Da li još neko želi reč?
Reč ima narodni poslanik Žarko Obradović, potpredsednik poslaničke grupe SPS. Izvolite.

Gospodine predsedavajući, poštovani ministre, poštovane kolege narodni poslanici, pre svega a priori želim da izrazim žaljenje što će rasprava o jednom ovako važnom zakonu sigurno ostati u senci ove kampanje koja se vodi oko Vlade i oko usvajanja budžeta, jer to se vidi po pisanju medija.
Danas se vidi, a videćete i sutra, nažalost o zakonu neće biti posvećeno onoliko prostora koliko zakon zaslužuje. Mislim da je obaveza nas, narodnih poslanika, koji budemo danas učestvovali u raspravi, da pokušamo građanima Srbije da objasnimo značaj donošenja jednog ovakvog zakona.
Naime, nalazimo se na početku 21. veka. Srbija ako želi da bude razvijena zemlja, ako želimo veći životni standard, ako želimo da se bolje živi, onda moramo razumeti potrebu donošenja jednog ovakvog zakona, što on stvara jedan normativni okvir da se nauka i tehnologija uključe u privredni razvoj da Srbija ne zaostane, da se uključi u svetske tokove i da pokušamo da prevaziđemo ove ružne stvari koje su nam se dešavale zadnjih decenija 20. veka, kada smo bili izloženi i sankcijama međunarodne zajednice i bili bombardovani, jer sve je to imalo i te kakve negativne posledice po naš ukupan društveni razvoj, a pogotovo po život građana.
Zato je važno da mi, narodni poslanici, koji budemo danas učestvovali u ovoj raspravi kažemo o ovom zakonu što više i da građani shvate da je usvajanje ovog zakona dobra pretpostavka da sutra, prekosutra bolje živimo.
Polazeći od iskustava drugih zemalja, onoga što su one već postigle, može se napraviti jedan uporedan pregled iz koga se vidi da normativni okvir samo jedna strana, da kažem, razvoja i da je tu potrebno u okviru onog što se zove okruženje i da postoji dobra organizacija.
Ali, potrebno je da postoji izuzetno dobra materijalna podloga.
Neka dokumenta koja sam uspeo da pročitam u pripremi ovog zakona govore da je, primera radi, ovaj industrijski bum koje su zemlje Dalekog Istoka postigle krajem prošlog veka i početkom ovoga, nije zasnovan samo na materijalnom ulaganju koje je nesporno, u razvoju nauke i tehnologije, nego i u strateškom opredeljenju da država bude neko ko opredeljuje, odlučuje o značaju razvojnih projekata i naravno da država zna šta joj treba da kada se vrši transfer tehnologije.
Imate različitih vrsta istraživanja, ali država treba da ima svoju strategiju i dobro je što naša država Srbija treba i ima strategiju naučnog i tehnološkog razvoja, ali je loše što mi kao država nemamo svoju strategiju razvoja.
To je loše i mora se apsolutno nadomestiti. U 21. veku ovaj početak je sigurno obeležio razvoj nauke.
Neću govoriti o ovim političkim procesima i geopolitičkim, ali nesporno je da se nova civilizacija koja se formira na početku 21. veka, zasnovana je na elektronici, robotici, veštačkoj inteligenciji i da snaga tog preobražaja jeste u nauci, u novim tehnologijama, u kulturi, u obrazovanju itd.
Ovo sve govorim da bi se razumeo početak 21. veka i potreba da se uključimo i mi što brže u te integracione procese.
Mi u Srbiji imamo poseban interes da se ulaže u nauku i da ljudi koji se bave naukom imaju dobar položaj, da su materijalno obezbeđeni, jer od njihovog kvalitetnog rada zavisi kako ćemo sutra svi živeti.
Naime, danas, početkom 21. veka, mimo političkih podela, svet se deli i na inovaciona i imitaciona društva, ona koja stvaraju i ona koja prihvataju ono što je već učinjeno, koje samo imitiraju, ako tako mogu reći, jer ona društva koja ne stvaraju i koja ne ulažu u nauku i tehnologiju i koja ne znaju šta hoće sa sobom, ona objektivno postaju kolonija. Sami znate, u koloniji se ne može dobro živeti.
Kada govorimo o ova četiri zakona, a nešto više ću reći o zakonu o naučnoistraživačkoj delatnosti, s obzirom da je on po nama noseći u ovoj objedinjenoj raspravi, bez uvrede po druge zakone, inovaciona delatnost je po nama značajan zakon, ali ne u odnosu na naučnoistraživačku delatnost.
Smatramo da je dobro što se ovaj zakon donosi.
Podsetio bih da je prethodni zakon donet pre dvanaest godina i tadašnji Zakon o naučnoistraživačkoj delatnosti, koji je Narodna skupština Republike Srbije usvojila 1993. godine, po konceptu i usvojenim rešenjima bio je kvalitetan i u suštinskom smislu jedan od dobrih zakona koje je Narodna skupština Republike Srbije usvojila.
Ali, vreme protiče i ono ima svoje tokove. Logično je da sada, 2005. godine, usvajamo jedan novi zakon, ako mogu figurativno reći, novi zakon za početak 21. veka, za novi naučni i ekonomski razvoj Srbije.
Što se tiče samog Predloga zakona, poslanička grupa SPS smatra da je on kvalitetan, i po konceptu, i po sadržaju, i po strukturi, da je sistematičan, da su predložena rešenja kvalitetna. Pravno je čist i ne izaziva nedoumice ili neka moguća različita tumačenja. Po našem mišljenju, reč je o jednom dobrom zakonu.
Suština je i to se mora shvatiti, Srbiji je ovakav zakon potreban. Rekao sam, ne samo zbog potrebe uključivanja u svetske, naučne i ekonomske tokove, nego i zbog potrebe bržeg razvoja, jer nažalost naša politička situacija se odrazila na našu ekonomsku zbilju.
Mi smo, i to je značaj, između ostalog, donošenja ovog zakona, setite se imali sankcije UN 1992. godine, 31. maja, koje su trajale više godina, i one su imale svoje negativno dejstvo i po nauku, koliko god se Vlada SPS i drugih stranaka koje su pomogle trudila da to ispravi.
Ipak, negativni efekti su postojali. Godine 1999. smo imali i agresiju NATO snaga. Sve je to imalo velike negativne posledice po privredu i narod.
Primera radi, pomenuću da je godine 1999. uništen ili delimično razoren značajan deo privrednih civilnih objekata. U privredi je, primera radi, najviše štete pretrpela industrija, u kojoj su potpuno uništeni i teško oštećeni instalirani kapaciteti.
Želim da ljudi shvate da ovo ne pričam zbog agresije, nego da bi znali da je to jedan od razloga što se Srbija, da kažem, nalazi i u naučnom i u ekonomskom stanju u kom jeste, a i da znamo ko nam je "pomogao" da budemo tu gde jesmo.
Jer, mnogo nekritički govorimo o našoj prošlosti, nažalost zaslepljeni političkih stavova koje zastupamo, pa ne želimo i neke notorne stvari 2005. godine da priznamo.
Ne danas i ne ovde od prisutnih narodnih poslanika, ali politička situacija u Srbiji je takva da ponekad, želeći da politički poentiraju, pojedine političke stranke idu najprizemnije i zaboravljaju da kažu građanima šta se zbivalo devedesetih godina i vezano za agresiju NATO.
Godine 1999. takođe je razorena velikim delom i infrastruktura, i saobraćajna, i elektroenergetska, i telekomunikacijska.
Ukupna šteta – a ona je rezultat ne samo NATO agresije, nego i međunarodnih sankcija, jer smo ranije imali sankcije i onda delimično suspendovane, pa potom obnovljene, agresiju, pa su uvedene dodatne sankcije – koja je nastala tada u Srbiji u periodu 1991. do 1999. godine iznosi, prema određenim podacima, preko 100 milijardi dolara.
Iz tih razloga izostala je veća uključenost domaće privrede u svetski ekonomski sistem. Usporen je privredni rast i pogoršan je platni bilans, tako da strukturu privrede karakteriše visoka uvozna zavisnost, veliko učešće primarnog sektora, a sve to predstavlja razvojna ograničenja. U svim tako nepovoljnim uslovima i ograničenjima, razvoj nauke i njen doprinos privrednom razvoju je ne onakav kakav bi mi želeli.
Naime, bez nauke, bez istraživanja, bez kvalitetnih i svrsishodnih razvojnih programa i projekata, bez kvalitetnih istraživača i obrazovnog sistema, bez naučnoistraživačke opreme, laboratorija itd. nema ni kvantitativnih ni kvalitativnih promena u razvojnom smislu, niti boljitka za građane i društvo.
Mislim da nema razvoja Srbije ako ne budemo ulagali u nauku i istraživanje, ali i ako nema visoke stope privrednog i društvenog razvoja, zato što bi nauka trebalo da pospeši i privredni i društveni razvoj.
Za nauku i istraživanje se mora izdvajati mnogo novca iz budžeta Republike Srbije, više nego što se to sada čini. Mislim da bi bilo dobro da nas gospodin ministar upozna koliko se sredstava iz budžeta Republike Srbije izdvaja sada za nauku, da bismo bili u situaciji da napravimo jednu komparaciju u odnosu na godine pre, pogotovo u odnosu na ovu situaciju od 2000. godine naovamo, naravno i u odnosu na godine pre, ali se one objektivno ne mogu uporediti, jer su devedesetih godina bile i sankcije i agresija.
Imam obavezu, i partijsku i ljudsku, da pomenem da je 1994-1996. godine, uprkos ekonomskoj situaciji koja je postojala u Srbiji, bilo značajno izdvajanje finansijskih sredstava za potrebe razvoja nauke. Mislim da je to bila, u onako teškim ekonomskim uslovima, jedna stvar kojom svi možemo da se podičimo i smatram da to treba istaći.
Ovo sam pomenuo ne zato što imamo potrebu da pohvalim svoje partijske kolege ili nešto da kažem o tom periodu pozitivno, nego postoji jedna profesionalna i ljudska obaveza da se to kaže, ali u kontekstu ovih zbivanja od 2000. godine pa naovamo, jer čini mi se da smo imali od 2000. godine, od 5. oktobra i formiranja vlade DOS-a, odnosno Demokratske stranke, jedan nekritički pristup prihvatanja svega iz inostranstva, neumerenog veličanja.
Imali smo drugu situaciju da nije ulagano u domaću nauku koliko ona to zaslužuje.
Iskreno rečeno, ostaje nejasno svima nama poslanicima Narodne skupštine Republike Srbije, a pretpostavljam i javnosti Srbije, gde su otišla ona ogromna finansijska sredstva koja su Srbiji data kroz donacije, gde su se jednostavno izgubila, pošto je reč o ogromnim sredstvima, a nauka od toga mnogo videla nije.
U budžetu, prema saznanjima koja posedujem, sredstva su bila daleko manja nego što to nauka zaslužuje, a nažalost imali smo i jednu situaciju, pa sam danas pokušavao sa par kolega svojih da proverim, da vidim da nisam ipak pogrešio, ali koliko me pamćenje služi, koliko je bio loš odnos vlade DOS- a prema našoj domaćoj nauci i ljudima koji se bave naukom pokazuje i jedan primer. Ne znam da li se sećate, ali 2002. godine pojedini naučni projekti i radovi su slati na recenziju u Bolonju, pa su neki naši uvaženi profesori dobili negativne ocene od strane naučnika iz Italije, a radovi su se odnosili na našu nacionalnu istoriju. Čini mi se da je profesor Radoš Ljušić bio jedan od njih koji je dobio ocenu da su mu radovi nacionalistički.
Ovo govorim i u kontekstu odnosa prema domaćoj nauci i odlivanja sredstava i idolopoklonstva u odnosu na sve što dolazi spolja.
Poslanici SPS i generalno SPS zainteresovani smo da se što više ulaže u nauku. Jednostavno, smatramo da je to potreba Srbije. Zna se da razvijene zemlje ulažu jako mnogo u nauku. Naše izdvajanje devedesetih godina, koliko znam, bilo je ispod jedan posto bruto nacionalnog dohotka, a razvijene zemlje su u tom periodu izdvajale oko dva posto bruto nacionalnog dohotka, a one najrazvijenije preko dva posto, tri, neke čak i više.
Inače, malo se zna da je malo zemalja u svetu koje u toj razmeni tehnologije imaju pozitivan bilans, da izvoze više tehnološkog znanja i inovacije u odnosu na ono što uvoze. Naravno, mi nismo među tim srećnicima, ali možemo dosta da učinimo da pospešimo nauku u našoj zemlji i da od toga država ima veliku korist.
Mislim da bi bilo dobro da čujemo od gospodina ministra ne o materijalnom statusu naših istraživača, nego i da čujemo kakva je struktura istraživača. Zašto?
Kada kažem struktura, ne mislim u naučnom smislu, sa stanovišta titula, nego gde ih najviše ima, pošto svetska iskustva govore da istraživača najviše ima u privredi, na univerzitetima, pa potom na institutima. Čini mi se da je kod nas drugojačija situacija, najviše ih ima na fakultetima i institutima, pa tek onda u privredi. Ta struktura se mora menjati ako želimo da se razvijamo i budemo u krugu razvijenih zemalja.
Znam da je devedesetih godina značajno podmlađena struktura istraživača i to je bilo dobro.
Ali, mislim da bi država morala u operacionalizaciji ovih poslova da odredi nešto što su prioriteti i da što više ljudi koji se bave naučnoistraživačkim radom, ako je moguće, pomeri iz instituta i fakulteta u privredu.
Pomenuo sam na početku mog izlaganja stvar koju sam, spremajući se za današnje izlaganje, pročitao da veliki bum koji su doživele istočnoazijske zemlje nije samo u tome što su izdvajale materijalna sredstva, nego u tome što su znale šta hoće.
Za nas poslanike SPS ovo je apsolutno nešto što treba podržati i mi ćemo glasati za usvajanje zakona o naučnoistraživačkoj delatnosti i ovih drugih zakona.
Mislimo da je to od velikog značaja za Srbiju. Na kraju krajeva, verovali ili ne, gledao sam i naše programsko opredeljenje i mnoge stvari koje stoje u obrazloženju ovog zakona je nešto što mi socijalisti apsolutno podržavamo, jer u obrazloženju se obično pišu stvari koje su razrada zakona i opšteg su značaja.
Mislimo da ovaj zakon treba usvojiti i iz razloga što treba da držimo korak sa svetom u svim istraživanjima, naravno i u fundamentalnim, a time da doprinesemo i samostalnosti naše države, jer treba da razumemo sve tokove i kod nas i u svetu, da bi znali šta hoćemo sa sobom, da bi mogli formirati svoje vrednosti, da ne bi nekritički prihvatali vrednosti drugih.
Potrebno je ulagati u našu nauku, jer naši ljudi to zaslužuju. Sijaset je primera iz prošlosti koji pokazuju da na našim prostorima žive ili se rađaju generacije koje, uz dobar sistem obrazovanja, znaju i umeju da stvaraju.
Sigurno, bar one formalno-pravne stvari vezano za neke naučne titule, dostignuća ili inovacije, čini mi se da u odnosu na broj stanovnika Srbija ili ranije SRJ, pa čak i velika Jugoslavija, jeste jedna od zemalja koja je u odnosu na veličinu postizala jako dobre rezultate.
Želeo bih na kraju da kažem dve-tri reči o samo dva zakona, o zakonu o inovacionoj delatnosti nažalost neću govoriti, ali u početku sam rekao da smatram da je on u drugom planu u odnosu na zakon o naučnoistraživačkoj delatnosti.
Hteo bih samo da kažem dve reči o Predlogu zakona o srpskoj enciklopediji i o rečniku SANU. Mislim da je jako dobro što će Skupština usvojiti ovaj predlog zakona o srpskoj enciklopediji.
Žao mi je, ako sam dobro razumeo ministra, što smo na repu, među zemljama u svetu koje nemaju svoju nacionalnu enciklopediju.
Pravi je trenutak da kažem da i tu tradiciju lošu prekinemo i da napravimo korak napred.
Želeo bih da čujem od ministra, ne dovodeći u pitanje naš odnos prema Predlogu zakona o rečniku Srpske akademije nauka i umetnosti, zašto se on zove rečnik Srpske akademije nauka i umetnosti, kada se u zakonu, u članovima koji se na njega odnose i u obrazloženju govori da će to biti rečnik savremenog srpskog književnog i narodnog jezika.
Koji su to razlozi da ga definišemo kao rečnik Srpske akademije nauke i umetnosti?
Znam da će nosilac izrade biti Institut za srpski jezik Akademije nauka i umetnosti, izdavač Akademija, ali po sadržaju jednog od naziva mislim da bi bilo dobro da to ministar objasni.
Ukoliko su to razlozi, to mogu poštovati, nacionalna i verska struktura države Srbije, i potreba da u okviru tog aspekta nađemo meru, i to poštujem, ali ovaj naziv mi je malo rogobatan, pri čemu, ne dovodim u pitanje sadržaj onoga što je rečeno.
U svakom slučaju poslanička grupa SRS će podržati ove predloge zakona, glasaće za njihovo usvajanje, zato što smatramo da je reč o izuzetno važnim zakonima, pogotovo zakon o naučnoistraživačkoj delatnosti. Još jedanput kažem, žao mi je što će ovako značajan zakon ostati u senci, verujte mi na reč, bićemo u situaciji da razgovaramo o nekim amandmanima sutra ili prekosutra, mediji neće o ovom zakonu posvetiti prostor koliko zakon to zaslužuje.
Ali, nažalost, i to je Srbija, ali Srbija protiv koje svi zajedno treba da se borimo. Zašto kažem treba da se borimo, da bi konačno prave vrednosti došle na mesto koje zaslužuju, jer jedino u tom slučaju možemo reći da će u Srbiji biti bolje.
Bez obzira koliko se mi pojedinačno trudimo, moramo da uspostavimo i neke vrednosti. Ovi zakoni su nešto što je korak u tom pravcu i iz tih razloga mi to i podržavamo.

Da li još neko od predsednika, odnosno predstavnika poslaničkih grupa želi reč? (Ne.)
Obaveštavam vas da su, saglasno članu 93. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, do otvaranja zajedničkog načelnog pretresa prijave za reč u pisanom obliku, sa redosledom narodnih poslanika, podnele poslanička grupa SRS, DSS, G17 plus i SPS.
Dajem reč narodnom poslaniku Draganu Jovanoviću, a neka se pripremi narodni poslanik Zoran Mašić.

Gospodine predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, počeću ovde gde je dr Žarko Obradović završio svoje izlaganje, a to je da poslanička grupa Socijalističke partije ocenjuje predloge ovih zakona kao kvalitetne i mi smo spremni da ih podržimo pri njihovom usvajanju.
Međutim, takođe bih počeo od jedne rečenice koju je ministar izneo u svom uvodnom izlaganju, a to je da ovi zakoni predstavljaju dobar pravni okvir i ambijentalni ili okvir ambijenta. Slažem se, bez razlike, da je ovaj pravni okvir dosta dobar, čak mislim i suštinski okvir dobar, ali što se tiče ambijente bio bih slobodan da u ovom svom izlaganju ukažem na nekoliko trenutaka za koje ocenjujem da nisu baš naročito pogodni za kvalifikovanje ambijenta kao dobrog.
Pre svega, hoću da kažem da suštinska strategija naučnoistraživačkog rada treba da bude njegova svrsishodnost, rad na projektima od nacionalnog značaja, koje država pokreće da bi obezbedila privredni i društveni razvoj, kao i naučno-tehnološku nezavisnost države. Više ću pokušati da govorim sa jedne specifične pozicije, odnosno sa pozicije one druge strane, a to je partnera naučno-istraživačkom radu, a to je zapravo privreda. Pokušaću više sa tog aspekta da gledam na ovaj problem.
U celini naučno-istraživački rad ocenjujemo kao fundamentalna, kao primenjena i kao razvojna istraživanja, a mislim da zalaganja treba usmeriti na što brži transfer znanja iz nauke u privredu. U tom smislu zakon suštinski dobar okvir daje i da se formiranje budućeg nacionalnog saveta može tretirati kao jedna ohrabrujuća institucija, koja bi se pobrinula oko ovoga o čemu sam sada rekao.
Takođe, SPS, i to je u njenom programskom opredeljenju, smatra važnim prioritetom, u cilju očuvanja i jačanja, ponavljam, tehnološke i naučne samostalnosti i nezavisnosti ukupne države, očuvanje i razvoj naučnoistraživačkog potencijala kroz različite forme transformacije naučnoistraživačkih institucija. Pri tome mislimo na institute koji su u državnom vlasništvu, mislimo na stvaranje mešovitog vlasništva instituta i takođe mislimo na stvaranje uslova za nesmetani prolaz privatnog kapitala.
Međutim, tu želim da jednu malu napomenu dam. Privatizacija instituta, govorim o institutima u državnom vlasništvu, mora da se obavlja na pažljiv način. To je jedan od elemenata ambijenta o kojem govorim. Ako bi pri toj privatizaciji odabrali ovaj neoliberalni koncept, koji je prethodna vlast afirmisala, onda bismo bili u velikom problemu.
Onda bi teoretski mogli da dođemo u situaciju da nam se privatni kapital ulaže u institute državne, kvalitetne institute, da ih srozava u svakom pogledu i da krajnji efekat bude njihovo zatvaranje, čime bi se konkurencija sklanjala i otvaralo tržište za prodor nekih drugih naučnoistraživačkih institucija, najverovatnije van naše države. U tom smislu mislim da Ministarstvo, posle usvajanja ovog zakona, mora da učini puno napora da stvori te uslove za implementaciju svega o čemu pričamo i što ćemo, nadam se, usvojiti.
Takođe, ocenjujemo da stalni zadatak treba da bude jačanje veza između fakulteta, instituta i privrede. To je suština na kojoj potenciram.
Treba potencirati mogućnost laboratorijskog eksperimentalnog rada, kako za studente, tako i nastavnike, saradnike, imajući u vidu da nuka bez struke teško da može, a još više važi obrnuto.
Mora se insistirati na obavezujućoj direktnoj strategiji između privrede i nauke. Kada kažem obavezujućoj, ne mislim da to obavezivanje treba da se ostvari nekim državno-administrativnim merama.
To niti je moguće, niti bi takav pristup bio zadovoljavajući, ali mislim da podsticajne mere ka naučnoistraživačkom radu mogu da stvore uslove da privreda, bez obzira na njen vlasnički status, oseti taj interes u saradnji sa naučnoistraživačkim institucijama i da ta saradnja prosto se na jedan spontani način, kao jedna interesna pojava, može ostvarivati.
U tom smislu hoću da kažem, a bilo je već govora, i čini mi se da o kome god problemu da govorimo, uvek nam su na prvom mestu mladi, i kako da stimulišemo mlade, i kako da sačuvamo da nam mladi ne napuštaju državu, ne napuštaju našu privredu, delatnosti.
Naravno da nikakav problem nije reći sad da mi smatramo da treba doneti povoljne uslove za stipendiranje dobrih đaka, dobrih studenata, naročito za stipendiranje i stvaranje povoljnih uslova za doktorske studije i za naučni rad.
Naravno da nije problem da mi kažemo ovde da smatramo da se treba pobrinuti da mladi naučnici i umetnici rešavaju svoja stambena pitanja, što je u ovoj državi danas jako veliki problem, ali sve to kada kažemo na to stavimo tačku a problem se ne rešava.
Navešću vam jedan primer iz privrede i kada navodim primere uglavnom se ograničavam na one segmente gde je država vlasnik, jer smatram da država treba prve implementacije svojih zakona da vrši baš tamo gde ona ima dominantni uticaj.
Kada smo usvajali budžet i u raspravi o budžetu razgovarali smo sa Ministarstvom finansija i tada smo im rekli da je situacija blokada ili zamrzavanje ličnih dohodaka u javnim preduzećima vrlo destimulativna baš u ovom smislu položaja mladih stručnjaka koji napuštaju javna preduzeća, odlaze u druge firme.
Govorim o mladim ljudima koji su ostvarili između pet do deset godina staža, koji dobro govore strani jezik, koji vladaju informatičkim tehnologijama i koji rade za platu koja je krajnje nedovoljna za stvaranje i lične, a kamoli profesionalne karijere.
Problem je što taj kadar nije spreman da se glasno oglašava. Taj kadar ne štrajkuje. Nama je rečeno iz ministarstva da je njima dovoljan pokazatelj to što nema štrajkova.
Taj kadar ne štrajkuje, on odlazi, traži druge firme, druge firme traže njih, radi se o kvalitetnom, školovanom, spremnom kadru za nastavak profesionalne karijere i nikakav problem nije da nađu bolje angažovanje, i to se upravo i dešava i to je nešto što vam govorim iz prve ruke.
Prema tome, tu Vlada mora da učini mnogo više, jer izgovor da držanjem plata pod kontrolom regulišemo makro-ekonomsku stabilnost, verovatno da to jeste tako, ali verovatno je i tako da ćemo postići makro-ekonomsku stabilnost, ali nećemo imati mlade kadrove. Treba staviti na vagu jedno, staviti drugo, pa da vidimo šta je dugoročni interes zemlje i ono oko čega treba više da se brinemo.
Oko ovih nekoliko programskih opredeljenja naše partije koje sam sada izneo, a koji se u dobroj meri poklapaju sa ovim zakonskim okvirom o kojem govorim, hoću da kažem da mi očekujemo u smislu sprovođenja puno od buduće strategije koja treba da se donese. Ne očekujem da zakon može rešiti ova pitanja o kojima govorim. On stvara okvire, strategija je ta koja treba malo da nam približi šta mi to želimo u prvoj godini, a šta u petoj ili u desetoj godini njene primene.
Tu moram da podvučem nešto što je takođe ovde rečeno. Mi imamo jedno iskustvo sa donošenjem jedne takođe važne strategije. To je bila strategija energetskog razvoja do 2015. godine, koja je pred ovaj parlament došla u alternativnom obliku, varijanta A i varijanta B. Zašto? Zato što mi još uvek nemamo generalnu strategiju privredno-ekonomskog razvoja, a na tu strategiju moraju da se naslone i sve ostale, pa i ova za koju vidim, bez rezerve ocenjujemo, da je jedna od najvažnijih koja za ovo društvo može da se donese.
Čini mi se da sam u zakonu video da je godinu dana rok za donošenje te strategije, ne znam da li da apelujemo odavde na Vladu ili na koga da se ta generalna strategija razvoja ove države konačno donese i da se svi separati, pa i ovako važni o kojima danas govorimo, mogu nasloniti na nju i mislim da bi to dalo dodatni kvalitet svakom zakonu o kome govorimo.
Ovaj deo da zaključim time da još jednom kažem da ocenjujem da je Predlog zakona dobar, međutim da je neophodno da država svojom stalnom aktivnom politikom podržava kontinuirani razvoj i implementaciju ovog zakona u domenu naučnoistraživačke delatnosti.
Kada govorimo o ambijentu želim da kažem još nešto i da potkrepim jednim primerom koji je možda relativno sitan, ali mislim da je slikovit. Znamo da je naš segment naučnoistraživačkog posla prošao kroz teške periode.
Period sankcije, ekonomske blokade, prekid transfera tehnologija, informacija, imali smo jednu izolovanu situaciju u kojoj su svi segmenti društva imali problema, možda najviše ovaj o kome danas govorimo.
Međutim, u tom periodu treba reći da su naše naučne istraživačke institucije u velikoj meri pomogle domaćoj privredi da prevaziđe neke svoje probleme koji su inicirani ovim o čemu sam rekao. Ponovo ću to govoriti na primeru jednog državnog sistema, to je energetika, to je elektroprivreda, i ma koliko svima možda bilo neugodno da pričamo o tome, ipak ću vas podsetiti na dva momenta.
Prvi momenat, da je taj sistem radio neprestano tokom perioda od 1990. do 2000. godine, uz sve teškoće i probleme koje je imao. Podsetiću vas da zbog nemogućnosti transfera inostranih tehnologija, a to je sistem koji koristi inostrane tehnologije i inostranu opremu, mi smo bili prinuđeni da se povežemo sa našom "domaćom pameti", odnosno sa naučnoistraživačkim institucijama ovde u zemlji.
Pošteno je reći da su te institucije u velikoj meri nadomestile ono što nam je nedostajalo od izvornih tehnoloških centara, odnosno od isporučilaca opreme, koji su zbog uvedenih sankcija bili sprečeni da vrlo često i komuniciraju sa nama.
Drugi karakterističan primer, verovatno se svi sećate da su prilikom eksperimentalnih NATO akcija na naše sisteme bačene one čuvene bombe sa visokoprovodnim vlaknima i verovatno se sećate da su američki energetski stručnjaci procenili da će ova zemlja biti oko tri meseca u mraku, jer to je neki period u kome su cenili da smo u mogućnosti da otklonimo posledice takvih dejstava. Za noć smo, sa odgovarajućim institutima, utvrdili o kojoj se materiji radi, kakve su karakteristike vlakana koja su bačena kao paučina po našim postrojenjima i definisali smo načine njihovog otklanjanja.
Umesto tri meseca, koliko je bilo predviđeno, to smo otklonili u prvom putu za tri dana, a u sledećim do sedam dana je trajalo vraćanje na početno stanje. Ne bi trebalo to smetnuti sa uma da smo u jednoj prinudnoj situaciji, daleko bilo da prizivam to vreme, daleko bilo da ga ovde afirmišem kao bog zna kako kvalitetno, ne ponovilo se, međutim, ne treba smetnuti sa uma da je domaća naučnoistraživačka delatnost tada takođe prisilno pokazala vanredne rezultate u otklanjanju onoga što nam je bilo tada nametnuto.
Da li je danas tako i ako nije danas tako zašto nije tako. Ponovo vraćam na priču o ambijentu. Mi danas imamo jednu pomalo iracionalnu situaciju. U ovih pet godina u državu, odnosno u njene sisteme ušla je, za moje shvatanje, izuzetno velika količina finansijskih sredstava. To je sigurno preko milijardu evra.
Valjalo bi pregledati dokumentaciju pa videti koliko je od tih stotina miliona ili preko milijardu evra plasirano u naše naučnoistraživačke institucije, a koliko sredstava je vraćeno tamo odakle su zapravo i došla.
Mi danas imamo problem vrlo često da angažujemo domaće institucije, institute i fakultete. Dominantno je ponekad mišljenje da sve to treba kupiti vani i šta ima mi da se bavimo istraživanjem kada je sve otprilike istraženo što je moglo, a uostalom tu su Amerikanci koji to istražuju jako lepo, pa pitaćemo njih i onda bi naše institucije mogli i da zatvorimo. Da li se to zove uvoznički lobi ili nekako drugačije, nije predmet o tome danas da pričamo. Neko je rekao da je to nekritični odnos prema nauci. Mislim da je malo reći - nekritični odnos.
Drugo, kada govorimo o ambijentu, bilo bi dobro zaviriti u arhive Uprave za javne nabavke, pa videti koliko tamo ima zahteva i koliko je zahteva odobreno da se poslovi iz domena nauke i istraživanja, govorim o studijama, projektima, koliko je dobijeno dozvola da se vrši direktno ugovaranje sa stranim partnerima. Znači, koliko je stvoreno situacija da naše domaće naučne institucije nisu u stanju čak ni da uđu u takmičenje jednog otvorenog tipa, kako zapravo nalaže Zakon o javnim nabavkama.
Na par sitnih primera pokušao sam da kažem da taj ambijent nije baš tako sjajan. Znam da ministar za nauku nije ni moćan, niti je ideja da on sve ovo rešava. Prosto mislim da sa aspekta cele vlade o ovim pitanjima mora malo da se razmisli. Objektivno, mi danas imamo naučne institucije koje su spremne za velike projekte. Ovde sam čuo i suprotna mišljenja, koja možda imaju malo osnova, ali mislim da još uvek imamo potencijale.
Govorim o energetici, velike napore smo morali da uložimo da Institut "Mihajlo Pupin", koji ima izuzetno razrađenu tehnologiju, odnosno razrađen sistem uvođenja digitalnih tehnologija na sistemima upravljanja energetskih postrojenja, koja su potpuno suprotstavljena "Simensovim", da ne ređam i ne reklamiram kompanije, imali smo velike probleme da dovedemo situaciju do toga da "Pupin" to može da instalira i ugrađuje na naša postrojenja. Verovatno ne treba ni napomenuti da je njegov posao više nego duplo jevtiniji, nego isti takav koji nam je radila neka inostrana kompanija. Efekti su se pokazali. Ne čujem dobro, ne ulazim u motive, pokušavam da definišem samo pojavu.
U tom smislu, gospodine ministre, morali bi se uložiti dodatni napori za implementaciju. Potpuno se slažem sa prethodnikom koji je rekao da je najvažniji posao implementacija ovog zakona. On je zaista dobar, zaista nudi sjajan okvir, ali ta implementacija se mora pažljivije sprovoditi sa svih aspekata, kadrovske politike, sa aspekta poštovanja normativa i dokumenata koje sama država donosi itd.
Još nekoliko reči oko inovacione delatnosti. Nema potrebe, mislim da je ministar u uvodnom izlaganju sasvim korektno objasnio o čemu se radi, jasno nam je da je to prvi put da se zakonom uređuje ovako važna oblast.
Jasno nam je da ova delatnost, zajedno sa naučnoistraživačkom delatnošću, predstavlja pokretačku snagu u ukupnom tehnološkom razvoju svake države, pa i naše, i da je to osnovni uslov za održavanje koraka u toj tehnološkoj trci.
Međutim, ono što je i tu dominantno važno je stvaranje uslova za implementaciju tog zakona. Mislim i verovatno ćemo se složiti da je kod nas uvek postojao raskorak između nauke i inovacionog stvaralaštva, sa jedne strane, i potreba privrede i reagovanja privrede na to, sa druge strane.
Razlozi za to se mogu naći i u sistemskim razlozima. Vidimo, prvi put donosimo ovakav zakon, do sada ga nismo imali. Ja sam optimista da će taj zakon doprineti poboljšanju ovakvog stanja. Međutim, postoje i neki drugi elementi.
Uzeću još minut da kažem primer: 15 godina, ili 20 ili 25 godina, nije važno, opet se vraćam na domen energetike i opet se vraćam na državni sektor, imamo izuzetno razvijen inovatorski ili inovacioni, kako god hoćemo da ga nazovemo, proces u tom sektoru, gde smo ostvarili izuzetno zapažene rezultate.
Tu se slažem sa prethodnikom koji je rekao da to nisu rezultati naučnih institucija nego zaposlenih tamo, ali to ne umanjuje njihov značaj. Ljudi su zbog toga dobijali priznanja na međunarodnim skupovima inovatorstva. Ljudi su u tadašnjem Saveznom zavodu za patente zaštićivali svoja tehnička rešenja i pretvarali ih u intelektualnu svojinu, i na bazi normativnih akata ostvarivali su neka prava na naknadu, koja su simbolična u odnosu na ukupne uštede.
Šta se dogodilo? Vraćam se na ambijent. Dogodilo se da se posle 2001. ili posle 2000. godine, kada su, ne znam koliko je to puta ovde rečeno, principom kriznih štabova dovedeni, tamo dovedeni dominantno iz Demokratske stranke, ne direktori fabrika i postrojenja, nego politički komesari. Znate šta se desilo? Desilo se to da je rečeno - ne, više se neće davati dinar za inovacije i inovatore, jer je to relikt bivšeg vremena. To je relikt starog režima, mi smo novo društvo, mi smo novi ljudi, mi se time baviti nećemo.
Gospodine ministre, takva situacija je i dan-danas. Nemam ništa protiv što se kadrovska slika održava na tom nivou i što, u krajnjem slučaju, vi kao čovek koji vodite jedan vanredno važan resor u ovoj vladi, možda ne uviđate koliki je to problem u ovom ambijentu o kom govorimo, ali pretpostavljam da će se u implementaciji ovih zakona i o tome povesti malo računa.
Opominju me da moram da završim, jer ističe mi vreme. Na kraju ću samo reći da ono što smo na početku rekli, da je ovo delatnost koja vrlo utiče na tehnološku i tehničku nezavisnost i samostalnost zemlje, pre nego što se bilo ko nasmeje toj tezi, vraćam se na nešto što je prethodnica, gospođa iz G17 plus rekla, države i razvijene, a sve više i nerazvijene države, izdvajaju do 3% društvenog proizvoda za ovu oblast, pa verovatno i oni ocenjuju da je to tako.
Na kraju, želim da kažem da će naša poslanička grupa podržati usvajanje ovih zakona uz, još jednom da kažem, da u budućoj implementaciji treba učiniti značajan napor da se ovi zakoni primene.

Hvala vama, gospodine Jovanoviću.
Ostavili ste i gospodinu Baraliću skoro 2,5 minuta.
Reč ima narodni poslanik Zoran Mašić. Neka se pripreme narodni poslanici Miloljub Albijanić, pa Zoran Krasić.
Istovremeno, da vas zvanično obavestim, po članu 85. Poslovnika, danas ćemo raditi samo do završetka načelne rasprave po ovim objedinjenim tačkama, a sutra u 10,00 ćemo preći na sledeću načelnu raspravu - Predlog odluke o utvrđivanju nacionalne strategije za borbu protiv korupcije.
Istovremeno, zbog rasporeda vašeg vremena, pauza od sat vremena će danas biti između 13,30 i 14,30 časova. Hvala vam.
Izvolite, gospodine Mašiću.

Gospodine predsedniče, gospodine ministre, poštovani saradnici Ministarstva za nauku, nastaviću tamo gde sam stao u odnosu na moju prethodnu raspravu.
Ono o čemu sam hteo govoriti pre svega su institucije koje obavljaju naučnoistraživačku delatnost, a to su pre svega institucije od nacionalnog značaja, SANU i Matica srpska. Svakako izuzetno cenim da ovde nije stavljena i vojvođanska akademija nauka. Mislim da i ne treba da bude tu. Upravo ove dve institucije treba da budu institucije nacionalnog značaja u Republici Srbiji.
Što se tiče instituta, kao institucija koje su nosioci naučnoistraživačkog rada, vi dajete mogućnost da ti instituti budu registrovani kao ustanove, i to - da osnivači budu Republika, autonomna pokrajina ili lokalna samouprava.
Mi iz SRS se zalažemo za sve institucije koje se vode kao državne, koje koriste sredstva u državnoj svojini, i osnivač treba da bude Republika Srbija. Stvarno ne vidimo potrebu da te tzv. državne institute osniva AP, pogotovo lokalna samouprava, je l' ne znam, pre svega odakle bi obezbedila budžet i potrebna sredstva za osnivanje jednog istraživačko-razvojnog instituta, ne mora biti to naučni institut, nego istraživačko-razvojni institut, koja bi to potreba bila i koja su sredstva potrebna da se takav jedan institut osnuje od strane lokalne samouprave.
Svakako podržavamo da institut može biti osnovan i kao privredno društvo, znači da može raspolagati sredstvima po Zakonu o privrednim društvima, što u suštini podrazumeva da je to akcionarsko ili privatno, i sa te strane je u redu. Mi smo dali jedan amandman i na ovakav predlog, jer upravo smatramo da će to uvažiti, da instituti koji raspolažu sredstvima u državnoj svojini, treba Republika da bude osnivač, znači da budu tzv. republički instituti.
Dalje, izvršena je kategorizacija instituta, što je takođe dobro, upravo da bi se napravila razlika u oblicima istraživanja, tako da se definišu naučni instituti, čija pretežna delatnost su tzv. osnovna istraživanja i primenjena istraživanja i istraživačko-razvojni institut, opet čija su pretežna delatnost primenjena i razvojna istraživanja.
Što se tiče naučnih instituta, u odnosu na postojeći zakona pooštreni su kriterijumi. Prema postojećem zakonu, da bi se institucija osnovala i registrovala kao naučni institut mora da ima minimum 15 istraživača u stalnom radnom odnosu, i to deset dr nauka i pet magistara ili sa višim naučnim zvanjem. Prema Predlogu ovog zakona, naučni institut mora da ima minimum 20 istraživača, i od toga deset doktora nauka, a deset istraživača saradnika ili sa višim tj. naučnim zvanjem.
Mi, kao poslanička grupa SRS, podrazumevamo te zaoštrene kriterijume i čak smo predložili jedan amandman gde smatramo da naučni institut, da bi se registrovao, od ovih deset doktora nauka mora imati i tri, barem tri viša naučna saradnika, znači, lica sa zvanjem višeg naučnog saradnika, jer smatramo da neko ko preferira da bude naučni institut i da učestvuje u ovim osnovnim i primenjenim istraživanjima, mora imati kompetentne istraživače.
Mi smo išli do nivoa naučnog savetnika, smatrajući da bi možda bilo prestrogo, ali mislimo da taj minimum od tri i više naučnih saradnika može da se prihvati, pa da je svaka ozbiljnija naučnoistraživačka ustanova, koja egzistira bar 15 ili 20 godina, mogla da izabere ili da ima tri doktora nauka sa zvanjem višeg naučnog saradnika.
Takođe, što se tiče istraživačko-razvojnih instituta, podržavamo utvrđeni kriterijum da takva institucija mora imati minimum 12 istraživača u kompetentnim zvaničnim zvanjima za oblast kojim se institut bavi, a od toga sedam doktora nauka i pet istraživača saradnika ili doktora nauka.
Ovde smo mi kao poslanička grupa predložili amandman koji podrazumeva da upravo i ovakvi istraživačko-razvojni instituti, od ovih minimum sedam doktora nauka, moraju barem jednog imati više naučnog saradnika.
Znači, da to bude neki kriterijum za ispunjenje uslova, normalno, pored ispunjenja uslova akreditacije i programa naučnoistraživačkog rada i svega onoga što je definisano određenim članovima ovog predloga zakona.
Ono što takođe mislim da je dobro, što je definisano ovim zakonom, to je upotreba i korišćenje naziva instituta. Mislim da smo tu imali jedno veliko šarenilo, čak i zloupotrebu korišćenja naziva naučnog instituta, jer neki su prosto sebe tako krstili, iako možda imaju jednog ili dva doktora nauka, čak negde ni toliko, tako da je važno zakonom zaštititi ime naučnog instituta i da to ime mogu koristiti samo oni koji ispunjavaju zakonom propisane uslove.
Isto tako, dobro je da je definisano učešće instituta u visokom obrazovanju, ali moram da izrazim sa ovog mesta žaljenje, obzirom da sam učestvovao u raspravi oko donošenja Zakona o visokom obrazovanju, gde tada nije bilo razumevanja od strane ministra za visoko obrazovanje, da se na jedan bolji i pošteniji način reguliše odnos i učešće naučnoistraživačkih radnika iz instituta u obrazovnom procesu.
Ovim zakonom se predlaže ekvivalencija naučnih i nastavnih zvanja i takođe daje se mogućnost učešća u obrazovnom procesu istraživača sa naučnim zvanjima. Jedino što je moj istovremeni predlog Ministarstvu za nauku, a to je da se učini predlog izmene Zakona o visokom obrazovanju, da odrednice koje su tamo definisale učešće naučnoistraživačkih radnika u obrazovnom procesu, a tamo je samo regulisano da istraživači iz naučnih instituta mogu učestvovati u diplomskim, akademskim studijama, magistarskim studijama, i doktorskim studijama, a da faktički ne mogu biti učesnici u osnovnim studijama.
To mislim da nije u redu, jer neki istraživači u nekim institutima su vrhunski stručnjaci u svojoj oblasti i barem iz te oblasti u delu obrazovnog procesa mislim da mogu meritorno i paritetno učestvovati u izvođenju te nastave. Tako da vas molim, ako je moguće u narednom periodu da se izvrši usaglašavanje sa Ministarstvom prosvete i da se u tom smislu učini predlog izmene Zakona. Nažalost, u postupku donošenja tog zakona, ministar nije imao razumevanja za naše predloge koje smo upravo dali ispred poslaničke grupe SRS.
Mislim da je dobro regulisana ovim zakonom privatizacija instituta. Mislim da je važno da stoji da institutima od državnog interesa ne može biti promenjeno vlasništvo iznad 51%, a isto tako i svi drugi danas državni instituti u proces privatizacije ići će po programu Vlade i po posebnoj odluci Vlade, što mislim da je dobro i da će sprečiti stihijnost u tom poslu ili razna mešetarenja i manipulacije, kakve su nažalost u zemljama u susedstvu učinjene upravo u procesu tranzicije, gde su mnogi kvalitetni instituti jednostavno ugašeni ili privatizovani i promenjena im je namena.
Ovde je Ministarstvo dobro osmislilo politiku transformacije današnjih državnih instituta, što znači da će ta privatizacija ići po posebnom programu i po odluci Vlade, a pogotovu je važno da oni instituti koji su, da kažem, od nacionalnog značaja, u suštini ne mogu biti privatizovani iznad 50% svoje vrednosti.
Što se tiče dalje organa instituta, svakako jedan od najvažnijih je naučno veće koje je stručni organ. Ovde se daje jedno rešenje za razliku od postojećeg zakona, gde u postojećem zakonu stoji da - naučni institut mora imati naučno veće sa 15 članova, a ovde se utvrđuje minimalan broj članova naučnog veća od sedam, a u isto vreme se ne definiše u kom naučnom zvanju treba da bude tih sedam članova naučnog veća, daje se minimalan broj sedam.
Ovde želim da iskažem svoju primedbu. Mislim da je trebalo odrediti da naučno veće u naučnim institutima ima veći broj članova, možda zadržati postojeći broj koji je bio u postojećem zakonu, i da minimum sedam ili osam članova tog naučnog veća bude sa najvišim naučnim zvanjem, a to je naučni savetnik.
Istina, ovde u članu 58. daje se mogućnost da u slučaju da naučno veće nema dovoljan broj naučnoistraživačkih radnika da može u postupku utvrđivanja predloga za sticanje naučnog zvanja uključiti istraživače iz drugih naučnih instituta.
Ovde se ne daje mogućnost, što je bilo po postojećem zakonu, da se mogu uključiti i lica sa nastavnim zvanjima, jer do sada u naučna veća nekih instituta mogli su biti izabrani i uključeni pre svega vanredni i redovni profesori sa fakulteta.
Ovakvim rešenjem vi ovde sprečavate takvu mogućnost, nego isključivo uključenje samo naučnoistraživačkih radnika iz instituta, a mislim da to nije dobro, jer na taj način se donekle diskvalifikuju lica sa nastavnim zvanjima visokoobrazovnih institucija da mogu biti članovi naučnih veća naučnih instituta.
Obzirom, koliko mi je poznato, da nije amandmanom ovde intervenisano, moj je predlog možda na Odboru da se razmotri takva mogućnost i da Odbor da ili vi kao predlagači, ako smatrate da je ova sugestija na mestu, da se izvrši korekcija ovde u članu 58.
Ono što je novo u predlogu u odnosu na postojeći zakon to je formiranje centra izvrsnosti, s tim da smo mi ispred poslaničke grupe dali drugačiju formulaciju.
Predlagač dr Blažić je smatrao da ovo što ste vi definisali kao centar izvrsnosti trebalo bi da bude centar izuzetnih vrednosti. Suština je da se mogu formirati takvi centri od strane instituta ili visokoškolskih ustanova, čiji su rezultati naučnoistraživačkog rada ocenjeni kao vrhunski i imaju međunarodna priznanja.
Mislim da je to dobro, jedino ono što je moja primedba i što ovde nije definisano, najverovatnije će nekim podzakonskim aktom ili aktom Nacionalnog saveta biti bliže određeno šta će biti kriterijum za utvrđivanje centra, tj. ispunjavanje uslova centra izvrsnosti iliti, ako se prihvati naš predlog - centra izuzetnih vrednosti. Moja sugestija je da se o tome povede računa i da ne bude tu određenih subjektivnosti, nego da takav kvalifikativ zasluže samo stvarno izuzetno vredne naučnoistraživačke institucije koje su ostvarile vrhunske rezultate.
Dobro je da se uvede vođenje evidencije registra naučnoistraživačkih ustanova i vođenje evidencije registra naučnoistraživačkih radnika. Te evidencije, pre svega naučnoistraživačkih radnika, mislim da moraju biti sa jasno definisanim indeksima kompetentnosti, sa obnovom svake godine i da svake godine Ministarstvo dobija informacije koji indeks kompetentnosti je istraživač u određenoj instituciji ostvario.
Kod cene angažovanja i učešća takvih istraživača u projektima se tačno zna, tj. da vi u vašim bazama imate podatke o tome i da ne može tu biti manipulacija. Znamo da je tu bilo manipulacija, da su nekim istraživačima stavljani neki indeksi kompetentnosti koje objektivno nisu ispunjavali.
Izbori u istraživačka zvanja i ekvivalencija istraživačkih zvanja je na sličan način regulisana kao i po postojećem zakonu. Znači, pokretanje postupka ide od kandidata ili od naučnoistraživačke institucije prema naučnom veću, propisan je tačno i tajming u kom vremenu to treba da se uradi.
To je u redu, upravo da se ne bi dešavalo da neki kandidati čekaju po pola ili godinu dana da se obave izbori u naučno zvanje, nego je jasno propisano u kom vremenu članovi Komisije, koji su određeni od strane naučnog veća, treba da napišu referat, koliko vremena treba da taj referat dođe na uvid javnosti i kada treba odluku o ispunjenosti uslova za izbor u naučno zvanje naučno veće da donese.
Ono što jedino želim kao primedbu da stavim, to je u članu 40, gde se definiše šta sve istraživač saradnik treba da ispuni. To je član 70. stav 4, gde stoji da zvanje istraživač saradnik može steći lice koje je upisalo doktorske, odnosno doktorske akademske studije i koje je na prethodnom nivou studije završilo sa ukupnom prosečnom ocenom najmanje osam, a bavi se naučnoistraživačkim radom.
Ovde je ispušteno da istraživač saradnik je magistar. Mislim da je to trebalo da stoji, jer i do sada to je bio osnovni kriterijum kada je neko bio biran u istraživača saradnika da ima zvanje magistra, završenu magistraturu i odbranjen magistarski rad. To je ovde ispušteno.
Jeste, prema novom Zakonu o univerzitetu, završene akademske diplomske studije, ali mislim za one koji stiču naučna zvanja treba da stoji da je osnov ispunjenosti upravo zvanje magistra.
Ono na šta još želim da ukažem, to je finansiranje naučnoistraživačke delatnosti. Do sada je bilo uglavnom finansiranje preko projekata, tzv. projektno finansiranje, i ono i dalje ostaje kao najznačajniji oblik finansiranja. Čak se daje mogućnost finansiranja i pomoćnog osoblja, kao i materijalnih troškova tekućeg investicionog održavanja i održavanja naučnoistraživačke infrastrukture.
Međutim, ako će kroz projektno finansiranje biti isključeno finansiranje tzv. režijskih troškova, onda ovo što predlažete kao finansiranje plata pomoćnog osoblja neće ništa pomoći institutima. Mislim da će ih dovesti u goru situaciju i zato vas molim da povedete računa o tome.
Jer, jedna petina plata pomoćnog osoblja u odnosu na ukupan broj istraživača, ako je to minimum 20, to je četiri radnika kao pomoćno osoblje, gde su i tehnički saradnici i čistačice i sve ostalo, i mislim da je krajnje malo i jednostavno neće biti ta sredstva ni od kakvog značaja, ako se kod finansiranja kroz projekte ne budu finansirali, pored direktnih materijalnih troškova, i delom režijski troškovi koji su podrazumevali finansiranje tehničkog osoblja.
Svakako, ono što još samo želim, a opominju me na probijanje vremena, vezano za finansiranje je moja ocena ukupnih sredstava koja su i ove godine i prethodnih godina u budžetu Republike Srbije odvajana za naučnoistraživački rad. Mislim da ni ova vlada, kao ni ona prethodna, nema dobar odnos prema naučnoistraživačkom radu. Sredstva koja su izdvojena u budžetu ove godine su na nivou četiri milijarde 600 miliona, a ukupna na nivou Ministarstva, zajedno sa platama onih koji rade tamo, to je 5 milijardi i 600 miliona.
Mislim da je to nedovoljan iznos. Možete proveriti, gledao sam u Predlogu budžeta – 4.605.000.000, to je nedovoljna suma sredstava za finansiranje projekata, za inoviranje i nabavku nove naučnoistraživačke opreme, za školovanje mladih kadrova u nauci.
Molim da se o tome povede računa, pogotovo kod rebalansa budžeta, gde se redovno skida i sa stavki Ministarstva, da se izborite da se ta sredstva barem ne umanjuju, a svakako poštujući ovde i predloge drugih kolega, ova država bi trebalo značajno veća sredstva da izdvaja za naučnoistraživački rad, ne na nivou 0,26 posto bruto nacionalnog dohotka. Pošto me opominju, završiću izlaganje, nastaviće moje kolege o tome, ali mislim da sam suštinu stvari koje sam želo da kažem rekao.

Hvala, gospodine Mašiću. Reč ima narodni poslanik Miloljub Albijanić, potom narodni poslanik Zoran Krasić, potom narodni poslanik prof. Velimir Simonović.

Gospodine predsedniče, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, pošto je za objedinjene tačke dnevnog reda ovlašćena koleginica Milka Silajev i ona je govorila o svim zakonima, želeo sam da budem govornik i da se osvrnem na jedan od predloženih zakona, a to je zakon o srpskoj enciklopediji.
Pre nego što pređem na diskusiju o samom zakonskom predlogu, želeo bih, pre svega, da se zahvalim gospodinu predsedniku Skupštine, Markoviću, gospodinu ministru Aleksandru Popoviću i prof. dr Radošu Ljušiću, zapravo oni su deo ovog projekta, jer je ideja od njihovog međusobnog razgovora i potekla za ovaj veoma značajan projekat za našu državu.
Šta za nas znači srpska enciklopedija? Za nas i našu zemlju srpska enciklopedija znači isto što i Britanika za Veliku Britaniju, Ruska enciklopedija za Rusiju, Francuska enciklopedija za Francusku i u tome se ne razlikujemo, osim što u našoj državi još uvek ne postoji srpska enciklopedija.
Za nas ona znači kulturnu potku i jezgro budućeg srpskog obrasca. Zašto kažem budućeg? Zato što će u sebi da sadrži sintezu čitavog stvaralaštva našeg naroda i u njoj će zapravo biti predstavljeno srpsko nacionalno biće. Šta je sve to? Pa i narodno predanje, i umetnost, i kulturni spomenici, spomenici kulture, i arhitektura, i ukupno stvaralaštvo našeg naroda, i crkve, i manastiri, ali i prostor u kome smo živeli i živimo; istorijska razdoblja kroz koja smo kao narod prošli i prolazimo, kao i procesi koji su uticali na integraciju srpskog naroda, ali i procesi koji su uticali na dezintegraciju. Sve će se to naći u budućoj srpskoj enciklopediji.
U enciklopediji će se naći i imena Srba, dostignuća, pojmovi u okviru naše države i drugih država, ali i imena i pojmovi svih nacionalnih manjina u okviru naše države i naroda u našim susednim državama, jer ovaj prostor nije sam za sebe. Mi smo imali odnose i sa našim susedima, koji su uticali i na nas same.
Morate mi dozvoliti da ipak neka imena moram da pomenem. Pa i sami danas znate da mi slavimo, u okviru svih škola u Srbiji, školsku slavu Sveti Sava. Kako za prosvetu ne pomenuti Svetog Savu? Kako u okviru etnologije ne pomenuti Jovana Cvijića, filozofije Branu Petronijevića, u okviru nauke Milutina Milankovića, Nikolu Teslu, Mihajla Pupina, u okviru književnosti tolike bisere srpske književnosti smo imali, Crnjanski, Selimović, Andrić, Dučić, Nastasijević, Dis i već koliko, a nemoguće je pomenuti sve, istoričar Stojan Novaković, a kako da ne pomenem i Vladiku Nikolaja Velimirovića, Vuka Karadžića, Njegoša - i koliko treba da nabrajam?
Za to služi buduća srpska enciklopedija da svo bogatstvo našeg naroda i države uđe unutra.
Ali, matematičar sam i dužnost mi je da pomenem i matematičare, kao što su Mihajlo Petrović Alas, Jovan Karamata, Đuro Kurepa, a pitam se da li naši ljudi u Srbiji znaju da je, recimo, u današnjici pisac i udžbeničke literature za srednju školu, i univerzitetske literature u Zagrebu Svetozar Kurepa.
Dakle, svo to bogatstvo naći će se u srpskoj enciklopediji. Šta prethodi srpskoj enciklopediji? Ne mogu, a da ne kažem da su Jovan Skerlić i Slobodan Jovanović između dva rata pokrenuli veoma značajan Srpski književni glasnik. On je, zapravo, preteča ovoga što će se naći u srpskoj enciklopediji.
Zar je moguće da smo među retkim zemljama u svetu a da enciklopediju nemamo. Šta zapravo može još da posluži kao deo materijala? Imali smo mi, Stanoje Stanojević je zaslužan za Narodnu enciklopediju, ali ona je bila srpska, hrvatska i slovenačka, napisana u četiri toma. Postoji i Enciklopedija Jugoslavije, izdata u Zagrebu. Postoji i Mala prosvetina enciklopedija, prilično ideološkog karaktera. Takođe, moram da kažem da Srbija nema leksikografski zavod, a Hrvatska tako nešto ima.
U našoj zemlji Zavod za izdavanje udžbenika otvorio je Leksikografsko odeljenje, koje trenutno radi na školskoj enciklopediji i maloj srpskoj enciklopediji. To jeste osnova ili početak da sutra donesemo novi zakon i stvorimo srpski leksikografski zavod.
Izrada srpske enciklopedije trajaće najmanje deset godina. Izvršni izdavač je Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, on će predstavljati servis i podršku da se ovaj projekat realizuje, a uređivački odbor čine članovi Srpske akademije nauka i umetnosti i Matice srpske.
Kao važno moram reći da je bitan i predsednik uređivačkog odbora. Zašto? Zato što o tome moramo voditi računa da bude ličnost koja će u kontinuitetu pratiti realizaciju čitavog projekta, a on će trajati više od deset godina. Treba istaći da prvi tom očekujemo 2007. godine, teško je očekivati ga u 2006. jer u toj godini treba da se dovrši azbučnik, tj. sve odrednice koje će u enciklopediju ući.
Sredstva izdvaja Vlada Republike Srbije. U okviru toga, poseban podračun i namena za srpsku enciklopediju. Imao sam potrebu o ovome posebno da diskutujem, jer G17 plus će glasati za set pomenutih zakona, ali ovo je jako važno za našu budućnost. Hvala lepo.

Hvala vama. Izvolite, gospodine Krasiću. Radi interpretacije tačnih podataka koje ste izneli, ono što je ključno, dva poslanika Narodne skupštine stoje u začetku. To što se oni sada nalaze na raznim funkcijama, ali ključno je to da su to bili poslanici Narodne skupštine u trenutku dogovora.

Bogami, teško je posle ovakvog govora iz G17 plus, ovo su neki disonantni tonovi, niste na tragu EU.
Nego, ja ću da krenem prvo od ovog zakona koji je pod rednim brojem četiri – Predlog zakona o rečniku Srpske akademije nauke i umetnosti. Vi ste 2006. godine planirali 10 miliona dinara za ovu investiciju.
Mislim da nije potrebno da u ovom govoru ukažem da je stvarno nešto potrebno. Potreba postoji, ali bih vam samo skrenuo pažnju da ili ste se kasno setili ili niste na svojim ideološkim pozicijama.
Vi iz DSS, dok vam je poslanik u Saveznoj skupštini bila ona gospođa Čolić, bila je ministar kratko, pa je otišla, ona nas je molila da podržimo neku inicijativu da se zaštiti ćirilica.
Naravno, dali smo podršku, insistiramo da se zaštiti ćirilica, pa ako se sećate i u onom zakonu o privrednim registrima insistirali smo na tome da u Srbiji sve bude ćirilično pismo.
Prođite, izađite ispred zgrade, teško da ćete naći nešto na našem pismu. Naći ćete na, pa čak ne bih mogao da kažem na latiničnom pismu, nego na nekom stranom pismu i stranom jeziku. To je "in".
Moram da vam skrenem pažnju da sve ovo što planirate u okviru tačke 3. i 4. zakasnili ste, jer je počela organizovana kampanja falsifikovanja naše istorije i naše biti, a vi iz Vlade niste hteli da se uključite, nemate hrabrosti, nemate smelosti.
Ne želite da se zamerite sa ovima iz inostranstva koji vam daju paru, niste hteli da se uključite u demaskiranje tog falsifikata koji se dešava u inostranstvu protiv ovog naroda, ne vlasti nego naroda.
Da ste pročitali presude, optužnice i veštačenja stručnjaka Haškog tribunala, zaprepastili bi se kada bi pročitali i saznali nešto novo, što nikome ne bi palo na pamet, a napisano je o istoriji ovog naroda. Tu ste napravili grešku.
Ovde je postala moda internet. Svako ko otprilike zna engleski, pa možda čak sa onim španskim ili meksičkim naglaskom, kao Vuk Drašković je in, a onaj ko koristi naše stare srpske arhaične izraze za neke, a za neke normalne, koje svi razumemo, demonstrira primitivizam.
Sumnjam u ove iskrene namere, to moram da vam kažem, sumnjam da se ne pojavi neki novi falsifikat. Meni nisu garancija ni ovi vaši instituti. Ova država nije zaštitila Akademiju nauka i umetnosti, a ona je napadnuta od nevladinih organizacija, DS i medija.
Ova vlada nije zaštitila ni Srpsku pravoslavnu crkvu od teologa, filozofa iz Šimanovaca, onog Mirka Đorđevića, niti od drugih koji orkestrirano napadaju bića ovog naroda. Ova vlada nije zaštitila.
Kao što se vi reklamirate, vratili ste navodno simbole i Albijanić održi jedan poetski govor ovde, i sve i svašta strpa, da bi Srbika trebala da bude Balkanika itd.
Sve su to prigodne EPP poruke, jer imate potrebu da obezbedite što više političko jedinstvo i podršku za svoje projekte, pa ste tako i devalvirali neke akademike, ubacujući ih u članstvo, u neke savete za borbu protiv korupcije, kao da su oni baš toliko zainteresovani za te stvari, a istovremeno Akademija nauka i umetnosti stagnira.
Nećemo vam praviti probleme oko ovoga, nama je to potrebno da se spasimo od falsifikata, da napokon naši saznaju o našima, i o Vladimiru Ćoroviću, i Lazi Kostiću i o svim ljudima koji su značajni za ovaj narod, ali pre svega značajni kao pregaoci da ovaj narod stane na svoje noge, da njegova kulturna tradicija dođe na ono mesto gde i treba.
Pre svega mislim na mesto u dušama ovih ljudi ovde, a to šta će neko iz inostranstva da kaže, nemojte baš mnogo da obraćate pažnju, oni začas promene stav.
Povodom ovog vašeg centralnog zakona o naučno-istraživačkog delatnosti, vidite, ne mogu za vas ministre da kažem, ali mogu da kažem za Labusa, pa i za još neke koji su još u politici, koji su se 1993. godine na neki način bavili politikom i bili u Saveznoj skupštini, i na saveznom nivou je donet jedan propis, slične sadržine, ali kada se donosio savezni budžet, jer smo tada radili neke normalne konsolidovane bilanse javne potrošnje, a ne ove podvale Dinkićeve, kao ovde što se dešavaju u Skupštini, uvek dva naučnika su se isticala u diskusiji: jedan je nazovinaučnik Labus, a drugi takođe nazovinaučnik Dragan Domazet.
On je pre vas bio ministar u ovoj vladi, on će biti zapamćen, mi ćemo o tome povodom amandmana kada bude ovaj zakon o naučnoistraživačkoj delatnosti, šta rade sve ti Fulbrajtovi stipendisti kada dođu iz Singapura po zadatku da budu ministri i kako se uklapaju u onu teoriju vašeg ministra Parivodića - suverena je samo ona država koja ima atomsku bombu. To je on ovde rekao i ostao živ.
Njih dvojica su bili poznati po tome što su uvek kritikovali i onu saveznu vladu zato što nikada prilikom utvrđivanja, donošenja budžeta, sredstva namenjena nauci i obrazovanju nisu izdvajana u onom procentu koji predstavlja neki standard u zapadnoj Evropi.
Ako me sećanje služi, oni su pričali o 0,3% bruto društvenog proizvoda, da to treba odvajati svake godine kao standard za razvoj nauke i obrazovanja.
Naravno, u vreme oružanih sukoba, nasrtaja, blokade, ti procenti, učešća izdvajanja za nauku i obrazovanje u bruto društvenom proizvodu, bili su na nula koma jedan i po.
Svi smo imali razumevanja za to. Čak i taj procenat je ušao u savezni propis, u ono vreme savezni propis o naučnoistraživačkoj delatnosti.
Danas imamo situaciju da više nema toga, ali zato u vašem predlogu zakona može da stoji nešto u članu 9, pa se kaže - strategijom se utvrđuje potreban procenat izdvajanja za naučnoistraživačku delatnost iz budžeta Republike Srbije. Procenat u odnosu na budžet. Budžet definiše sredstva u nekom nominalnom iznosu i tu je mnogo primerenije da ste rekli iznose sredstava koje treba izdvajati. Ne treba to tumačiti kao procenat u odnosu na budžet, nego kao procenat u odnosu bruto društveni proizvod jednog naroda. Tim pre što ste ovde u početnim odredbama ovog predloga zakona, koje namerno neću da komentarišem, istakli da je naučnoistraživačka delatnost od opšteg društvenog interesa.
Dalje, ovde je Vlada demonstrirala jednu nedoslednost. Verovatno Nacionalni savet može da ima svoj pandan u nečemu sličnom sa sličnim nazivom što je vezano za obrazovanje, ali način izbora je potpuno drugačiji. Meni se sviđa ovaj način izbora i mi smo ovde prigovarali kada je trebalo da Narodna skupština bira članove nacionalno-prosvetnog saveta.
Pričali smo o tome zato što je to stručna stvar. Zašto bi ubacivali navodno kvazidemokratiju u nešto što je struka. Ne može demokratija i struka. Ne može demokratija da promeni da su dva i dva četiri. Zašto bi sada Narodna skupština odlučivala o tome ko će biti član nacionalnog saveta? To treba struka pre svega da kaže i onaj ko je zadužen da sprovodi zakon.
Ko je zadužen da izvršava zakone? Vlada, verovatno po kriterijumu struke će doći ti ljudi, ali vidim da ste ovde pokazali tu nedoslednost, ne znam zbog čega, kao što se nedoslednost pokazala i kod agencije. Više nema agencija, sada idemo na uprave.
Gledam da izbegnem amandmane pošto ćemo tu verovatno mnogo više pričati. Interesantna je stvar da ovaj zakon nema nijednu kaznenu odredbu. Zašto? Zar je moguće da ceo zakon nema nijednu imperativnu odredbu koja propisuje neko ponašanje, obavezno ponašanje, pa usled postupanja suprotno obaveznom ponašanju verovatno sledi nešto što je, ako ništa više, prekršaj ili privredni prestup. Toga nema.
Dalje, kod privatizacije ipak bih da budemo načisto. Centralna tema ovog predloga zakona jesu ti organi i pomoćna tela koja treba na neki način da usmere naučnoistraživački rad u našoj zemlji. To je uvek sporno i otvoreno pitanje.
Ne želim da ulazim u ono što je struka, da li treba da idemo na bazično, da li treba drugo da razvijamo, jer se smatram nekompetentnim za te stvari, imam neko svoje mišljenje, ali stičem utisak da mi ovde ono što smo morali ovim zakonom da kažemo, to je – ko je taj koji nosi razvoj nauke i na neki način usmerava istraživanje. Ne da diktira, nego na neki način usmerava.
Malopre sam čuo, kaže - predstavnik sam privrede. Nema te privrede više. Naša privreda više ne ispostavlja zahtev nauci da nam treba to i to sagledavanje. Zašto?
Dinkić i Labus sve što su zaključili to su konsalting ugovori sa inostranstvom, kako koji kredit dođe dolazi i njihovo naučno saznanje teško 35% od ugovora i vi stvarno imate problem kako da očuvate našu nauku.
Inostranstvo daje bolje uslove, budžet je suficitaran, znači imamo pare da vraćamo u inostranstvo, ali nemamo pare za našu nauku. Ovo je Vlada paradoksa i naravno da svi zakoni koji dolaze oni su kontradiktorni. Jedno je etiketa za javnost, a drugo je suština. Ko je taj koji treba da pomogne i da usmeri?
Samo da vas podsetim na jednu stvar, u toj nama ne baš mnogo dragoj Americi kada završe završne godine fakulteta odmah CIA i vojska izvrše anketiranje mladih i ubacuju ih u svoj pogon. Američki vojni budžet je naučno-razvojni, a onda imaju te paradržavne i privatne institute, zna se velikih 10 firmi za proizvodnju naoružanja vode ceo razvoj Amerike, velike naftne kompanije gde privatnim kapitalom idu dalje i dalje.
Mi taj sistem ne možemo da preslikamo kod nas. Mi ono što smo imali, što je u tim osnovnim naučnim disciplinama, pre svega mislim na fiziku i hemiju, imalo nekih rezultata, temeljno je uništeno kada je došao Domazet. Slučaj "Vinča". Pa i sa vašim, hemija. Jeste, gospodine Popoviću, imate vi tamo vrlo inteligentne, znate da znam, i dobre kolege koje su napravile dobre inovacije i mogu da se slikaju sa tim.
Onaj ko to treba da odobri neće da odobri, ali zato će svojevremeno general Branković iz Kovačice, pobegne iz vojske, napravi sa nekim projektom nešto, on ima prioritet da ide. Vi to ne rešavate ovim. Možda ste vi mladi pa ne znate. Tako je uništena "Sova" u Nišu, tako je uništen "Iri" i drugi instituti. Zašto?
Pojavila se mafija koja donese nešto, završi posao, naša nauka – u aut. Zato vam kažem da vi ovim predlogom zakona niste rešili centralno pitanje. Gde je ta temeljna tačka, osovina koja nosi odgovornost za razvoj nauke i tehnologije kod nas.
Privreda, u ovom trenutku je zaboravite. Ovi privatnici, to sve fukare, manite ih. Koji će privatnik da da za razvoj nauke? Karić da da za razvoj nauke? Nemojte, molim vas, kakav crni Karić. On gleda crno ispod nokta da uzme ljudima, on će da daje nauci. On se slikao za njegov univerzitet, pokupio neke penzionisane profesore i neke izbeglice, napravio neki univerzitet da bi uzimao pare i da bi prao pare.
Nadam se da ćemo povodom ovih amandmana imati prilike da vam ukažemo: centralno pitanje niste rešili, a privatizacija praktično će zavisiti od Vlade.
Ako privatizacija treba da zavisi samo od Vlade, onda za ovaj zakon neću da dignem ruku, jer u Vladi ima čovek koji digne nogu zbog problema sa krvnim sudovima, pa svi moraju da dođu kod njega i da se utale. Doduše, dobar broj tih instituta je već privatizovan insajderski, oni koji nisu bili značajni za državu i nisu bili od strateškog interesa.
Ali, nemojte da vas iznenadi, ako vam prođe ovaj vaš zakon, gospodine Popoviću, posle nekoliko meseci podnećete ostavku jer ćete videti kako će ići privatizacija nekih instituta i koji lobi iz inostranstva želi da se instalira ovde.
Kako možemo da pričamo o objektivnim kriterijumima, kako je privatizovan Vojno-istraživački institut, šta se dešava sa "Momom Stanojlovićem"? Ko to uništava? Srpska radikalna stranka? Uništava vlast, pojedinci na vlasti, interesne grupe i baš je dobro što ste pre pete tačke dnevnog reda stavili ove četiri.
Svaki zakon je antikorupcijski, a kod nas korupcija cveta, kod nas je korupcija u sistemu, potiče od predsednika države, od predsednika Vlade, od potpredsednika Vlade. Da je Mira Marković organizovala modnu reviju bilo bi bombardovanje, a kada Tadićeva organizuje sve novine mora da prikažu. Ako je Milošević bio predsednik SPS i predsednik Republike bombardovanje, Tadić može da bude. Što vas više maltretira Tadić, vi ga više volite. E, pa služite mu.