Izvolite, gospodine Krasiću.

Ovo sa Novim Pazarom verovatno će biti rehabilitovano nekim novim zakonom, jer ovo može da se protegne i na Novi Pazar, jer do donošenja zakona važi. Ali da se vratimo na ovo što je sadržina člana 2. koji je obuhvaćen amandmanom SRS.
Ovde stoji da zahtev za rehabilitaciju može podneti svako zainteresovano lice i ova formulacija, mislim da postoji jedan amandman iz G17 plus, gde se zainteresovano lice definiše kao fizičko i pravno lice, otvara mogućnost velikih zloupotreba.
U pravu se zna, zainteresovano lice se definiše kao lice koje može da dokaže pravni interes za nešto, i ono može da ima status umešača, i stranke, ali ako se zainteresovano lice ovako široko stavlja, onda imamo situaciju da se u suštini prejudiciraju stvari podnošenja samog zahteva.
To je situacija kada koja se dešava ispred zgrade Specijalnog suda, ispred zgrade Okružnog suda, to je situacija kada se presuda nađe u novinama pre nego što je ročište ili pretres zakazan. Dao bih vam nekoliko primera. Ako bi se recimo kao zainteresovana lica javili ovi iz takozvanog Vladinog civilnog sektora, odnosno nevladinog sektora, potpomognuti iz inostranstva, poput Otpora, da ih ne ređam, jer oni su u 99% svi na istom putu, kako uništiti državu.
I ovaj što se bavi medicinom, a sada trenutno medijima, pa malo pregleda predsednika, pa malo njegov savetnik za medije, treba da zna, to jesu izdajnici, ti iz tog nevladinog sektora, zato što direktno, bezobrazno i u oči rade protiv nacionalnih interesa.
Za Natašu Kandić je vrlo neprijatno da pomene građanina Srbije kao žrtvu, ali zato nekoga iz inostranstva vrlo često ima da pomene kao žrtvu, a uvek se kao zločinac javlja neko iz Srbije.
Ako se tako osnaženi lobisti pojave, onda malo koji sudija sme da odbije njihov zahtev za rehabilitaciju. Oni će da prikažu tu svoju zainteresovanost, naravno medijski podržani od strane U92 i ovih drugih silnih televizija i radio stanica pod kontrolom nevladinih organizacija, ili one koje se direktno finansiraju iz inostranstva, a ovde nam glume kao da su nezavisni, samostalni.
To su oni koji ne plaćaju doprinose za svoje radnike, oni koji su išli na školovanje u Budimpeštu, pa se zna, neki su u viskiju primali naknadu, a neki su dnevnice primali od 100, 150 maraka u to vreme na ruke, poput one Nataše Miljković itd.
Sve go izdajnik vodi medije u Srbiji, to da znate, i to je potrebno da bi se isprao mozak građanima Srbije, da se jednostavno baci težište na nešto što je periferno, od toga stvori glavni problem, a onda prođe poput ovoga za Trgovište ili nešto što je mnogo krupnije i što se već priprema na jugu Srbije.
Vidite, ako se tako osposobljeni jave kao zainteresovani, onda se ne bih iznenadio što se neki iz SPS-a plaše da se ne izvrši jedna neprincipijelna reafirmacija ili prekrajanje istorije, tako da bi onda neke istorijske dokazane činjenice dobile neku svoju suprotnost i postale obavezne, s obzirom da se putem rehabilitacije to ispravlja, znači, ne samo odgovornost, nego se i napiše neka nova istorija.
Zašto sve ovo pričam? Iz jednog prostog razloga što suđenje za Ovčaru u ovom sudu za ratne zločine je namešteno suđenje. Tu postoje dva svedoka: krvavi Bora i patološki ubica. Tako se baš i nazivaju u predmetu.
Vidite, Nataša Kandić je uspela da dovede ljude sa strane, oni nisu tražili troškove, da bi se samo slikali ispred suda, kako bi rekli, napokon je došlo zadovoljenje pravde, a presude još nema, ali oni znaju unapred koja će presuda da bude.
A onda kada se dobije presuda, kada se pogleda o čemu se radi, onda vidite da je jedan dobio 20 godina, koji ni teoretski nije mogao da bude na mestu i u to vreme kada se to desilo, jer je bio čovek na VMA, nepokretan.
Pa su se još videle neke stvari, pa se čak ne prihvati ni svedočenje ljudi iz Hrvatske, a oni kažu, aman ljudi, zašto je ovaj optužen, on je nama spasio život, zar mu vi sudite što nam je spasio život. To javnost ne može da čuje, ne može da dobije to saznanje.
A zašto? Postupak ima neki stepen tajnosti, medijska dominacija ovih izdajnika, poručite onom doktoru, to jesu izdajnici i u političkom i u pravnom smislu, to što ih vlast ne goni, to je drugi problem, problem nesposobnosti vlasti, ali svako onaj koji tako protiv nacionalnih interesa, protiv državnih interesa, on jeste izdajnik u političkom smislu reči.

Hvala, gospodine Krasiću. Samo trenutka, još neka poslanička grupa po istom amandmanu? Izvolite, gospodine Beliću, pa gospodin Baralić. Samo da upozorim, naprosto ako niste pratili, gospodin Krasić je u pravu, postoji amandman koji je Vlada prihvatila, a koji definiše pravna i fizička lica.

Dame i gospodo, vratio bih se u stvari na Predlog zakona, odnosno na ovaj član 2. na koji je poslanička grupa SRS podnela amandman, gde se kaže da zahtev za rehabilitaciju može podneti svako zainteresovano lice, odnosno do podnošenja zahteva za rehabilitaciju ne zastareva.

Zato sam i skrenuo pažnju, oprostite, to je amandman gospodina Išpanovića i on je prihvaćen, ali tek ćemo ga pročitati, a sada govorimo o amandmanu koji je podneo narodni poslanik Branislav Rankić, koji kaže da se član 2. briše.

Izvinjavam se. Vidite, poslanici Nove Srbije su tokom načelne rasprave izneli svoj stav da će glasati za Predlog ovog zakona, jer rehabilitacija svih nevinih žrtava nije potrebna mnogo onima kojih više nema, nego radi naše moralne obaveze da se konačno te ratne sekire zakopaju, jer kao što znate, narod pri stasavanju u naciju iživeo je svoje građanske ratove i u 18, 19. veku, pa i u 20. veku, a mi još uvek, nažalost, te naše ratne sekire nismo zakopali ni u istoriografiji, a što se tiče ideološkog fronta, to smo mogli da vidimo kako izgleda i prilikom donošenja i usvajanja Zakona o izjednačavanju prava boraca, pa onda Zakona o popisu imovine i na kraju ovoga zakona o rehabilitaciji.
Vidite, član 2. je zaista neophodno prihvatiti najviše iz razloga što brojne žrtve, čiji su potomci svedoci stradanja svojih najbližih, dedova, očeva, mogu podneti taj zahtev.
Ali imamo i takve veličine, poput Slobodana Jovanovića, koji toliko puta apostrofiran ovde, ali uglavnom u negativnom kontekstu i mislim da je to u stvari posledica samo nedovoljnog poznavanja činjenica.
Jer, ako se za čoveka koji je toliko zadužio srpsku kulturu, srpski narod, čoveka koji je bio i profesor i dekan Pravnog fakulteta, član i predsednik Srpske kraljevske akademije, pa rektor Beogradskog univerziteta, pa predsednik Srpskog kulturnog kluba i naravno u ona smutna vremena jedno vreme i potpredsednik, pa predsednik izbegličke vlade, što mu se najviše i stavilo kao greh, zbog čega je i u odsustvu osuđen na zatvor od 20 godina, pa ne znam sa prinudnim radom, gubitkom političkih i pojedinih građanskih prava u trajanju od 10 godina i uz obaveznu konfiskaciju imovine i gubitak državljanstva.
U organizaciji Srpske akademije nauka i umetnosti i Pravnog fakulteta pre od prilike devet godina, februara 1997. godine, održan je naučni skup na temu "Slobodan Jovanović - život i delo".
Tada su Srpska akademija nauka i umetnosti i Pravni fakultet usvojili određene zaključke, pre devet godina, da hitno treba pokrenuti postupak za poništenje presuda, za prenos posmrtnih ostataka, za posthumno proglašenje za počasnog građanina Beograda, odnosno da jedna ulica ili trg u Beogradu dobije njegovo ime. Doslovce to su zaključci sa tog naučnog skupa.
Kao što vidite, nije bilo pravnih okvira ovih devet godina da to neko pokrene, a naravno ovih dana smo u skupštinskom Odboru za prosvetu dobili inicijativu Udruženja pravnika, ili mislim čak da je iz Niša stigao jedan dopis i jedna inicijativa sa otprilike istim sadržajem, zahtevima da se pokrene postupak za rehabilitaciju ovoga čoveka.
To što je on bio osuđen na zaborav, da se zaborave njegove knjige, jedan od uvaženih kolega je spomenuo danas da je 1981. godine celokupno drugo izdanje portreta iz istorije književnosti Slobodana Jovanovića iseckano u stari papir, a da su 1985. godine prilikom pokušaja izdanja sabranih dela ista ih je sudbina zadesila.
Znači, da su te ideološke barijere bile tolike da takav jedan čovek i takva jedna i intelektualna, kao što rekoh i politička gromada, jer Slobodan Jovanović je bio i pravnik, i istoričar, i politikolog, sociolog, književni kritičar i rekoh čak i državnik, odnosno presednik Vlade.
Zašto je to tako bilo nije teško odgonetnuti, ali naša moralna obaveza i radi te neke moralne katarze na kraju krajeva jeste da ovaj zakon usvojimo i da svim znanim i tim neznanim žrtvama praktično odamo neko priznanje, odnosno izmirimo ih zarad sadašnjice i budućnosti. Možda radi odgovora zbog čega Slobodan Jovanović još uvek čeka tu rehabilitaciju treba da se setite kako je bilo 1991. godine sa vladikom Nikolajem, pa i sa jednim od najvećih srpskih pesnika Jovanom Dučićem, koliko je vremena trebalo da prođe pa da se njihovi posmrtni ostaci prenesu i sahrane tamo gde im je i bila želja, u Trebinju, odnosno u Leliću kraj Valjeva.
Taj svoj intelektualni prezir prema demagogiji i naravno partizanskom fanatizmu, kako je to Slobodan Jovanović najčešće govorio, možda vrlo lepo ilustruje jedan citat i time ću završiti. Radi se o skupu jedne političke partije 1896. godine, gde kaže: "Sva ta nepregledna gomila otišla je kao što je i došla, pošto je saslušala besede svojih prvaka i pojela nekoliko kola lubenica, čije su se kore nedeljama vukle po Topčiderskom brdu". Možda je to i najveći greh ovakvih intelektualaca, zbog čega naravno jeste naša obaveza i onih koji smo se učili na njegovim delima i knjigama, da tu nepravdu ispravimo. Hvala.

Hvala vama. Dakle, vi ste za ili protiv amandmana gospodina Rankića? Hvala vam. Gospodine Baraliću, imate reč. Narodni poslanik Rajko Baralić, posle ću vam reći o amandmanu Branislava Rankića koji traži da se član 2. briše. Izvolite, gospodine Baraliću.

Gospodine predsedniče, a između lubenice i masne gibanice je velika razlika, ovo sa lubenicama se lakše pere hladnom vodom, a ovo može nekim drugim sredstvom.
Hteo bih da podržim da se amandman briše, ali ne mogu i sada ću pokušati da kažem zbog čega. U protivnom mogli bismo da ostanemo bez pravnog alata ako ovaj zakon bude usvojen. Pa i za ova počinjena i nepočinjena zlodela u neko novo vreme moglo bi da se dogodi da onda nema ko u ime onih koji će stradati, a stradaće svakako, pokrene inicijativu za rehabilitaciju.
Recimo, slučaj Holmec, Brezgarova nema, je l' se tako zove državni tužilac Slovenije, ona nema nameru da ni na koji način procesuira streljanje srpskih dečaka koji mašu belim čaršavom. Dakle, suprotno odlukama Ženevske konvencije, suprotno nekim drugim važnim odlukama, dečaci su likvidirani.
Bojim se da nekom ovde u Srbiji ne padne na pamet, i o tome sada ovde govorim, da optuži starešinu karaule Holmec i njegove pretpostavljene, da im se sudi zbog toga što su slovenački teritorijalci bezdušno i bezočno streljali srpske dečake.
Kao što se vode neki drugi postupci za smrt, nažalost, vojnika u Srbiji, pri čemu se ne optužuju oni koji su ih granatirali, već oni koji su im komandovali. A o nekim takvim žrtvama govorio je ovde i gospodin Krasić danas.
Pa, da se slučajno ne dogodi da oni budu proglašeni krivim, a da za sto godina niko ne bude bio u prilici da traži njihovu rehabilitaciju, ovaj član ne treba da se briše, inače bi bilo sasvim normalno da podržim njegovo brisanje. Hvala lepo.

Hvala vama, gospodine Baraliću. Još neka poslanička grupa? Ne hvala.
Na član 2. amandman je podneo narodni poslanik Ištvan Išpanović, i zbog onih nejasnoća pročitaću sada.
Dakle, zahtev da se član 2. Predloga zakona menja se i glasi: "Zahtev za rehabilitaciju može podneti svako zainteresovano fizičko ili pravno lice, a pravo na podnošenje zahteva za rehabilitaciju ne zastareva".
Ovakav amandman prihvatio je predstavnik Vlade, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Formalno samo pitam da li neko ćeli reč? (Ne. Hvala.)
Na član 3. amandman je podneo poslanik Nemanja Šarović.
Zakonodavni odbor predlaže da se ovaj amandman odbije, a Vlada ga ne prihvata.
Da i neko želi reč? Da. Izvolite, gospodine Krasiću.
Zbilja upozoravam još jednom, tražili su i poslanici nekoliko puta, Zakonodavni odbor da konstatacija glasi ili da odbaci amandman ili da kaže da je pravno moguć. Ovakve formulacije da se amandman odbije naprosto nas dovode u krajnje neprijatnu situaciju. Izvolite, gospodine Krasiću.

Ma, gospodine predsedniče, pitanje je da li taj Zakonodavni odbor ima kvorum da radi, nego ajde neću sada to, pošto nisam sproveo nezavisnu istragu.
A kada budem sproveo istragu, onda ću da vam kažem da li je to tačno ili nije tačno, ali ajde sada da pređemo da imate neki papir, da je nešto napisao Zakonodavni odbor.
Gospodin Šarović je podneo amandman kojim je tražio da se briše član 3.
Naravno, mi želimo da uklonimo ovakav tekst Predloga zakona i jednostavno tražim od vas da se ovako nešto ne glasa da ne bi postalo zakon, jer ako postane zakon imaćemo mnogo više glavobolje nego što treba.
Pre nego što počnem konkretno da pričam o ovom amandmanu, samo bih vas zamolio da kada izlazite ovde ako nemate ni jednu drugu reč kojom ćete da osporite amandman Srpske radikalne stranke ili da date podršku inicijativi Vlade, nemojte molim vas ratne sekire otkopavati, zakopavati, te partizani, te četnici, te ovo, te ono.
Pa eto vidite već šesti put izlazim povodom ovog zakona, nikada te reči nisam upotrebio. Niti želim da povratim sećanje na ono što je bilo, nego baš upravo želim na objektivan način da protumačim kakva je norma koja se predlaže i šta će sutra biti.
Unapred mogu da vam kažem šta može da bude. Imam neko iskustvo, mogu da procenim šta će da bude, da se sutra ne bi desilo, kada neka strana postavi pitanje ministru - donet je zakon, šta je bilo, pa ne znam, imamo problema, pa nismo mogli da primenimo, kao što već pet godina stalno slušamo zašto se zakon ne primenjuje.
Šta je napisano u članu 3? Da se zahtev za rehabilitaciju podnosi Okružnom sudu u Beogradu. Okružni sud u Beogradu postaje prvostepeni sud, nadležan za celu teritoriju Republike Srbije. Koliko sam razumeo ministra malopre, pokazivao je nešto prstima, valjda će osmoro sudija da sudi, tri u Okružnom i pet u Vrhovnom.
Kaže: "Zahtev sadrži lične podatke lica čija se rehabilitacija zahteva i dokaze o opravdanosti zahteva". Šta bi moglo da bude dokaz o opravdanosti zahteva?
Malopre je gospodin Krstin ovde pročitao dva-tri dokumenta i rekao da je to sve što porodica ima. Čak je i neki advokat posle izvesnog vremena tražio i dobio obaveštenje da dokumentacije nema.
Šta će da se desi ukoliko taj zahtev bude rešen, pa posle tri-četiri godine, nema veze sa onim primerom koji je gospodin Krstin izneo, neko dođe do neke druge dokumentacije iz istorijskog arhiva, pa se vidi da je nešto drugo u pitanju.
Ta situacija uopšte nije dotaknuta ovim predlogom zakona, a svi plediramo o istini, o pravdi i svi koji izađu ovde govore da je apsurdna istina i apsolutna pravda u onome što oni kažu.
Kada svako potegne neki predmet ovde i iznese nekoliko podataka, svi kažu: ako je to bilo, nije u redu, treba čoveka na neki način rehabilitovati.
Vi imate i druge situacije, neću konkretno da navodim imena, gde je čovek koji je tokom rata pomagao sve koji su pucali na Nemce i na Bugare u Nišu, kada je došla velika sloboda, njega njegov kum Skojevac odvede u banovinu, zatvori ga dva dana i on dobije neki papir da je bio saradnik neprijatelja i za vreme rata je zaradio 180.000, a onda dođe druga ekipa, pa proceni i kaže da je tih 180.000 otprilike jedna kuća od dve, koliko ima. Ta jedna kuća je od njegovog čukundede.
U međuvremenu se desilo da je ta familija doživela neka šikaniranja, u međuvremenu se desilo da su oni u jednom kućerku bili zaštićeni stanari, a druga kuća koja je njima oduzeta, to je otkupljeni stan. Kada dođu rođaci u Niš, u onaj svoj kućerak od čukundede, moraju da gledaju komšiju koji se razbaškario u onom njihovom. To je nemoguće ispraviti danas.
Da bude stvar još čudnija, deca su intelektualci, upoznati sa pravom, imaju dobre advokate itd. To je nemoguće ispraviti. Jedino što može da se ispravi, eventualno je to ta mrlja koja stoji, ali dokumenta nema, a u međuvremenu se čovek maksimalno rehabilitovao svojim odnosom u društvu, svojim načinom života itd.
Ako se ovo pravo stavi samo Okružnom sudu u Beogradu, odmah moram da vam kažem da nema od toga ništa. Evo zbog čega. Ako je predsednik tog suda spreman, sposoban da prima u posetu Karlu del Ponte i ove druge koji proganjaju, još da se hvali kako su oni napravili odeljenja, kako će oni ovo, ono, ako u tom sudu treba da bude, poput onog Čavline, vi se sećate tog sudije, on je bio istražni sudija u predmetu Marjanović protiv Đinđića.
Neko je podmetnuo Đinđiću, umesto 100.000, dodao mu je još jednu nulu, pa je ispalo milion tona pšenice. On je organizovao konferenciju za štampu, napao tamo. Međutim, svaki normalan čovek zna da za milion tona pšenice treba godinu dana da se radi izvozni posao, da se skuplja po celoj Vojvodini, pa da dolazi do nekih tokova, pa da se pretovaruje. To je nemoguć posao, maltene. Taj Čavlina je molio Mirka Marjanovića da odustane i da ne goni Zorana Đinđića. Naravno, Zoran Đinđić je nekako spasen.
To je taj Okružni sud u Beogradu. Tu postoje i sudije, drže slike vas poslanika. Kada vas neko napadne u novinama, nešto izmisli o vama, budite sigurni da u Okružnom sudu postoje neke žene sudije koje vašu sliku zalepe i onaj tekst, reklamiraju se sa time i kažu - ovo je mečka Božana. Kada dođe neko, kaže - držim tog idiota poslanika, to je njegova slika. Te sudije to rade.
Oni koji su 2001. godine posebno odabrani da vrše progon, oni treba da odlučuju o nečijoj rehabilitaciji. Bukvalno rečeno, terate ga mečki na rupu. Kao Vuk treba da čuva stado. Znate kako će oni to da čuvaju - selektivno, do krajnjih konsekvenci.
Još ako uđe tu Biljana Kovačević-Vučo! Ona je zastupala i neke odavde pa kaže "to je krivično delo, ali je problem što nije bilo u Krivičnom zakonu". Ona zastupa nekog kao advokat! Stevan Lilić je izgubio postupak da je bio plagijator samo zbog Biljane Kovačević-Vučo, loše ga je zastupala. Podli i prljavi plagijator Stevan Lilić. Ona deli savete nekima i ona treba da da nalog nekom sudiji kako da presudi.
Ljudi, kome dajete zakon u ruke, Okruženom sudu u Beogradu? On se pokazao svojim predmetima, vidite i sami šta se radi. Predmet Milanović. Bez namere da diram u osećanja roditelja, gubitak deteta je najveći gubitak koji čoveka može da pogodi, ali to je jedna dimenzija. Ako se skupe te fukare iz nevladinog sektora, odgovore, dignu medijsku tenziju, pa čak pokrenu postupak pred Evropskim sudom za ljudska prava, pred sudom u Nemačkoj i sve tamo izgube, a oni garantuju da će tamo da se dobije, onda se prelomi na jednom Dragoljubu Milanoviću.
Naredba 37 ne postoji, ona je povučena, Generalštab je nju stavio van snage, ministre to treba da znate. Ugrožavanje javne sigurnosti bi bila saobraćajka, a za vreme rata važe neka druga krivična dela. I to treba da znate.
Onda za sve lidere država NATO pakta. Batić kaže: "Stvarno je neprijatno, kako da razgovaram sa Karlom del Ponte, sa Havijerom Solanom, a on ima prvostepenu presudu, osuđen je zbog zločina protiv mira". Onda tužilac mora da odustane od krivičnog gonjenja, jer ne može Batić da se pozdravlja sa ratnim zločincem, nego sa uvaženim gospodinom, koji nam je pisao Ustavnu povelju i druge stvari.
Ne može da bude nadležan Okružni sud. Ovaj zakon ne smete da donesete, jer ćete da nahranite one koji su prepuni mržnje i koji žele osvetu. Ne ulazim u to leva, desna, gornja, donja strana, uopšte me ne interesuje, ali ovakva nepreciznost zakona daje mogućnost svakoj fukari da ga tumači kako hoće. Nema ovde objektivnog kriterijuma. Zato će da se desi sve i svašta.