopunski rad koji ustanova organizuje onda kada ima potrebe za uslugama koje su van obaveznog zdravstvenog osiguranja, a da pri tome ne remeti organizaciju redovnog rada.
Na primer, jedan od centara bi mogao da zatraži da ovako, dopunskim radom radi nekakve usluge. Ako nije pri tome obezbedio, po pravilu kvaliteta i organizacije, da ima specijalističke preglede i pre i posle podne, da se ne čekaju duže od propisanog vremena, koje je precizno rečeno, onda neće dobiti saglasnost, jer u podzakonskom aktu će vrlo strogo da bude definisano na koji se način, za koje usluge i u kolikom broju najviše može dati dozvola za ovakav rad.
Novac se plaća sa računom ustanovi, ustanova po ugovoru plaća one koji rade.
Drugi osnov za ovo je – na primer, grad koji je 400 kilometara od Beograda i ima potrebe za komplikovanom operacijom, ima uslove, a nema stručnjaka, može da sklopi ugovor o dopunskom radu i da stručnjak iz velikog grada dođe jednom u 20 dana i da operiše, jer je neracionalno zapošljavati posebno čoveka koji će na licu mesta raditi nešto što se ne radi svakodnevno; to je drugi osnov.
Treći osnov je pomenut malopre, u izlaganju prethodnika – mogućnost čoveka koji nema zdravstveno osiguranje, koji dođe da mu se uradi neka komplikovana operacija. Zašto ga ne operišemo sutra pre podne, nego izvodimo sa dopunskim radom?
Zato što ako dođe sutra pre podne i bude operisan za novac koji je van novca obaveznog zdravstvenog osiguranja, onda trpi neki građanin Srbije koji treba da bude operisan sutra pre podne, jer je platio obavezno zdravstveno osiguranje.
Dakle, dopunski rad, kao kategorija koja se ovde reguliše zakonom, praktično treba da reši problem lečenja ljudi koji nemaju status osiguranog lica u ovoj zemlji, a imaju potrebu da se leče u zdravstvenim ustanovama. Ili, ako zamislimo situaciju da se odjednom pojavi veliki broj ljudi koji ima ugovor sa nekim privatnim osiguranjem i dolazi iz inostranstva i želi da se leči u jednoj ustanovi; ukoliko nema institucije dopunskog rada, onda nijedna državna ustanova ne može da preuzme obavezu da leči ljude iz tog privatnog osiguranja ukoliko nema kategoriju dopunskog rada. Ako ih prihvati na lečenje, onda to ide na uštrb osiguranika iz obaveznog zdravstvenog osiguranja.
Elem, ovaj mehanizam obezbeđuje da u naredne tri godine čovek može da ima puno radno vreme i da još 1/3 radi van ustanove samo kod jednog poslodavca i da posle tri godine više to pravo nema. Posle toga se primenjuju odredbe Zakona o radu i radnim odnosima.
Sve ovo što piše u članovima 199, 200, 201, 202, 203. i 275a, po ovom prihvatanju amandmana, nije obaveza, nego je mogućnost koja predstavlja regulisanje tokova novca u zdravstvenom sistemu na jedan jasan način i pri tom štiti interese baš onoga ko nema novac u džepu, jer insistira da organizacija posla za novac obaveznog zdravstvenog osiguranja bude što bolja, da ustanova, umesto da sada, u nedelju u 19,15 sve stoji zaključano sa ugašenim svetlima, može dopunskim radom da ostvari prihod i da to bude tržište zdravstvenih usluga, u kojima se znaju uloge i zdravstvenih ustanova, bile one državne ili privatne, i privatne prakse, i da međusobne relacije budu precizno definisane.

Da li još neko želi reč o ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 199. amandman je podnela narodni poslanik Vesna Lalić.
Vlada je prihvatila amandman. Odbor za zdravlje i porodicu nije prihvatio amandman. Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? Izvinite, gospodine Mariću.
Nemojte shvatiti ovo kao ograničenje poslaničkog prava, još jednom upozoravam, zbog obaveznih konsultacija koje predsednik Skupštine mora da obavi pauza će biti tačno od 19,25 do 19,35 časova.

Trudiću se da budem precizan i kratak, s obzirom da je gospodin ministar detaljno obrazložio član 199. i amandman koji je poslanička grupa G17 plus podnela. Ne bih ponavljao ono što je već ministar rekao.
Tu se javio jedan tehnički problem, da je Vlada prihvatila amandman, a da se nekim preglasavanjem u Odboru za zdravlje i porodicu desilo da Odbor nije prihvatio. Jednostavno, bila je neka tesna većina. Zbog drugih stavova i drugačijeg mišljenja pojedinih poslanika tako se to desilo.
Ne bih ponavljao što sadrži naš amandman u članu 199, nego bih kratko rekao, pošto ima devet amandmana na član 199, apsolutno se radi o vrlo važnom članu, ali nažalost, ima različitih stavova i dilema. Sve ove amandmane bih sveo u tri aspekta. Prvi aspekt je u onim amandmanima gde se traži da se ovaj član briše, jednostavno, želi se time da se ništa ne menja u našem zdravstvenom sistemu, što mislim da nije dobro.
Drugi aspekt je da se parcijalno srede neke stvari u oblasti zdravstvene zaštite, u oblasti dopunskog rada, što isto nije dobro.
Naš cilj je, s obzirom da smo vrlo detaljno proučili sve ovo i podneli amandman koji je Vlada prihvatila, da zakonski regulišemo upravo veliki problem koji se trenutno javlja u zdravstvu – rad na crno, i konačno da legalizujemo svaki dopunski rad u zdravstvu. To ćemo upravo učiniti prihvatanjem i glasanjem za ovaj naš amandman.
Ovde se precizno kaže da niko od nas zdravstvenih radnika ne može samoinicijativno da dopunski radi. Tačno se kaže da postoje tri uslova pod kojima možemo dopunski da radimo. Ne bih opet ponavljao. Kaže se da o tome odlučuje zdravstveni savet i direktor zdravstvene ustanove, o tome šta ćemo mi dopunski da radimo.
S druge strane, vrlo je značajno da će u finansijskom planu biti tačno zapisano koliko je ko naplatio uslugu, koliko je ko usluga uradio i zbog čega je nekome uzeo novac. Znači, radi se o vrlo preciznom članu. Za razliku od nekih koji smatraju da je ovo generator korupcije, upravo mislim da je ovo antikorupcijski član i da će ovaj član omogućiti da svi pošteno dodatno radimo u zdravstvu.

Dobro je imati različite stavove. Izvolite.

Kao predsednik Odbora moram da iznesem jednu konstataciju pred vama. Uvaženi kolega Marić, čiji stav apsolutno poštujem, koji se zalaže za amandman koji je on sa svojim koleginicama podneo, kaže da je na Odboru tesnom većinom izglasan. Tesnom većinom su svi amandmani i Vlade i predlagača prolazili. To je opšta pojava.
Sa druge strane, legitimno pravo je da se Odbor izjasni i Odbor je smatrao, u većini, da je to bolji predlog. To je cela istina. Znači, Odbor, treba znati i treba kazati, smatra da je predlog kolege Vučićevića, za koji smo glasali, daleko bolji. To je istina.

Svakako, tesna većina je većina i tu nema spora. Potpuno ste u pravu. Ne razumem tu vrstu primedbe.
Izvolite, gospodine Vučićeviću.

Kolege poslanici, mislim da je možda kolega Marić to sad rekao, možda nije tako ni mislio, ali struka je jedno, amandman Vlade je drugo. Ako je amandman Vlade, on se automatski prihvata ovde. Struka ima pravo Odboru za zdravlje, ne kako je rečeno, nekim preglasavanjem... Ja u Odboru nikada nisam nastojao da nekoga preglasam, nego sam nastojao da svoje mišljenje i svoj stav, ako mogu, na Odboru iznesem i da ubedim Odbor ili Odbor da ubedi mene da to što sam rekao nije u redu.
Odbor za zdravlje u republičkom parlamentu je sastavljen od lekara i on čini struku. Meni je drago da je struka prihvatila taj amandman, a da li će on u Skupštini biti prihvaćen, to ne zavisi ni od Odbora za zdravlje, ne zavisi ni od mene, zavisi od većine u ovom parlamentu. To ćemo videti sutra kad bude bilo glasanje.

I u tom slučaju će tesna većina biti većina. Osnovno demokratsko pravilo.
Izvolite, gospodine Mariću.

Hteo bih samo kratko da se izvinim kolegama. Nijednog momenta nisam imao nameru da ih uvredim. Zašto sam rekao – preglasan tesnom većinom? Upravo zbog toga što smo posle toga amandmane koje smo mi podneli na članove 200. i 201. izglasali većinom, a prethodni član 199. totalno se ne slaže sa ova naša dva amandmana na članove 200. i 201. Zbog toga sam to komentarisao.

Hvala, gospodine Mariću, mada lično teško mogu da povežem sve to. Ja nisam član odbora.
Pauza do 19,35 časova. Hvala vam na odgovornosti.
(Posle pauze – 19.45)