Poštovana predsedavajuća, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, kod ove argumentacije koju je ponudio kolega Krasić ima smisla to što je rekao da se građani dovode u nejednak položaj pred zakonom.
Ako zaista jednog dana budete amnestirani, a narednog dana nemate na raspolaganju nikakvu zaštitu, već država ima instrument da vas ponovo tereti po istom osnovu, onda je to komplikovana priča. Pričali smo malopre o tome.
U jednoj stvari gospodin Krasić nije u pravu. Nisu to, gospodine Krasiću, dezerteri DS, to su doduše, nekada i bili. SPO računa da će to biti njihovi glasači, zakon se zato napisao i zato se donosi. Ministar Vukčević, a žao mi je što nije ovde, vama se, gospodine Stojkoviću, izvinjavam, ne bih to mogao reći za gospodina Vukčevića, žao mi je što nije ovde da ovo čuje. To je račun bez krčmara. Ti neće glasati ni za koga. Oni glasaju samo za sebe.
Glasaju za sebe na taj način što se ne pojavljuju nikad u državi kada to država od njih traži, već se pojavljuju samo onda kada to njima odgovara. To nije normalno. Ova je država otadžbina svima podjednako, a nadam se i domovina, ne polemišući sa onima u dijaspori zašto nisu iz ovih ili onih razloga želeli da služe vojsku, to smo već apsolvirali.
Samo želim da kažem, ovo ovde je jedan od načina da se pošalje jasna poruka da se ugrožava bezbednosna i nacionalna supstanca zemlje, da se eliminiše jedan od najvažnijih elemenata odbrane, a to je element odvraćanja. Da se daje za pravo onima koji misle da je država samo ono što od nje očekuju, a da nije ono što državi i domovini duguju, i otadžbini i državi i domovini, kako god, to naravno nije isto, ali se ovde postavlja u tom kontekstu.
Nažalost, naš ministar odbrane inače je forenzičar, što nije normalno takođe, kao što nije normalno da je bio u upravnom odboru Karićeve kompanije istog dana kada je postao ministar odbrane.
Završiću ovo obraćanje citirajući Nušića, mnogo je aktuelan, nažalost, svaki dan: "U Srbiji prilike su takve, slave babe, preziru junake. Srpska deco, što učiti znate, iz ovoga pouku imate, ne trošite svoju snagu džabe, nego i vi postanite babe". Hvala vam.

Hvala lepo. Da li još neko želi reč o ovom amandmanu.
Na član 7. amandman je podneo poslanik Branislav Rankić.
Predstavnik Vlade, na sednici Narodne skupštine, obavestio je da ne prihvata ovaj amandman.
Zakonodavni odbor smatra da je on pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić, ovlašćeni predstavnik SRS.

Član 7. Predloga zakona glasi: "Protiv rešenja o primeni amnestije žalbu mogu izjaviti tužilac, okrivljeni i njegov branilac, osuđeni i lice koje je ovlašćeno da u korist optuženog izjavi žalbu ako je ono podnelo zahtev.

Žalba iz stava 1. ovog člana ne zadržava izvršenje rešenja".

U nekoliko varijanti se primenjuje ta formalno-pravna amnestija: ako nije pokrenut postupak, ako je lice u pritvoru, a postupak u toku ili ako je lice na izdržavanju kazne zatvora.

Kako je ovaj predlog zakona nenapisan, primenjuje se po službenoj dužnosti, a imajući u vidu intenciju koja se javno gura, a otprilike glasi ovako: nama ne treba vojska i ukoliko nešto i treba, pravićemo afere, a afere su poželjne da se vojska rastereti. Do kog nivoa? Do nivoa koji su zaključili, odnosno saopštili nam, primenjujući međunarodne standarde, neki Zoran Dragišić, neki Bojan, ne znam ni ja, a znam da je tek kasnije služio vojsku. Sve neki eksperti, koji nemaju blage veze sa vojskom.

Vrlo je važno da su bliski Atlantskom savezu u Srbiji. Začetnik toga je bio onaj invalidski penzioner, vojno lice Veljko Kadijević, ne onaj Kadijević, znate ministre, što je zaustavio, informaciju o streljanim vojnicima u Sloveniji. On je tog dana dobio informaciju da su streljani vojnici u Sloveniji i rekao je: ne sme da se obavesti srpska javnost da su njihova deca streljana tamo, jer će Srbi da polude.

To je skrivano godinama, film je postojao već posle dva dana, bunkerisan, pitajte Natašu Kandić, ona to sve dobro zna, a i ovi drugi špijuni sve dobro znaju. A sada da vas pitam, kada ćete da pokrenete postupak protiv Veljka Kadijevića, tog matorog?

Ne možete da mi odgovorite da niste tužilac; on je u Iraku prodao stan, pa kupio manji za neku od svojih žena i pobegao tamo da obučava partizanske jedinice u borbi protiv gerile. Moramo sve da znamo, pa da vam kažemo o čemu se radi.

Onaj invalidski penzioner Veljko Kadijević napadao je nekoga od naših, ne znam da li Vjericu ili Natašu, što su ga prozvale, pa onda napisao pismo i priznao sve što su žene rekle o njemu.

Postoji neki drugi Atlantski savez, odnosno isti onaj, ali ga vode neki drugi koji vode i kadrovsku politiku u Vojsci Jugoslavije, odnosno Srbije i Crne Gore. Šta se pita ovaj Stanković? Ne pita se on ni za šta, pita se onoliko koliko mu kaže Nataša Kandić. Vi vidite čoveka, ali je glava Nataše Kandić, stavovi Nataše Kandić, to je valjda svima jasno.

A to što je on ujak nekome iz vaše stranke to mu je najveća reklama da bude proguran ovamo, ali nije ni bitno, to se zna, snosićete odgovornost zbog toga, objektivnu, ne vi pojedinačno, nego vaša stranka, to je vaš kadrovski potencijal, to ste izabrali i šta da vam radim. Slično je bilo i sa Davinićem, ekspert UN za razoružanje, došao da razoruža našu vojsku, i uradio je to, a sa kim – u koaliciji sa Mlađom, te se svađaju, te se ne svađaju, te ovamo, te onamo, samo da se napravi galama.

Nešto malo više popularnosti ima SPC, vojska je izgubila popularnost i sada kada date ovu amnestiju, ljudi će vam aplaudirati. Malo ko će da bude u stanju da shvati ovo što pričamo – šta je država, zašto je potrebna vojska, zašto Holandija pravi novu vojsku od 60.000 vojnika, a mala je država.

Kako to ove druge države oko nas neguju svoju vojsku, pojačavaju borbenu gotovost nekim novim strategijama, novom tehnikom, a kod nas je bitno – izađe onaj ćelavi Dragišić, pa kaže: 0,4% treba da imamo i ne postoje bezbednosni rizici. Kaže – tu je NATO pakt, mogu da vam pročitam izveštaj šta se dešava na Kosovu i Metohiji, šta se priprema i za tu, kako kažu, Preševsku kotlinu.

Raspitajte se malo kod vaših, pa ćete saznati šta se sve priprema od maja do jula meseca u kopnenoj zoni itd, a šta pred izbore za Crnu Goru. Raspitajte se malo, šta se sve dešava. MI 6 je sve vrlo lepo planirao i DND i ovo je sve na tragu njihove politike.

Nije ovo Zoran Stanković izmislio, ne može ovo da izmisli, zna on da, ako bi ovako nešto krenulo, možda i ne bi moglo baš da prođe. Ali vi uporno istrajavate na ovome, zato što postoji nalog, mora da se uradi, pa će Mlađa da kaže: imamo probleme, ne možemo da finansiramo materijalnu, tehničku i neku drugu transformaciju vojske, pa je potrebno ovo, pa je potrebno ono, sada će oni vaši da rasprodaju imovinu budzašto, pa će ovamo, pa će onamo.

Samo obaveštavam javnost da se zna da vlast vrlo dobro zna šta se priprema, vrlo dobro zna da se ovim zakonom ne rešava pitanje krivične odgovornosti ovih ljudi, to pitanje će opet biti otvoreno.

Zašto se nema smelosti i snage da se promeni Zakon o vojsci SRJ, razmislite malo, koji još prljavi poslovi treba da se urade, kako još treba da se opere, iščisti mozak naših građana da nesvesno aplaudiraju nečemu što je suštinski šteta za njih. To se kod nas dešava, i to odavno. Naravno, nekim roditeljima se neće svideti ova diskusija, reći će: šta pričaju ovi radikali, zašto moje dete da ide tamo da gladuje, nema vode, nema onoga? Imamo rešenje i za to.

Pre nedelju dana smo rekli – svaka porodica se oslobađa poreza u toku godine kada se dete nalazi na odsluženju vojnog roka, a zašto, zato što nijedan roditelj neće da pošalje dete, a da ne da pristojan džeparac, da ne pomogne, itd, barem ovi ljudi koji su malo stariji i kojima je još stalo do Srbije, do države, do ispunjavanja obaveza prema svojoj državi i njima je čast da im sin bude u vojsci. Znate, sada je meni vrlo neprijatno da pravim poređenja sa Francuskom, Izraelom, Rusijom, Grčkom, Turskom, sa nekim drugim državama, ali ovo što kod nas radite uopšte ne postoji u ovim državama koje sam pomenuo.

Da li može neko da zamisli da se u Izraelu desi da neko neće da ide u vojsku? Hajde molim vas, vi velike demokrate koje ste već godinama u Skupštini, neki i pre paljenja, kažite mi, šta bi se desilo u Izraelu da neko neće da služi vojsku, neka dođe ovde i neka mi kaže, završiću ako treba i ranije – Krasić nije u pravu!

U Izraelu, ako ne uzme pušku i ne odazove se na vojni poziv, dobija nagradu, nagrada – kuća od 200 kvadrata, ili možda ide u zatvor? Znate, u Izraelu kada zafali nešto avionu, oni pozovu Ameriku, pa dođu njihovi vojnici iz Amerike. U Grčkoj, koliko se služi vojska; u Turskoj isto postoji obaveza, a ovde se pojavi neki dekan fakulteta civilne zaštite, ispriča nešto jadnik sa onom velikom titulom, učio tamo, ko zna gde je učio, jer nije naučio elementarno.

Gledao sam pre neki dan neku emisiju, onaj Lazanski ih ispreskaka običnim rečenicama, pokazao je da one njihove titule ništa ne vrede, Fakultet civilne zaštite, dekan Fakulteta civilne zaštite priča o procentima, o bezbedonosnim rizicima, a nama avione ne lete. Nijednog trenutka nije rekao – država treba da odvoji.

Da vam kažem nešto, neka bog poživeo onog Aljošu Milenkovića na BK, što vodi "Može biti samo jedan", svaka mu čast, normalna deca učestvuju u emisiji, takmiče se, vidi se – normalna vojska, prošle godine je bila normalna žandarmerija, diže patriotizam, diže volju u budućnost. Narodni heroji su ova deca koja upisuju Vojnu akademiju.

Posle ovih vaših zakona, kako akademci mogu da razmišljaju o vojsci? Postavljaju pitanje: čekaj, šta sam upisao, koju akademiju sam upisao? Imamo jednu od vrlo dobrih akademija, a neko hoće da je rasturi. To radite ovim zakonom. Neću da pričam o vašim žalbama, o tužiocima, kako mogu da se žale, ko je pogrešio u primeni ovog zakona, to je podvala.

Ovo je velika podvala srpskom narodu i svim građanima Srbije. Kada kažem – srpski narod, mislim u populističkom, a ne u etničkom smislu, jer su svi ovde Srbi, po državljanstvu i pripadnosti, ne ulazim u to kojoj nacionalnoj grupi pripadaju, ali svi građani će se zamisliti posle ovakvih zakona, šta da rade, šta da radi čovek koji voli ovu državu, a pripadnik je neke druge narodnosti.

Pogledajte ove ljude iz Bosilegrada, Dimitrovgrada, Subotice, odziv je fantastičan u Subotici, veći nego što je prosek u Srbiji. Šta taj čovek može da tumači posle ovoga, jer kaže: imam državu koja ne zna šta hoće. Zašto uskraćujete pravo nekome da brani svoju državu i da zna da onaj do njega takođe brani državu? Sada treba da razmišlja da li je onaj do njega neko ko pere pelene, jer ovde se nikad ne zna. Koncept Vatikana, Austrije i engleske obaveštajne službe, a u projekciji Kraljevskog instituta za međunarodnu politiku, jeste Srbija u granicama Beogradskog pašaluka.

Molim vas. E, sad će neko da kaže – vi ste pristalica teorije zavere. Ma nisam pristalica teorije zavere, ali sve što je rečeno, tako se desilo. I papa je priznao Hrvatsku i Sloveniju, Amerikanci prvi priznali Bosnu i Hercegovinu, pomogli su teroriste, pa teroristi postali narodni heroji. To je teorija zavere.

Onaj ko je najavio da će to da se desi, dezavuisan je time, kaže: ti si pustio film, čitaš neke knjige tamo, teorija zavere, geopolitika. Pa dobro, ajde, bacite to na stranu, a kako se sve to baš tako desilo? Tako da negirajući teoriju zavere svako može prema svom damaru u pulsu da vam kaže šta će da bude i kako će u javnosti da odjekne ovakav zakon.

Evo, moj sin je regrutovan, sad malo bezveze, lično, prijavio se za specijalnu jedinicu. Šta mom sinu večeras da kažem kad dođem kući? Dragane sine, nemoj da ideš u vojsku. Zašto? Pa čika Zoran će ponovo da donese neki zakon o amnestiji, pa dobro Stanković, Stojković nije bitno. Šta ćemo da napravimo? Smeškajte se, ali nije za smeh.

 

Razlike su. Hvala vam.

Da li još neko želi reč o ovom amandmanu? (Ne.) Hvala.

Na član 8. amandman je podneo narodni poslanik Petar Jojić.

Predstavnik Vlade, na sednici Narodne skupštine, obavestio je da ne prihvata amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.

Narodni poslanik Vjerica Radeta. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, Petar Jojić je podneo amandman na član 8, naravno svi naši amandmani su istovetni.
Objašnjavali smo već da amandmanima kojima predlažemo brisanje pojedinih članova zakona pokazujemo naš stav prema ovom predlogu zakona, ali hoću radi javnosti da podsetim na član 1. ovog zakona, koji je u stvari suština.
Radi se o tome da član 1. kaže: "Daje se amnestija licima koja su od 7. oktobra 2000. godine do dana stupanja na snagu ovog zakona učinila, odnosno za koja postoji osnovana sumnja da su učinila krivična dela: odbijanje primanja i upotrebe oružja iz člana 202, neodazivanje pozivu i izbegavanje vojne službe iz člana 214, izbegavanje vojne službe onesposobljenjem ili obmanom iz člana 215. i samovoljno udaljenje ili bekstvo iz Vojske Jugoslavije iz člana 217, propisana Osnovnim krivičnim zakonom.
Amnestija lica iz stava 1. ovog člana obuhvata oslobođenje od krivičnog gonjenja, oslobođenje od izvršenja kazne i brisanje osude".
Zašto sam pročitala ovaj član? Da još jedanput podsetim javnost da vi u stvari ovim predlogom zakona amnestirate izvršioce krivičnog dela. Jer, jasno ste napisali da su ovde prekršena četiri člana krivičnog zakona.
Dakle, ako ste odlučili da amnestirate 2.500 ljudi, napisali ste u obrazloženju: "Od 7. oktobra 2000. godine od strane Vojske podneto je oko 2.500 krivičnih prijava u vezi sa krivičnim delima za koje se predlaže amnestija. Budući da je došlo do bitnih promena (to kažete u obrazloženju) društvenih okolnosti u vezi sa izvršavanjem vojne obaveze, predlaže se donošenje zakona o amnestiji kojim bi se lica protiv kojih se vodi krivični postupak za određena krivična dela protiv Vojske oslobodila od daljeg krivičnog gonjenja".
Interesantna vam je zaista ova konstatacija: "Budući da je došlo do bitnih promena društvenih okolnosti". Pa, ako je došlo do tih bitnih promena, pretpostavljate u pozitivnom smislu, a naravno mi srpski radikali tvrdimo da jeste došlo do promena, ali u negativnom smislu.
Ali, ako je zaista došlo do nekih pozitivnih promena kako vi mislite, zašto se onda pojavljuje 2.500 mladih ljudi koji ne žele da služe vojsku? Čime su sada nezadovoljni? Ajde, recimo, imate objašnjenje čime su nezadovoljni oni koji nisu išli u vojsku do 5. oktobra 2000. godine, a čime su vam nezadovoljni ovi momci koji neće da idu u vojsku sada kada imaju takvu demokratičnu vlast, ministre, šta im sad smeta? Nikakva opasnost im ne preti, blagostanje, mir, nema nikakvih pretnji ni unutar države ni oko države, zaista ne razumem u čemu je problem, čak ste im dozvolili da umesto puške mogu da peru pelene.
Sve moguće blagodeti i opet imate u ovako kratkom roku 2.500 mladića koji ne žele da služe vojsku u ovakvoj vlasti.
Ne verujem da su to mladići koji imaju negativan stav i prema državi i prema vojsci, naprotiv, mislim da oni svojim neodazivanjem vojnom pozivu pokazuju svoj negativan stav prema ovako lošoj vlasti, a pogotovo prema vojnom vrhu koji je izdajnički i štetočinski iz vremena kada je prvi, tzv. demokratski vojni ministar postao Boris Tadić, pa nadalje.
Naravno, podsetiću vas da se u vreme kad je Boris Tadić bio ministar pričalo u tim vojnim krugovima da gde god se krene po vojnim ustanovama samo se čuju neki ljudi koji pričaju engleski, maltene srpski jezik nije mogao da se čuje u vojsci.
To je zaista neverovatno, ali mnoge stvari su razjašnjene kada je skoro, u toku svedočenja u ovom krivičnom postupku za suđenje optuženima za ubistvo Zorana Đinđića, jedan od članova "zemunskog klana" rekao da je "zemunski klan" pripremao Borisa Tadića za svog ministra, posle obračuna koji su imali i u okviru kojeg se vodi ovaj krivični postupak, da sad preterano ne pričam o tome, jer to nije tema naravno.
I onda je ovde jedan poslanik danas rekao kako nigde u svetu više nema naoružanog naroda, kao da ovde insistiramo na tome, ne razume šta znači naoružan narod, pričamo o vojsci, ne pričamo o teritorijalnoj odbrani. Pričamo, dakle, o Vojsci SCG, o potrebi postojanja Vojske SCG, zato što svaka normalna država u svetu ima svoju vojsku i treba da je ima.
Pitam onda, ako ne želite vojsku uopšte i ako je uništavate, kako je uništavate, kako onda zagovarate ulazak u NATO? Koga ćete da uvedete u NATO, ako nemate vojsku. Izgleda planirate samo taj deo vojske koji ćete da obučite za borbu u Iraku i Avganistanu da ostvarite vašu nameru da naše momke šaljete tamo da ginu u bitkama sa patriotama koji brane svoje od Amerike i od njihove agresije.
Naravno, uvek smo se izjašnjavali da smo protiv toga, i dalje smo i uvek ćemo biti protiv toga. Ali, interesantna je još jedna teza, koju je spomenuo gospodin Krasić. Skoro je to bilo na televiziji i onaj tzv. vojni analitičar, Dragišić, kaže da ne postoje bezbedonosni rizici u Srbiji i da valjda zato ne treba da imamo vojsku.
E, sad, ako postoji neko ko se usuđuje to da kaže i ako neko od vas, pogotovo neko ko je u vlasti, može to da kaže i da tvrdi, zaista svaka mu čast. Onda, moram da podsetim takve optimiste na ono o čemu smo juče govorili, a to je, recimo činjenica da je opštinski menadžer iz Trgovišta, Jovica Mihajlović, najavio da će uskoro da bude raspisan referendum za odvajanje Trgovišta od Srbije i pripajanje susednoj Makedoniji, ukoliko država brzo ne odreši kesu i ovaj kraj pod hitno pomogne sa dva miliona evra.
Taj Jovica Mihajlović, opštinski menadžer, član je Demokratske stranke, odnosno Demokratska stranka vrši vlast u Trgovištu. Posle ovoga je Boris Tadić, kao predsednik stranke, bio u Trgovištu i podržao ovakve akcije njegovih članova u Trgovištu. Ako ovo nije pretnja bezbednosti zemlje, onda zaista ne znam šta jeste.
Ono što je takođe veoma strašno, a što se desilo ovih dana, pre tri-četiri dana, jeste kada su uvedene privremene mere u opštini Novi Pazar. Neverovatno je da su Vojislav Koštunica i njegova vlada, da bi se zadržali još koji dan ili mesec na vlasti, prihvatili prinudnu upravu da bi sprečili smenu Sulejmana Ugljanina, koja je bila očigledna, na referendumu koji je trebalo da se desi.
Moram da vas podsetim da je Sulejman Ugljanin otvoreno zagovarao i zagovara... Neću da ulazim u ono što pišu novine, o nekih 12 milijardi ili o nekom kriminalu, to je nešto što je manje važno od onih njegovih političkih izjava o samostalnom Sandžaku, a mislio je na Rašku oblast koju želi da izdvoji iz Srbije.
Dakle, mnogo je opasnosti unutar Srbije. Nažalost, ovo je još uvek vrlo trusno i rovito stanje u toj oblasti. Nije dobar ovakav vaš odnos, pogotovo kada je ministar Stojković ovde obrazlagao ovaj zakon o amnestiji i ovaj o kome smo govorili pre podne, rekao je da su to akti milosti vlasti. Kakav akt milosti vlasti, zar je potrebno da se donosi zakon da bi se amnestirao jedan broj ljudi?
Podsetiću vas da je Vojislav Koštunica pustio iz zatvora jednu grupu terorista i Fjoru Brovinu. Uradio je to mimo zakona, pa mu ništa nije falilo. Imate dobar štos pre donošenja ovog zakona, da Vrhovni sud, spremna sam da tvrdim, namerno propusti rok za odlučivanje o žalbi, onda opet pusti grupu šiptara, pa sad ne mogu da ih nađu, jer su oni, naravno, odmah otišli na Kosovo, da bi ponovo bili spremni da ratuju protiv svakog Srbina koji se pojavi tamo.
Dakle, imate načina i imali ste načina da amnestirate one koje ste želeli da amnestirate. Mogao je to i Boris Tadić da uradi, da ispuni ono što je verovatno obećao tom "zemunskom klanu" koji ga je planirao za svog ministra, što objašnjava odakle ovom njegovom glavnom tajkunu Đilasu tolike pare. Očigledna je ta veza, ali to je neka druga tema.
Reći ću još jednu konkretnu pravničku rečenicu koja se odnosi na član 8. na koji je podnet ovaj amandman. Kažete: "Ako se lice na koje se odnosi rešenje o primeni amnestije iz člana 1. ovog zakona nalazi u pritvoru ili na izdržavanju kazne zatvora, sud će odrediti da se odmah pusti na slobodu".
Moje pitanje odsutnom ministru je – šta ako to lice koje se pusti na slobodu ispred zatvora sačeka vojni pozivar sa pozivom, jer još uvek mu nije isteklo ono vreme koje po Zakonu o vojsci treba da prođe, određene godine starosti, da bude oslobođen vojske?
Da li će taj odmah da se vrati ili će ipak da ga puste, pa da onda čekamo neku novu amnestiju, neki novi zakon o amnestiji?
Čak i kada bismo prihvatili ovu ideju, a ne prihvatamo je, onda ovaj član 8. u tom slučaju ne bi mogao da opstane na ovaj način, odnosno ne bi mogao da opstane ni član 1. koji je rekao da se amnestija vrši nad licima koja su od 7. oktobra 2000. godine do dana stupanja na snagu ovog zakona učinila ova četiri krivična dela.
Dakle, ne samo što koncept zakona nije prihvatljiv za SRS, već i čisto formalno, pravnički, zakon je veoma loš, neprimenjiv, a manir ove vlade je da donosi neprimenjive zakone. Opet ćemo imati izmene i dopune ovog zakona, jer to je nešto što je uobičajeno kada je u pitanju vlada Vojislava Koštunice.
Gospodine predsedniče, dobro je da ste vi tu. Ne znam koga ćete da pitate, ali pošto ovaj zakon ovde predstavlja Zoran Stojković, a znam da nema podatke, vezano za pitanje koje želim da postavim, molim da mi vi i ministar Stojković odgovorite na poslaničko pitanje – gde je, u kojoj vojsci i kada služio vojsku sin predsednika Skupštine državne zajednice Srbija i Crna Gora Zorana Šamija?

Kao što znate, biće zabeleženo kao poslaničko pitanje i biće prosleđeno nadležnom ministarstvu.
Narodni poslanik Rajko Baralić, o istom amandmanu.

Gospodine predsedniče, gospodine ministre, dame i gospodo, ovo što ću reći kompatibilno je sa argumentacijom koju je gospođa Vjerica Radeta ovde izrekla, a vezano je za ovaj član. Zakon je direktan ustupak Adventističkoj crkvi. Adventistička crkva, poznatija u narodu kao "subotarska crkva", po kanonu Rene Vajt, najvažnijem kanonu, neki se odnose i na ishranu, naređuje svojim pristalicama, tj. obavezuje ih da ne primaju oružje u miru i u ratu.
Adventistička crkva je imala posebne zadatke u nekim od tipovanih država u proteklih 30 godina, a među tim državama nalazila se i SFRJ, kasnije i ova naša država. Preko centra iz Zagreba, preko Mačve, sada u Banatu i u Beogradu, godinama je ovaj fenomen o kome govorim bio na krajnje detaljan način sprovođen.
Jedan od ustupaka koje je država dala jeste da se može na osnovu prigovora savesti služiti civilni vojni rok. Sada imamo i novu mogućnost – potpunu amnestiju za sve one koji iz razloga koji nisu lične prirode, već verske, a o tome ćemo govoriti kada budemo raspravljali o Zakonu o verskim zajednicama, ako ne bude bio povučen, a mislim da hoće, imam takvu informaciju.
To ne bi bilo prvi put da na neprincipijelan način pravimo ustupke onima koji, uz svo poštovanje ličnih prava, prava na veroispovest i svega onoga što, znači za članove ove adventističke crkve, može da bude od značaja.
U tom smislu, treba da kažemo sasvim otvoreno da se na našu zemlju iz različitih centara vrši pritisak i da se, nažalost, na te pritiske odgovara na načine koji su, u najmanju ruku, nerazumljivi za najveći broj pripadnika ovog naroda.

Još neka poslanička grupa o istom amandmanu? (Ne.)
Na član 9. amandman je podneo poslanik Momir Marković.
Predstavnik Vlade, na sednici Narodne skupštine, obavestio je da ne prihvata ovaj amandman.
Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? Reč ima poslanik Momir Marković.

Dame i gospodo narodni poslanici, zamolio bih ministra pravde, gospodina Stojkovića, da objasni nama poslanicima, ali i građanima Srbije kada se vrši brisanje iz kaznene evidencije?
Napravite saobraćajni prekršaj, naravno dođe do suđenja, napravite udes, dođe do suđenja, okrivljeni ste, platili ste kaznu ili ste odležali. Koliko godina posle toga treba da bi vam se ta kazna brisala iz kaznene evidencije? Ministar će na to odgovoriti.
Vi ovde đuture svima, jer član 9. kaže: "Brisanje osude iz kaznene evidencije za krivična dela iz člana 1. ovog zakona (posle ću pročitati i član 1.) izvršiće po službenoj dužnosti organ koji vodi kaznenu evidenciju, u roku od tri dana od dana stupanja na snagu ovog zakona.
Brisanje osude iz stava 1. ovog člana izvršiće se i na zahtev lica koje može podneti zahtev za davanje amnestije po ovom zakonu".
Čovek napravi saobraćajni prekršaj, da ne idemo u neka druga dela, i ostaje mu nekoliko godina u kaznenoj evidenciji da je dana tog i tog povredio pešaka, doduše, to ne važi za sve; eno ga vaš bivši ministar pravde, vaš prethodnik gospodine Stojkoviću, naljutio se na komšiju, uzeo službena kola, još uvek je imao pravo na taj automobil, ide u rikverc, zgazi komšiju, polomi mu nogu; posvađali se u Obrenovcu oko međe, a ni dan-danas suđenje se nije završilo i pitanje je kada će da se završi.
Za njega ovo neće važiti. Nećete ga ni osuditi, a kamoli brisati mu to iz evidencije, jer i ako hoćete da ga osudite, ima da ustanu sve nevladine organizacije, sve žene u crnom, crvenom, šarenom, sve Nataše Kandić, Sonje Biserko, Čede Jovanovići, sve Bebe Popovići itd. u odbranu. Oni vode naše pravosuđe. Naravno, tu je i ovaj što duva balone kada neko umre, još malo pa će rentirati duvanje balona na sahranama!
Dame i gospodo narodni poslanici, teško krivično delo pretvarate u nešto što je, takoreći, nevažno.
Član 1. kaže – daje se amnestija licima koja su od 7. oktobra odbili da prime oružje po članu 202; nisu se odazvali pozivu i izbegli su vojnu službu po članu 214; izbegavanje vojne službe onesposobljavanjem, doduše, takvih nema, verovatno se niko nije samopovredio da bi izbegao služenje vojnog roka; ili obmanom.
Takvih uglavnom ima od 7. oktobra pa naovamo. I samovoljno udaljenje i bekstvo iz vojske Jugoslavije, čak i ako su uspeli organi da ga navataju, da ga dovedu, pošto tri puta nije primio poziv, pa je pobegao, zbrisao preko granice, umesto da kaznite policiju koja ga je pustila bez pasoša ili sa falsifikovanim pasošem da ode preko granice, vi njega sa teškim krivičnim delom oslobađate, amnestirate.
Dame i gospodo narodni poslanici, smatram da bi najpametnije bilo, što bi inače mogao da uradi pametan ministar, gospodin Zoran Stojković, da se povuče ovaj zakon iz procedure.
Znam da on ne sme, znam da je dobio nalog od onih koji su iznad njega u hijerarhijskoj strukturi, a oni su dobili nalog od onih koji su iznad njih. Doduše, ti koji su njegovim nadređenim dali nalog, nisu iz Srbije, oni se nalaze u nekim drugim savezima – atlantskim, NATO-ima, nekakvim krojačima kape i gaća srpskom narodu. Mislim da je dosta.

Hvala, gospodine Markoviću.
O istom amandmanu, reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.