Sve je to u redu, gospodine Vučiću, zvonio sam jer upozoravam da nema diskusije tokom izlaganja poslanika. Malopre sam, kao što ste čuli, upozorio tokom telefoniranja jednog poslanika, jer sam naprosto protiv toga da se ometa govornik. Budite ljubazni, nastavite.

Dakle, izvozne subvencije se ukidaju, a navodno, više će pažnje kreatori naše ekonomske politike posvetiti modernizaciji i razvoju sela uopšte. Evropska unija sa 500 miliona stanovnika, nešto manje, daje subvencije za poljoprivredu u visini od 127 evra, dok u našoj zemlji sa devet miliona stanovnika, pošto neki već izbacuju Kosovo i Metohiju pa zato računaju sedam miliona, iznosi nešto više od 20 evra. Pogledajte na kom smo nivou i kako poljoprivredni proizvođači mogu da rade i funkcionišu.
U Evropskoj uniji, kao i u SAD, ali i u mnogim drugim zemljama koje sa njima nemaju nikakve veze i koje nisu na tom stepenu razvoja, postoje posebni kanali za subvencionisanje poljoprivrede, ne samo u obliku zajedničke poljoprivredne politike, te stoga posebno licemerno deluje reforma naše poljoprivredne politike koja isključuje mogućnost da se u zemljama novim i budućim članicama, a da ne govorim o nečlanicama, u određenom roku razvija međunarodna konkurentna proizvodnja u ovom sektoru. Namerno se i smišljeno razara poljoprivreda kao primarna grana privrede u našoj zemlji i kao naša razvojna šansa, po svaku cenu, da ni na koji način ne bismo mogli da ostanemo i budemo konkurentni na evropskom i svetskom tržištu.
Čak na osnovu Berlinskog sporazuma Francuska i Nemačka, zemlje jezgra Evropske unije, koje su odavno svoju poljoprivrednu proizvodnju učinile međunarodno konkurentnom, predložile su da se direktna pomoć poljoprivrednim proizvođačima Unije u periodu od 2007. do 2013. godine gotovo zamrzne na nivou iz 2006. godine, zbog budžetskog dela rešenja ovog predloga, smanjenje i izdvajanje iz budžeta za pomoć poljoprivredi, ali istovremeno njegovo povećanje u sporijem ritmu od stope rasta inflacije. Mi iskazujemo iskrenu sumnju da će taj sporazum ikada zaživeti.
Nismo napravili domaću razvojnu banku i o tome govorimo, uništen nam je kompletan bankarski sektor, uništen, opljačkan i pokraden. Neki su političkim merama direktno, banke ugašene, zatvorene, a neke se prodaju po neuporedivo nižim cenama od tržišne. ''Komercijalna banka'' u Rumuniji, da kažete da je bila tri puta veća ili tri puta moćnija nego što je to ''Komercijalna banka'' danas u Srbiji, prodata je 3,4 milijarde dolara. A znate za koliko predviđaju i hoće da prodaju ''Komercijalnu banku'' u Srbiji? Za 270 ili 280 miliona!! Računajte samo koliko desetina ili stotina miliona neko misli da strpa u sopstvene džepove. Kao i u svemu drugom.
U svemu drugom glavna politika naših ključnih političara jeste kako i koliko će njihovi džepovi da budu dublji, odnosno koliko će, pošto to u džepove više ne može da stane, da podstaknu, odnosno u kamione da natovare para.
Naravno, osnovni zahtev stranih kupaca i strateških partnera u ovom domenu jeste ukrupnjavanje proizvodnje, odnosno stvaranje novih kooperativa, kao i konsolidacija postojećih. To su strani kupci. Najčešće imamo primer ''Salford'' investicionog fonda koji je došao, uzeo, ako se ne varam, sedam ili osam mlekara u Srbiji i oni su sve to stvarali kupovinom više preduzeća u državnoj svojini, međutim, bez potrebnih ulaganja u smislu modernizacije, promene strukture i specijalizacije proizvodnje, kao i stvaranja međunarodno konkurentnog proizvodnog sistema za različite proizvode.
Izvrši se bukvalno minimalna reforma, minimalna modernizacija sa otpuštanjem radnika, a zatim se ide na skuplju prodaju od onoga kako je to učinjeno sa prethodno državnim ili društvenim kapitalom. Neko će reći da za to služe investicioni fondovi, zato se na takav način ponašaju i u svim drugim zemljama sveta, ali ja na to moram da kažem da smo imali zakonske uslove kojima bismo obezbedili neuporedivo veću sigurnost za radnike, za zaposlene, ali smo mogli da obezbedimo neuporedivo bržu i ozbiljniju modernizaciju nego što je to danas slučaj.
Da vam ne pričam koliko imamo razliku zbog nedostatka ozbiljnih mera u poljoprivredi, nesubvencionisanja i nepomaganja onoga što bi trebalo da bude naša razvojna šansa, jer je o tome trebalo da govori ministar Dinkić, a ne samo o tome kako su sve pare koje su dolazile služile za pokrivanje budžetskih deficita, a od razvojnih šansi nema ničega. Na kraju će ovaj novac koji je izdvojen za investicije ići najvećim delom na socijalne fondove ili na pokrivanje socijalnih potreba, koje su nesporne takođe, ali od novih razvojnih šansi Srbiji ne ostaje ništa.
Ne treba da vam kažem koliko je proizvodnja mesa ili koliko je prinos pšenice u razvijenim zemljama viši, 2,3 - 2,7, čak i tri puta, nego što je u našoj zemlji, a po potrošnji đubriva smo među poslednjima u svetu, sa samo 40 kilograma po hektaru. Mi u svemu zaostajemo, osim u onome kako i na koji način da se opljačka ono što su ljudi stvarali decenijama, godinama, što je ostajalo i opstajalo na ovakav ili onakav način kao državna ili društvena svojina.
Sam Predlog zakona je priznanje Vlade da se u prethodnom periodu namnožio broj štetočina, namnožio broj onih koji špekulantskim radnjama pokušavaju da se dočepaju društvene imovine, pokušavaju da to otmu i onda jedan im služi za lično bogaćenje, a iz toga niko nikakve koristi ne može da ima, prosto zato što nema modernizacije, nema ozbiljnih reformi, nema ozbiljnih ulaganja u poljoprivrednu proizvodnju.
Mi smo danas slušali o tome kako u Srbiji sve cveta, kako smo mi ne visoko zadužena zemlja, visoko smo zadužena, a ne srednje zadužena zemlja.
Slušali smo o tome kako će u Srbiji tek da poteku med i mleko, a do sad su tekli pomalo, a sad će da poteku ne u potocima, već u rekama i morima, ima da se izlije prava poplava meda i mleka na građane Srbije. Kao što su govorili poslanici SRS to, jednostavno, nije realno. Niko od nas nije ni blesav, ni glup da vam govori da ste vi za sve krivi ili da ste vi za sve odgovorni – pa ćemo sada u svakom trenutku da kažemo da je to jedino vaša krivica. To se sistemski dešava već od 70-ih i 80-ih godina. Nedostaci su prikrivani na različite načine.
Naravno da od 90-ih godina dolazi do velikih kriza i do velikih sukoba na prostoru bivše Jugoslavije, Srbija to mora da oseti. Ali ono što jeste naš problem to je što nema dovoljno ozbiljnih mera kako, na koji način i šta mi to sve treba da uradimo. Ja sam spremio ovde i zato mi je žao...
Nije sve u redu zato što mi govorite sve vreme iza leđa i zaista me dekoncentrišete. I nemam nameru da vam ovo kažem zbog toga što želim nekakav politički poen da dobijem, računam posle minut završićete, ali ne završavate, a čujem vas kako razgovarate.

Gospodine Vučiću, upravo zbog vođenja sednice razmenjujem konsultacije, ne iza leđa, nego za svojim stolom. Izvinite, ako vas to dekoncentriše. Omogućiću vam punu koncentraciju za čitanje ovih podataka.

Čuli ste šta mi je rekao vaš stranački kolega, da sam lud ili da nisam normalan. Zamislite nekog ludaka koji će još da bude koncentrisan, a da mu sve vreme pričate iza leđa.

Molim vas, ne dobacujte dok govornik govori. Nastavite, gospodine Vučiću, i ne obraćajte pažnju na to šta kolege, stranačke ili nestranačke, govore o vama. Meni je važno da Skupština funkcioniše na način po zakonu, kao i vama, i ja vas molim da nastavite svoje izlaganje.

Hvala vam, gospodine Markoviću, veoma sam ponosan što mi gospodin Albijanić nije stranački kolega, a narod će proceniti ko je i kakav je ko. Niko srećniji nije od mene što smo na potpuno udaljenim političkim polovima, tako da pretpostavljam da su nam osećanja zajednička.
Dakle, nismo mogli da čujemo kako i na koji način će Srbija, sem prazne priče kako je na dobrom putu, pa su se neki uznemirili zbog toga što je neko rekao da ne znamo koji je to put, da ne znamo šta to znači, sem te prazne priče i onoga što ste već Bogu ocu dojadili. Svaki dan tobož neke razgovore nastavljate, nešto mnogo važno se dešava, tobože, evo ga, sastala se neka Miščević, sastao se ovaj, sastao se onaj, ne znam na koji način sa ne znam kim i šta je rezultat svega toga?!
Da li ima neki rezultat, ministre, za sve to? Gde je taj rezultat? Hoćete da vam ja kažem? Sada sam dobio poruku, čujem neku trojicu momaka drugova sina Ratka Mladića, da su sina uhapsili!
Da li ima nešto da je narodu bolje? Ima, da su u Jagodinskoj pivari danas ljudi morali da brane svoju fabriku; i ne znaju ni od koga ni na koji način, ima 15 povređenih 30 uhapšenih. Da li ima nešto da je dobro za narod? Da li ima negde nešto da će ljudi da žive bolje? Šta će građani Srbije da imaju od ovoga? Hoćete li da vam ja kažem zašto se ovo donosi? Ne zbog ovoga. Ovo se donosi da bi potpuno bila partijsko-politička kontrola i da bi sve išlo preko Agencije za privatizaciju, i ono što do sada nije išlo na takav način. Da li je bilo pljačke? Da, bilo je! Sada će da bude još više!! To je jedini mogući razlog, nikakav drugi i ni za šta drugo ne postoji. Samo sam čekao da se osnuje još jedna posebna agencija – ovde piše da je to agencija nadležna za poslove privatizacije.
A ja čekam da se napravi još jedna agencija, da još neko opere malo para i da se time reše problemi. Mi smo doneli ovde ono što su ekonomski eksperti srpskih radikala pisali oko naših problema i o tome sam hteo da govorim, pa su me sprečili. Iskoristiću deo onoga što govore stranci, koje toliko poštujete, o ekonomskim problemima, neću o političkim.
Recimo, Đulijano Amato, predsednik Međunarodne komisije za Balkan, nedavno kaže da je nivo nezaposlenosti daleko iznad nivoa tolerancije. U Srbiji i Crnoj Gori broj stanovnika ispod linije siromaštva je oko 30%. Stopa nezaposlenosti 33%. A onda je komentarisao i ono o čemu mi stalno govorimo, da vidite samo koliko nas poštuju ti kojima se oni hvale, s vremena na vreme, pa kaže: najveći problem je visok stepen korupcije. Sad slušajte njegov primer, da vidite samo da to ne govore srpski radikali, naveo je činjenicu da je osnovni moto privrednika u Srbiji, osnovni princip – ko prvi stigne, prvi ugrabi. Ima u srpskom jeziku nekoliko lepših reči i nekoliko lepših rečenica, ali mislim da dovoljno slikovito prikazuje kako i na koji to način u našoj zemlji danas funkcioniše.
Imamo industrijsku proizvodnju, a to nema baš veze sa tržištem. Tačno je, bilo bi dobro kada bi se prepustilo tržištu i ako ne može sve da se ostavi laissez faire ekonomiji. Ali nije u pitanju tržište, već je u pitanju kriminal i korupcija, a ne tržište, što ne znači da kod njih toga nema. Naravno, ima u svakoj zemlji na svetu i ne optužujem vas ja za sve što se dešava, jer prosto nisam od onih koji će kada padne kiša da kaže da mu je kriva vlast, kao što je vama kriva za sve SRS. Vi kada vladate, ne vi lično, nego govorim o vašoj vlasti, kada vladate na bilo koji način, kada bilo koji problem imate, vama su krivi srpski radikali.
Industrijska proizvodnja naravno stagnira, iznosi svega 45% industrijske proizvodnje iz 90-te godine.
Privatizacija nije dovela do povećanja međunarodne konkurentnosti privrede, oporavka domaće proizvodnje i rasta zaposlenosti. Prihodi od privatizacije su, kao što smo danas čuli od ministra Dinkića i to je jedina istina koju je izgovorio, zaista, išli za pokrivanje javnih rashoda, a uopšte nisu išli u razvoj.
Naš ključni problem za sutra koji ćemo imati, za bilo kad u budućnosti, jeste što strateški za razvoj nije ništa urađeno.
Koji su to naši problemi danas u Srbiji? To su: pad industrijske poljoprivredne proizvodnje, nepostojanje konkurentnosti industrijske poljoprivredne proizvodnje na domaćem i stranim tržištima, nedovoljne i neisplaćene subvencije za poljoprivrednu proizvodnju i izvoz, pad spoljnotrgovinskih aktivnosti, od toga veštački pad uvoza zbog PDV-a na tom osnovu de jure neiskazana, ali de facto postojeća neprihvatljivost, nepokrivenost uvoza izvozom na nivou od 25-30%, stagnacija izvoza na niskom nivou i spoljnotrgovinski deficit, izuzetno brza i neplanska liberalizacija koju nisu pratila vancarinska ograničenja uvoza, previsoka poreska opterećenja, restriktivna monetarna politika, preskupi krediti za podsticanje privrednih aktivnosti, fiksni i veštački devizni kurs, visoka javna potrošnja, inflatorni pritisci na likvidnost ekonomskih subjekata, pogoršanje strukture monetarne mase M1, bankarski sistem, uništene domaće razvojne banke i kvaziinostrane banke, koje imaju status domaćih banaka, držanje deviznih rezervi u stranim bankama, izostanak restrukturiranja velikih državnih ekonomskih preduzeća i ponovo, sedamnaesti od ovih velikih problema, visok nivo korupcije. Ekonomski problemi naše zemlje nisu od danas.
U monetarno-kreditnoj politici imamo takođe velike muke od potpunije evroizacije privrede i stanovništva, do toga da mi jesmo visoko uvozno zavisni, tako da nijedna devalvacija do sada nije mogla niti može da proizvede pozitivne efekte, jer je uvozna zavisnost izuzetno brzo neutralisala pozitivne troškovne efekte devalvacije. S druge strane, veštački održavan kurs poskupljuje izvoz i pojeftinjuje uvoz. Restriktivne mere monetarne politike, o kojima sam govorio, Narodne banke Srbije...
(Vladimir Homan, sa mesta: Vreme.)

Samo nastavite, gospodine Vučiću, ja sam vas prekidao, zbog toga vam produžavam vreme.

Nije u tome problem, govorio sam o nečemu što nije imalo veze ni sa politikom, niti sam vas vređao, niti bilo šta drugo. Smetalo vam je i to. Vama smeta sve što vam čovek kaže. Ne morate da mašete rukama. Slabije vidim, da vam pravo kažem, imam minus jedan, ali dovoljno vidim koliko je vremena.
Vama ni naočare ne mogu da pomognu da vidite ni gde je Srbija pod vama otišla ...

Molim vas, gospodine Vučiću, nemojte polemisati sa poslanicima, vodim računa o vremenu i upozoravam govornika, nema razloga, upozorio sam poslanika da ne dobacuje, nema razloga da vi raspravljate sa njim na ovaj način, budite ljubazni i nastavite izlaganje.

Gospodine Markoviću, ja ću da raspravljam sa kim ja hoću, a ne sa kim ćete vi da mi kažete.
Sada ću da vam kažem nešto, nastaviću da govorim u okviru onog vremena koje ima SRS, nije mi nikakav problem, mogao je bar da sačeka da završim rečenicu.
Nećemo glasati ni za ovaj zakon, kao ni za sve druge, zato što vi ne znate šta je strategija, ne znate i ne vidite Srbiju u budućnosti. Jedino gde vidite Srbiju to vam je od 1. do 5. aprila, od 5. aprila do 30 aprila, do 5. maja, do 30. maja, opet, a i kad budete završavali najprljavije poslove i ako ih ne daj bože završite, opet ćete da imate nešto od maja do maja, a ostajaćete i opstajaćete na vlasti po svaku cenu i za sve ćete da okrivljujete SRS iz samo jednog razloga, što će taj circulus vitiosus što bi jedanput taj začarani krug nameštanja tendera, licitacija, aukcija, ljudi koji su apsolutno nesmenjivi u raznim privrednim komorama, sportskim udruženjima, klubovima, kulturnim institucijama i u svemu drugom, mora bi da se prekine jedanput. Zato što bi to lopovsko kolo moralo jedanput da bude prekinuto. Zato nećemo ni za ovaj zakon da glasamo.