Gospodine predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, kontragarancije koje se danas nalaze na dnevnom redu uvek otvore pitanje duga države Srbije.
Ne znam zašto određenim poslanicima smeta jasna i nedvosmislena činjenica.
Završetkom ugovora sa MMF otpisano je 700 miliona dolara duga sada, što ukupno iznosi 4,7 milijardi dolara. Ako se kaže da je to četiri puta manji dug to znači da je dug iznosio 170% bruto društvenog proizvoda 2000. godine, a danas on iznosi 44% u odnosu na bruto društveni proizvod. Jasno se vidi po spoljnim ocenama da je stanje popravljeno i to nedvosmisleno valja reći građanima.
Taj rezultat niko ne može da spori jer je on validan, jasan, prepoznatljiv, možete ga uzeti u Ministarstvu finansija, možete ga uzeti u Republičkom zavodu za statistiku, gde god želite, gde vam je volja i to svim građanima Srbije jeste jasno, dakle, da je država Srbija u dobroj meri rasterećena duga, u dobroj meri se oslobodila balasta prošlosti i dužničke krize iz devedesetih godina.
Koje su to još ocene o tome da je stanje u toj sferi popravljeno? Znate da je Srbija proglašena od strane Svetske banke za svetskog šampiona po brzini reformi i ambijentu za strana ulaganja ovde. To je ocena koja dolazi od Svetske banke. Ne možemo je mi kreirati. Ona je takva i ona je činjenično stanje o Srbiji, o novom licu Srbije, o Srbiji kao zemlji u koju vredi ulagati.
Bilo je još nekoliko ocena koje valja pomenuti. Poznato nam je da je u Beogradu uspešno održana skupština Evropske banke za obnovu i razvoj, videli ste naslove u novinama – ovo je novo lice Srbije, u Srbiju vredi ulagati, jedan novi imidž naše države, i to valja istaći. Poznata vam je činjenica da smo postali trgovinski partner sa SAD time što su i poslednje sankcije skinute. Sve su to ocene koje stižu od međunarodne zajednice. Ocene, naravno, stižu i od Evropske unije, jer smo dobili pozitivnu ocenu studije izvodljivosti i započeli pregovore o stabilizaciji i pridruživanju, koje jako dobro vodimo.
Ono što je takođe važno istaći, da sve ove ocene spolja kruniše podizanje kreditnog rejtinga Srbije. Tri puta u prethodne dve godine je poboljšan kreditni rejting naše zemlje. Neće nama neko tek tako da poboljšava kreditni rejting, ako mi imamo problem. Očigledno je da su reforme poodmakle, da se reforme dobro sprovode i u bankarskom sistemu gde su najbolje izvršene, ali i u oblasti finansija takođe. Jasno je da te ocene zapravo govore o tome da smo na pravom putu, na putu reformi i na evropskom putu.
Treba reći da je 2005. godinu obeležio značajan priliv stranih investicija, 1.600.000.000 dolara, što je najviše od 2000. godine do danas. Ali, kada već govorimo o stranim investicijama valja reći, a pre dva dana je svima u Srbiji bilo vidljivo, da je napravljen sporazum u Vladi Republike Srbije između Austrijanaca i države Srbije, sporazum kojim se zapravo završava priča o ''Mobtelu'', sporazum kojim se povlače sudske tužbe i koji jasno govori o tome da taj mobilni operater ide na licitaciju sa početnom cenom od 800 miliona evra.
Prema tome, jasno je vidljivo da će u 2006. godini nivo stranih investicija premašiti cifru koja je bila u 2005. godini, što i jeste želja da poboljšamo razvojni put koji svi želimo, a razvoj omogućavaju direktne strane investicije.
Ono što je takođe pomenuto u diskusiji ovde to je pitanje spoljnotrgovinskog deficita. Valja reći da je izvoz u 2005. godini povećan za 30%, što je značajno umanjilo spoljnotrgovinski deficit 17% i jasan je trend i namera Vlade Republike Srbije i Ministarstva finansija. Prema tome, važno je reći da se u Srbiji, pored tog ambijenta koji smo uspeli da povratimo našoj zemlji u svetu, regulišu i one obaveze koje su u samoj državi, to su dugovi penzionerima, to su stari dugovi koji takođe opterećuju državu, poput stare devizne štednje, zajma za preporod Srbije, na jedan dobar način i te se stvari regulišu.
Valja napomenuti da je Vlada Republike Srbije štedljiva, da je efikasna, da se administracija u značajnoj meri smanjila za 10%. To je prvi put posle 2000. godine da se administracija smanjuje. Šta je želja? Želja je da administracija bude efikasnija, a ne ovako glomazna i baš to se radi. Šta je problem? Kada pogledate strukturu zaposlenosti videćete da se administracija po broju smanjuje u državnoj upravi, videćete da se zaposlenost smanjuje u javnim preduzećima. Šta ćete još videti?
Videćete jedan problem, a to je da se zaposlenost povećava u lokalnim samoupravama. Pogledajte i sebe u oči gde se nalazite na vlasti u lokalnim samoupravama, da li se baš na tim mestima povećava zaposlenost, što je protivno trendu koji nameće Vlada Republike Srbije. O tome valja dobro razmisliti i krenuti onim putem koji nameće Vlada Republike Srbije.
Ono što je bitno, to je da je Vlada Republike Srbije u 2005. godini krenula sa određenim projektima, kao što su, stanovi za bračne parove do 45 godina i sada pogledajte situaciju. Osnovana je Nacionalna korporacija za osiguranje stambenih kredita. Sa kojom idejom? Pošto je 1990. godine prekinut lanac dobijanja stanova, šta onda uraditi pošto poslednjih 15 godina ljudi nisu mogli da rešavaju svoje stambene probleme? I, Vlada se našla tu da garantuje za kredite koje bi ljudi uzimali za rešavanje, jer bi ta rata kredita zamenjivala stanarinu koju privatno plaćaju, ako nemaju gde da stanuju.
Takođe, osnovan je Fond za mlade talente, a povezan sa ovom pričom o stanovima, iz razloga što se mladim ljudima koji su najbolji u državi dodeljuju nagrade za osvojene medalje, što se najboljim studentima dodeljuju stipendije, zapravo, motivišu se ti mladi ljudi da ovde ostanu i doprinesu razvoju naše države i naše zemlje.
Ono što je takođe bitno, ponoviću da se priča oko ''Mobtela'' uspešno završila.
Bitno je reći da se sankcionišu neki koji su krali državne i narodne pare i te pare se danas kroz projekte Vlade Republike Srbije i Ministarstva finansija, milijardu evra za Srbiju, vraćaju državi i građanima Srbije.
To je suština. Treba jasno i nedvosmisleno ljudima to i reći. Naravno, investiraće se u različite oblasti. U zdravstvo. Zar nije dobro da se renovira 160 domova zdravlja u Srbiji? Ko će reći da to nije dobro?! Da se zamene stari kreveti, da se nova oprema donese, da se renoviraju klinički centri. Zar nije dobro da konačno u školama svaka škola ima računarsku učionicu? Zar nije dobro da se stare klupe i stolice zamene novim? To jeste ulaganje u investiranje u budućnost, jer svi znamo da je važno ulagati u obrazovanje.
Naravno, ulaganje će biti i u svim drugim oblastima, kao što su: saobraćaj, obilaznice oko Beograda, stanogradnja, energetika, poljoprivreda, policija, sudstvo, itd. Sve oblasti su predviđene za značajne investicije, a milijardu evra za Srbiju zapravo je pravi način da se otete pare vrate građanima Srbije.
Poslanička grupa G17 plus svakako će glasati za pomenute kontragarancije, ali istovremeno pozivamo i druge poslaničke grupe da to učine. Važno je bilo da kažem ove argumente i činjenice. Ko god želi, može da proveri. Republički zavod za statistiku ima validne podatke i vi možete videti na osnovu tih podataka da je jasno vidljivo da do napretka u Srbiji dolazi.
Mogu u tri reči da kažem kako može da se okarakteriše sadašnja Vlada Republike Srbije, Ministarstvo finansija, sva ministarstva u Vladi: red, zakon i napredak.

Da li još neko od predsednika, odnosno predstavnika poslaničkih grupa želi reč? (Ne.)
Obaveštavam vas da je, saglasno članu 93. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, do otvaranja zajedničkog načelnog pretresa prijave za reč u pisanom obliku, sa redosledom narodnih poslanika, podnela samo jedna poslaničke grupe, SRS.
Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić, a neka se pripremi Gordana Pop-Lazić.

Gospodine Mihailoviću, sinoć je prekinuta sednica i gospodin Marković, kao predsednik Narodne skupštine ili vi koji ga menjate, trenutno, bili ste u obavezi da date jedno obaveštenje, jer je sednica prekinuta zbog nekih događaja. Vi ste krenuli kao da se ništa nije desilo. To je prva i to velika povreda Poslovnika, koji je gospodin Marković pisao.
Druga velika povreda Poslovnika je što niste izrekli opomenu mom prethodniku.
Devedeset posto vremena je potrošio da priča o nečemu što nije na dnevnom redu, a onih 10% što ima nekih dodirnih tačaka sa dnevnim redom ne odgovara istini. Apsolutno ne odgovara istini, čak ni onoj istini koja se zasniva na nekim statističkim istraživanjima, jer ni statistika ne vodi čoveka sa 44 godine života kao mladog. To treba da znate. Šta vredi, on je zadužen za ove stvari, a između ostalog i za to.
Pošto se moj prethodnik genijalno dosetio da deset zakona spoji da se vodi jedna rasprava, tu postoje dva zakona koja nikako ne mogu da uđu u ovaj paket sa ovih osam. To su ova dva sporazuma, gde predlagač i ovaj ko predstavlja Vladu povodom ovih zakona priznaje da njima nije stalo do državne zajednice, zajedničkog života, zajedničke neke državne tvorevine, koja bi obuhvatila teritoriju Srbije i Crne Gore. Jednostavno, kao da se ništa ne važi, šta se desilo. Kada ste donosili Ustavnu povelju, po nalogu Havijera Solane, onda ste masakrirali jednu državnu tvorevinu, pa ste i carine prebacili na nivo republika, država članica državne zajednice. Sada čujemo da ste ugasili i tu zajedničku kancelariju i sada svako može da potpisuje sporazum u ime Republike Srbije.
Pogledajte predlog zakona, protumačite ko je potpisao ove sporazume, sa nezavisnom državom Hrvatskom i sa Iranom, u ime Republike Srbije. Videćete, neka Emilija. Šta je ona? Ko je ona? Ko je dao ovlašćenje njoj da potpiše nešto? Verovatno ovi koji su malo više na toj lestvici nisu ni smeli da se potpišu, pa su podmetnuli nekog činovnika da se potpiše. Prošlo je Vladu i sad teraj dalje. Znači, razarate državu na svakom koraku, svakim potpisom i svakim potezom.
Kada sam već kod ovog sporazuma, sa vama dragom nezavisnom državom Hrvatskom, moraćete nekako da objasnite građanima Republike Srbije šta ste to napisali u članu 8. Sporazuma. Verovatno da neko neće da shvati ili da niko možda neće da shvati šta ste napisali, pa kažete – kontrolisana isporuka. Naravno, radi se o nekoj pomoći kako da se spreči nelegalna trgovina narkotika itd.
Prvo, u članu 8. stav 1. kaže – carinske službe strana ugovornica uzajamno se dogovaraju itd. Kaže – mogu da koriste metod kontrolisane isporuke radi kontrole pošiljke opojnih droga, prethodnih psihotropnih supstanci ili druge robe u cilju otkrivanja carinskih prekršaja i identifikacije lica koja vrše carinski prekršaj. To može nekako da se shvati, ali ovo što sada ide, kaže – nezakonite pošiljke.
Znači, potpisnici Sporazuma su saglasni da je nešto nezakonito. Kaže – nezakonite pošiljke čije se isporuke kontrolišu (ovo je srpski jezik, a vidim da ovamo ima neka strana varijanta) mogu, uz saglasnost nadležnih organa, biti zaustavljene ili se može dozvoliti nastavak kretanja, a da roba ostane nedirnuta (a u pitanju je nezakonita isporuka) ili da se roba iz stava 1. ovog člana ukloni ili zameni u potpunosti ili delimično.
Gospodine Dinkiću, apsolutno sam siguran da vi ovo ne podržavate, bez obzira šta ja mislim o vama i politički i lično, ali sam apsolutno siguran da vi ovo ne podržavate, jer ovo je, praktično, legalizacija nelegalnog prometa droge.
Kaže ovako, još jedanput da vam pročitam, ministre, možda vam ova hrvatska varijanta teže ide, meni mnogo teško ide, ja ne razumem, ''nekontrolisane pošiljke čije se isporuke kontrolišu'', znači, vi kontrolišete nezakonite isporuke, ''mogu, uz saglasnost nadležnih organa, biti zaustavljene ili se može dozvoliti nastavak kretanja'', vi dozvoljavate kao alternativu nastavak nezakonite isporuke.
Pretpostavljam da vam je ovo Čeda Jovanović diktirao, da više Legija ne ide sa ronilačkom opremom kada iznosi drogu, nego neki drugi da legalno završava preko carine.
Kako možete da donesete ovo, ovako? Kako možete da uspostavljate neke odnose i uzajamnu saradnju u nelegalnom prometu droge? Pogledajte kako vam je podmetnuo taj iz inostranstva. Iran – Srbija – Hrvatska, kao transverzala.
Ne znam koje je boje ta transverzala, samo znam da se radi o transverzali u kojoj treba da se omogući legalan promet droge prema zapadnom tržištu.
Molim vas, ako je to, kako reče gospodin, transverzala, zašto identičan sporazum nije napisan sa državom Iran. Ovakve gluposti u Sporazumu sa državom Iran nema.
Znači, vi dilujete sa nezavisnom državom Hrvatskom. Vi ste u istom poslu. Vi omogućavate da nelegalan promet bude nekažnjen i da se na našim granicama ne zaustavlja put droge. Gde je onaj vaš veliki predstavnik što je tražio da se ovo stavi u dnevni red, neka izađe i neka kaže zašto traži od nas da glasamo za ovaj sporazum. Ne znam na šta je prešao. Mi ne možemo ovo da prihvatimo, ne možemo da glasamo da se uspostave neki prijateljski odnosi sa onima koji su proterali 500.000 naših rođaka.
Ne možemo sa onima koji su 1991. godine, dok je predsednik Vlade bio Stipe Mesić, isterivali ljude iz Zagreba, Varaždina i drugih mesta, samo zato što su Srbi, samo zato što možda ne mogu da prihvate da su građani drugog reda. Bilo je 12% Srba, a sada je samo 2,5%. Kada se uspostavi 12% dajte da razvijamo prijateljske odnose, a ne radi dilovanja droge. Vi sada u tom otvaranju na izvol'te, izvolite, nezakonit promet može da ide dalje.
Ne znam ko vam piše ovaj zakone o kontragarancijama, garancijama i ovim stvarima. Prosto je neverovatno da državna zajednica da garanciju, pa naravno, pošto je to neozbiljna tvorevina, a zna Solana šta je pravio.
Da bi to dobilo na ozbiljnosti, traži se kontragarancija od onoga ko faktički može da odgovara, jer je nosilac prava i obaveza i ima neku imovinu, pa se traži kontragarancija od Republike Srbije; pa, onda u ovim vašim sporazumima Republika Srbija daje kontragaranciju, Republika Srbije je korisnik kredita, Republika Srbija je ovo, ono. Tu ste malo nešto pobrkali.
Ako ste hteli da imate papir o kontragaranciji, onda ste to mogli da završite sa jednim, eventualno dva člana ovog zakona. Ali, vi ste po nekom automatizmu ubacivali tu još dva, tri člana koja su potpuno besmislena. Republika daje kontragaranciju, ona je korisnik kredita i ona preuzima obavezu da ukoliko kao korisnik kredita ne vrati, onda će Republika, kao kontragarant, da vrati. Odakle? Iz iste kase, iz iste kese. Molim vas, ovo se ne piše ovako!
Treća stvar, vrlo bitna, ovde imamo tri aranžmana. Jedan je sa Evropskom bankom za obnovu i razvoj, drugi je sa Međunarodnim udruženjem za razvoj, a treći je sa Evropskom investicionom bankom. Neki sporazumi su potpuno nepotrebni, recimo, ovaj sporazum, odnosno kada je u pitanju zakon, a to je kontragarancija, gde se obezbeđuje 16 ili 17 miliona evra da bi se poboljšala administracija, mislim da se odnosi na penzije, penzijska administracija. Kako reče ministar na početku, pa da bi se bolje naplaćivali doprinosi.
Ministar je mogao da naplati ove doprinose od B92. Ministar to dobro zna, on je zaustavio tu akciju. Bila je neka inspekcija i konstatovala je da tamo svi rade na divlje. Ovi što preko B92 vas kritikuju i kunu se u zakon, te onaj Jugoslav, te ovaj, što ne peru kosu tamo itd. Oni su ljudi od zakona. Otišla neka inspekcija i videla, oni ni pola nisu prijavili u radni odnos, da li je tako, gospodine ministre? Treba da uplate doprinos. Nema. B92 može da radi šta hoće. Slična je situacija i sa drugim televizijama, ali u zamenu ministar je dobio sasvim pristojan termin u B92 i da ne napada G17 plus, već da daju medijsku podršku u nekim akcijama itd.
Sada nešto što ministar vrlo dobro zna, ne vredi da demantuje. U vašoj poslaničkoj grupi mnogi ljudi vas pitaju, gospodine ministre, kakva je ta ekonomska politika, jer ne mogu da shvate ... (Iz sale: Ne izmišljaj!)
Ja izmišljam? Doneću ti papir!
... ne mogu da shvate kakva je to ekonomska politika, jer to ne mogu da objasne građanima, pa su vam kazali na jednom sastanku, gospodine ministre, pa kako kada mi ne shvatamo, kako drugima da objasnimo, kakva je to ekonomska politika.
Znam vrlo pouzdano da Međunarodno udruženje za razvoj, pored ovih sporazuma koje nude tamo, a nude neke kredite, daju poneki aneks.
Od toga se jedan do dva aneksa vide, ali postoje dva-tri aneksa koja se ne vide. Oni služe kao spisak političkih zahteva kojima se uslovljava zajmoprimac.
Samo da vas podsetim, oni su 2001. godine nas uslovili da rast penzija mora da bude manji, da se ide sa uprosečavanjem troškova života i rasta cena na malo. Oni su od nas tražili da dignemo cenu električne energije na neki nivo, postupno, do one prosečne cene u Evropi. Oni su tražili da podignemo cenu lekova, tražili su još neke intervencije u pogledu budžeta. Ispostavili su spisak od 400 preduzeća koja moraju da idu u tzv. tendersku privatizaciju i da se omogući na izvol'te ovima iz inostranstva da završavaju neke poslove.
Siguran sam da i povodom ovoga postoje ti politički zahtevi i treba javnost da se obavesti. Nije politički zahtev, otišla Artmanova, jer Karli treba Mladić. Nije politički zahtev Mladić, pa idemo dalje na pregovore. Kao što vidite, to se rasteže. Uvažavaju oni vaše probleme. Međutim, tu postoje ozbiljni zahtevi koji dovode u pitanje suverenitet ove države, a ako se pogrešno predstave činjenice, što ste vi u dobrom delu svog uvodnog izlaganja i uradili, onda može da se stvori stvarno jedna vrlo loša slika.
Mogu da vam kažem, posle Đelićeve promene statističkog načina, kako statistika iskazuje bruto društveni proizvod, a samo da vas podsetim, da je šest puta menjana potrošačka korpa, za vreme onog Milosavljevića, da bi nas ubedili da ''to malo ima je mnogo'', a to je iskoristio i predstavnik vaše stranke koji se malopre prosto čudio kako neko sme da prigovara, pa sve je najbolje u Srbiji.
Ako zapostavimo tu statistiku i te iskaze, onda moram da vas podsetim, ministre, zato što znam da ćete da shvatite, za razliku od nekih iz vaše poslaničke grupe, mi već dugo vremena otvaramo vrlo važno pitanje, gde se nalazi društveni razvoj Republike Srbije. Ko treba da obezbedi akumulaciju? Kako treba da obezbedi akumulaciju? Da li izgradnja infrastrukture ili ovog svega šireg, što je u obavezi, ima neke dodirne tačke sa državom, da li je to trošak ili nešto novo.
Ako imamo toliki suficit, zašto se zadužujemo. Ne treba neko veliko znanje iz oblasti ekonomije. Ako imamo suficit, znači da smo obezbedili sredstva sa kojima možemo da finansiramo svoj razvoj infrastrukture, a pre svega mislim na infrastrukturu. Gde je politika razvoja? Da li je ovo društvo sposobno da na kraju godine nešto ostavi da bi se razvijalo. To su vrlo važna pitanja na koja ne postoji programski odgovor ove vlade.
Ona prethodna ništa nije mogla, to da znate, ne mogu da vas upoređujem sa njima, stvarno. Kod njih ništa nije bilo. Kod njih, Đelić, pao čovek sa Marsa, nije imao pojma šta se dešavalo u Srbiji, ispričao sve i svašta, napisao neke zakone.
Nijedan zakon nije primenljiv. Gde je razvoj? Ko obezbeđuje sredstva za razvoj i kada se zadužuje? Apsolutno sam siguran da sa ovom stihijom, bez nekog programa, dolazimo u situaciju u kojoj smo bili od pedeset i neke godine do osamdeset i neke godine.
Samo da vas podsetim, kada je '80 i neke godine napravljen jedan presek, pa su se ljudi i za sebe da vide šta je urađeno ovih godina i kada se napravio presek koliki je naš dug prema inostranstvu, onda se došlo do zaključka da sve što je društveni razvoj, neka novostvorena vrednost je rezultat nekih zajmova i kredita. Znači, društvo je pokazalo svoju nesposobnost da izdvaja za svoj razvoj.
Zato otvaram opet pitanje, da li je to trošak, gde se akumuliraju sredstva za budući razvoj i kada dolazimo u situaciju da moramo da se zajmimo? Vidite, ovi sa železnice su pre dve godine ušli u neku koprodukciju, sa ovima iz NDH, sa "Radetom Končarom" da oni poprave lokomotive, da one budu bolje. Naravno, otišlo je na popravku sve, vratilo se, a lokomotive neupotrebljive.
Pogledajte, nema nikakve logike, jer priča se o koncesiji, ovde ste nas prozivali za sve i svašta, rekli ste, sutra će koncesije da budu, nego ovi radikali prave neke probleme.
Zašto je most kod Beške izvan aranžmana koncesija. U Veljinoj varijanti koncesije on daje koncesionaru i onaj deo koji je izgrađen od Toponice do proseka, iako je sve već to izgrađeno, on budućoj koncesiji, ali daje zbog navodnog održavanja. Kada se tako razume, onda nam Direkcija za puteve uopšte ne treba. Sve možete da pogasite.
Pošto ima još mojih kolega koji hoće da pričaju, ja ću ovde da prekinem i iskoristiću priliku kada bude reč o konkretnim amandmanima i zakonima da vam ukažem da mi nismo protiv razvoja, mi smo za to da se prave škole, da se prave putevi, mostovi, ali nam objasnite, ako je suficit na sve strane, rekli ste, milijarda suficita, od toga uložite malo za ove stvari, nemojte da ulazimo u ove zajmove, jer ono što je otpisano, kako vi to tumačite, samo ste zaboravili da kažete da je bilo i nenaplativo.
Dakle, u suštini nije bilo potraživanja prema nama, a država od 1992. godine do 2000. godine – 5. oktobra i da je htela, nije mogla da se zaduži jer je bila pod sankcijama.
Država je izražavala spremnost da uredno servisira svoje obaveze koje ima po međunarodnim kreditima, pa su neke primali te rate, a veliki broj godina nisu hteli da prime, jer je i to bila mera kako da nas unište. Uvek su u saveznom budžetu bila planirana sredstva za servisiranje duga prema inostranstvu. Kada govorite o zaduženju, kada pričate to epohalno, neko je ranije zadužio, napadate Tita, ako ga napadate, ali nemojte da to što mislite o njemu pričate o nekome ko je bio na vlasti 1998. ili 1999. godine.
Taj, 1998. i 1999. godine i da je hteo nije mogao da uzme kredit. Ko je smeo da da kredit. Bila su samo dva aranžmana, jedan je bio za one šine, a drugi je bio za naftu.
Slažem se da postoji mogućnost da se to kritikuje, da li je to bilo dobro, ali kroz zaduženja iz perioda 90-tih godina, znači, savladajte činjenice da biste znali šta je istina, jer stvarno deluje smešno kada kažete, zaduživali se, a onda kažete, izopštili ste se od celog sveta, pa vodili ste politiku izolacije, a ovamo kažete, zaduživali ste se. Nema logike. Hvala.

Reč ima ministar finansija. Mlađan Dinkić.

Evo pojašnjenje vezano za pitanje o kontrolisanju o isporukama Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Hrvatske, i sa Iranom u uzajamnoj pomoći u carinskim pitanjima.
Niste verovatno pažljivo pročitali, u oba sporazuma postoji taj član kontrolisanje isporuka, dakle, i u Sporazumu sa Hrvatskom i Sporazumu sa Iranom, pri čemu je u Sporazumu sa Hrvatskom to član 8. a u Sporazumu sa Iranom to je član 11. Dakle, verovatno niste to detaljno pročitali. Zašto stoji ovaj član?
Ja sam isto reagovao kao i vi kada sam prvi put pročitao, pitao sam nadležne ljude u carini, stvar je sledeća. Po pravilima Svetske carinske organizacije, policija i carinska služba ukoliko uoči da se krijumčari droga, ima pravo, ako nacionalno zakonodavstvo omogućava, naše omogućava, a i hrvatsko, iransko, uopšte, svi oni koji su članovi Svetske carinske organizacije, da namerno puste jednu isporuku koja je manja, da bi uhvatili veću ribu u sledećem navratu.
Dakle, kontrolisano se propušta nelegalna trgovina, ako je manja količina u pitanju, kako bi se otkrio čitav lanac i kako bi se izvršilo hvatanje u onom trenutku kada je najveća isporuka u pitanju.
To je objašnjenje koje je meni kao ministru finansija dato iz carine i policije. Dakle, ovaj član nema nikakve veze sa finansijama, ima veze sa bezbednošću.
Upravo zahvaljujući primeni tog člana, prošle godine naša carina je napravila nešto što spada u domen najvećih evropskih ustanova, četiri kilograma kokaina je uhvaćeno, što je najveća zaplena u poslednjih nekoliko godina, a 300 kilograma kokaina i to samo u jednom hvatanju.
Dakle, ja još jednom želim da zahvalim onim carinicima koji su to uradili, oni su već dobili jednogodišnju platu kao nagradu od Ministarstva finansija, to je zaista malo u odnosu na ono što su uradili. Nadam se da će naša carina i dalje biti među vodećima u svetu po otkrivanju šverca narkotika.
Dakle, sve carinske službe međusobno koordiniraju, sarađuju, javljaju i kada postoji neka sumnja, čak i kada se otkrije, oni to moraju po zakonu da evidentiraju, da jave kolegama i onda se hvata tamo gde je centar isporuke, jer inače, postigao bi se manji efekat. To je objašnjenje. Dakle, nisam stručnjak za ovu oblast, ali to je objašnjenje koje su meni dali.
Što se tiče drugog dela prethodnog izlaganja, mislim da su bitna pojašnjenja. Nije neopravdano pitati se, zašto, u situaciji kada imamo budžetski suficit, kada ćemo imati privatizacione prihode milijardu i trista do milijardu i po evra, najmanje, u ovoj godini, sem u nova zaduživanja, i to je pitanje koje je bilo ovde postavljeno. Međutim, evo odgovora i na to pitanje.
Tačno je da, kada imamo budžetski suficit, sav privatizacioni prihod može da ide za investicije i za saniranje nekih prethodnih dugova koji postoje, dugovi u farmaceutskoj industriji, dugovi prema vojsci, odnosno prema dobavljačima, dugovi penzionera, i sve ostalo. Sigurno je, ostaje dosta za investiranje, pa je pitanje čemu onda novi krediti, zato što je ideja da sa milijardom napravimo dve milijarde. Dakle, da ne investiramo samo milijardu, iz sopstvenih sredstava, a tamo gde je infrastruktura u pitanju, da dodamo i da napravimo više.
Evo jednog primera, u nacionalnom investicionom planu, koji ćemo predložiti sledeće nedelje Vladi, odnosno to će biti na razmatranju za dve nedelje na Vladi, mi ćemo predložiti da 200 miliona ide za putnu infrastrukturu, 200 miliona evra. Međutim, potrebe nisu samo na ključnim koridorima. Ključni koridori ne mogu da se naprave sa 200 miliona evra. Ova koncesija nije samo na pravcu od Subotice do Beograda, već i od Beograda do Požege, s obzirom na to da želimo da razvijemo i zapadnu Srbiju.
U tom smislu ta koncesija vredi 800 miliona evra. Činjenica je da je manje isplativa trasa, sa finansijskog aspekta, od Beograda do Požege, nego što je Beograd – Subotica. Jasno je, veći je promet i zbog toga se stavlja pod koncesiju i nešto za šta smo se zadužili, kako bismo isfinansirali razvoj jednog drugog dela naše zemlje, a to je zapadna Srbija.
Dakle, da bi i zapadna Srbija mogla brže da se razvija nego do sada, na taj način koristimo te efekte.
Drugo, sa ovih 200 miliona evra, kada pogledate kolike su potrebe za lokalne puteve, svaka opština, svako mesto ima potrebu za razvoj lokalnih puteva, posebno u onim nerazvijenim područjima, gde je potrebno asfaltirati seoske puteve.
Potrebno vam je maltene blizu milion evra za svaku opštinu da biste završili, da svaka opština izgleda onako kako bi trebalo, sa asfaltiranim lokalnim putevima.
Sama obilaznica oko Beograda u prvoj fazi košta 120 miliona evra i potpuno bi bilo neracionalno da mi sada damo 120 miliona evra iz privatizacionih prihoda za obilaznicu oko Beograda, kada možemo da napravimo aranžman koji sada pregovaramo sa Evropskom bankom za obnovu i razvoj i Evropskom investicionom bankom; mi damo trećinu, oni trećinu i druga ova banka trećinu, dakle, jednu trećinu da Srbija – 40 miliona i po 40 miliona Evropska banka za obnovu i razvoj i Evropska investiciona banka i imamo 40 milina iz privatizacionih prihoda za obilaznicu, a ostaje nam 160 za druge projekte.
Ideje da zaista završimo i priključke nekih bitnih pravaca na autoputeve, na Koridor 10, pre svega Kragujevac da spojimo sa Koridorom 10, znači sa Batočinom. Znači ona mesta koja su imala naglu ekspanziju sa dobrom lokalnom politikom i privukla strane investitore i napravila industrijske zone, kao što je Inđija. Da spojimo Inđiju sa Koridorom 10, to su mali pravci, ali ogromno zagušenje saobraćaja. Zatim, da napravimo jedan dobar put od Loznice do Šapca, da napravimo jedan valjan put od Zaječara do Knjaževca, do Stare planine.
Jer hoćemo od Stare planine da napravimo čudo od skijaškog centra, sa 100 kilometara staza, da povežemo Svrljig sa Starom planinom, takođe, da se završi i pravac od Niša i da u tom delu Srbije imamo odgovarajuće investicije.
Razgovarali smo sa gospodinom Bogdanovićem, gradonačelnikom Beograda, o saobraćaju u Beogradu. Nepodnošljivo je. Ne može se Gazela rekonstruisati, ukoliko se ne ubrzaju radovi na obilaznici. Dakle, potreban je ne samo jedan, nego su potrebna dva mosta u Beogradu: ovaj preko Save da finansira Grad Beograd, a mi iz Republike Srbije da finansiramo most kod Vinče i da na taj način potpuno zaobiđemo Beograd sa teretnim saobraćajem.
Mi smo postigli dogovor sa gospodinom Bogdanovićem. Pitanje je bilo kako finansirati dva mosta kada nema para, kada oni imaju para samo za jedan most. Mi smo rekli: evo, sada smo ovo završili sa ''Mobtelom'', imamo sigurnih prihoda, zašto da čekamo da dva mosta budu građena pet godina, hajde odjednom dva mosta da gradimo. Tako da je to ono što je suficit, plus most u Kraljevu, naravno. Ovo je most koji je već lokalna samouprava našla da se druga traka napravi, znači most koji spaja.
U svakom slučaju, logika je, ako već gradimo infrastrukturu, postoje evropske banke, kao Evropska investiciona banka, Evropska banka za obnovu i razvoj, koje će rado sufinansirati projekte. Mi ćemo da krenemo, da ne bi čekali proceduru, krenućemo sa obilaznicama oko Beograda odmah čim usvojimo ovaj plan na Vladi, a onda ćemo pregovarati za zajmove. Juče smo razgovarali da faktički tako upotrebimo ta sredstva.
Sledeće nedelje ja očekujem da Vlada usvoji ovaj nacionalni investicioni plan.
Nakon toga će se izvršiti selekcija svih investicionih potreba u Srbiji, po raznim oblastima. Napraviće se redosled prioriteta, napraviće se tzv. generalni plan i onda će se posebni planovi za svaku oblast realizovati na taj način. Plan je da u infrastrukturi, osim sredstava iz privatizacije, angažujemo i dodatne kredite, da bude efekat na dinar naše investicije još dva dinara kredita, kako bi maksimalne efekte napravili. Srbiji je potrebna brza izgradnja infrastrukture radi bržeg privrednog razvoja.
Dakle, i da ide koncesija koja ide od Subotice do Požege, da vidimo kako da gradimo Koridor 10 od Niša do bugarske granice i od Leskovca do Preševa i plus ovi važni regionalni putevi. Zaboravio sam još jedan važan regionalni put. Veliki značaj Rumunije u poslednje vreme, mora da se napravi dobar put od Beograda do Vršca, odnosno do rumunske granice.
Dakle, to su sve pravci koji se planiraju. Nemoguće je sve ovo zatvoriti samo sa 200 miliona evra. Potrebno je i koncesija i kredit i prihodi od privatizacije, ako želimo sve odjednom da gradimo. Možda ne može, baš, sve ovo odjednom, ali veliki broj ovih projekata mogu jednom da krenu. I, kada znamo da ćemo osim ovih puteva praviti industrijske parkove, industrijske zone, siguran sam da ćemo značajno pokrenuti privrednu aktivnost u našoj zemlji. Hvala vam.

Izvolite, gospodine Albijaniću, pa Krasić. Izvolite.

Izvinjavam se, zaista ću kratko, ali gospodin Krasić je našao za shodno da izokrene određene stvari koje sam izrekao, da pogrešno saopšti javnosti.
Nisam rekao da se u Srbiji dobro živi i da ovde teče med i mleko, ali sam jasno rekao koja su poboljšanja i kako izgleda napredak. Potrošačka korpa, koju ste pomenuli, 2000. godine je bilo tri plate za jednu potrošačku korpu. Danas je potrebna jedna plata za jednu potrošačku korpu. Neću reći da je to dovoljno, naravno da nije jer ljudi imaju i druge obaveze, kao što su računi za struju, komunalije, telefon itd. Znači da nije dovoljno, ali je jasna tendencija napretka.
Takođe, prosečna plata 2000. godine bila je 40 evra, a danas iznosi 220. Ako me pitate da li je dovoljno, pa naravno da nije. I nemojte da izokrećete moje reči i moje izlaganje.
Kad već pominjete bruto domaći proizvod i pogledate Srbiju u poslednjih 20 godina primetićete da imamo blagi rast do osamdesetih godina. Između osamdesetih i devedesetih nema rasta bruto domaćeg proizvoda i tada prvi put, zapravo, nastupa dužnička kriza. Između 1990. i 2000. godine imamo nagli pad bruto domaćeg proizvoda i tek od 2001. godine ponovo imamo rast. I to su činjenice, to su jasne stvari, to su tačni podaci, prihvatili vi to ili ne.
To su vam tačni podaci. I nemojte moje reči da izokrećete i pominjete Tita, koga nisam pomenuo. Vi ste glogovim kocem išli gore na Dedinje.
Jasno je sledeće: da li je danas bolje u Srbiji, to je osećaj svakog pojedinca koji o tome može da sudi. Ne mogu ja umesto ljudi da kažem da je bolje. Stanje nije dovoljno dobro, ali se sve čini da bude bolje. Evo, uzeću primer svog oca koji danas prima poljoprivrednu penziju u iznosu od 4.800 dinara. Ja njega pitam da li je stanje danas u Srbiji bolje ili nije, a on mi kaže – jeste. Pitam ga može li da mi kaže razloge, a on kaže – ja danas imam poljoprivrednu penziju, ranije je nije bilo ili je bilo dugovanje za poljoprivredne penzije. Danas jeste u mogućnosti poljoprivredni proizvođač da konkuriše za poljoprivredni kredit.
Gospodine predsedavajući, možete li vi ove radikale da umirite, pošto ne dozvoljavaju. Simpatično je to što dobacuju, ali građani Srbije...
(Predsedavajući: Isteklo vam je vreme, gospodine Albijaniću.)
... završavam. Dakle, molim posebno građane koji nas slušaju, baratam tačnim podacima i ne dozvoljavam da se moje reči izokreću ovde za govornicom. Hteli vi ili ne, napredak u Srbiji postoji. Rad Vlade Republike Srbije je takav da će napretka u budućnosti još biti. Hvala vam.

Zahvaljujem se, gospodine Albijaniću, samo još seljaci da poveruju. Izvolite, gospodine Krasiću, replika.

Da sam na mestu Albijanićevog oca i meni bi bilo drago da vidim svog sina na televiziji i to je potpuno normalan osećaj. Ja tu shvatam i vašeg oca, gospodine Albijaniću i, naravno, nemam šta da dodam, to su emocije i to treba da se neguje. Ali, nema gospodina Dinkića, on je opet zauzet.
Ono što je napisano u ovom sporazumu sa NDH, u članu 8. i ovo što stoji u članu 11. sa Republikom Iran, dve su različite stvari, potpuno različite stvari. Prvo, nije teško vizuelno da se vidi razlika. Član 8. ima dva stava, član 11. je jedinstven. I u članu 11. sa Republikom Iran može da se prepozna ovo što je ministar pričao.
Kaže: ''Strane ugovornice mogu, na osnovu uzajamnih aranžmana, da donesu odluku da se dozvoli ulaz u, prelaz preko ili izlaz iz njihove teritorije, robe za koju se zna ili se sumnja da je predmet prometa, sa znanjem ili pod kontrolom nadležnih organa, a radi istraživanja i borbe protiv carinskog prekršaja'' itd. To znači da su se države dogovorile – možemo mi malo, što kaže Dinkić, i da propustimo neku robu, da bi uhvatili neke koji su glavni, ali to stoji sa Republikom Iran, sa NDH to ne stoji. Ne može jednim tumačenjem da se dođe do nekog zaključka da je tu propisano ovo što je u članu 11. To je prva stvar.
Druga stvar, koja je vrlo bitna, niko u ovoj sali nije osporio shvatanje Vlade da treba da se grade zaobilaznice, mostovi, doduše, nije pomenuo pruge, i drugi infrastrukturni objekti. Zašto bi radikali prigovarali na inicijativu da se napravi škola na onoj teritoriji gde ne postoji jedan objekat koji bi mogao da bude škola, a ima potrebe, postoje deca itd? Mi to ne prigovaramo, ali mogli ste da čujete gospodina Arsića, on je to vrlo jasno objasnio ovde, nekoliko puta – ako je činjenica da se gase škole na nekim teritorijama gde je demokratija nepovoljnija i ti objekti se prodaju, izdaju u zakup itd, onda ta sredstva treba usmeriti za izgradnju novih škola na nekim teritorijama gde postoji potreba.
Ne znam zašto vi prigovarate na ovo što je vrlo logično. To bi vam rekao svaki srpski domaćin, pa i vaš otac, gospodine Albijaniću, on je seljak čovek, ne presipa iz šupljeg u prazno, nego je domaćin čovek i zna koliki mu je guber. Vi nama prigovarate na elementarnu logiku.
Ono što je gospodin Dinkić namerno izbegao da odgovori, a odnosi se na to da li ćemo mi biti sposobni, u trenutku kada treba da se vraća, da vratimo na način kako je to propisano sporazumima za koje se sad daje kontragarancija. Mi ne znamo te sporazume, pošto je to usvojeno u zgradi preko puta, verovatno su tu neki duži rokovi, verovatno ono od 22 rate, to je polugodišnje, znači, to je 11 godina, verovatno se četiri-pet godina ne plaća ništa, čeka se itd.
Kakva su ekonomska kretanja u našoj zemlji? Ona su nepovoljna, sa gledišta perspektive privrednog prostora. Između 900.000 i milion ljudi je bez posla, vrlo nepovoljna starosna struktura ljudi koji čekaju posao. Onaj ko ima 50 godina teško danas može da se zaposli. Novi ljudi, nova radna mesta, nema ih. Nema novih radnih mesta!
(Predsedavajući: Vreme.)
Samo još jednu rečenicu. Ako izvučemo iz statistike neke podatke, a ne raščeprka se da se vidi šta je u pozadini toga, onda može da se da loša slika koju daje i gospodin Dinkić i gospodin Albijanić. Ima robe, pretežno je strana, nema naše robe, ima nešto malo kod prehrane i kod drugih stvari.

Reč ima narodni poslanik Gordana Pop-Lazić, a potom Nataša Jovanović.