Replika, narodni poslanik Nataša Jovanović.

Gospodine Bušetiću, jednostavno  niste u pravu.
Ako ste već sa pozicije govornika malopre, govoreći o stavu svoje stranke, a ja ću izneti svoj stav u ime poslaničke grupe SRS ili kasnije u toku dana, ili sutra, kao jedan od govornika, o pogubnoj socijalnoj i nacionalnoj strategiji koju predvodi ova vlada i ministar Lalović, samo moram da vam kažem da je bilo bespotrebno da sada izlazite po Poslovniku.
Reagovala sam odavde na vašu upadicu, što je stenograf verovatno zabeležio, i kada sam govoreći da je podatak netačan, apsolutno ne ulazeći u vašu priču i vaše obrazloženje zakonskog projekta i prihvatanja i neprihvatanja, jer to je stvar vaše stranke, rekla da niste u pravu, sa govornice ste mi rekli: "Nataša, pogledaj to malo".
Nije u redu da mi se na taj način obraćate, a kada pogledam ne malo, nego mnogo – to je podatak koji jednostavno moram da znam i ako me neko probudi i u tri sata noću; samo sam rekla da ste drastično pogrešili.

Reč ima narodni poslanik Snežana Stojanović-Plavšić.

Poštovani gospodine ministre, dame i gospodo, evo nas kod zakona koji govore o finansijskoj pomoći porodicama sa decom,  kod zakona o izmeni i dopuni Zakona o socijalnoj sigurnosti građana i zakona koji reguliše mogućnost da se isplati dug penzionerima.
Šta je zajedničko svim ovim zakonima? Ono što je njima zajedničko, po mojoj oceni, to je da oni govore o najugroženijim grupama stanovništva u Srbiji i da govore o grupama koje na specifičan način, a i na svaki drugi način, predstavljaju siromašnu grupu stanovništva. Zašto je to tako? Pre svega, počeću od dece.
Svakako da je važno da se u Srbiji vodi adekvatna populaciona politika i pitanje nataliteta je jedno od najvažnijih pitanja u Srbiji. Da bismo postigli da u Srbiji bude više dece, moramo se najpre potruditi da deca koja već žive u Srbiji žive na bolji i kvalitetniji način i mislim da je to naša obaveza. Kako danas deca u Srbiji žive?
Po nekim podacima, u Srbiji ima oko dva miliona dece i od toga oko 200.000 dece, znači blizu 10%, živi ispod linije siromaštva.
Ukoliko bi se ta linija podigla samo malo, ispod nje bi se našlo još 200.000 dece.
Ukoliko siromaštvo uzmemo kao široku kategoriju, koja nije definisana samo nekim ekonomskim standardima, već i načinom življenja i dostupnošću određenih institucija, od zdravstva, školstva, do kulture, informisanosti i načina na koji sredina u kojoj dete živi, bilo da se radi o ekstremno siromašnoj sredini, kao što su to neka područja Srbije, neki regioni Srbije, ukoliko bismo sve ovo uzeli u obzir, onda bismo imali pred sobom činjenicu da oko trećine dece u Srbiji živi na siromašan način, odnosno, suočava se sa siromaštvom svakodnevno.
To je svakako poražavajući podatak za svaku zemlju i to je nešto o čemu zaista ozbiljno treba da razmišljamo. Mislim da je to nešto čime se postojeća Vlada i Ministarstvo za socijalna pitanja, ali i ostala ministarstva, kao što je Ministarstvo obrazovanja i Ministarstvo zdravlja, zaista ozbiljno bave i to ću kasnije potkrepiti nekim podacima.
Najsiromašnija su, po pokazateljima strategije za smanjenje siromaštva, odnosno istraživanjima koja su tada rađena, deca uzrasta od 10 do 14 godina i deca koja žive u porodicama sa većim brojem članova. Tu je siromašno oko 16,5% dece i to su upravo one porodice o kojima danas govorimo.
Naravno, najsiromašnija su deca čiji su roditelji nezaposleni i tu imamo oko 21% siromašne dece. Šta dečije siromaštvo zaista donosi, osim što ono u svima nama, sigurna sam, budi jednu jaku emociju tuge, jer priznaćete, gotovo da nema ničeg tužnijeg na ovom svetu od dečije bolesti, pre svega, a odmah zatim i dečijeg siromaštva. Svakako da dečije siromaštvo ugrožava njihova prava u svim oblastima.
Dakle, sva dečija prava ugrožena su fenomenom siromaštva, ali postoji još nešto osim toga, a to je činjenica da se deca sa siromaštvom bore na različite načine. Manji broj dece se sa siromaštvom bori na konstruktivan način, dakle sa pokušajem da stekne bolje obrazovanje i da se izbori sa ograničenjima svoje sredine, da postigne nešto u životu i da na taj način izađe iz siromaštva.
Nažalost, jedan broj dece sa siromaštvom se bori na pasivan način, tako što ga prihvata ili tako što se povlači, što nema sigurnosti u sebe i samim tim je osujećeno u procesu školovanja. To je jedan broj dece koja, nažalost, nemaju veliku priliku da iz siromaštva izađu.
Postoji još jedna kategorija dece, još jedan način borbe protiv siromaštva, a to je destruktivna, aktivna agresivna borba protiv siromaštva i to su obično deca koja se bore, kao što sam već rekla, na nekonstruktivne načine, znači nekim asocijalnim ponašanjima i oni, takođe, dovode sebe u jednu marginalizovanu situaciju.
Ovakvi načini reagovanja kod dece stvaraju začarani krug siromaštva i tzv. transgeneracijsko siromaštvo, siromaštvo koje se prenosi sa generacije na generaciju.
Ako gledate sa ekonomskog aspekta i sa aspekta čitavog društva, to su najopasnije vrste siromaštva, jer one zemlju ubacuju u dugoročno siromaštvo iz koga se teško izlazi. Takvo je siromaštvo u nekim afričkim zemljama, srećom u Srbiji nema mnogo takvog siromaštva.
Dakle, naše siromaštvo je mnogo fleksibilnije, određene grupe ljudi ulaze ili izlaze ispod linije siromaštva. Transgeneracijsko siromaštvo, siromaštvo koje se prenosi s generacije na generaciju, a to je ono siromaštvo sa kojim se počinje suočavati u detinjstvu i koje se dalje prenosi, jeste nešto što je opasnost za svaku zemlju.
Postoji jedno istraživanje koje se bavilo načinima na koje deca doživljavaju svoje siromaštvo. Pročitaću vam samo neke od njihovih definicija: "Nemam loptu za košarku i fudbal, a nemam gde ni da igram"; "nemam nove knjige, nego sve stare, u listovima"; "nekada radim na pijaci, pa mi daju neku paru"; "pomognem sve što treba da me ne tuku" "kada svi viču, pobegnem u komšiluk"; "kada nađem neku samu kucu, ja se o njoj brinem"; "mi smo siromašni, nemamo ništa"; "neću na bazen, jer nemam kupaći, samo neki pocepani"; "svi smo u jednoj sobi, ako nećemo, onda mi je hladno"; "krov prokišnjava, pa nemam gde da spavam"; "kada kažem, baš sam nesrećna, a oni kažu, pa šta da ti radimo".
E kod ovog pitanja "šta da ti radimo" želim da se zadržim i da kažem da se mnogo toga može uraditi kako bi se ova situacija menjala. Može se sagledati porodična situacija i može se brinuti o tome da porodice sa puno dece i porodice koje su siromašne dobiju pomoć. To je ovo o čemu govorimo danas.
Naravno da je moguće raditi na prevenciji efekata siromaštva u sredinama koje generišu siromaštvo, a naravno da treba raditi i na dostupnosti i poboljšanju kvaliteta i efikasnosti pružanja usluga socijalnih službi za decu. Rekla bih da je aktuelno Ministarstvo za socijalna pitanja uradilo dosta na svim ovim pitanjima.
Želim da naglasim da su, pored nacionalnog plana akcija za decu, koji je već postojao, izrađeni i lokalni planovi, koji definišu kako se na lokalu, znači tamo gde se siromaštvo generiše, na različite načine i u različitim oblastima možemo boriti protiv dečijeg siromaštva i trpljenja koje deca tim povodom imaju. Želim posebno da naglasim i Protokol protiv zlostavljanja dece, koji je ovo ministarstvo izradilo, a Vlada usvojila, koji je takođe značajan iskorak napred ka tome da deca u Srbiji žive bolje.
Malo da govorimo i o ovom zakonu, a htela sam da ukažem na širu problematiku, da finansijska pomoć nije uvek dovoljno i nije uvek jedino što treba dati porodicama koje su siromašne i koje imaju decu.
Svakako da je i gašenje požara, ako tako nazovemo ovu vrstu pomoći, nešto što je potrebno i što je neophodno. Šta ovaj zakon donosi? O tome su već mnogi drugi govorili, ponoviću.
Dodatak za prvo dete – 20.000 dinara, a već smo rekli da će se dodaci za drugo, treće i četvrto dete, koje iznose 75, odnosno 136, odnosno 183.700 isplaćivati u 24 rate. Potpuno se slažem sa ocenama Ministarstva koje je imalo procenu da ovu sumu treba isplatiti u 24 rate, a ne u jednoj rati, jer, verujte mi, imala sam prilike, radeći sa decom na terenu, da vidim da zaista, nažalost, bez obzira što često imamo drugačije ubeđenje, roditelji ne koriste uvek sva sredstva koja imaju da bi ih potrošili na svoju decu.
Često ćete videti da su neke siromašne kategorije roditelja, iz, uslovno rečeno, nižih socijalnih slojeva, sklone da sredstva koriste na različite načine, pa, između ostalog, i tako što će sebi obezbediti, recimo, mogućnost da uživaju u alkoholu ili u nekim drugim porocima, a ne uvek da bi taj novac potrošili za decu. To je nešto kada dođete u situaciju da vidite da neki roditelji o deci ne brinu na adekvatan način, onda se uvek pitate zašto država nešto ne preduzme po tom pitanju.
Mislim da je ovo dobar način da država prevenira takvu opasnost i da omogući da porodica, u kontinuitetu, znači porodica koja dobije četvrto dete, dve godine će u kontinuitetu primati pomoć od 7.000 dinara mesečno, a smatram da je zaista dobro rešenje.
Želim još jednom da naglasim računicu koju je ministar ovde već izneo pre nekoliko dana, mislim da je važno da je građani Srbije ponovo čuju, dakle, porodica koja dobije četvrto dete, a koja je siromašna, koja nema nikakve druge prihode, a to su one porodice o kojima je maločas kolega govorio, dobijaće mesečno materijalnu pomoć 7.800 dinara, dečiji dodatak za četiri deteta u iznosu od 7.000 dinara i roditeljski dodatak podeljen na 24 mesečne rate, u iznosu od 7.000 dinara.
Dakle, ukupna primanja te porodice biće 21.800 dinara. Mislim da je to suma koja svakako nije dovoljna da bi se dovoljno dobro i dovoljno kvalitetno živelo, to svakako jeste suma koja pokazuje da država dovoljno brine o ljudima koji su ekstremno ugroženi, a imaju veliki broj dece.
Mislim da teško može država više od toga da učini na ovom finansijskom planu. Ova primanja biće usklađivana svakog 1. aprila i svakog 1. oktobra i kao osnovica neće se ubuduće uzimati naknada za hraniteljstvo, materinski dodatak, tuđa nega i pomoć i ono što porodica dobija kao naknadu za telesno oštećenje.
Imamo još jednu izmenu, a to je da i ljudi koji imaju poljoprivredno zemljište visine do dva hektara u nekim predelima zemlje takođe će imati prilike da ostvaruju ova prava.
Želim da naglasim da ostaje odredba da deca sa teškoćama i dalje imaju 30% veći dečji dodatak od ostale dece.
Sada želim nešto da govorim o drugom zakonu, o zakonu čije se odredbe, pre svega, ovog puta odnose na osobe sa invaliditetom. U Srbiji, po nekim procenama, mada sam čula da su te procene dosta nepouzdane, živi oko 350.000 osoba sa invaliditetom. Samo 13% osoba sa invaliditetom radi, dakle, ostvaruje svoje pravo na rad, samo jedna trećina od onih koji rade ima prilagođena radna mesta svom nedostatku. Samo oko 20% osoba sa invaliditetom u Srbiji može da koristi, recimo, javni prevoz.
Pre svega, tu želim da govorim o tome koliko je Srbija zemlja koja je nedostupna osobama sa invaliditetom, nažalost, još uvek. Želim da apelujem na sve koji se ovim problemom bave da aktivno utiču na to da Srbija postane dostupna, da institucije Srbije postanu dostupne za osobe sa invaliditetom. Smatram da je nedostupnost institucija jedan od jako velikih i osnovnih problema zbog kojeg su osobe sa invaliditetom u Srbiji nevidljive.
Kad krenete van Srbije, kada odete bilo gde u Evropu, odjednom imate utisak da u tim zemljama ima mnogo više osoba sa invaliditetom, a onda postajete svesni toga da ih oni svakako nemaju više, ali da su osobe sa invaliditetom u tim zemljama vidljive.
Za razliku od njih, u Srbiji su osobe sa invaliditetom gotovo nevidljive. Setite se kada ste poslednji put u Skupštini Srbije mogli da vidite osobu sa telesnim invaliditetom ili nekom drugom vrstom invaliditeta.
Nažalost, i zdravstvene ustanove i lokalne samouprave su nedostupne, nedostupne su često i socijalne službe, institucije kulture. Onda imate situaciju u kojoj vidite da veliki broj naših sugrađana ne ostvaruje svoja osnovna građanska prava, iz prostog razloga što im nismo stvorili uslove da institucije države njima budu dostupne.
Dakle, ovo je jedan od ogromnih problema sa kojima se Srbija suočava i mislim da je to jedan od problema koji se relativno lako može rešiti. Dostupnost školstvu je takođe nešto što je jako važno, od ove fizičke dostupnosti, pa do one druge vrste dostupnosti, odnosno prilagođenosti školskih sadržaja osobama sa određenom vrstom invaliditeta, bilo da se radi o telesnom, bilo da se radi o poremećajima u intelektualnom razvoju.
Dakle, školovanje je oblast u našoj zemlji koja još uvek treba da se puno menja kako bi omogućila inkluzivno školovanje, odnosno školovanje koje će biti prilagođeno ne telesnom invaliditetu, nego potencijalima koje ta osoba ima, kao očuvane potencijale, kako bi ona sve te potencijale mogla da razvije i da pruži svoj maksimum.
U tom smislu, zapošljavanje osoba sa invaliditetom je još jedna jako značajna oblast. Dakle, ono što treba raditi za ove naše sugrađane nije činiti ih pasivnim i samo im pružati materijalnu pomoć, nego uključiti ih u svakodnevni život, u rad i u aktivnost naše zemlje, jer veliki broj njih može da da veliki doprinos razvoju Srbije i to je ono što im treba omogućiti.
Izražavam veliko zadovoljstvo što je kod Ministarstva za socijalna pitanja u pripremi zakon protiv diskriminacije invalida, odnosno to je zakon koji ćemo uskoro imati na dnevnom redu Skupštine, ali takođe i zakon o zapošljavanju osoba sa invaliditetom. Verujem da ćemo time zaokružiti celinu koja će omogućiti da u Srbiji svi građani ostvaruju svoja građanska prava.
Takođe, smatram da je sistem personalnih asistenata nešto što je model koji će omogućiti puno učešće osoba sa invaliditetom u životu našeg društva i smatram da je to celokupan sistem podrške koji će svakako dovesti do poboljšanja ne samo njihovog položaja, već i položaja Srbije kao zemlje.
Sadašnje stanje pokazuje da je, nažalost, veliki broj porodica koje imaju člana sa invaliditetom siromašno. Čak 70% ovih porodica je siromašno, osobe sa invaliditetom ne mogu adekvatno da se školuju i da rade, zato što, ukoliko se radi o deci sa teškoćama u razvoju ili invaliditetom, njihove majke ne mogu da rade, one ostaju uz njih, jer ne postoji adekvatna nega dece koja su, recimo, teško telesno ili intelektualno ometena.
Dakle, potrebno je omogućiti adekvatno školovanje deci koja imaju teškoće, ali omogućiti i njihovim porodicama da rade, normalno žive i da se porodični život odvija na normalan način.
Za sada, 50% prihoda porodica koje imaju članove sa invaliditetom su, u stvari, prava iz invalidnina – 14% invalidnine, 26% čini tuđa nega i pomoć i oko 14% socijalna pomoć koju ove osobe primaju. Dakle, to je nešto što se mora menjati, mora se ići ka aktivnijem pristupu gde će, u stvari, njihovi prihodi biti njihove zarade, jer su mnogi od njih sposobni da zarađuju.
Šta je ono što ovaj zakon donosi, a da je dobro? Pre svega, to je, opet moram da kažem, gašenje požara tamo gde je problem najakutniji i najveći. On nije beznačajan, moram da kažem, jer za porodice koje su se već našle u ovakvoj situaciji, to nisu beznačajna sredstva.
Dakle, deca sa invaliditetom se izjednačavaju zbog toga što je, čuli ste već do sada, u zavisnosti od toga u kom sistemu se ostvaruje zaštita, ta visina bila različita, u jednom sistemu 2.219 dinara, a u drugom 4.700 dinara. Sada će sva deca dobiti ovaj viši iznos. To je u Srbiji oko 5,5 hiljada dece sa teškoćama u razvoju, koja će donošenjem ovog zakona doći do prilike da se o njima na bolji način brine.
Zatim, smanjenje razlike između osoba sa invaliditetom koje koriste ta prava preko sistema penzijsko-invalidske zaštite, boračke ili socijalne zaštite. To je ono što su sada izmene. Oko 12,5 hiljada ljudi sa 100% invalidnosti dobiće značajno povećanje. Do sada je razlika bila između 4.600 i 7.400. Dakle, 12,5 hiljada ljudi ostvariće svoje pravo i iznosi će biti 70% od prosečne zarade, čime će se ono što ljudi dobijaju povećati između 60 i 160%.
Ono što želim posebno da istaknem, to je da ovaj zakon donosi novinu koja kaže da nema ograničenja u broju hraniteljskih porodica koje se mogu angažovati u brizi o deci. Mislim da je ovo jako značajno, jer potpuno je postalo jasno da su hraniteljske porodice, kao alternativni oblik zaštite, nešto što najbolje funkcioniše i svakako je ušteda i u finansijskom, a pre svega u emocionalnom razvoju te dece u odnosu na smeštaj u ustanove. Dakle, tu dileme nema i ovo je usklađivanje sa porodičnim zakonom, koji je takođe doneo značajnu novinu na ovom planu.
Na kraju, recimo da je to po starosti, a ne po važnosti penzije. Dakle, jedan od zakona u ovom paketu su i zakoni koji će omogućiti da svi penzioneri kojima je država, uslovno rečeno, odnosno njihovi fondovi, dugovala isplatu penzija, ovim izmenama zakona će dobiti mogućnost da ostvare to svoje pravo.
Dakle 1,5 penzija koja se duguje fondu zaposlenih u iznosu od 23 milijarde zbirno, biće isplaćena počevši od decembra ove godine, dakle, već za nekoliko dana. Što pre ovaj zakon bude usvojen, oni će te penzije biti u prilici da dobiju. Dakle, u decembru prva rata, u julu druga rata i tako do 2008. godine, u šest rata, dva puta godišnje svi penzioneri u Srbiji dobiće zaostale dugove.
Kada govorimo o Fondu poljoprivrednika, radi se o 20 milijardi, isplaćivaće se od 2007. do 2010. godine, u četiri jednake rate, jednom godišnje.
Želim da naglasim da će svi penzioneri dobijati obračunatu kamatu, u iznosu od 8,5% godišnje i to počevši od 1. januara 2006. godine. Dakle, neće biti nikakvih gubitaka zbog toga što država nije u mogućnosti da u ovom trenutku isplati 43 zaostale milijarde.
Smatram da je sve ovo, o čemu danas govorimo, jako značajno za sve naše građane, ne samo za one kojih se ovi zakoni tiču, jer bez obzira na to što je G17 plus poznat kao stranka koja se bavi ekonomijom, ekonomskom stabilnošću i ekonomskim prosperitetom, apsolutno smo jasni da se moć jedne države ne sastoji u njenoj ekonomskoj moći, već da se moć svake države ogleda, pre svega, u načinu na koji ona brine o svojim najslabijim građanima.
U to ime, očekujem da ćemo zaista svi podržati ove zakone, da ćemo glasati za njih, sa nadom da će oni stupiti što pre na snagu i doneti dobrobit svim ovim ljudima, o kojima smo danas govorili. Zahvaljujem.

Da li još neko od predsednika, odnosno predstavnika, želi reč? (Ne.)
Reč ima narodni poslanik Stevanović Branislav. Neka se pripremi narodni poslanik Milisav Petronijević. Izvolite.

Dame i gospodo, objedinjena rasprava o četiri veoma važna zakona, ipak, mora se priznati, jeste mala neozbiljnost Vlade i samog ministra, jer ovi zakoni, od ovolike važnosti, zaslužuju dosta temeljniju raspravu, posebno kada je u pitanju planiranje porodice, znači, pomoć porodicama. Čuli smo od prethodnih govornika koliki su to problemi.
Kao što reče kolega Bušetić, nažalost, gubimo na 10 godina 30.000 stanovnika. To je alarmantna situacija. Naravno, trebalo bi nešto hitno preduzeti, iz razloga, ako uzmemo u obzir da su mnoge države u našem okruženju, pre svega bivše republike SFRJ, sigurno donele nacionalnu strategiju o planiranju porodice, a mi u tom pravcu, nažalost, još ništa nismo uradili, tek smo u začetku. Ako se uzme u obzir da smo doneli zakone o porodici i ostale zakone koje ćemo doneti, već činimo prvi korak.
Što se tiče socijalne zaštite osoba sa invaliditetom, zaista bi trebalo da kažemo par rečenica, pošto je vreme ograničeno, a tema je jako opširna, treba samo reći da je jedan veliki broj ratnih invalida veoma razočaran. Išli su patriotski u rat, a evo šta su danas doživeli, jednostavno nemaju da se prehrane od 1. do 1. u mesecu, nemaju onu najminimalniju ekonomsku zaštitu države.
Takođe, treba hitno doneti zakon o zapošljavanju invalida, to je neophodno, jer znamo da u državi svega 13% osoba sa invaliditetom radi. Neophodno je da se hitno donese zakon o zapošljavanju invalida.
Zatim, i dostupnost ljudi ustanovama koji fizički ne mogu da dođu u neku prostoriju. Tim osobama treba pomoći, jer im je pomoć neophodna.
Kada je u pitanju pomoć porodici, borba protiv "bele kuge" je naša neminovnost. Naravno, treba dati veću motivaciju rađanju dece, posebno trećeg i četvrtog deteta. Takođe, treba rešiti, pre svega, probleme mladih ljudi – zapošljavanje, stambene probleme. Treba imati u vidu još i to da seoske sredine, sela, nažalost, mora se priznati – svaka treća kuća ostaje prazna.
Prema tome, pod hitno treba i ovaj zakon o vraćanju penzija poljoprivrednicima svakako uključiti u tu akciju i veću pažnju posvetiti selu.
Treba pohvaliti Vladu Srbije što se setila naših seljaka, ljudi koji nose najveći teret u istoriji srpstva, od nastanka naše države do današnjeg dana, a imali su najmanju pažnju, mora se reći.
Naravno, iako je minimalna isplata ovih zaostalih 20 penzija, ipak i njima i ostalim zaposlenima, koji su bili u društvenim preduzećima, kako ih danas zovemo – privredna društva, treba isplatiti ono što je država ostala dužna. U tom pravcu, obezbediti i vratiti ono što im pripada.
Takođe, ovaj zakon o Fondu za PIO, mora se priznati da su sve stranke u kampanji davale silna obećanja da će penzionerima izaći u susret. Nažalost, penzioneri su danas u situaciji da osnivaju sopstvenu stranku. Sami su odlučili da se bore za svoja prava, a koliko će u tome uspeti, neka malo razmišlja i bivša i sadašnja vlast, da im izađe u susret, da dođu u priliku da rešavaju svoje probleme.
Naravno, treba naglasiti, kada je reč o vraćanju penzija, u stvari, uplati u fond za PIO zaposlenima u društvenim preduzećima, da Vlada izlazi u susret, da mnogi ljudi, koji su zaslužili i dugo čekaju, dođu do penzije. Naravno, u tom pravcu se čini krupan korak. To je za svaku pohvalu. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Milisav Petronijević, a neka se pripremi narodni poslanik Zlatan Jovanović. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, želim, pre nego što pređem na jedan kratak prolaz po predloženim zakonima, da podsetim – pre samo par meseci u ovoj skupštini je bio set penzijskih zakona prema kojima je SPS imala različit odnos.
Bio je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o PIO, prema kome smo imali negativan odnos. Intervenisali smo amandmanima, koji su usvojeni i dobro je što su usvojeni. Jedan je bio da se odloži primena zakona u broju godina za odlazak u penziju; drugi je bio u određivanju da penzija ne može da padne ispod 60% proseka zarade.
Tada je bio Zakon o dobrovoljnom penzijskom osiguranju, prema kome smo, takođe, imali pozitivan odnos. Bio je zakon, koji smo tražili, a to je o uplati doprinosa za zaposlene, u vremenu od 1991. do 2003. godine. To je odličan potez koji je ova vlada uradila jer je omogućila da nekoliko stotina hiljada ljudi poveže svoj staž u tom periodu.
Bila su i dva zakona o preuzimanju obaveza fondova penzijsko-invalidskog osiguranja zaposlenih i poljoprivrednika, preuzimanju obaveza od strane države, kao javni dug. I ta dva zakona smo podržali.
Prvo što želim da istaknem javno, ne stvaramo mogućnost isplata penzionerima tog duga ovim izmenama zakona. Te mogućnosti su stvorene tada.
Naravno, podržali smo i imali pozitivan odnos, jer smo smatrali da je konačno potrebno da država obaveze koje su neizmirene prema penzionerima prizna kao javni dug. Kada država to uradi, postaje obaveza ne samo ove vlade nego svih vlada i iza toga. Tu smo bili veoma zadovoljni.
Samo nekoliko reči, radi javnosti, kada je u pitanju dug. Gospodin ministar, o kome je reč, pošto sam danas čuo tu formulaciju, prilikom obrazloženja ovog zakona preskočio je bitan momenat, a bio je detaljniji u septembru – dug penzionerima, iz Fonda PIO zaposlenih i penzionerima, iz Fonda PIO poljoprivrednika, u najvećem delu nastao je do 2000. godine.
To je tačno, ali je deo duga nastao i posle 2000. godine, to je ono što ministar nije rekao: pola penzije 2001. za zaposlene i pet penzija za poljoprivrednike 2003. godine. Ali, postoji razlika. Razlika je u tome što do 2000. godine dugovi koji su nastali, nastali su u vremenu blokade, sankcija, građanskih ratova u okruženju, bombardovanja, milion izbeglica, i posebno napominjem da, pri tom, nijedno socijalno pravo nije umanjeno.
Razlika u odnosu na ove koji su nastali posle 2000. godine je u tome što je takođe nastao deo duga, ali u vremenu kada od svega toga ništa nije bilo, ni blokade, ni sankcija, ni svega ostalog, naprotiv, obećanje o ogromnoj pomoći, a da ne samo da su socijalna prava umanjena, nego je počeo sunovrat penzija 2002, odnosno 2003. godine, donošenjem onog katastrofalnog zakona o penzijskom sistemu. O tome je bilo priče u septembru, da ne ponavljam sada. Vrlo je važno da se to zna.
Sada kratak komentar i jednog i drugog predloga zakona o vraćanju penzija kao javnog duga.
Kada je u pitanju vraćanje duga, vezano za Fond PIO zaposlenih, želim da iznesem dve pozitivne i dve negativne strane, neka javnost zna otvoreno.
U principu podržavamo da se prizna i vrati javni dug, ali šta je u ovom slučaju u pitanju. Prethodni zakon, od septembra meseca, predviđao je da se penzionerima iz Fonda PIO zaposlenih penzija isplati u tri jednake rate: januara 2006, 2007. i 2008. godine, sa kamatom od 8,5% i u obveznicama.
Čuo sam obrazloženje od ministra da su udruženja penzionera i neki poslanici tražili da isplata bude novčana, a ne u obveznicama. To poštujem, ali želim da kažem da je to nepovoljnije rešenje, jer kada se isplati u obveznicama, kada dospevaju, to su isto gotova sredstva, gotove pare, kao što je u ovom slučaju, ali i mogućnost da može ranije da ih unovči, o čemu će odlučivati sam penzioner.
Naravno, uvažavam i sigurnu masu sredstava koja je potrebna da se isplati.
Ali da budemo jasni i da kažemo da su pozitivne strane ovoga u tome što će da se isplati jedna šestina penzije odmah, a ne u januaru.
Pozitivna je strana što nije povećan ukupan period za vraćanje penzija, a negativna strana je ta što se isplaćuje u šest, a ne u tri rate i što se isplaćuje u novcu, a ne u obveznicama, samo da budemo jasni.
Kada je u pitanju vraćanje duga Fonda PIO poljoprivrednika, moram da kažem da je ovo rešenje lošije nego ono u septembru. Pozitivno je to što nije pomeren ukupan rok za vraćanje penzija, ali moramo jasno reći javnosti da je negativno što se preskače cela 2006. godina i umesto u pet jednakih rata – 2006, 2007, 2008, 2009. i 2010. godine, preskače se 2006. godina.
Uvažavam kao argument da je sama odluka da se isplata penzija vrši odmah za prethodni mesec bitno uvećala sredstva za isplatu penzija, kada su u pitanju penzioneri i poljoprivrednici, ali se to znalo i onda kada je donošen zakon o priznanju javnog duga za isplatu penzija.
U tom delu nismo zadovoljni, uložili smo amandman tražeći da se vrati rešenje da bude pet godina, odnosno da se uključi i 2006. godina, tj. da bude u pet jednakih rata. Tu sada dolazimo do jednog pitanja, želim javno i otvoreno da pitam, a Vladi da dam šansu da javnosti da pravi odgovor.
Zašto se vrše ove promene zakona, kada sve ono što smo znali tada, znamo i sada, i u vezi sa tim opet dva pitanja. Prvo, ako je to zahtev MMF-a, iz straha da se ne izvrši novčani udar u gomili, molim da se to javno i jasno kaže, da javnost zna.
Drugo, da li može da se sazna šta su konačni zahtevi MMF-a. Slušali smo pre dva-tri meseca da je to Zakon o penzijskom osiguranju, Zakon o budžetu, pa zatim Zakon o zdravstvenom osiguranju, izmene Zakona o javnim preduzećima, izbor privatizacionog savetnika itd, da bi slušali skoro vest da naša vlada traži još dva meseca odlaganja. Zbog čega? Mislim da javnost to zaslužuje.
Znam obaveze naše države, obaveze naše vlade, koje moraju da se poštuju, ali javnost isto tako zaslužuje pravi odgovor i da zna koji su pravi razlozi zbog čega je to tako.
Samo kratko da se osvrnem na ova dva zakona. Kada je u pitanju zakon o izmenama Zakona o finansijskoj podršci porodicama sa decom, posmatram ga kako je u obrazloženju rečeno, da je ovaj zakon u funkciji sprečavanja, preokreta bele kuge u Srbiji.
Slažem se sa mojim kolegom Bušetićem, najveći problem sa kojim se Srbija suočava i sa kojim će se suočavati je taj problem. Doživljavam ga ne samo kao instrument socijalne politike nego i kao instrument populacione politike. Iz tih razloga, opet želim da kažem šta je dobro i šta mislim da nije dobro.
Prvo, što je dobro, jeste što je uveden roditeljski dodatak za prvo dete i tu dajem punu podršku i pohvaljujem. Nema razloga, jer neko da bi imao drugo, treće i četvrto, mora da ima i prvo. Paralelno sa tim, mislim da nije dobro što je 20.000 naknada, mislim da je to malo.
Iako se država ozbiljno bavi ovim pitanjima, ozbiljno ulazi u okršaj sa problemom populacione politike, mora i ozbiljna sredstva za to da nađe. Predložili smo tu amandman, detaljnije ćemo o njemu pričati kada bude bio na redu, ali bar da to bude 30.000.
Drugo, ovde je rečeno da je dosadašnje rešenje u zakonu bilo za drugo, treće i četvrto dete da se isplaćuje jednokratno, po rođenju deteta. Naravno, to nije mala suma. Postoji obrazloženje ovde sa kojim mogu da se delimično složim, ali ne do kraja. To je da je bilo zloupotrebe, da to nije koristilo detetu, da je koristilo u neke druge svrhe. Mogu da prihvatim da toga ima, ali zbog toga se ne menja zakon. Pre mogu to da posmatram kao veliku obavezu države za koju je potrebno obezbediti velika sredstva.
Istovremeno, da budu, odnosno da koriste detetu. Mislim da je veoma dugačak period od 24 rate, kako je predviđeno da se vrši isplata roditeljskog dodatka za drugo, treće i četvrto dete. Neko je to već pominjao, ministar još u uvodnom izlaganju, a kasnije i drugi – za četvrto dete, a mnogo malo je u Srbiji takvih, to je oko sedam hiljada, što je za pohvalu, za 24 meseca, ali za drugo dete – od 76, ili pet, šest hiljada, na 24 rate, to je mnogo malo. Stoga smo predložili amandman da se makar napravi neka vrsta skale, pa da drugo dete bude 12 meseci, treće 18, neka ostane četvrto 24. U suštini, za svakog bi bilo mesečno oko sedam hiljada dinara.
Sledeće, još jedno pitanje koje je takođe ovde bilo prisutno, moram da kažem da se sa tim ne slažem. Verujem da postoje ozbiljne zloupotrebe, a u pitanju je naknada za bolovanje porodilje. Do sada je bilo rešenje da je naknada u visini zarade koju bi ostvarile na radnom mestu. Ovde sam iz obrazloženja shvatio da je to ozbiljan problem, jer su neki privatnici u Srbiji to zloupotrebili. Rado bih, ali nisam u toj moći, pre hapsio, kažnjavao, nego što bih menjao zakon. Zašto?
Mislim da nije dobro rešenje da kaznimo one žene koje su stvarno imale veću zaradu u firmama nego što je prosek zarade. Mnogo je takvih. Naprotiv, čak mislim da je i više takvih. Šta ovo rešenje znači? Da žena koja je legalno imala u firmi veću zarađenu platu nego što je prosek firme biva kažnjena zbog ovih zloupotreba koje su se događale i vraća joj se naknada na nivo prosečne zarade kod poslodavca, dok recimo, obrnuto, nije predloženo.
Mislim da to nije dobro, jer kažnjava one čestite, one koje su stvarno zaradile i uveren sam, a voleo bih da pogrešim, neka me demantuje ministar, da je takvih žena mnogo više, mada verujem opet da postoje ozbiljne zloupotrebe naknada za bolovanja.
Naravno, da sada ne pričam o mesečnom usklađivanju, kao što je do sada bilo, pa dva puta godišnje, nije to toliko veliki problem, govorićemo kada bude bilo priče oko amandmana.
Na kraju želim samo da kažem, da bih ostavio svojim kolegama nekoliko rečenica, vezano za ovaj zakon o obezbeđenju socijalne sigurnosti građana, odnosno socijalnoj zaštiti, da dajemo punu podršku, jer se radi o zakonu gde država daje, u smislu socijalne sigurnosti građana.
Naravno, pre svega se odnosi na invalide 100 posto. Nema razloga da budemo protiv toga i radi se o ograničenju, kada su u pitanju hraniteljske porodice. Želim da saopštim jednu poruku.
Mislim da je vreme da država, odnosno Vlada, sistem socijalne zaštite uzme u celini, sa jasnom strategijom socijalne zaštite, da bi se sistemski uredila socijalna zaštita.
Ponavljam, kada god sam izlazio za govornicu, a bile su ovakve vrste zakona, govorio sam da se zna još jednom naš stav. Jasna, jaka, snažna socijalna politika u vreme tranzicije je nužna, važna. Bez nje nema ničega drugog. Tada sam pričao i sada ponavljam. Reforme su nužne. Nužne su i socijalne, ali bez socijalne pravde i jake, snažne socijalne politike nijedna reforma nam neće uspeti.

Reč ima ministar za rad, zapošljavanje i socijalna pitanja, gospodin Lalović.

Hteo sam da dam samo par odgovora i informacija.
Prvo, ovo poslednje što je rekao kolega, dakle ova vlada ne samo da to misli, nego to i radi. Ne samo da smatra da je nužna snažna socijalna politika, posebno kada je u vidu tranzicija, nego, kao što možete da vidite, sprovodimo to što smatramo.
Hteo sam da dam jednu informaciju. Ovde je postavljeno pitanje u vezi MMF. Prosto informaciju, da bi se razjasnilo zbog građana Srbije. Ovo produženje od dva meseca koje smo tražili, koje je Vlada tražila, jeste tehničkog karaktera, zato što sam sporazum zaključen 2002. godine ističe 31. decembra 2005. godine i bez tog tehničkog produženja od dva meseca, a ovo će sve završiti taj bord krajem januara i početkom februara.
Vezano za to, nema nikakvih novih, takođe što je kolega rekao, novih pitanja, zahteva itd. Praktično je sve to završeno. Poslednje što se radi je izbor savetnika za NIS, koji je formalno trebalo da se okonča tu negde oko nove godine. Nema nikakvih novih elemenata oko toga i ovo tehničko produženje od dva meseca je u funkciji o kojoj sam rekao, čisto tehničke prirode.
Što se tiče još ovih nekoliko komentara, prvo da kažem da mi je drago što vidim da sve poslaničke grupe i svi poslanici koji su govorili podržavaju ove zakone.
Mislim da je vrlo dobro da se postigne i na ovakvim temama jedinstvo, a ne samo kada su u pitanju velika politička pitanja.
Mislim da su za građane Srbije ovo neka pitanja od vitalnog značaja i dobro je u tom smislu što Skupština Srbije u vezi toga nastupa jedinstveno. Naravno da smo mi kao Vlada svesni onoga što je rečeno da je pravi odgovor na sve naše probleme socijalne prirode snažan ekonomski razvoj. Naravno da su to alfa i omega svega o čemu govorimo.
Imali smo u ove dve godine stopu rasta društvenog proizvoda veću od pet posto. Nadam se i uveren sam da će tako biti i sledeće godine i nadam se da će i naredne vlade održavati, ko god bude bio na vlasti u Srbiji, stopu rasta društvenog proizvoda od pet posto i veću od pet posto. Zašto je to važno? Zato što je ono što je često bila tema ovde danas – pitanje smanjivanja siromaštva u Srbiji zapravo pitanje strategije za smanjivanje siromaštva.
Na početku tog dokumenta, koji se ovde često pominje i svi ga često pominjemo, stoji da je uslov da bi zaista smanjili siromaštvo u Srbiji, kako je tamo to predviđeno, da rast društvenog proizvoda bude pet posto godišnje, kao prvo. Naravno da je dobro, da će biti dobro ako bude više od pet posto. Sve više od pet posto je odlično, zato što ubrzava naš obračun sa siromaštvom.
Prosto, u vezi toga da pomenem još jednu stvar. Verovatno znate, videli ste iz štampe i medija da pripremamo strategiju privrednog razvoja Srbije. Ta strategija privrednog razvoja Srbije ima dva scenarija. Jedan je scenario, ako bude pet posto stopa rasta društvenog proizvoda, kada ćemo i šta postići, a drugi je scenario, ako bude sedam posto, šta ćemo i kad postići.
Dakle, u suštini, pitanje svih pitanja jeste zapravo koja će biti stopa rasta društvenog proizvoda ili prevedeno na jasan srpski jezik – koliko brzo ćemo povećavati kolač koji u toku godine ispečemo da bismo mogli da delimo i za ovo o čemu ovde danas pričamo.
Vlada Republike Srbije je pre svega u toj funkciji i ceo plan za 2006. godinu jeste u toj funkciji, da stvorimo uslove da rast društvenog proizvoda bude takav – veći od pet posto ako je moguće, a najmanje pet posto. Jednostavno, radi se o tome.
Inače, po mom dubokom uverenju, u velikoj meri problem bele kuge, koja se ovde danas pominje, jeste pre svega problem koji se nalazi u našim glavama i našim dušama i mislim da je pitanje stvaranja atmosfere u kojoj će mladi ljudi biti puni nade i mere da ih očekuje dobar, bolji život u ovoj zemlji, da je to prva stvar koju treba da uradimo. I ova vlada i bilo koja naredna vlada mora kod mladog sveta da probudi to uverenje.
Naime, kao što znate, poverenje se lako gubi, a teško se stiče. Omladina u Srbiji je izgubila poverenje u sopstvenu državu pre 15 godina, i tada ga je gubila temeljno, i nastavlja sa iseljavanjem iz Srbije, i sada svi zajedno treba posle toga da povratimo poverenje te omladine u svoju državu i svoje društvo. Mislim da je to zapravo pitanje svih pitanja.
Ovo o čemu danas govorimo jesu određene pomoći, podrške ovakve ili onakve, slične, bolje ili lošije, ali mislim da je pravi problem na ovoj drugoj strani i da tu moramo da učinimo napor da im povratimo veru u bolju budućnost u ovoj zemlji i to je ključno pitanje.
Kako ćemo tu veru povratiti? Nečim što je realno, što se događa, ne pričom, ne obećanjima, jer mi smo ovde jako skloni, posebno u politici, da imamo velika obećanja, velike priče, a posle toga se ništa ne dogodi ili bude gore nego što je bilo pre nego što je to pričano.
Dakle, jednostavno, zalažemo se za jednu realniju politiku, ali ono što kažemo da se to i ostvari. Tako je i kod ovih davanja. Neke su kolege rekle da bi bilo bolje kada bi za prvo dete bilo više, naravno da bi bilo bolje. Bilo bi mnogo bolje kada bi u Srbiji prosečna zarada bila hiljadu evra, a ne 200 evra.
Naravno da bi bilo bolje, samo je pitanje kako to da napravimo, kako da stvorimo situaciju da prosečna plata u Srbiji bude hiljadu evra, tu očigledno imamo potpuno jedinstvo u ovoj sali, naravno radom, u odnosu prema radu.
Što se tiče iznosa za prvo dete, samo da kažem zarad javnosti, zašto je 20.000 dinara. Zato što u ovom trenutku celokupna teritorija Vojvodine, sve opštine, imaju odluku da isplaćuju 30.000 za prvo dete, i ovih 20.000, to je 50.000.
U centralnoj Srbiji takođe je jedan broj opština već uveo to pravilo i isplaćuje po 30.000, verujem da će verovatno i druge opštine. Veliki broj opština u Srbiji na lokalnom nivou isplaćuje već za prvo dete 30.000. Znači, plus ovih 20.000 – to je 50.000 i to je na neki način bio rezon kada smo ove stvari uradili.
Što se tiče ovog drugog dela što je pomenuto, oko penzija, samo da prokomentarišem, bili smo i jesmo u situaciji da tražimo rešenje kako bi taj dug koji je nastao isplatili ljudima.
Prvobitna ideja je bila sa tim obveznicama, što je pomenuto, a u međuvremenu je posle svih razgovora i pregovora došlo do određenih procena i sada praktično sva sredstva koja možemo uopšte bilo kuda da navučemo, navlačimo za ovu isplatu u decembru, za penzije.
Jednostavno, radi se o proceni da bi to bio preveliki udar, kako je kolega pomenuo, zbog makroekonomskog efekta i zato idemo u decembru sa tim delom, a u julu sledeće godine sa drugim delom. U suštini, dobijaju to što bi inače dobili, znači, ceo taj iznos.
Ne bih govorio i licitirao ko je kriv ili nije za dug, poenta je da vratimo ljudima to što dugujemo, zato što mislim da svaka vlada nastoji da vodi kontinuitet prethodne, jer logično je, država je trajna, vlade se menjaju. Dakle, ideja je da taj dug vratimo.
I ono što se ovde stalno zanemaruje, zbog poljoprivrednika, jer često se ovde o njima priča. Dve stvari su se dogodile. Jedno je to što ćemo vratiti dug njima tako kako ćemo vratiti, ali drugo, važnije od toga za te poljoprivrednike, da zato što preskačemo 20,5 meseci, penzija koju oni sada dobijaju, znači, ovo je bio januar 2004 – poslednja, bitno je povećana u odnosu na onu koju bi dobili da nismo napravili ovo što smo uradili sa preuzimanjem duga.
Dakle, od ovih mera koje preduzimamo sada, em imaju koristi 200 i nešto hiljada poljoprivrednih penzionera, koji će sada dobijati bitno veću penziju dok ovde pričamo, em će dobiti taj dug od 20, o čemu govorim, dakle, to su neposredne materijalne koristi za veliki broj građana Srbije.
Pretpostavljam da je to razlog zbog čega ovde postoji podrška ovim rešenjima. Još jednu stvar da pomenem, koja se često ispušta iz vida, ove porodice koje dobijaju određena socijalna davanja imaju i subvencije kod plaćanja određenih troškova, grejanja, struje itd.
Dakle, prosto da znamo i da imamo u vidu celinu onoga kako ova država vodi socijalnu politiku. Mislim da smo pokazali ovim zakonima koji su pred vama da država ima nameru da vodi ozbiljnu i snažnu socijalnu politiku. Naravno, ima u vidu ovo što su svi naglasili, da je problem bele kuge – istorijski problem Srbije, da je cilj ove države da ima, ako može, prosečnu porodicu sa četvoro dece.
Govorio sam, kada sam prvi put o ovome pričao, da ćemo, ako budemo imali preko dvoje dece po porodici, sprečiti dalje gubljenje stanovništva, neće se povećati. Kako ćemo sprečiti, za koliko?
Treba najmanje sedam ili osam godina da imamo prosečno u porodici više od dvoje dece, pa da zaustavimo katastrofu koja nam se događa. Tek sa četvoro dece doći ćemo, ili dolazimo u situaciju, da nam u suštini raste broj stanovništva, a što jeste normalni interes i cilj svake države, pa i srpske. Znači, govorim prosto o tome o kakvom se redu veličine radi.
Nadam se da to sve treba imati u vidu kada govorimo o osobama sa invaliditetom. Znači, ono što je ovde pomenuto od strane poslanika kao pitanja koja treba da se urede, sve će to biti uređeno, u ovaj parlament će doći.
Znači, zakon o zapošljavanju i rehabilitaciji invalida ćete imati na proleće, ako bog da zdravlja, zakon o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom je u skupštinskoj proceduri, nismo sada stigli, stići ćemo u sledećoj godini, biće donet.
Znači, mi u celini prvi put sistemski uređujemo poziciju osoba sa invaliditetom. Na primer, pored ostalog, informacije radi, o drugim zakonima, samo još to da napomenem, koji ne spadaju u domen ovog ministarstva, vodimo računa i pratimo šta se tamo događa.
Tako npr. u Zakonu o gradnji, u kapitalnim investicijama, dogovorili smo se, tamo će biti unete odredbe koje će konačno u Srbiji ponižavajuću situaciju preokrenuti da se uklone arhitektonske barijere, tako da naši sugrađani sa određenim hendikepima mogu koristiti ustanove, usluge i biti ravnopravni članovi društva.
Ovo napominjem samo da bi imali u vidu celinu onoga što ovo ministarstvo i ova vlada radi, kada se radi o ovim pitanjima. Toliko, i hvala.