Dame i gospodo narodni poslanici, predlagač ovog zakona je u obrazloženju predloga naveo razloge zbog čega je pokrenuo inicijativu za donošenje Zakona o amnestiji.
Između ostalog, naveo je broj ljudi protiv kojih je vođen krivični postupak ili postoje osuđujuće presude i naveo je da je to cifra od 2.500 ljudi. Kao drugi razlog, naveo je da je došlo, pod znacima navoda, "do promena društvenih okolnosti", toliko značajnih da je morao da se donese ovakav zakon o amnestiji, kojim bi se pomilovalo 2.500 dezertera.
Međutim, kada je ministar Stojković obrazlagao ovaj zakon, nije pominjao te razloge, pomenuo je neke druge. Između ostalog, pomenuo je pitanje dijaspore, da ima dosta naših ljudi u inostranstvu koji ne mogu da dođu u zemlju zato što nisu služili vojni rok. Pomenuo je kao razlog i donošenje sličnog zakona o amnestiji u Crnoj Gori.
Kao treći razlog, naveo je da je u proceduri donošenje zakona o otkupu vojnog roka, znači da će postojati mogućnost otkupa – onaj ko ne želi da služi vojni rok, da će moći da da određenu svotu novca da bi izbegao služenje vojnog roka. To su razlozi koji su naveli Vladu da izađe sa ovakvim predlogom zakona. Međutim, ti razlozi apsolutno ne stoje, niti mogu biti prihvatljivi za svaku ozbiljnu državu.
Usvajanjem ovakvog zakona slabi se onaj deo društva i države koji mora da bude stub i stožer, a to je vojska. Stub svake ozbiljne države je vojska i njene oružane snage. Međutim, to se ne radi slučajno i to se reflektuje i na druge oblasti života, kuraže se neki drugi koji ne bi smeli da izađu iz "mišje rupe", pa smo tako imali primer iz Trgovišta.
Juče je ovde pomenuto da menadžer opštine Trgovište hoće da otcepi opštinu i da je pripoji Makedoniji, ako Vlada Republike Srbije ne obezbedi dva miliona evra za razvoj opštine. Naravno, menadžer je iz Demokratske stranke, a Tadić je bio skoro u obilasku opštine Trgovište. Verovatno se menadžer okuražio dolaskom svog predsednika stranke, pa je mogao da da takvu suludu izjavu – da će otcepiti opštinu Trgovište od Srbije i pripojiti je Republici Makedoniji zbog toga što nemaju dva miliona evra, ako im se ne obezbede ta dva miliona.
Hteo bih samo da vas podsetim da opština Trgovište ima 370 km2, a da Malta ima 312 km2. Znači, opština Trgovište je veća od države Malte, a da ne govorim od Andore, Lihtenštajna, Luksemburga itd. Takve ideje mogu samo da padnu na pamet ljudima koji imaju određenih zdravstvenih problema. Drugo, tako nešto mogu da izgovore na radio "OK", mislim da se tako zove radio u Trgovištu.
Znači, on je to javno izneo preko medija. Mogu da izjave tako nešto samo ako se stvori povoljna društvena klima. Znači, stvore se uslovi da neko može da izađe sa takvom idejom i sa takvom tezom, da trguje teritorijom države i da je bukvalno prodaje. Inače, to je manir Demokratske stranke, pošto je kod njih sve za prodaju. Nema stvari koju oni ne bi prodali i sa kojom ne bi trgovali. To mogu da rade samo ako im se dopusti.
Ako pretendujemo da budemo ozbiljna država, taj čovek mora da bude iza rešetaka, a ne da bude menadžer opštine Trgovište. To možda može kod Borisa Tadića, kao predsednika Demokratske stranke, ali ako pretendujemo da budemo ozbiljna država, taj čovek mora da bude u zatvoru.
Hteo bih da napomenem da je u skupštinskoj proceduri bio Predlog zakona o boračkoj i invalidskoj zaštiti i da je povučen, čini mi se pod pritiskom socijalista Vlada je povukla taj zakon. Taj zakon je vrlo interesantan da se uporedi sa ovim zakonom i da se vide dve kategorije lica.
Zakonom o boračkoj i invalidskoj zaštiti regulišu se odnosi i prava ljudi koji su ili ranjeni ili oboleli zbog ratnih dejstava i članova porodica palih boraca, civilnih žrtava rata i civilnih invalida rata. Znači, ljudi koji su nastradali od rata i koji su oštećeni u ratu. Država je tim zakonom predložila umanjenje određenih prava. Broj prava je ostao isti, ali ukupan fond primanja je skresan za otprilike 25%. Bili su i protesti ratnih vojnih invalida pre dve nedelje, pa je pod tim pritiskom Vlada povukla zakon iz procedure.
Sa jedne strane, imate kategoriju lica koji su se odazvali na poziv države i učestvovali u ratnim sukobima i, nažalost, nastradali na ovaj ili onaj način, a sa druge strane imate kategoriju lica koji nisu hteli da nose pušku u mirnodopskim uslovima. Pošto se ovaj zakon o amnestiji odnosi na lica od 7. oktobra 2000. pa do dana usvajanja ovog zakona, koliko znam nije bilo rata na teritoriji Republike Srbije, tako da nisu bili ugroženi da su morali da beže ili napuste vojsku ili da odbiju nošenje oružja.
Postoje ljudi koji se plaše, uvek je u ratu bilo ljudi koji su dezertirali zbog straha, neko se više boji, neko manje, ali u mirnodopskim uslovima njih 2.500 neće da služi vojni rok ili odbija da primi naoružanje i sada raspravljamo ovde šta ćemo sa njima, pa nema smisla, treba da se amnestiraju.
Mogli bismo i da dođemo dotle da im nadoknadimo štetu koju su pretrpeli zbog bekstva iz zemlje, što su morali da se kriju po inostranstvu, da im platimo putne troškove, smeštaj u hotelu. Onda bi i to trebalo da uradimo. Nema smisla, ljudi su se izložili ogromnim troškovima, pogotovo onaj ko je bio više godina u inostranstvu; znate koliki su troškovi u inostranstvu, mnogo je skuplji život nego ovde.
Ako poredite ta dva predloga zakona, ovo je, u najmanju ruku, neljudski da se usvoji prema ovoj drugoj kategoriji ljudi koji su se odazvali na poziv otadžbine, učestvovali u ratu. Nažalost, neko od njih je platio previsoku cenu i ostao osakaćen, obogaljen, neko je poginuo, unesrećio svoju porodicu. Kada se uporede te dve kategorije ljudi, mislim da je sramota, prema onima koji su se odazvali na poziv države, da se usvoji ovakav zakon.
Na kraju, hteo bih da kažem, radi istine, pošto je ovde pominjan dr Vojislav Šešelj i njegova pobeda na izborima 1991. godine. Nisam hteo da se javljam kada je bila rasprava, ali radi istine, moram da kažem da su dopunski izbori u Rakovici bili u junu 1991. godine, da su mu protivkandidati bili Borisav Pekić iz Demokratske stranke, Jova Marjanović iz SPO, profesor političkih nauka i iz SPS neki čovek iz Rakovice, ne znam tačno kako se zove, više se nije pojavljivao u politici, tako da sam ga izgubio iz vida.
Dr Vojislav Šešelj ih je pobedio u većinskom sistemu u prvom krugu. Bukvalno ih je očistio i u prvom krugu je uzeo preko 60% glasova u odnosu na sve ostale kandidate.
To je na konto te priče o nameštanju izbornih rezultata. Ne može da se namesti volja građana. Volja građana je neprikosnovena i građani su na najbolji način pokazali šta misle o dr Vojislavu Šešelju, da ne pominjem izbore iz 1997. godine, gde je oduvao i Zorana Lilića i Milana Milutinovića, a znate i sami kako su socijalisti oborili taj izborni rezultat dr Vojislava Šešelja. Hvala.

Da li se još neko javlja za reč o ovom amandmanu? Gospodin Momir Marković, pa Nataša Jovanović.

Dame i gospodo narodni poslanici,  kad god ujutru dolazim u Skupštinu i vidim policijski auto ovde preko puta, pomislim da je proradila pravna država, pa su došli da hapse ili Borisa Tadića ili ovog njegovog direktora Narodne kancelarije, ovog njegovog tajkuna što prodaje sekunde građanima Srbije. Naravno, vidim posle da su to njihove pratnje, da ih policija još uvek čuva, a sada da vam kažem zbog čega očekujem da pravna država proradi i da na kraju i Boris Tadić nađe mesto u Bačvanskoj.
Imali smo vojsku koja je po snazi bila peta u svetu, respektabilnu vojsku, vojsku koja je bila i naoružana i obučena i pripremljena za odbranu zemlje. Onda su došli ratovi i ta vojska je uspela da odbrani sve što je stavljeno pred nju.
Poslednji primer je kada se ta vojska suprotstavila NATO paktu, 19 zemalja NATO pakta i uspešno odbranila državu i narod od agresije, a onda za ministra dođe Boris Tadić. To je onaj isti Boris Tadić koji je u Nikincima, da bi se dodvorio zapadnim mentorima i njihovim blagajnicima, uništio u samo jednom turnusu dve i po hiljade raketa "Strela 2M", raketa koje su oborile najveći broj krstarećih raketa.
Najveći broj krstarećih raketa oborilo je svaki avion koji je došao na domet od 2.000 metara, kao i sve bespilotne letelice. Tu raketu je trebalo uništiti i Boris Tadić je to uradio. Prvi zločin prema državi, prema vojsci.
Šta se dalje dešavalo i sami ste svedoci, koliko je onda već tenkova, topova, naoružanja odlazilo na otpad, rezano i prodavano kao staro gvožđe.
Posle njega dođe onaj Davinić, čovek koga je 40 godina NATO pripremao da završi posao ovde u Srbiji i usput da uzme neku kintu, jer mu je mala apanaža i ministarska plata i ono što ga NATO pakt plaća i njegova penzija. Onda sa Izraelom sklopi ugovor, gde smo dobili satelit. Šta je taj satelit snimao, ni dan-danas nikome nije jasno, ali ova država treba 40 miliona evra da isplati Izraelu.
Naravno, ode Davinić i onda, kako redosled ide, prvo smo imali Tadića, pa špijuna, na kraju dolazi mrtvozornik Zoran Stanković. To je onaj isti ministar koji sada treba do kraja da uništi rukovodni kadar u vojsci. Koliko je do sada otpustio vojnih lica? Ne zna se. Koliko je najkvalitetnijih generala penzionisao, sa 48 godina general odlazi u penziju. Nema generala koji dođe do čina generala sa 48 godina. Sedamsto i nešto potpukovnika i pukovnika spremaju sada da penzionišu, a penzionišu čoveka zato što je otišao na sahranu, tj. da oda poštu Slobodanu Miloševiću.
Dame i gospodo narodni poslanici, ovo je tačka na "i". Dve i po hiljade dezertera, dve i po hiljade je onih koji su otišli u inostranstvo i nisu se odazvali pozivu, nisu služili vojsku, i pored toga što je postojala mogućnost civilnog služenja vojnog roka i što je moglo i u samoj vojsci, u uniformi, da se ne nosi oružje, taj poziv na prigovor savesti. Lagodno deca "buldožer revolucije" otišla.
Da se razumemo nešto, posle "buldožer revolucije", posle 7. oktobra to su oni koji su pobegli od vaše demokratije, to su vaše junoše koje su palile Skupštinu pa posle toga otišle. Sada im treba dati pomilovanje, odnosno amnestirati ih. Pa šta ćemo sa decom koja služe vojsku? Najveća nakarada koja je mogla da bude napravljena je to takozvano civilno služenje vojnog roka. Četiri stotine i nešto sedi u "Zelenilu Beograd", služi vojni rok potkresujući ruže, i skoro 200 njih služi u Narodnom pozorištu.
Narodno pozorište ima 150 sedišta, a 200 njih služi vojsku i kad je nadošao Dunav, kada je trebalo da se izađe, da se pomogne, nijedan od tih koji civilno služe vojni rok nije se odazvao. Ali, došla je jedinica iz Jakova, raketni divizion i inženjerijska četa, došli su, postavili šator, ceo dan kapetan dežura sa našim komandantom štaba civilne zaštite u Zemunu. Dežura se pored "Šarana", pored Goveđeg broda; dole prema keju u Zemunu. Umesto da te ljude nagradite, poslaćete ih u penziju, a one koji su se pokupili i otišli sada ćete amnestirati.
Dame i gospodo narodni poslanici, smatram da ovaj zakon, ne samo ovaj član, nego ceo zakon treba odbaciti.
Ne sme se prihvatiti ovako nešto. Sutra niko više u vojsku neće ići, ni da se obuči da brani porodicu, a kamoli otadžbinu.
Usput, želeo bih da postavim poslaničko pitanje, a u vezi sa jednim visokim funkcionerom vladajuće koalicije koji je takođe zagovarao slične zakone na nivou državne zajednice Srbije i Crne Gore. Interesuje me da li je tačno da je njegov sin služio vojsku u Izraelu?

Da li se još neko javlja o ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 4. amandman je podnela poslanik Vjerica Radeta.
Predstavnik Vlade, na sednici Narodne skupštine, obavestio je da ne prihvata ovaj amandman.
Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? Izvolite, gospođo Radeta.

Dame i gospodo, 24. februara održali smo veličanstveni miting, povodom tri godine boravka Vojislava Šešelja u Hagu, miting na kojem smo podržali herojsku borbu našeg predsednika u tom zločinačkom kazamatu i u kojem smo osudili taj takozvani sud zbog čega Vojislavu Šešelju tri godine, a i više je prošlo, ne počinje suđenje. Bard srpskog glumišta, pokojni Danilo Lazović rekao je, odnosno javno čestitao generalu Božidaru Deliću što je penzionisan u 40 i nekoj godini, jer zabrinuo bi se za njega da je kod ovog i ovakvih ministara aktivni general.
To vam je, dame i gospodo, odnos pravog patriote prema rukovodstvu Vojske Srbije i Crne Gore i to je stav koji je aktuelan od dolaska DOS-a na vlast, odnosno od petooktobarske "buldožer revolucije", a jedna od tekovina te revolucije jeste uništavanje Vojske Jugoslavije tada, a danas Vojske Srbije i Crne Gore. Činili ste sve.
Kada kažem: činili ste, mislim na sve one koji podržavaju vladajuću koaliciju i one koji su podržavali DOS od 2000. godine do danas i na republičkom i na saveznom nivou. Sada to već nije savezni, nego nivo državne zajednice. Dakle, sve ste činili da uništite vojsku upravo zato što ste znali da je srpski narod uvek voleo svoju vojsku, da voli uniformu, da ceni vojsku.
Trudili ste se da sve ono što je bila veličina u srpskom narodu svedete na neki nivo koji treba da bude prezren od tog istog naroda. Naravno, niste uspeli kada je u pitanju tadašnja vojska Jugoslavije, a danas Vojska SCG.
Reći ću nekoliko konkretnih primera kako su se ministri od Borisa Tadića do ovog današnjeg zlikovca, Zorana Stankovića, ponašali prema vojsci i na taj način doprinosili ugledu vojske i uništavanju poverenja građana Srbije u vojsku.
Šta je suština onoga što je današnja vojska?
Suština je da pripremate mirovne snage, da naši vojnici, naši mladići idu da ginu u Irak, Avganistan; da idu tamo da se bore, odnosno da prolivaju krv u borbi za one tamo koji su pod okupacijom, kao što je i deo naše teritorije, odnosno kao što je Srbija, zahvaljujući vama, pod neposrednom okupacijom i zahvaljujući Vuku Draškoviću i njegovom potpisu na onaj sramni ugovor koji je dozvolio prelazak NATO snaga preko teritorije Srbije i Crne Gore.
Govorio vam je i gospodin Vučić danas i pitao, zbog čega je ovaj ministar Stanković, a on je poznat kao jedan od vođa farmaceutske mafije, na VMA ukinuo farmaceutsku službu da bi ćerki Jove Đoga dao otkaz, njegovoj ženi takođe. Zašto je potpukovnik Milisav Pančić dobio otkaz i sada je sa porodicom na ulici bez rešenog stambenog pitanja, u fazi rešavanja postupka za penzionisanje pre vremena, zato što je u vojničkoj uniformi, onako kako i dolikuje, stajao pored odra svog vrhovnog komandanta – bivšeg predsednika Srbije i Jugoslavije, Slobodana Miloševića.
Dalje, vaš odnos se ogleda i u tome što, recimo neko je ovde govorio malopre, Momir Marković čini mi se, o onim nevidljivim koje su uništavali naši piloti, za vašu informaciju, pilot koji je bio vrlo aktuelan u ono vreme kada je oboren onaj nevidljivi avion, danas je, verovali ili ne, zaposlen u jednoj palačinkarnici u Kraljevu, tako mu se odužio ministar i oni prethodni ministri, i ovaj Stanković i Tadić i tako pokazuju svoj odnos prema onima koji su bili spremni da ginu za otadžbinu, odnosno da brane svoju otadžbinu.
U Kraljevu je posle više godina odbijanja rukovodstva opštine Kraljevo postavljena spomen-ploča momcima koji su izginuli na ratištu na Kosovu i Metohiji. Zašto kažem posle više godina – zato što je opštinsko rukovodstvo odbijalo da postavi tu spomen-ploču sa obrazloženjem da bi postojanje takve spomen-ploče smetalo stranim delegacijama koje dolaze u Kraljevo.
Zašto vam ovo spominjem? Zato što sam u Kraljevu bila pre dva dana i zato što sam razgovarala sa ženom koja se zove Gospava Pilipović, kojoj je na Kosovu i Metohiji poginuo sin Tomislav, a njen muž Ilija je 2001. godine otišao na grob svog sina i nikada se nije vratio.
Dakle, ta Gospava Pilipović je preklinjala vlasti u Kraljevu da na tu spomen-ploču stave ime njenog poginulog sina Tomislava, jer on nema drugog mesta gde bi moglo njegovo ime da bude upisano, a bio je borac Vojske Jugoslavije. Nisu joj dozvolili, rekli su joj da njen sin koji je poginuo na Kosovu i Metohiji nije rođen u Kraljevu.
Molila je ta gospođa da se javnost Srbije upozna sa tako zaista strašnom činjenicom.
Ko zna koliko još sličnih primera imate i umesto da brinete o takvim stvarima, neverovatno je da neko može naglas da se smeje dok se govori o momcima koji su poginuli na Kosovu i Metohiji. Umesto da vodite računa o takvim ljudima i porodicama, vi predlažete zakon o amnestiji.
Najpre, da objasnim još jednu činjenicu, vezano za ministra za dijasporu, Vukčevića, koji je pokušavao valjda, kako sam shvatila, da ovaj zakon bude njegov, odnosno da bude predlog njegovog ministarstva, iako blage veze nema sa tim ministarstvom.
Skoro je u SRS došao čovek koji je rodom iz Belog Manastira i koji je komšija ovom ministru Vukčeviću. Primila sam ga, razgovarala sa tim čovekom, pokazao mi je fotografije velelepne kuće ministra Vukčevića u Belom Manastiru koju mu je izgradila ustaška hrvatska država, kao navodno, adaptirali mu u toku rata porušenu kuću, a njegova kuća uopšte nije porušena.
Čovek koji je došao da nam pokaže tu sliku i da razgovara o tome i da traži da o tome govorimo u javnosti takođe mi je pokazao svoju kuću koja zaista jeste uništena i porušena u toku rata. Naravno, njegovu kuću niko nema nameru da popravlja, jer hrvatska ustaška država popravlja kuće samo onima koji su u dobrim odnosima sa njima.
Dakle, zakon o amnestiji ste predložili, a ovo je već drugi zakon. To je vrlo interesantno – da je odmah posle 5. oktobra donet Zakon o amnestiji, gde su amnestirani svi oni koji se nisu odazvali vojnim pozivima.
Tada je svima u Srbiji bilo jasno da se taj zakon donosi zato što je Zoran Đinđić bio jedan od onih koji se nisu odazvali vojnom pozivu i zato što je u to vreme sa Milom Đukanovićem tražio da Zapad produži bombardovanje Srbije i Crne Gore, i što je pokazivao koje su to mete koje bi trebalo da se bombarduju, da bi se priča o tome bar privremeno zaustavila.
Tada je donet Zakon o amnestiji i amnestirani su svi koji se do tada nisu odazvali vojnom pozivu. Vi sada amnestirate lica koja su od 7. oktobra 2000. godine do dana stupanja na snagu ovog zakona učinila četiri krivična dela. Dakle, prvo je trebalo jasno da kažete da je ovo amnestija za krivična dela.
Pitam vas, zašto niste predložili zakon gde bismo amnestirali one koji su osuđeni ili na kazne zatvora, na uslovne kazne ili eventualno na novčane kazne, zato što su možda negde izvršili neku sitnu krađu jer nisu imali šta da jedu, pošto su članovi porodice ostajali bez posla, kao posledica donošenja i uvođenja tzv. demokratije u Srbiji. Neki nisu ništa ukrali, kao npr. ova žena koja se juče ubila zato što je dobila otkaz, a pre dve godine je dobila orden rada, kao najbolji radnik u svojoj firmi.
Naravno, neko završi tako što mora da se ubije, jer ne može da preživi od vaše demokratije, neko možda mora nešto sitno da ukrade da bi nahranio decu i porodicu. Pa onda bi bilo humanije da ste doneli zakon da se amnestiraju oni koji su eventualno zbog takvih krivičnih dela osuđeni ili se vodi postupak protiv njih, nego oni koji su počinili ova krivična dela. Zaista su teška sva ova krivična dela koja ste nabrojali u članu 1. Predloga zakona.
S obzirom da se zakon odnosi samo na one koji su počinili krivična dela do stupanja na snagu ovog zakona, ipak pozivam sve regrute da, bez obzira na ovaj zakon, služe vojsku, da služe pravu vojsku, a ne poput ovog Tadićevog savetnika, Vuka Jeremića, da budu spremačice i bebi-siterke po bolnicama i domovima zdravlja, nego da stvarno služe vojsku, jer ne verujem da će buduća skupštinska većina ikada doneti Zakon o amnestiji onih koji ne budu služili svoju vojsku onako kako se očekuje od svakog poštenog građanina Srbije.
U čemu se još ogleda ponašanje vojnog vrha, pre svega ministra Stankovića? U tome da uporno obećava hapšenje Ratka Mladića, privodi članove njegove porodice; privodi na saslušanje prijatelje njegovog sina; šalje finansijsku inspekciju, kao da je sin Ratka Mladića lud, pa nije izvršavao svoje obaveze prema državi, znajući od kada ga drže na oku i od kada samo čekaju da napravi neki prekršaj, ne bi li mu zatvorili firmu i tako ga naterali da dođe možda i u materijalnu zavisnost da na koji god način izda svog oca.
Naravno, ne očekujemo da to može da se desi, ali je strašno nešto što sam ovih dana pročitala, pošto se već nekoliko meseci produžava rok za izručenje Ratka Mladića, a poslednji rok koji je objavljen u medijima koji su takođe pod vašom kontrolom, jeste da će Ratko Mladić biti uhapšen na Uskrs.
To je nešto zaista strašno. Nadam se da se to neće desiti, ali zamislite kako to asocira na ustaške zločine, još iz one NDH-azije 1941. godine, pa onda iza ovih poslednjih ratova, jer su oni sva takva zlodela činili na velike srpske praznike – i na Vaskrs i na Božić. Naravno, vi to znate, na Vidovdan ste hapsili Slobodana Miloševića, pridružili ste se već tada takvima, konkretno ustašama, jer se jedino ustaše tako ponašaju prema srpskom narodu.
Još jednu rečenicu samo, pošto vidim da sam potrošila vreme, izvinjavam se, završiću. Oni koji nas optužuju da mi zagovaramo da Srbija treba da ima vojsku, naravno da treba da ima, a to da mislimo da treba da imamo vojsku zato što se spremamo za ratovanje, to naravno nije tačno, ne spremamo se u rat, ali mislimo da država treba da ima vojsku i u miru, jer vidite, ovih dana jedini dobrovoljci koji Srbiju brane od Dunava i Save su vojnici Srbije i Crne Gore. Hvala.

Da li se još neko javlja za reč? (Ne.)
Na član 5. amandman je podneo narodni poslanik Milovan Radovanović.
Predstavnik Vlade, na sednici Narodne skupštine, obavestio je da ne prihvata ovaj amandman.
Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? Reč ima narodni poslanik Nataša Jovanović, javio se i gospodin Krasić.

Uvažena gospođo Pop-Lazić, dame i gospodo poslanici, kada je potpisan Kumanovski sporazum protiv koga je bila SRS i tzv. Sporazum Černomirdin-Ahtisari, koji je značio okupaciju naše južne pokrajine, Kosova i Metohije, i tada je kroz zaista veliki emotivni naboj koji je postojao u našem narodu, koji je prethodnih 78 dana preživljavao zlikovačku NATO agresiju, postojao neverovatan stepen poverenja u vojsku Savezne Republike Jugoslavije, odnosno ljudi su znali da su se vojnici i starešine, generali, načelnik Generalštaba, držali hrabro i odlučno u borbi sa najvećom vojnom silom na svetu.
Narod im je u tome mnogo pomogao, ali su odmah posle petooktobarskog puča, prvim imenovanjem ministra iz druge republike članice, po prezimenu Krapović, ljudi znali da će da usledi strmoglavi pad vojske SRJ, a moram da vas podsetim na to da je to prvi vojni ministar koji je krenuo i u fizički obračun sa narodnim poslanicima.
Zamislite, samo nenormalan čovek može da pokuša tako nešto i da inicira neki fizički obračun sa takvim čovekom i takvom gromadom kao što je predsednik naše stranke, četnički vojvoda – prof. dr Vojislav Šešelj.
Krapović je dobio to što je zaslužio, usledilo je imenovanje drugog ministra, takođe iz Crne Gore, a onda dolazak Borisa Tadića uz aminovanje kompletne DOS-manlijske garniture, sa izraženom sumnjom nas srpskih radikala i ljudi koji su časni oficiri, pripadnici Vojske Jugoslavije, da li je uopšte taj čovek, i gde i kada služio vojni rok.
Ako danas pravite neku anketu među vama ovde – gde si ti služio vojsku, koliko je tada trajala, da pitate Tadića, moguće je da neće i ne može da vam da takav odgovor.
Moram da vas podsetim i na to koga je on imenovao u svoje okruženje i ko su mu bili savetnici, neki od njih i dan-danas. Moram da vas podsetim na to da su o vojsci i o ulozi naše vojske i slavnih generala, poput jednog od najslavnijih među njima, generala Božidara Delića, koji je penzionisan sa 48 godina i koji je komandovao na najtežim borbenim položajima, na Košarama, braneći našu južnu pokrajinu, predstavnici tadašnje DOS-manlijske vlasti, naročito oni iz DS-a, poput Čedomira Jovanovića, Šutanovca i njima sličnih, najgore govorili o našoj vojsci i ulozi vojske SRJ za vreme odbrane države i naroda.
Onda se krenulo sa otvorenom pljačkom i mahinacijama u Vojsci Jugoslavije, sa unižavanjem pripadnika, što visokooficirskog kadra, što vojnika, što ljudi koji su građanska lica na službi u Vojsci SRJ, do otvorenog sukoba sa ovima koji drugačije misle, pa sve do čistke u Vojci Jugoslavije, odnosno državne zajednice Srbije i Crne Gore, sa otkazima koji su sledili u talasima.
General Božidar Delić je poznat širokoj javnosti kao najmlađi penzionisani general, sa visokim odlikovanjima i ratnim zaslugama u odbrani države i naroda, ali tu su i mnogi drugi čija imena ne znate. Oni su oterani iz vojske samo zato što su izvršavali svoju ustavnu obavezu koju su dali polaganjem zakletve, da će služiti otadžbini i braniti državu i narod.
Međutim, jasno je bilo posle 5. oktobra, ne samo nama srpskim patriotama, nego i našim prijateljima antiglobalistima, poput onih koji čine jedan od najslavnijih vojnih kadrova u svetu, a to su oficiri, generali ruske vojske, beloruske i svim onim našim prijateljima, da je vojni vrh koji je branio državu i narod ne samo na listi za odstrel, i da su protiv njih napisane optužnice za antisrpski Haški tribunal, već da će i oni koji su bili u nižem rangu komandovanja, da stradaju samo zato što su ostali verni i lojalni svojoj državi i svom narodu.
Mnogo je, ko zna koliko, na stotine, na hiljade onih koji su dobili otkaze, koji su pokušavali da zadrže to svoje radno mesto na kome su proveli više decenija, od kako znaju za sebe branili su državu i radili su u vojsci. Sećam se, odmah posle onih terorističkih napada i svega onoga što se dešavalo u pogromu našeg naroda na Kosovu i Metohiji 2004. godine, u noći između 17. i 28. marta, usledili su pozivi naših Srba sa Kosova i Metohije. Mislim, je l' tako, kolega Kragoviću, da ih je negde oko 500 pripadnika vojske, u stvari onih koji su civilna lica na službi u Vojsci Jugoslavije, odnosno Srbije i Crne Gore, koji su momentalno dobili otkaz.
Ti ljudi su i dan-danas bez parčeta hleba, dobili su neku bednu otpremninu, i ne samo oni, nego ih je u Kragujevcu bilo više stotina, u Nišu, mislim, nekoliko hiljada, i po celoj Srbiji tako, sve zbog toga što je od strane NATO pakta i od strane EU, koja po svim segmentima prati šta radite i kako izvršavate njihove naloge u procesu, kako oni to nazivaju u ovom svom zvaničnom dokumentu "Reforma sistema odbrane", jasno zacrtano koliko vojnika treba da ima naša država, šta treba da rade da se vojska potpuno uništi, jer oni su to uradili i u državama u okruženju.
Pitajte susednu Bugarsku koja treba da uđe u EU 1. januara 2007. godine, od onolikog vojnog kadra šta im je sada ostalo. Pitajte Rumune, Grke, pitajte bilo koga ko je sprovodio NATO vojnu doktrinu na šta mu sada liči vojska.
Ako je to vama normalno i ako vam je normalno da se oni koji su dezertirali amnestiraju i da ih još hvalite i favorizujete kao neke poznate javne ličnosti koje su ovo ili ono, onda apsolutno niti imate bilo šta patriotskog u sebi, niti poznajete ustavni zakon ove zemlje. I, kako je moguće da uopšte nešto ovako predložite.
Od čega su to morali da se kriju kad su već takvi jadnici i bednici i kada su toliko hulili na svoj sopstveni narod i bili direktno svojim izjavama i svojim dezerterskim ponašanjem za vreme NATO agresije u službi NATO pakta, i šta im je to po dolasku Krapovića i onog Radojevića i kasnije Tadića smetalo od 7. oktobra 2000. godine­? Zašto ste im onda dali podršku i daćete im u danu za glasanje? Pa zato što ste isto razmišljali kao i oni koji su izbegli da služe vojni rok.
Nikakva razlika nije između vas i onih koji se amnestiraju ovim zakonom. Apsolutno isto razmišljate i vi koji ste služili vojsku i znate da je, kao što reče kolega Marković, vojska Srbije odnosno SRJ bila jedna od najjačih i najobučenijih sa oficirskim kadrom, pre svega među prvih pet u svetu i znate šta je sve vojska uradila i šta su uradili ti oficiri, generali, braneći državu i narod, ne samo za vreme NATO agresije nego sve vreme, postavljajući se tako da podižu moral narodu, naročito za vreme dok su nam otimane zapadne srpske zemlje – Republika Srpska Krajina i Republika Srpska.
Vas to ne zanima, zanima vas samo šta piše ovde. Ovo je iz novembra prošle godine i tu lepo kažu: aha, niste krenuli sa vojnom doktrinom onako kako vam propisuje NATO pakt i kako od vas traži EU.
Evo, pre 15 dana je bio ovaj nesrećnik, ranije zaštićeni svedok u procesu protiv Srba u Haškom tribunalu, ministar odbrane Zoran Stanković, koji je imenovan za ministra na zahtev Karle del Ponte zato što joj je lično obećao da će da isporuči generala Mladića u Hag. Ali, malo sutra, što bi rekla deca, ili neki ljudi u šali, ili malo prekosutra. E, neće to biti ni 1. maja ni ne znam kog maja, ni koje godine. Nemojte ni vi da se nadate tome, ni nesrećni izdajnik Zoran Stanković.
Ali, njega to ne zanima. Osnovan je pre njegovog imenovanja Fond za reformu vojske. Šta se desilo? Odjedanput iz Fonda nestalo 5-6 miliona, pa onda to počelo da se penje na stotinu miliona, ovde to čak i kažu, ali njima to odgovara.
A, znate šta još dodaju? Određeni konflikti među političkim grupacijama, pošto je sistem odbrane u nadležnosti državne zajednice, odgovarali su, kažu oni, da bi izašlo na videlo da su se desile neke malverzacije, a onda je odjednom, kako kažu, kulminiralo ostavkom ministra odbrane.
Istovremeno, kažu da reformu vojske i dalje ometa nedostatak sredstava. Pare nestale iz Fonda za obnovu vojske, rasprodato onako sve na brzinu i ljudi ostali bez plata, nekoliko hiljada njih otpušteno.
Samo mi recite – kada je izgrađen neki stan ili je napravljeno neko naselje za oficire i članove njihovih porodica?
To vas nije interesovalo. Interesovali su vas oni što su se krili ispod ženskih suknji, oni koji su dezertirali i koji su čekali da dođete na vlast i da uđe u proceduru ovakav zakon. Znate, to su nesrećnici koji nemaju ničega kod sebe. Kad se rodi muško dete u kući, zna se da ono treba da bude zdravo i pravo, da se uči časti i poštenju i jednoga dana da stasa da služi, odnosno da brani državu i narod, da ide u vojsku i da, ne daj bože, ako zatreba, brani svoju otadžbinu.
Vama je sve to normalno, sve te njihove namere, sve ono što su oni kao "evropejci" doneli ovde, što su isprobali i vršili eksperimente u ovim zemljama u okruženju. Prihvatate to tek tako da bi im se dodvorili i da biste slepo ispunili te naloge.
I nije onda slučajno zašto već danima pominjemo i gospodina Đoga i potpukovnika Milisava Pančića, časnog oficira, potpukovnika, koji je u uniformi došao na sahranu, da isprati svog komandanta, bivšeg predsednika Srbije i SRJ. Niste mogli da sačekate, odnosno ovaj izdajnik Stanković, ni pet ni 10 dana, otpustili ste čoveka. Čovek nema ni krov nad glavom, živi u kasarni, u nekom pomoćnom odeljenju, sa suprugom koja nigde ne radi.
Šta onda da govorimo dalje? Kuda nas to vodi, kakva ćemo to država da budemo i kakva će onda da bude svrha sastajanja ove skupštine i da mi koji želimo da opstane državna zajednica SCG, sve učinimo da tako i bude, a šta onda i 22. maja i u godinama i u mesecima koji budu sledili posle toga? Nema vojske, nema ničega što je krasilo ovu državu i ovaj narod kroz vekovnu tradiciju; nemate obrazovanje, odnosno školstvo, zdravstvo je svedeno na najniže moguće grane, vojska uništena. Šta smo onda – "banana republika"?
Zašto se niste setili da svih ovih dana sazovete konferencije za novinare i da govorite o ubijenim vojnicima u Sloveniji, kako su ih tamošnje ustaše pobile?
Godinama ste izvrtali, samo sa željom da napadate SRS, nesporne činjenice iz novije istorije – kada je počeo da se brani narod i kada su ustaše nasrnule na goloruki narod i na goloruke vojnike na Koranskom mostu, bilo ih je 36, nikada ih niste pomenuli, možda ih je bilo i više, izvinjavam se ako sam pogrešila taj podatak; i kada su ginuli naši mladi vojnici u kasarnama širom Republike Srpske Krajine, odnosno ono što ustaše sada zovu – Republika Hrvatska.
O tome treba da govorimo ovde, kao i o činjenici da jednog ubijenog vojnika i njegovu porodicu, ostali su samo otac i sestra, jer su mu od tuge preminuli i majka i baba, 15 godina niko nije posetio dok nije aktuelizovano to pitanje.
Sada ćete da kažete svima koji hoće da otimaju i Trgovište i Kragujevac, sutra i Rašku i Kraljevo i Suboticu, i Novi Sad i Beograd, pa neće da ostane ni beogradski pašaluk – ajde, krenite, sve vam je dozvoljeno, nama država više ne treba, ne treba nam teritorija, ne treba nam ništa.
Nemamo nameru ni sa kim da ratujemo i nikada nismo započinjali, ni kao država ni kao narod, nikakve ratove, samo smo branili ono što nam je vekovima pripadalo i trudili se da zaštitimo goloruki narod i u okolini Knina, i u Srpskim Moravicama, i u Islamu Grčkom i u Latinskom. Da vas podsetim, to su mesta u Republici Srpskoj Krajini, gde su naoružane ustaše, od strane svojih zapadnih mentora krenuli na goloruke starce. Prvo su ih mučki ubijali, a onda su ih tako ubijene vešali.
O čemu vi pričate? Sve vreme i sve ove godine, o onome šta će da se dešava ako dođu takvi koji su finansirani od strane zapada, na vlast, govorio je predsednik naše stranke, dr Vojislav Šešelj. Zbog toga što je bio zagovornik ideje da se očuva ono što je naše i da se očuva naša teritorija, zbog toga što vam smeta i zato što vam je sve vreme govorio istinu, što je pravi srpski patriota, nalazi se već četiri godine u haškom kazamatu.

Da li još neko želi reč o ovom amandmanu? Izvolite, narodni poslanik Dragan Šormaz.

Dame i gospodo narodni poslanici, neću glasati za ovaj amandman i pozivam sve narodne poslanike da ne glasaju za njega.
(Vjerica Radeta, sa mesta: Svih pet koji te slušaju?)
Nema veze koliko ih sluša, biće dan za glasanje, pa će ponovo biti 130, kao i svih prethodnih dana. Možda je i zbog toga retorika SRS poslednjih dana dosta nervozna u odnosu na prethodne dve godine. Bez obzira na to, samo obrazloženje me uopšte nije uverilo da treba da se glasa za ovaj amandman.
Doktrina naoružanog naroda je nešto što više niko ne koristi, čak ni Kina. Svi su digli ruke od nje, ali izgleda da srpski radikali to još nisu shvatili. Našoj zemlji je potrebna nova doktrina. Mi je ne zovemo NATO doktrinom, ali se radi na toj novoj. Ovoj zemlji su potrebni raketni sistemi da brane njeno nebo, a ne topovi 20/3 mm, na kojima sam sedeo i džabe pucao u one koji su nas bombardovali. Ti si za to vreme vladao (obraća se narodnom poslaniku Momiru Markoviću), pa si posle toga bio gde si bio, za vreme dok sam ja pucao.
Sa druge strane, ovoj zemlji su potrebni saveznici. Ova zemlja ne sme više nikada da ostane sama, kao 1998. ili prethodnih godina, od '90-tih pa nadalje.
Ona mora da ima saveznike, zato što smo, kada nas je nezakonito napao NATO pakt i kada su nas nasilno i nezakonito bombardovali, ostali sami. Više nikada nijedan odgovoran političar u ovoj zemlji to ne sme da dozvoli.
Prema tome, moramo da radimo onako kako bi pametni ljudi radili. Srbija je napredovala, ekonomski, politički, teritorijalno se širila samo onda kada je imala jake saveznike. Kada god je bila sama, propadala je.
Nisam znao da treba da brinemo i o doktrinama susednih zemalja, ali izgleda da treba da izvezemo SRS i Bugarima i Rumunima, da bi znali kako da organizuju svoju zemlju, a ne da rade kako rade sada. Zahvaljujući tome kako rade, njihov je standard daleko viši nego naš, a od 1. januara 2007. će biti članice EU. Daj bože i Srbija, naravno da ima pameti, nastaviće ovim putem i vrlo brzo će biti tamo gde joj mesto – u EU. Privreda će biti mnogo jača nego sad, nego što je bila pre pet godina, građani će imati mnogo viši standard i Srbija će imati saveznike i prijatelje u celom svetu.

Pravo na repliku ima gospođica Jovanović, a vidim da se javio i gospodin Marković, pošto je bio direktno spomenut, a i gospodin Krasić, kao predstavnik poslaničke grupe.