Da li se još neko javlja za reč o ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 213. amandman je podneo narodni poslanik Miroslav Nedeljković.
Vlada i Odbor za zdravlje i porodicu nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Paja Momčilov.

Poštovani narodni poslanici, bliži se već 21,00 sat, a mi smo ovde od 10,00 pre podne. Poslanici SRS su uradili ono što smo i obećali. Povodom šest amandmana nismo izlazili da ih obrazlažemo. Delimično smo već davali obrazloženja ranije.
Neću obrazlagati ovaj amandman, jer apsolutno je apsurdno da išta i pokušam sada da objasnim malom broju narodnih poslanika ovde. Apsurdno je i da naše gledalište zamaramo dalje jednom sterilnom raspravom.
Dozvolite mi samo nekoliko rečenica na kraju, pošto se više neću javljati.
Zdravlje, socijalno blagostanje, pa i znanje, bile bi možda neke najviše vrednosne kategorije koje neko može imati ili nemati. Neću da govorim o drugim apstraktnim, kao što su pravda, to i nije na ceni ni u ovom društvu, da neko razmišlja o nekoj pravdi.
Pobunio bih se i za neke druge važnije stvari koje se događaju nama kao narodu, ovaj parlament bi verovatno doneo i neku rezoluciju da se oslobodi naš predsednik Vojislav Šešelj, koji čami u zatvoru, a ne zna se zašto, a ne počinje mu suđenje.
Verovatno bi imao šta da kaže i o onome što se radi Slobodanu Miloševiću, ali ne treba sad tražiti to, kad vremena očigledno nisu takva.
Ono što bih na kraju ove rasprave želeo da kažem, ako je to najveća vrednost i čitav svet priznaje zdravlje kao vrhunsku vrednost, danas je sasvim jasno ko snosi odgovornost ako tog zdravlja ima, ako je ono dobro ili ako je loše, Svetska zdravstvena organizacija kaže jasno – vlada. Sada bih poručio dve stvari Vladi.
Zameram kabinetu Vojislava Koštunice, u ime poslanika SRS i mnogih lekara koji su mi se javljali ovih dana, zato što je na ovakav način dozvolio da se donose sistemski zakoni o zdravstvu.
Drugo, što je još važnije, zameram kabinetu Vojislava Koštunice što je, nakon pet godina od revolucije kojom je DOS došao na vlast, Srbiji dao ovako loše zakone. Praksa će pokazati, mi nećemo da ulazimo u duel.
Na samom kraju, par reči o ministru. Gospodine ministre, vi ste sjajan stručnjak i to niko ne spori, ali ste izuzetno loš ministar. Gospodin Toma Nikolić vam je to rekao u ime poslaničke grupe SRS. Evo, kazaću dodatno zašto.
Gospodine ministre, vi imate slab demokratski kapacitet. Gospodine ministre, vi hoćete da budete jedini vlasnik istine. Gospodine ministre, vi ovde u parlamentu kažete "dobar primer, loš primer". Ne sme tako da se govori u parlamentu.
Nemojte vi da vrednujete. Ministar znači sluga narodu. Vi hoćete da budete vrhovni arbitar, hoćete da namećete svoje mišljenje, i to je loš ministar.
Prema tome, gospodine ministre, mi smo imali i pitanja koja smo hteli da vam postavimo.
Mi ćemo biti prinuđeni da ih pismeno postavimo.
Takođe zameramo i medijima što sve ovo prećutkuju. Mediji dirigovani, kako elektronski, tako i pisani, ovu sramotu i ovu bruku prećutkuju.
Hvala Bogu što se ovo gleda, srpski narod je ipak informisan šta se događa.
Toliko mi imamo da kažemo i nećemo da polemišemo više ni sa kim ni o čemu. Verovatno ćemo na konferenciju za štampu postaviti naša pitanja vašem ministarstvu i vama lično. Hvala.

Hvala vama, gospodine Momčilov.
Reč ima ministar Tomica Milosavljević.

Zahvaljujem kolegi Momčilovu na rečima koje mi je uputio, ali mislim da pre svega kao ministar dugujem zahvalnost svim poslanicima, jer smo ovih nekoliko dana vodili jedan visok nivo akademske rasprave, kako god ko tumačio, o našem poslu, bez obzira što nisu svi doktori i što nisu svi zdravstveni profesionalci.
Od stotinu amandmana, koliko je bilo na zakon o zdravstvenoj zaštiti, 20 - 25% je uvaženo i ugrađeno u finalni tekst Predloga zakona, o kome ćete kao poslanici odlučivati sutra.
Odluka će biti vaša, kao autentičnih predstavnika izborne volje građana; 250 poslanika odlučuje o predlozima zakona.
Već smo najveći deo objašnjenja o najvažnijim pitanjima iz ovog rešenja rekli.
Ono što želim da kažem povodom ovog amandmana i ovih nekoliko o kojima sada pričamo i povodom čitavog seta zakona, što je inače pominjano nekoliko puta, ovi propisi su bazirani na analizi i na naporu koji nije od juče i nije samo od ove godine.
Kada se govori, na primer, o komorama, onda se može govoriti o naporima činjenim čitavih 90-tih, i 1994. godine, posle toga 1996. i 1997. godine, a posle toga 2000, 2001, 2002, 2003. i 2004. godine.
Konačno lekari, stomatolozi, farmaceuti, biohemičari, sestre dobijaju komoru kao nezavisnu profesionalnu instituciju, koja za njih predstavlja dodatnu obavezu zbog licenci koje njih, s jedne strane, obavezuju, ali struka vrlo dobro zna da licenca znači podizanje nivoa dostojanstva.
Ako me bilo šta rukovodi ovim poslom, pa i da sedim sa vama i da govorim o tome šta smo vam mi kao Vlada predložili, onda je to na prvom mestu glavni cilj, a to je povećanje dostojanstva ljudi, građana koji dolaze da se leče kod nas i povećanje dostojanstva nas koji se trudimo da im pružimo ono što oni od nas očekuju.
To je nekada lek, nekad je uteha, nekad je buđenje nade.

Hvala vama, gospodine ministre.
Da li se još neko javlja za reč o ovom amandmanu? (Ne.)
Na naslov iznad člana 214. i članove 214 - 218. amandman je podneo narodni poslanik Zlatan Jovanović.
Vlada i Odbor za zdravlje i porodicu nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Zlatan Jovanović.

Dame i gospodo poslanici, moj amandman je logična posledica amandmana koji je podneo gospodin Nedeljković na član 213.
Naime, radi se o akreditaciji zdravstvenih ustanova.
Naravno, nemam iluzija da će predlagač prihvatiti ovaj amandman, s obzirom da se radi o dve potpuno različite koncepcije, o koncepciji predlagača i našoj koncepciji.
Međutim, ono što je ovde čudno jeste što je 94 amandmana ostalo neprihvaćeno od strane predlagača, a među ta 94 amandmana najviše je amandmana Srpske radikalne stranke.
Međutim, treba reći da tu ima amandmana svih poslaničkih grupa, i DSS, i G17 plus, i NS i drugih stranaka, pa čak Skupštine AP Vojvodine. To znači da niko nije zadovoljan ovim zakonom, odnosno to govori koliko je ovaj zakon dobar ili koliko je kvalitetan.
Srpska radikalna stranka neće prihvatiti i neće glasati za ovaj zakon, jer je loš.
Mi nemamo poverenje u gospodina ministra. S obzirom da je on već četiri godine ministar, bio je u prethodnoj vladi i u ovoj je, on je dokazao u više navrata da ne zaslužuje naše poverenje. Navešću samo par primera zbog kojih mi ne možemo da verujemo gospodinu Milosavljeviću.
Prvi primer se odnosi na reformu Službe za transfuziju krvi Srbije, koja je započela pre nekoliko godina.
Naime, negde 2002. godine EU je preko Evropske agencije za rekonstrukciju izdvojila preko pet miliona evra za reformu Službe za transfuziju krvi Srbije. Tada je jasno rečeno da od tih pet miliona evra tri i po miliona treba da idu za nabavku opreme, a ostatak za konsalting.
Ideja EU bila je da se ta tri i po miliona ulože u kompletiranje jedinice za frakcionisanje krvne plazme na Institutu za transfuziju krvi u Beogradu.
Naravno, to je ideja koja je dobra i koja treba biti prihvaćena od stručne javnosti ovde. Od stručne javnosti je i prihvaćena.
Međutim, neki krugovi ovde, krugovi koji su oko ministra Milosavljevića, nisu prihvatili takvu ideju, odnosno učinili su sve da se to na taj način ne realizuje.
Počelo je sve izborom kuće za konsalting, izborom "Sofreka", pri čemu dolazi do promene prvobitnog cilja i ona stavka koja je glasila za nabavku opreme, odnosno kompletiranje jedinice za frakcionisanje krvne plazme je izbrisana.
Umesto toga, krenulo se u gašenje tog centra za frakcionisanje krvne plazme u Beogradu. Kakve su posledice toga? Posledice su katastrofalne za Srbiju.
Odmah da kažem da ja nisam iz struke, ja sam diplomirani mašinski inženjer, sve ovo što pričam je došlo iz struke. Kakve su posledice? Prvo, šta se dobija frakcionisanjem krvne plazme? Dobijaju se, po informacijama koje imam iz struke, krvni derivati koji se koriste u lečenju nekih teških bolesti.
Ukoliko Srbija nema taj centar, krvna plazma iz Srbije se mora van zemlje negde slati na frakcionisanje.
Ideja je da se to radi uslužno van Srbije. Kada se radi van Srbije, onda postoji rizik. Postoji rizik da produkti koji se vrate u Srbiju ne budu od krvne plazme koja je poslata iz Srbije.
Naime, svi ti centri van Srbije neće frakcionisati samo srpsku plazmu, već će istovremeno frakcionisati i krvnu plazmu iz drugih regiona, Afrike, Azije i ko zna odakle.
Ukoliko se ti krvni derivati vrate u Srbiju, koji nisu domaćeg porekla, to će dovesti do poremećaja zdravlja ljudi koji budu koristili te krvne produkte, odnosno do poremećaja imunološkog sistema kompletne nacije.
Znači, imamo problem da neko svesno pokušava da ugrozi zdravlje kompletne nacije. Ako se to radi svesno, a ovde je to de fakto činjenica da se radi svesno, onda se to može nazvati samo jednim imenom, a to je izdaja, odnosno veleizdaja.
To je ravno veleizdaji. I ova reforma u Službi za transfuziju krvi Srbije istovetna je po posledicama, možda i pogubnija od reforme koju je sproveo današnji predsednik Srbije, a tada ministar odbrane ove naše zajedničke države, gospodin Tadić, kada je unakazio i uništio našu vojsku.
Šta se dalje dešava? Pored tog segmenta oko krvne plazme, ova grupa koja forsira i nameće ovakav projekat reforme Službe za transfuziju krvi Srbije pokušava i uspeva da ugasi autonomiju svih regionalnih centara za transfuziju krvi.
Znači, svi centri, odnosno službe za transfuziju koje su radile pri zdravstvenim centrima po regionima, stavljaju se pod jednu centralnu vlast, odnosno da budem precizniji, u Srbiji se ostavljaju samo tri centra, Beograd, Niš i Novi Sad, a svi regionalni se gase u smislu da se gasi njihova autonomija. Oni sada posluju kao radne jedinice pri ovim, i to je teško mukom zaposlenih tamo izdejstvovano da budu radne jedinice.
Ideja je bila da se krv sa prostora cele Srbije šalje u ova tri centra, a zatim da ova tri centra vraćaju određen broj jedinica krvi, po svojoj proceni naravno, u zdravstvene centre po okruzima.
Nije mi jasno zbog čega se to radi. Nije mi jasno ko je autor ovakve reforme.
Dolazim iz Zlatiborskog okruga, Služba za transfuziju pri Zdravstvenom centru u Užicu je funkcionisala izuzetno dobro. Svi oni koji su pružili otpor ovakvoj reformi su sklonjeni.
Iako su i dobrovoljni davaoci krvi iz Zlatiborskog okruga i svih opština uputili apel, verovatno i vama kao ministru, iako su i rukovodstva svih deset opština iz okruga donela jednu zajedničku deklaraciju, koju su potpisali predsednici svih deset opština, koju su potpisali i predsednici udruženja dobrovoljnih davalaca svih deset opština, bez obzira na sve te apele, radi se o preko 300.000 građana koje ovaj zdravstveni centar opslužuje, ta služba pri Zdravstvenom centru Užice gasi se, u smislu da se njena autonomija ukida i ona sada mora da posluje kao radna jedinica.
Opet kažem da je to sa teškom mukom isposlovano da bude radna jedinica. Sve su to razlozi zbog kojih mi nemamo poverenje u gospodina Milosavljevića.
Koristim priliku da postavim poslaničko pitanje, koje bi trebalo da glasi – interesuje me ko je autor ovakve reforme Službe za transfuziju krvi Srbije?
Ako je prvobitna ideja bila drugačija, ako je prvobitna ideja bila da frakcionisanje krvne plazme funkcioniše u Srbiji, zašto je i ko je promenio tu ideju?
Da podsetim, sve države oko nas, odnosno skoro sve, imaju ove centre i bore se da ti centri opstanu i da prežive. Austrija ima tri takva centra, od kojih jedan radi samo za Austriju a druga dva rade uslužnu preradu.
Znači, jedan je samo za njihove građane, da ne bi mešali svoju krvnu plazmu sa drugima. Kod nas se radi suprotno. Rekao sam da je to ravno izdaji, ako je sve ovo tačno.
Drugo pitanje koje postavljam – koliko je novca potrošeno do sada za ove namene?
Znači, pored onih pet miliona koja je EU izdvojila kao donaciju, koliko je do sada potrošeno iz budžeta, s obzirom da je reforma još uvek u nekoj početnoj fazi?
Drugi primer na koji sam hteo da ukažem, koji je takođe jedan od razloga za naše nepoverenje prema našem ministru zdravlja, jeste da se opet nešto dešava u Užicu u Zdravstvenom centru, a čujem da se isto dešava i u Sremskoj Mitrovici, možda i u nekim drugim regionalnim centrima.
Naime, radi se o rekonstrukciji dela Zdravstvenog centra u Užicu, a čujem da se i u Sremskoj Mitrovici isto to radi.
Neću prepričavati ono što se priča tamo, i u Zdravstvenom centru i u javnosti, i zato ću postaviti samo pitanje.
Prvo pitanje je – ko je predsednik i ko su članovi tenderske komisije koja je sprovela tender za izvođenje radova u Zdravstvenom centru u Užicu?
Drugo pitanje, znam ko je dobio radove, to piše na tabli na Zdravstvenom centru, znam ko izvodi radove, ali mene interesuje – ko je vlasnik preduzeća koje je na tenderu dobilo ovaj posao?
Treće pitanje – šta je osnovna delatnost ovog preduzeća? Zahvaljujem.

Hvala vam, gospodine Jovanoviću. Samo trenutak. Ukupno je pet pitanja, da li je tako? Da ujutru proverimo. Dakle, dva, pa tri. Hvala vam.
Izvolite, ministre Milosavljeviću.

Poštovane dame i gospodo, što se tiče poslaničkih pitanja, za to postoji procedura, pretpostavljam. To znači, na svako pitanje koje je u ovom parlamentu postavljeno kao poslaničko pitanje Ministarstvo zdravlja je odgovorilo u predviđenom roku.
Krajnje dobronamerno, da sam na vašem mestu teško da bih se usudio da kao mašinski inženjer govorim u ime nekog, ali...

Ali, izvinite, ministre.

Dozvolite, iskrenost...