Gospodine predsedniče, poštovane kolege narodni poslanici, dozvolite da u ime poslaničke grupe SPS kažem nekoliko reči o ovoj temi dnevnog reda.
U okviru toga ne mogu a da na pomenem i naš zadnji razgovor na ovu temu, iz razloga što je tada bilo u javnosti, od strane nažalost kolega koji večeras ovde nisu prisutne, poslanika DS, a pre svega kolege Boška Ristića, nešto što nije istina i što je videla cela Srbija, ali je meni zanimljivo, jer to vezujem kroz apsolutno nastojanje poslanika DS da ne dođe ni do kakvih promena u pravosuđu i suštinski da se dezavuiše rad Skupštine i poslanika i cela ova priča oko izbora i razrešenja nosilaca pravosudnih funkcija.
Naime, kolega Boško Ristić je na konferenciji za štampu, koja je održana sutradan nakon zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije, izneo podatak da je najviše osporenih predloga bilo od strane poslanika SPS, i to 41, kako je samo pobrojao ne znam, i da to pokazuje da je u pitanju čista politička trgovina između SPS i vladajuće koalicije, i da se kadrovi u pravosuđu biraju samo po principu političke trgovine između vladajuće koalicije i SPS. Naravno, neposredno je prozvan i gospodin ministar itd. Jer treba dokazati određenu tezu i onda se ne preza ni od čega.
Istine radi, u ime poslaničke grupe SPS sam tada osporio šest ili sedam predloga, što ću učiniti i večeras, naravno, u ime poslaničke grupe SPS, za ono što budem smatrao da treba i za šta imamo odgovarajuće podatke. Nisam mogao, a da ne pomenem to kako to izgleda u praksi. Mi ovde radimo jedan posao, razgovaramo sa više ili manje argumenata, osporavamo ili hvalimo, opet sa više ili manje argumenata, a neko ko ne učestvuje u radu Skupštine hladno zakaže konferenciju za štampu i iznese nešto što nije istina.
Ovo moram da pomenem zato što se u javnosti, od strane nevladinih organizacija i pripadnika DS, već više meseci proturaju teze da je pravosuđe predmet političke trgovine, nagodbe, ucena od strane SPS, jer nevladine organizacije su pokrenule i određenu inicijativu, čini mi se i uputile pismo Ministarstvu da se proveri, kao, koliko je predmeta u kojima se nalaze pripadnici SPS povučeno, završeno itd, ne dovodeći uopšte u pitanje šta je sadržaj tih krivičnih prijava.
Više puta sam govorio da je SPS bila predmet i političkog pogroma i, nažalost, sudskog pogroma, ne samo sudskog nego i tužilačkog. Znači, celo pravosuđe se uključilo u kampanju koja je politički dirigovana od 5. oktobra.
Večeras ću vam na dva-tri primera još jedanput pokazati to, jer moram stalno da opominjem Srbiju i pravosuđe da ne smeju nikad više dopustiti da budu srozani na grane ko što su bili posle 5. oktobra 2000. godine, jer do sredine 2001. godine 160 sudija je izabrano po kriterijumima DOS-a. To sam više puta govorio, a moram to stalno da pominjem, jer nam lekcije o radu, o vrednostima, o kvalitetu, o osporavanju drže oni koji su se služili jedino partijskim kriterijumima i za koje nikakav drugi kriterijum nije važio.
Ne treba uopšte zapostavljati ovu ulogu nevladinih organizacija. Nažalost, one su deo našeg ukupnog života, a pogotovo političkog. One utiču veoma značajno na stanje ili praćenje određenih pojava. Vi ste videli da je čak i Karla del Ponte našla za potrebno da obavi razgovor sa njima kada je dolazila u Beograd, kada je imala razgovore sa predstavnicima države Srbije, jer je bilo važno da se sa njima obave odgovarajući razgovori.
Jer te nevladine organizacije obavljaju nazovi svoj deo posla, ali suštinski opravdavaju novac koji je u njih uložen, jer finansiranje tih nevladinih organizacija je od strane pojedinih zemalja sa Zapada. One moraju da urade taj svoj deo posla. Nažalost, u gro slučajeva rade protiv države Srbije i time suštinski dovode u drugi plan one časne nevladine organizacije, koje plemenite ciljeve ne mogu da afirmišu, niti da afirmišu svoj rad u dovoljnoj meri, jer njihov rad nije politički motivisan i nije plaćen od strane zapadnih država.
Ali, i to je nešto što je deo života našeg društva. Objektivno, to moramo stalno pominjati, bar ja mislim i moje kolege poslanici SPS, i protiv toga se boriti.
Naime, mi večeras imamo na dnevnom redu izbor određenih nosilaca pravosudnih funkcija, predsednika i sudija određenih sudova. U ime poslaničke grupe SPS ću osporiti određene kandidate.
Evo, krenuću redom. Osporavamo kandidata za predsednika Opštinskog suda u Lajkovcu, kandidata za predsednika Okružnog suda u Užicu, kandidata za predsednika Opštinskog suda u Vladimircima, kandidata za sudiju Opštinskog suda u Požarevcu - Jovanovića Roberta, kandidata za sudiju Opštinskog suda u Šapcu - Jovanović Slađanu, kandidata za predsednika Opštinskog suda u Staroj Pazovi. To je to.
Neke od razloga vezano za osporavanje ovih kandidata pomenuo je kolega Krasić. Neki od razloga koje je on izneo važe i za poslaničku grupu SPS. Za neke koje nije pomenuo, smatramo da ima boljih ljudi koji mogu raditi taj posao. Za neke od ovih ljudi koje sam osporio pravljen je konkurs da budu izabrani, jer je konkurs poništavan, pa je ponovo pravljen. Po našem sudu, to je nesporno.
Neki nisu profesionalci, pokazuju pristrasnost u radu, političku ostrašćenost. Predmet njihovog rada kao nosilaca pravosudnih funkcija su, među ostalima, bili socijalisti. Nekako su prema njima najviše iskazivali svoju profesionalnost, naravno, u negativnom smislu. Smatramo da su time pokazali da nisu dostojni da obavljaju ovu odgovornu funkciju ili ove odgovorne funkcije, s obzirom da je reč o izboru za sudije i za predsednike sudova.
Inače, mislim da je dobro da Narodna skupština Republike Srbije izvrši izbor nosilaca pravosudnih funkcija. Moramo poboljšati stanje u pravosuđu. S njim nismo zadovoljni, neko više, neko manje, ali mislim da je dobro da Narodna skupština Republike Srbije raspravlja o toj temi i da govori javno o lošim pojavama u pravosuđu, uvek, po mom mišljenju, idući konkretno, što se više može, da ne bi u toj opštosti dali negativne ocene i o ljudima koji to ne zaslužuju.
Jer u pravosuđu, među sudijama, tužiocima i ostalima u pravosuđu, ima jako mnogo korektnih i poštenih ljudi koji su od struke, profesije i koji na vrlo savestan način obavljaju svoju dužnost.
Ali, ima i onih koji su se prepustili čarima politike, zahvaljujući politici dospeli na odgovorne funkcije i dopalo im se, očigledno, da budu tu gde jesu i da služe određenoj politici, i ne mogu se od toga osloboditi.
Takvi ne treba da budu sudije i predsednici sudova, niti tužioci. Dobro je da mi poslanici o tome govorimo. Nažalost, drugi o tome ne govore ili se to što govore ne čuje daleko, ili je umotano u sto čaršava, pa narod i ne može da razume šta je pisac hteo da kaže.
Prošli put sam govorio o jednom primeru kada je pokrenut postupak za razrešenje sudije Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici. Tada sam izneo određene podatke. U međuvremenu sam dobio izveštaj Velikog personalnog veća. Samo ću vama, poslanicima Narodne skupštine, a i građanima Republike Srbije, pročitati zadnji pasus, zato što on suštinski potvrđuje sve ono što sam govorio.
Citiram: "Nakon obavljenog razgovora sa sudijom Svetlanom Đuričić, sudija Đuričić je priložila veći broj dokaza za svoje navode, kao što su dopis sudije Đuričić svim sudijama i krivičarima Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici i spisak nerešenih predmeta za 2002. godinu, na dan 27. 6. 2005. godine, naredbe predsednika Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici od 23. 8. 2005. godine, 28. 12. 2004, 16. 1. 2004, 9. 5. 2002. godine, plan rada rešavanja starih predmeta, koji je sudija Đuričić sastavila kao rukovodilac krivičnog odeljenja, dopune godišnjeg rasporeda poslova za 2003. godinu, raspored poslova za 2005, veći broj izveštaja za period od 2001. do 2005, te pregled ostvarenih normi u Okružnom sudu za period 2000-2005. godine. Iz prikupljenih dokaza utvrđuje se da je u Okružnom sudu u Sremskoj Mitrovici veliki broj starih predmeta, kako iz prvostepene, tako i iz drugostepene krivične materije, da skoro svaki sudija ima u radu po nekoliko starih predmeta".
To je ono što sam pomenuo. Kada bi se uzimalo za ocenjivanje rada svih sudija koje su bile tamo, da li imaju stare predmete u svom radu, onda niko ne bi trebalo da bude sudija. Ovde je suština što je trebalo dve žene iz tih razloga izbaciti iz trke za mesto predsednika Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici.
Citiram dalje: "Iz prikupljenih dokaza, a i navoda sudije Svetlane Đuričić, proizilazi da su navodi iz rešenja o broju predmeta po kojima nije bilo blagovremeno postupano i u kojima je došlo do apsolutne zastarelosti tačni, sem vezano za one predmete koje je pojedinačno sudija Đuričić navela u svojoj izjavi".
Znači, sve je tačno samo ne ono što ona tvrdi, a ono što ona tvrdi je tačno.
"Predmeti u kojima je došlo do apsolutne zastarelosti, sem predmeta iz 2003. godine, sudija Đuričić sa većinom njih nije bila odmah zadužena, već su predmeti bili u radu kod drugih sudija, pa u jednom periodu kod sudije Đuričić, te na kraju kada je nastupila zastarelost ponovo su bili kod nje u radu".
Dakle, suštinski sve ono što sam vama govorio i to mi je drago, jer sam se koristio navodima koji su tačni, ali je ovo dobro i, naravno, neću sada zbog vremena citirati i prigovor gospođe Đuričić, s obzirom da je dobila meru upozorenja od strane Velikog personalnog veća, ali ona navodi dokaze da ni ovaj izveštaj, da ne citiram sve, biće prilike, u svakom slučaju, dobro je da se čuju takve stvari ovde preko govornice Narodne skupštine Republike Srbije, jer nema drugog mesta. Mediji se bave drugim stvarima.
Pomenuo sam da su socijalisti bili predmet progona političkog i pravosudnog, i večeras ću pomenuti slučaj dve osobe, dve žene, dr Miroslave Perišić i dr Branislave Belić. Jedna je iz Beograda, druga iz Novog Sada.
Dr Miroslava Perišić je inače bila direktor Doma zdravlja na Zvezdari i naravno u nasilju, koje je sprovedeno 5. oktobra 2000. godine, ona je smenjena, naravno bez argumenata, izneta na rukama. Zanimljivo je, imam u rukama jedno pismo koje je tada DOS upućivao svojim članovima da se okupe i razreše situaciju na revolucionaran način, što su naravno u Domu zdravlja Zvezdara i uradili i zanimljivo je da je to jedino rukovodstvo koje je praktično ostalo od tada pa do danas na mestu koje je silom zauzelo. Zanimljivo je da je gospođa Miroslava Perišić to predala sudu i da je dobila presudu koja nikada nije izvršena.
Znači, postoji i pečat za izvršenje u Četvrtom sudu, ali nikada nije izvršeno rešenje od 23. oktobra 2000. godine. Do dana današnjeg ona je jedina, ne jedina ali jedna od ljudi koji su smenjeni pučem, izneta bukvalno fizički iz službenih prostorija, predala stvar sudu i ima rešenje da je to urađeno na nezakonit način, ali naravno ovo nikada nije moglo da ugleda svetlo dana.
Zanimljivo za slučaj gospođe Miroslave Perišić da su tada mediji žestoko pratili tu kampanju protiv socijalista, pa su se i "Večernje novosti" pridružile toj kampanji i objavile tri članka od kojih su dva demantovana. Učinjen je demanti od strane gospođe Perišić, "Novosti" su taj demanti objavile, međutim, treći, po njenom mišljenju najsramniji članak, ni do dana današnjeg nije demantovan od strane "Novosti", niti će to ikada biti učinjeno, a inače da znate da postoji pravosnažna odluka Okružnog suda u Beogradu kojom se obavezuju "Novosti" da objave taj demanti. Ta presuda Okružnog suda u Beogradu nije sprovedena.
Inače, pročitaću vam, taj demanti je vrlo kratak, ali vrlo ilustrativan. Demanti koji nikada nije objavljen u "Večernjim novostima" glasi: "Netačni su navodi u tekstu objavljenom u listu "Večernje novosti", od 25. 12. 2000. godine, pod naslovom "Rušenje bez anestezije". Netačno je da se dve godine knjigovodstvo ne vodi jer je dokumentacija o knjigovodstvu uredno predata nadležnoj službi u zakonom predviđenim rokovima, za periodični obračun i završni račun.
Svi aparati sa kojima je raspolagao Dom zdravlja su na svom mestu u vreme kada sam prestala sa radom 17. 10. 2000. godine. Započeto renoviranje zubne tehnike je preduzeto da bi se poboljšali uslovi rada, ali su radovi obustavljeni 25. 7. 2000. godine, po naredbi ministra zdravlja". Znači, ovaj demant "Novosti" nisu htele da objave.
U međuvremenu je gospođa Perišić povela postupak protiv vlasnika "Novosti". Namerno kažem vlasnika, a ne direktora Manojla Vukotića, i naravno nisu ga mogli organi do dana današnjeg umoliti da se pojavi na suđenju. Sledeća rasprava je zakazana za 26. decembar 2005. godine. Znači, nikada nije izvršena privremena mera, nikada nije demantovan članak i otpočeto je izvršenje koje do dana današnjeg nije završeno.
Pominjem i slučaj dr Branislave Belić iz Novog Sada, koja je bila direktor Zavoda za transfuziju krvi i docent na Medicinskom fakultetu u Novom Sadu. U njenom slučaju se desilo nešto zanimljivo. Ministar zdravlja u vladi Dosa, a zanimljivo je da je to bio gospodin Obren Joksimović, nije hteo da je smeni. To je veoma zanimljivo, jer to je suština priče.
Ministar zdravlja u tadašnjoj vladi, onoj prvoj revolucionarnoj, odnosno kontrarevolucionarnoj, gospodin Obren Joksimović, nije hteo da smeni dr Branislavu Belić jer je ocenio da kvalitetno obavlja taj posao. Onda su rekle njene kolege - pošto ne možemo da te smenimo tamo, nećeš moći da radiš posao docenta.
Onda su pribegli vrlo prostom rešenju, suprotno odredbama Zakona o univerzitetu, oni su proširili u statutu fakulteta uslove za izbor u zvanje docenta. Sećate se Zakona o univerzitetu iz 2002. godine, stvoren je pravni osnov da se izvrši preispitivanje u izbor zvanja svih ljudi koji su radili na univerzitetima. Zanimljivo je da je prvi postupak revizije na Medicinskom fakultetu u Novom Sadu gospođa Belić preživela, nije bila osporena, ali je onda potekla inicijativa od nenadležnog organa, koju su na Medicinskom fakultetu zdušno dočekali.
Inače, rečeno joj je u četiri oka - da si tamo dala ostavku mi te ovde ne bi smenjivali. Pošto nisi htela, ovde više nećeš biti docent. I statut fakulteta je proširen, dati su u statutu fakulteta uslovi koje Zakon o univerzitetu ne sadrži.
Niti je izabrana u zvanje vanrednog profesora, jer je već pet godina bila docent, niti je potvrđen njen izbor u zvanje docenta, sa obrazloženjem da jednostavno nema asistentsko iskustvo. Naš uvaženi kolega, profesor Velimir Simonović, tu je, pa me može demantovati. Ne sećam se da i u jednom zakonu o univerzitetu, ni u onom iz devedesetih godina, ni u onom iz 2002. godine, niti u ovom iz 2005. godine, stoji uslov da je nekome ko treba da bude izabran za zvanje docenta potrebno iskustvo u asistentskom radu. Potrebno je da bude doktor nauka, da ima određene naučne radove, određeno iskustvo u tom nastavnom radu. Znači, ne postavlja se uslov asistentskog rada.
Statut fakulteta je to proširio i zanimljivo je da je samo ona "pala" na ispitu. Svi ostali profesori prošli su naknadne provere. Statut fakulteta na više mesta to govori, jednostavno nijedan od profesora koji je izabran tada ili koji su radili ili rade na Medicinskom fakultetu, kada bi se primenjivao ovaj statut fakulteta na način na koji je primenjen kod gospođe Belić, ne bi mogao da bude izabran, jer mnogi od njih koji su sada vanredni i redovni profesori nisu bili asistenti. Ako je potrebno iskustvo u asistentskom radu, onda oni ne ispunjavaju uslove. Zanimljivo je da je to samo u njenom slučaju ispoštovano.
Ovo vam pominjem iz razloga što je to bilo predmet rada pravosuđa. Gospođa Belić je dobila, njena tužba je usvojena na Opštinskom i Okružnom sudu u Novom Sadu, i moram reći da je presuda Opštinskog suda u Novom Sadu jedna od retkih koje sam čitao ovih nekoliko godina, koja je jasna, čitko napisana i ne treba velika sposobnost da se razume ono što tu piše, ali nažalost to je osporeno. Medicinski fakultet se pojavio kao druga strana i to je prihvaćeno od strane Vrhovnog suda Srbije, gde se ne dovodi u pitanje ono što piše u ovim presudama, nego se govori o autonomiji univerziteta. Ako sudija Vrhovnog suda Srbije smatra da je statut fakulteta stariji od zakona, onda tu prestaje svaka dalja diskusija o tome šta je starije, pile ili kokoška.
Znači, za sudiju Vrhovnog suda statut fakulteta je stariji od Zakona o univerzitetu. Nažalost, ova žena nije izabrana ponovo za docenta, ni za vanrednog profesora, i sada samo pokušava da na sudu dobije ono pravno zadovoljenje, s obzirom da ona više očigledno nije za taj rad.
Moram da pomenem još jedan slučaj jednog čoveka običnog iz Kuršumlije Đorđević Đorđa, koji je radio 33 godine u jednom preduzeću, koji je proglašen za tehnološki višak. Za to preduzeće, "ŠIK" Kuršumlija, Ministarstvo za socijalna pitanja odvojilo je namenski sredstva, znate ono tehnološki višak, pa socijalni program, i dato je nekoliko miliona dinara toj firmi.
Tom čoveku je trebalo da pripadne 198.000 dinara. Ni do dana današnjeg, a mnogo vremena je prošlo, taj čovek nije dobio ta sredstva, iako su ona strogo, strogo namenska.
Nije vredela ni presuda Opštinskog suda u Kuršumliji, nije vredela ni presuda Okružnog suda u Kuršumliji. Jedan izvršni sudija je to uradio na način da jednostavno čovek nikada neće dobiti sredstva koja mu po zakonu pripadaju, koja su strogo namenska. Čak je Trgovinski sud u Nišu ta sredstva utopio u masu gde su poverioci odredili sudbinu tih sredstava, a strogo namenska sredstva države su utopljena u tu masu.
Ovo što govorim, kolegama narodnim poslanicima, naravno ne ovde prisutnim, ali generalno neke od ovih tema se mogu činiti i suvišne. Verujte mi da je ovo jedina prilika da mi javno prokomentarišemo rad ljudi iz pravosuđa i da se to čuje. Predstavnici Vlade me nisu pažljivo slušali, jer sam pomenuo i zdravstvo i univerzitet, ali su bili predmet rada pravosuđa.
Nemojte, bez uvrede, da čujete samo jednu strane priče, priča je mnogo kompleksna i zato je saopštavam, jer lično mislim da je dobro da mi narodni poslanici o ovome govorimo što više, sa što više argumenata, jer to jedini način da prilikom izbora nosilaca pravosudnih funkcija kvalitetne ljude dovedemo na odgovorna mesta, a s druge strane da oni koji rade shvate da nisu zaštićeni esnafom, da postoji Narodna skupština Republike Srbije i poslanici koji će o tome otvoreno govoriti i koji će sve negativne pojave žigosati.
