Po istom amandmanu reč ima narodni poslanik Petar Jojić.

Dame i gospodo narodni poslanici, sigurno je da vi nećete, gospodo iz koalicije, vi koji predstavljate većinu, usvojiti ovaj amandman koji je podnela Socijalističke partije Srbije, a o čemu je govorio gospodin Toma.
Međutim, sigurno je da vi nećete usvojiti ni amandman SRS, ali ću vas samo podsetiti, i da podsetim javnost, nije na odmet, jer je veoma značajno i korisno za našu javnost, evo kako u opštini Pančevo misle o deci, o njihovom zdravlju, o natalitetu i beloj kugi.
Upoznati ste i vi, gospodo iz Vlade Republike Srbije, da je Pančevo najzagađeniji grad u Republici Srbiji, da je grad u kome građani umiru od raka usled posledica, između ostalog, bombardovanja NATO pakta. Možete misliti da je danas zasedao Savet za urbanizam i zaštitu životne sredine u Pančevu i na dnevni red uvrstio je predsednik opštine Pančevo i doneo i utvrdio zaključak da treba park da se pretvori u parcelu na kojoj treba da se gradi benzinska pumpa nekog, samo lokalnoj vlasti poznatog, investitora.
Pančevo ima 12 benzinskih pumpi. Pančevo ima Rafineriju, Azotaru, Petrohemiju i, da zlo bude veće, usred centra grada ima i deponiju. Deponija je počela da se gradi pre 10 godina, a o ostalom otpadu u svakoj ulici da ne govorim.
Zar je moguće da se ovako vodi briga o deci? Tamo je predsednik opštine demokrata. Što reče gospodin Krasić, tamo vlada, koliko znam, 12 odbornika od ukupno 70. Malo DSS, pa i ostali koalicioni partneri pridaju značaj brojnim problemima građana Srbije, odnosno Pančeva. Dakle, sve se radi pod komandom i kontrolom DS-a.
Da li je palo na pamet predsedniku opštine, koji je ujedno i u DS-u, da predloži da se površina parka, za kojom vapi grad Pančevo, pretvori u parcelu na kojoj treba da se gradi benzinska pumpa?
Gledajte, verovatno je, ovo što reče gospodin Krasić, on se seti veoma važnih stvari, malo pumpi u Pančevu po glavi stanovnika.
Moram da vam priznam, nisam izašao ovde radi bilo kog drugog razloga, osim da poručim Pančevcima da smo mi danas uspeli da se suprotstavimo na Savetu za urbanizam i zaštitu životne sredine da se tako nešto dozvoli nekome, da usred grada gradi benzinsku pumpu i još dodatno da opterećuje i ugrožava životnu sredinu u Pančevu.
To je grad najugroženiji po pitanju zaštite životne sredine, a i lokalna koaliciona vlast kada je dolazila 5. oktobra, ujedno i na izborima krajem 2004. godine, obećavala je da će sve da učine da reše probleme kada je u pitanju zagađenje životne sredine.
Međutim, od svega toga nema ništa. Građani Pančeva su izloženi jednom pomoru nezapamćenom na ovim prostorima. Šta su uradili predsednik opštine i lokalna vlast? Ugradili su jednu sirenu samo da obaveste građane da zatvore prozore i da ne izlaze napolje kada dođe do prekomernog zagađenja, 10.000 puta više od dozvoljenog.
On i ta lokalna vlast uspeli su samo da ugrade na jednoj zgradi, odnosno to je višespratnica, sirenu, koja će samo da obavesti građane – ne izlazite, zatvarajte prozore i vrata, jer samo tako možete da opstanete u gradu. Mi smo vam na taj način, oni kažu, obezbedili zaštitu životne sredine u ograničenom zatvorenom prostoru.
Vidite, Pančevo je jedan od gradova kojima Vlada nedovoljno poklanja pažnju, a radi se o gradu koji mora da zasluži prioritet u odnosu na ostale gradove. Pančevo je opština sa najvećim budžetom kao opština u Republici Srbiji. Dakle, 2,5 milijarde dinara je u pitanju. Možete misliti da su iz budžeta planirali da finansiraju američku fondaciju, izdvajaju milione, a poznato je da su građani Pančeva, kao i Srbije i ostalih delova, siromašni.
Vidite, bogate Amerikance treba da finansiraju organi i građani Pančeva i okoline iz poreskih davanja i komunalnih dažbina. Da li je to primer domaćinskog poslovanja? Nije, to je najveći zločin i, što je najružnije i najnepravednije, to se može dogoditi u jednom gradu.
Zamislite da je kabinet predsednika opštine malo manji od kabineta predsednika Vlade; koja su to davanja, gde idu pare? Niko ne zna, a ono što je najbitnije, gospodin ministar Lalović je tu, prenesite ministru finansija neka uputi budžetsku inspekciju u Pančevo da za poslednje četiri godine utvrdi pravo finansijsko stanje, jer niko ne zna...
Jutros sam od načelnika za finansije tražio izveštaj i podatke – dajte, recite gde su otišle pare iz budžeta. Kaže – ima para kod banaka, dali smo bankama. Tu se nalaze, između ostalih, Delta banka, AIK banka, Kula banka, Privredna banka Pančevo, a građanima Pančeva nedostaje 90 kilometara kanalizacije.
Da zlo bude još veće, nedostaje 90 kilometara kanalizacije, a građani plaćaju i dobijaju račune da plate troškove u odnosu na poziciju - otpadne vode. Četiri i po hiljade domaćinstava prema našoj proceni ima septičke jame, a nemaju gde da puste tu otpadnu vodu, ali lokalna samouprava naplaćuje.
Zato je budžet opštine Pančevo dve i po milijarde, zato je 380 miliona ekološke takse, kojoj nema ni traga ni glasa. Građani umiru, bolnica je u katastrofalnom stanju, i zdravstveni centar. Niko da okrene glavu, niko da pomogne.
Zamislite, kažu neki, to je investicija da gradimo benzinske pumpe u parku. Pa napravite neku fabriku, imate prostora u okolini Pančeva koliko god hoćete u onoj ravnici, ali ne ugrožavajte životnu sredinu, ne ugrožavajte zdravlje građana Pančeva.
Penzionerima i invalidima, kojih je 23.000 u Pančevu, namenili su da im za neku pomoć, crkavicu izglasamo 28.000 dinara. To je nešto što čovek ne može... Mi srpski radikali se protivimo takvoj politici, jer to nije politika koja vodi u pravcu pomoći građanima i sirotinji. Ne.
Videćete koliko je uvećano zapošljavanje u javnim komunalnim preduzećima. Dakle, 30 - 40% je zaposleno za poslednjih godinu-dve dana. Otkud tim ljudima smelosti?
Drugo, određene su pare i odlukama Skupštine predviđene za izgradnju puteva, za kapitalnu investiciju nekih fiskulturnih sala, za izgradnju i asfaltiranje ulica i trotoara. Međutim, od svega toga nema ništa. Kada pitamo gde su pare, mi smo, kaže, dali na siguricu. Kakvu siguricu? Kaže – neka budu kod banke, pa banka da osigurava pare poreskih obveznika. Ljudi hoće da vide ulice, kanalizaciju, hoće da vide da se u Pančevu bar jedna stambena zgrada gradi, jedan kran da bude podignut, kao što je to u drugim gradovima u Republici Srbiji.
To je ono što moram, evo bio sam prinuđen, po ko zna koji put, da apelujem na vas, gospodo iz koalicije koji činite aktuelnu vlast u Republici Srbiji, da preduzmete neke mere, jer je bilo od strane Vlade pre godinu dana obećanje da će se nešto u Pančevu dogoditi. Kažem vam, dok se ne pošalje budžetska inspekcija iz republičkog resora, niko neće znati gde su pare i u kom pravcu se troše. Odgovorno tvrdim, a neka me demantuje predsednik opštine, neka me demantuje lokalna samouprava, jer niko od građana ne zna gde su pare.
Pre neki dan na skupštini opštine, kada smo mi poslanici SRS postavili pitanje – gde su pare, predsedniče, zašto nije investicija izvršena i zašto nije odluka realizovana kada je doneta odluka i izdvojena su po pozicijama određena sredstva, predsednik opštine je rekao – ja ću to na kraju godine da napišem i da vam dostavim.
Šta mi imamo od toga, šta građani Pančeva imaju od toga što će predsednik opštine na kraju godine da kaže ko je kriv što nije izvršen budžet. On odgovara o izvršenju budžeta po Zakonu o budžetskom sistemu, on odgovara po Zakonu o lokalnoj samoupravi. Vidite, opet gospodin Krasić ukazuje na bitne činjenice kada je u pitanju ovaj problem. Ozbiljan je problem i zato srpski radikali nikada neće dozvoliti da se vodi ovakva lokalna politika.
Moram reći da su građani Pančeva ugroženi po brojnim pitanjima, ali da lokalna samouprava, usled stranačkih interesa, nestručnosti, neznanja i nesposobnosti, ne radi ništa, osim što radi na štetu građana. Neka ta lokalna vlast u Pančevu pokaže i saopšti javnosti da je izvršila jedno od stotine obećanja. Ovde vam tvrdim, nijedno obećanje nije izvršila.
Odbornici Srpske radikalne stranke će... A, danas smo poslali saopštenje za javnost preko lokalnih sredstava javnog informisanja da ukažemo lokalnim glavešinama da povedu računa i da istraže i vide kako će izaći pred birače, kako će izaći pred odbornike 27. i da im objasne gde su pare i šta su uradili.
Ovo moje zalaganje danas u okviru ovog amandmana jeste samo jedna poruka građanima Pančeva, poruka Vladi i jedan predlog Vladi da pod hitno pošalje budžetsku inspekciju da utvrdi činjenično stanje i da obavesti poreske obveznike i građane. Hvala.

Zahvaljujem se, gospodine Jojiću, na ogromnom doprinosu u obrazloženju amandmana na član 12. gospodina Perića i gospodina Petronijevića. Skroman doprinos, da, da...
Da li se još neko javlja za reč o ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 15. amandman je podneo narodni poslanik Vojislav Milajić.
Vlada i Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč?
Reč ima narodni poslanik Vjerica Radeta. Izvolite.

Ne znam da li je neko obavestio Vojislava Koštunicu i njegovu vladu u kakvoj ekonomskoj krizi i socijalnoj bedi danas žive građani Srbije. Čini mi se da nije, s obzirom na nedomaćinsko ponašanje te vlade.
U okviru ovoga, volela bih da mi se odgovori na pitanje ko finansira ove silne bilborde ovog feminističkog pokreta Leile Ruždić, tamo nešto u ćošku stoji – Odbor za ravnopravnost polova Vlade Republike Srbije. Povezala sam to sa tim feminističkim pokretom za koji se ovde zalaže Leila Ruždić, naravno, u vreme kada su bili u ovoj skupštini.
Ne znam zašto je potrebno Vladi da daje tolike pare za te bilborde, jer svi znamo da reklamiranje na bilbordima mnogo košta. Ne znam ko se udilovao sa vlasnicima tih bilbord panoa, da li neko iz Vlade, da li Boris Tadić.
Ne znam zašto je potrebno da na tim bilbordima stoji samo da smo svi ravnopravni i da možemo biti ravnopravni. Imamo Ustav Republike Srbije, ministre, iako je vama to smešno i vašim saradnicima, u kome piše da smo svi ravnopravni. Sada očekujem, kako naiđem kroz Beograd, da ću svaki dan da vidim po jedan član Ustava na bilbordima širom Beograda. To je neozbiljno, to je neodgovorno, ministre, za ovu oblast za koju ste zaduženi, a pogotovo je za vas to neozbiljno i neodgovorno.
Član 15. Predloga ovog zakona govori o članu 22. osnovnog zakona čiji se stav 2. menja i glasi, po predlogu Vlade: "Visina dečijeg dodatka usklađuje se 1. aprila i 1. oktobra tekuće godine, na osnovu statističkih podataka, sa kretanjem troškova života na teritoriji Republike u prethodnih šest meseci."
Ovakav pristup, i mi srpski radikali principijelno svaki put govorimo kada pokušavate da prevarite građane Srbije, a to su radili i oni pre vas, to je moderno od 2000. godine, to je jedna od tekovina savremene tzv. demokratije i na taj način varate građane Srbije da sve usklađujete sa kretanjem troškova života. Vi onda podatke o kretanju troškova života, u dogovoru sa statistikom, objavljujete onako kako vama odgovara.
Dobro znate da sada govorim istinu i da ste vi to nekad pričali, takođe, prisetite se, građani Srbije se verovatno sećaju i svih obećanja u izbornim kampanjama.
Zato smo predložili, odnosno kolega Vojislav Milajić u ime poslaničke grupe SRS, da u članu 15. umesto troškova života piše da se visina dečijeg dodatka usklađuje sa prosečnom zaradom. To je jedino realno i to je jedino što može da se prati i to je jedino logično rešenje kod usklađivanja dečijeg dodatka.
Inače, problem dečijeg dodatka zaslužuje posebnu priču, poseban komentar i govori na jedan egzaktan način o odnosu Vlade Republike Srbije, i ove i one dve prethodne vlade, prema problemu bele kuge, o kojem samo pričate kad se pojavite negde u medijima, a u suštini ne radite ništa da se taj problem zaista reši.
Oni pre vas su 2002. godine... U stvari, vi ste bili i u onoj prethodnoj vlasti, tako da vi niste tu novi, promenili ste onaj zakon o društvenoj brizi o deci ovim novim zakonom koji se zove Zakon o finansijskoj podršci porodici sa decom. Danas su na dnevnom redu izmene i dopune tog zakona.
Zašto ste menjali jedan zakon koji je bio bolji od ovog ne znam, možda vam ovaj naslov izgleda evropskiji od onog našeg prethodnog, vrlo jednostavnog naziva.
Šta je karakteristično za onaj zakon i ovaj vaš sada? Onaj zakon je koliko-toliko, pored ove socijalne kategorije, vodio brigu i o populacionim problemima u Srbiji, a ovaj vaš danas se sveo samo na socijalnu kategoriju, i to na vrlo karakterističan način.
Učešće u budžetu Republike Srbije 1998. godine za društvenu brigu o deci je bilo 10,1% u odnosu na budžet Srbije. To je bila 1998. godina, da vas podsetim, pred bombardovanje, vreme sankcija, veoma teško vreme. Dakle, u tom periodu je 10,1% bilo predviđeno za društvenu brigu o deci.
U vreme tzv. demokratskih promena 2002. godine, po proceni tadašnje vlasti, samo 7,4% budžetskih sredstava je opredeljeno za društvenu brigu o deci. Svake godine procentualno to pada. Svake godine se sve manje sredstava odvaja za društvenu brigu o deci, odnosno konkretno za dečije dodatke.
Onda imamo podatke kako se broj korisnika dečijih dodataka smanjuje. Zašto? Zato što je gotovo nemoguće u Srbiji ostvariti dečiji dodatak. Bilo je potrebno 2003. godine 3.054 dinara u poslednjem kvartalu za dobijanje dečijeg dodatka. Danas je to nešto preko 5.000 dinara.
Prvo, niko nam nije objasnio na osnovu čega je od 2003. godine do danas taj iznos povećan za 2000 dinara. Da li je to priznavanje koliko su porasli troškovi života u Srbiji, da li to govori o inflaciji, o povećanju plata, o povećanju broja onih koji su nekada bili zaposleni, a u međuvremenu ostali bez posla? Naravno, govori o svemu skupa. Neverovatno je da je preko 5.000 dinara potrebno po članu porodice da se ostvari dečiji dodatak.
Nešto ću da vas pitam. U komšiluku imam porodicu koja ima trojke, troje dece, hvala bogu, žive, zdrave, lepe, pametne. Oni ne mogu da ostvare dečiji dodatak zato što njihov ukupni iznos primanja za oko 200 dinara prelazi tu kvotu. Suština je da oni, u stvari, nemaju redovno ta primanja, jer majka je medicinska sestra i ona ima redovnu platu, otac radi u jednoj propaloj zemunskoj firmi koja neki mesec dobije, pa im se onda nešto sakupi, pa dobiju možda odjedanput dve plate, ali onda se to obračunava statistički. Kako oni mogu sa nekih, na taj način dobijenih, 25.000 dinara da prežive i da ne dobiju dečiji dodatak, to samo oni znaju.
Dalje, dobila sam podatak konkretno iz jedne porodice iz Smederevske Palanke, a takvih sigurno ima koliko hoćete u Srbiji. Oni imaju desetoro dece i dobijali su dečiji dodatak. U međuvremenu je od desetoro dece troje završilo srednju školu i posledica toga je da nijedno dete više ne može da dobije dečiji dodatak. Kao, ovo troje se iškolovalo i sad oni neka se brinu o ostalima. Tako je napravljen ovaj vaš zakon.
Naravno, nema više ni onoga što je bilo po ovom prethodnom zakonu o društvenoj brizi o deci, da se za treće dete automatski dobija dečiji dodatak. Ne, nego je kod vas potrebno da se četiri, pet puta godišnje dostavlja nova dokumentacija, potrebno je toliko papira za ostvarivanje dečijeg dodatka da se ljudima prosto smuči i sama pomisao da treba svaka tri meseca novu dokumentaciju da sakupljaju.
Zamislite da moraju da donose nekakvo uverenje iz mesta rođenja i jednog i drugog roditelja. Ako su dobili neko nasleđe, neku zemlju, 300, 500 ili ne znam koliko, čak se sada u nekoj drugoj republici ta zemlja nalazi, oni su u međuvremenu postali državljani Srbije, takvi roditelji ne mogu da ostvare dečiji dodatak zato što imaju neku zemlju u BiH ili Hrvatskoj. Naravno, ako imaju u Srbiji zemlju, ali ako je to mnogo daleko od mesta njihovog stanovanja, niko ne obrađuje tu zemlju, kakav oni prihod imaju od toga; kao što ja imam koristi od onoga što imam u Livnu.
Dakle, na taj način ste to regulisali da ste sa svih strana ovaj zakon tako koncipirali da što manji broj građana Srbije uopšte može da ostvari dečiji dodatak, a činjenica je da je sve više ljudi kojima je taj dečiji dodatak neophodan, jer sve više ljudi ostaje bez posla. Valjda je to prvi i osnovni razlog da se ostvaruje pravo na dečiji dodatak.
Vi na osnovu ovakvog zakona možete da frizirate statističke podatke i da se onda hvalite po novinama kako je broj tih porodica kojima je potreban dečiji dodatak manji, kako to znači poboljšanje životnog standarda, a ne kažete da država 9,8 evra mesečno odvaja za društvenu brigu o deci. Šta može sa toliko para da se uradi, s obzirom na one razne zakone koji su prethodili i ovom ili su donošeni istovremeno sa ovim zakonom, kojima je oporezovano sve što se oporezovati može?
Dakle, vi, gospodo iz Vlade Republike Srbije, ne vodite računa o građanima Srbije, ni o jednoj kategoriji. Baš vas briga za belu kugu. Doduše, na vas lično, ministre, ovo se ne odnosi, bar ste dali lični doprinos i svaka vam čast, govorim o odnosu Vlade Republike Srbije i vlasti prema ovom velikom problemu.
Zbog toga smo naše amandmane, pogotovo ovaj amandman na član 12, dali, možda se čak nismo do kraja pridržavala našeg stranačkog opredeljenja da roditeljski dodatak treba i mora da se isplaćuje odjedanput, nego smo čak i tu popustili i rekli smo – jedan deo odjedanput, a drugi na rate, da bismo ublažili ovo vaše razvodnjavanje tog roditeljskog dodatka na 24 rate, očekujući da ćete možda, kada vidite da smo predložili jedno kompromisno, a svakako bolje rešenje, prihvatiti taj amandman.
Naravno, vi niste bili tu da saslušate kolege koje su govorile o tom amandmanu. Mene slušate.
Ali, ne znam šta još treba da vam kažem da vas ubedim da je amandman koji je podnet na član 15. zaista jedino pravo, realno i pošteno rešenje – da se visina dečijeg dodatka usklađuje ne sa kretanjem troškova života, već sa prosečnom zaradom.
Očigledno vi to nećete da razumete, ili je to stav novih vlasti, pošto se za to zalagala i ona prethodna vlada. Hoćete da imate takve zakone da posle, kada tumačite primenu zakona, možete da zamazujete oči građanima Srbije. Ali, možete da pričate koliko hoćete i o porastu troškova života, visini inflacije itd., građani Srbije znaju u kakvim uslovima žive, građani Srbije znaju da jedva preživljavaju.
Ako imate ministarstvo koje se zove Ministarstvo za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku, hajde bar o nečemu od ova tri segmenta povedite računa, osim što ćete da dovedete Kineze u Srbiju da rade umesto građana Srbije. Ni kao ministar rada, zapošljavanja, a evo ni kao ministar socijalne politike, zaista niste uradili ništa dobro, ništa što bi doprinelo boljem životu građana Srbije.
Još jednom vas pozivam, prihvatite ovaj amandman, ili neka to bar učine kolege kada budu glasale o ovom zakonu.

Zahvaljujem se narodnom poslaniku Vjerici Radeti.
Da li se još neko javlja za reč o ovom amandmanu? (Ne.)
Pošto smo završili pretres Predloga zakona u pojedinostima, da li predstavnik predlagača ministar Lalović želi reč? (Da.)
Reč ima ministar rada, zapošljavanja i socijalne politike Slobodan Lalović.

Rekao bih samo nekoliko stvari za koje mislim da je bitno da se naglase. Kada je u pitanju reforma socijalne zaštite, o kojoj sam govorio, u koju ulazimo sada, 2006. godina biće godina ozbiljnih poslova u toj oblasti. Rezultat toga će biti za dve godine, otprilike, od danas – donošenje novog zakona o socijalnoj zaštiti koji će na drugačiji način da uređuje celokupnu ovu oblast.
Da bismo doneli novi zakon o socijalnoj zaštiti nećemo ništa da lomimo preko kolena i preko noći. Jednostavno, u naredne dve godine ćemo proveravati na određenim pilot projektima, određenim aktivnostima, pojedina rešenja. Dakle, umesto da nešto presečemo, pa da bude loše, mi hoćemo da proverimo mnogo toga i onda ćemo doneti novi zakon o socijalnoj zaštiti koji će na drugačiji način ovu oblast regulisati.
Kada kažem - na drugačiji način, pre svega mislim na jednu jednostavnu stvar, a to je da je čitav ugao pomeren u tom smislu da ćemo posmatrati ovu oblast pre svega iz ugla korisnika.
Sve ono što budemo sada radili u oblasti reforme tog sistema biće, kao uporišna tačka, zapravo interes korisnika i čitava reforma će ići u tom pravcu. To dajem kao informaciju, jer je to pitanje bilo na neki način otvoreno za ovom govornicom.
Što se tiče drugog dela, takođe jedna primedba koja je bila rečena i ovde je pomenuto oko ovih famoznih naknada za porodilje, gde sada unosimo jedno drugačije zakonsko rešenje u odnosu na ono koje je bilo do sada. Nažalost, zloupotrebe u toj oblasti su bile toliko raširene da smo morali da reagujemo izmenom zakona. Nažalost, zloupotrebe i u nekim drugim segmentima, u korišćenju prava iz ove oblasti su toliko raširene da ta raširenost ugrožava ostvarivanje samog prava.
Želim da naglasim, bez imenovanja grada i mesta, prosto nije dobro, zato što mislim da je ta pojava šira, na primer, zloupotrebe u oblasti korišćenja prava na dečiji dodatak u Srbiji u mnogim gradovima su toliko raširene da možemo reći da procentualno u pojedinim mestima preko 50% korisnika nema pravo na dečiji dodatak po bilo kom osnovu po važećim propisima.
Zašto naglašavam obe ove stvari, obe ove masovne zloupotrebe? Zato što bismo sa raspoloživim sredstvima koja imamo, kada ne bi bilo toliko zloupotreba, mogli da mnogo korisnije ta sredstva upotrebimo, polazeći od onoga što su ovde neki poslanici potpuno rezonski govorili – da bi bilo dobro kada bismo imali nešto veći cenzus za ostvarivanje prava na dečiji dodatak.
Da bismo imali veći cenzus, moramo da imamo potrebna sredstva. Da bismo imali potrebna sredstva, naravno pored nužnosti da se nastavi snažan ekonomski razvoj u Srbiji, treba da se zloupotrebe u korišćenju pojedinih prava, koje su masovne, bar svedu na pojedinačne i sporadične.
Da budem vrlo konkretan: problem, na primer, našeg ministarstva rada, ne samo ovog ministarstva, jeste u tome što imamo nekoliko ljudi zaposlenih u onome što se zove nadzor. Malopre je kolega poslanik pomenuo potrebu da budžetska inspekcija ode u neku opštinu ili grad, naravno, to ću preneti kolegi Dinkiću, ali ukazujem na jedan problem, pre svega zbog građana Srbije: imamo četvoro-petoro ljudi zaposlenih u nadzoru, a znate koliko Srbija ima opština.
Ako u većini tih opština ili u velikom broju njih imate tako raširene masovne zloupotrebe kod korišćenja pojedinih prava iz oblasti socijalne zaštite, onda smo zaista kao država, kao narod u veoma velikim problemima šta god ko pričao sa ove govornice.
Kada ste u situaciji da u jednom gradu pregledate 300 predmeta oko korišćenja prava na dečiji dodatak i u tih 300 nijedan korisnik ne koristi to pravo u skladu sa zakonom, odreda prvih 300, šta onda možemo da zaključimo, šta se tu zapravo događa?
Šta možemo da zaključimo, šta bi trebalo, takođe, lokalne samouprave i lokalna vlast da osete – mnogo veći stepen odgovornosti za ono kakva je situacija u njihovoj sredini.
Ovde postoji apsurdna situacija, s jedne strane se govori o potrebi decentralizacije, da lokalna vlast ima što više vlasti, što naravno lepo zvuči, evropski je trend, ali sa druge strane izgleda da mnoge lokalne vlasti ne smatraju da istovremeno treba da bude i odgovarajuće odgovornosti. Što su veća prava, to je veća odgovornost.
Ono što se događa u ovom segmentu, znam da nije popularno o tome govoriti, a to je istina o nama. Ko su tih 300 ljudi u tom nekom mestu u Srbiji, ono što zovemo establišment, grubo rečeno, jedne lokalne sredine, koji odreda zloupotrebljavaju zakonsko pravo i neosnovano uzimaju i koriste dečiji dodatak? Mislim da su to jako ozbiljne stvari. Ceo sistem tako urušavamo.
Ovo ministarstvo će sada doskočiti ovoj zloupotrebi oko naknada za porodilje; šta god ko rekao, mi ćemo sada tome doskočiti. Isto tako, kod dečijeg dodatka ćemo pokušati da nađemo rešenje, imajući u vidu ograničenje sa ljudstvom, da prošaramo Srbiju i da pravo na dečiji dodatak ima stvarno onaj ko treba da ima to pravo.
Onda možemo verovatno ići u tom pravcu da cenzus bude 5.000 ili 5.500, ili već koji bi bio. Apsolutno sam za to, samo morate stvoriti uslove u kojima možete da radite. Inače, to je priča za malu decu, priča koja se priča zbog javnosti, a ne zato što nešto hoće da se uradi. Mislim da tu, znači, treba nešto da uradimo.
U okviru ovoga je pomenuta i ova priča o tome kako usklađivati primanja u oblasti socijalne zaštite, kao centralno pitanje, kao jedno od važnih pitanja. Dakle, uopšte u sistemu socijalne zaštite u celini, nedavno ste videli kada je bio penzioni zakon da idemo takođe u tom pravcu, i sada već postojeće rešenje, da se sva primanja usklađuju sa rastom troškova života. To je jedno opšte pravilo, ono postoji u celom sistemu socijalne zaštite i ono će i dalje biti u tom sistemu socijalne zaštite, jer je tu ideja realnog očuvanja vrednosti socijalnog davanja, a ne njegovog stvarnog rasta, u smislu da čovek ne može da zarađuje ako prima pomoć od države.
Ono o čemu država treba da vodi računa jeste da se očuva realna vrednost tog socijalnog primanja. Zato se primanja usklađuju sa troškovima života. Naravno, za ovom govornicom može se govoriti da Republički zavod za statistiku falsifikuje podatak ovaj ili onaj, ali ja govorim o suštini, ovo drugo je politika. Ovde ne govorim o politici, nego govorim o suštini.
Zašto govorim o suštini, iako znam da je vrlo često prisutno, kada se govori u ovoj sali i šire u javnosti, kaže se – kada je u pitanju politika, važno je da napraviš utisak, nisu važne činjenice.
Važno je kakav utisak ostavljaš. Iskreno govoreći, mene to ne zanima i ja sam tu vrlo staromodan. Mislim da su činjenice mnogo važnije od utiska, skupljanja poena.
Činjenice u vezi sa ova tri zakona, o kojima ću reći nekoliko stvari, vrlo su jednostavne. Kada su u pitanju poljoprivredni penzioneri i poljoprivredne penzije, ono što imamo kao situaciju, što je ovde i rečeno, taj sistem uvođenja obaveznog socijalnog osiguranja za penzionere od početka je bio pogrešna priča, traje 20 godina. Taj sistem se muči 20 godina. Ono što smo mi zatekli, ova vlada, jeste kašnjenje od 22,5 penzije, nastalo odavno. Sada je to kašnjenje 20,5 penzija.
Ovde se takođe preskače jedna stvar kada je u pitanju poljoprivredni fond za penzionere, a to je da oko 12% obveznika uplaćuje doprinos, od mogućih 100%. Da li uopšte taj fond kao takav treba da postoji i da li treba da funkcioniše?
Ova skupština će na proleće biti suočena sa predlogom izmena, bez obzira na dobacivanja, Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, gde ćemo pokušati da sistemski rešimo problem poljoprivrednih penzionera. Ovo sada ne vodi ničemu. Ako uplaćuje 12% od ukupnih obveznika, znači da taj sistem ne funkcioniše. Ili ćemo ići sa rešenjem da to bude potpuno budžetska obaveza, državna, pa onda doprinos uopšte nije bitan, ili neko drugo rešenje, ali svakako može očekivati srpska javnost da ćemo na proleće naredne godine trajno dati odgovor na pitanje poljoprivrednih penzija, s tim što je moje lično opredeljenje da moramo imati taj sistem i da moramo omogućiti penzije poljoprivrednicima. Kako ćemo to ostvariti, to ćete imati prilike da vidite sledećeg proleća.
Što se tiče ovog predloženog vama danas, radi se o jednoj jednostavnoj stvari. Imajući u vidu takve prihode, takvu situaciju, mi smo dali predlog, pred vama je, da dug od 20,5 penzija na ovaj način vraćamo. Možemo pričati i natezati se da nije trebalo od 2006. i slične stvari, suština priče je da za dug koji je velik, koji se redovno ne može isplatiti iz prihoda, preuzmemo obavezu da do 2010. godine prema tom rešenju to isplatimo penzionerima, da uvedemo redovnu isplatu poljoprivrednih penzija, posle toliko godina, u narednom mesecu za prethodni mesec.
To su vrlo jednostavne stvari koje mi ovde predlažemo. Siguran sam da će to prihvatiti većina, a drugo, da je to u najboljem interesu tih poljoprivrednika; istovremeno, njima će sada penzije skočiti u odnosu na postojeće penzije. To je u vezi sa tim zakonom.
U vezi sa druga dva zakona koja su pred vama, ili pred nama, nekoliko jednostavnih stvari, znam da je nekima neprijatno i ne mogu da slušaju zato što su činjenice. Ja te reči ne koristim, za razliku od vas. Očigledno su vrlo nervozni; kada god dođete do činjenica, kada pobegnemo od stvaranja utiska nekakvog, onda su nervozni. Govorim o činjenicama.
Kada su u pitanju druga dva zakona, nekoliko vrlo jednostavnih stvari smo predložili. Prvo, kada su u pitanju civilni invalidi, stopostotni invalidi, radi se o tuđoj nezi i pomoći, tim ljudima je potrebno da im neko pomaže jer su ili slepi ili nepokretni, to su najteži invalidi. Njih je oko 12.500 u Srbiji.
Kao prvi korak u poboljšanju ukupnog položaja invalida u Srbiji, to isto želim da naglasim, pred ovom skupštinom na proleće će biti dva takođe vrlo važna zakona, sistemska, za invalide u Srbiji, to je zakon o zapošljavanju i rehabilitaciji invalida, da se od njih ko god može vrati u radni proces i pokuša da zaradi za život, a ne da se oseti degradiranim. Drugi zakon koji ćete imati ovde jeste zakon o sprečavanju diskriminacije.
Dakle, ovde povećavamo za ovih 12.500 tuđu negu i pomoć od 60 do 160%, vrlo jednostavno.
I, u poslednjem, trećem zakonu imamo dve stvari: uvođenje dodatka za prvo dete i imamo ovo da u 24 meseca isplaćujemo za drugo, treće i četvrto dete, pre svega zato što posmatramo interes deteta, a ne onoga koji te pare dobija i spiska za nekoliko dana.
To su osnovne stvari o ova tri zakona o kojima smo danas razgovarali. Sva tri su u interesu tih grupa kojih se tiču: prvi zakon je u interesu penzionera poljoprivrednika, drugi u interesu invalida, stopostotnih, i treći zakon je u interesu dece.
Da završim ovu priču sa jednom optimističkom i pozitivnom informacijom, za koju mislim da treba da se kaže, jer su ovde vrlo često skloni širenju defetizma, katastrofičnosti itd. U periodu od 2002. do 2004. godine, posle dužeg vremenskog perioda, zahvaljujući svim ovim naporima koje činimo, došlo je konačno do pozitivnog prirodnog priraštaja u Srbiji. Znači, nezavisno od svih drugih priča koje ovde slušate i vi i građani Srbije, procesi započeti pre nekoliko godina, ukupni procesi, bez detalja, dovode do toga da je prirodni priraštaj u Srbiji posle toliko vremena ponovo pozitivan i to je zapravo pravi i suštinski odgovor na priču o beloj kugi.

Zaključujem pretres Predloga zakona u pojedinostima.
Pošto smo obavili pretres Predloga zakona u načelu i u pojedinostima, Narodna skupština će u danu za glasanje odlučivati o Predlogu zakona u načelu, pojedinostima i u celini.
Sutra u 10,00 časova nastavljamo rad.