Hvala vama, gospodine Todoroviću. Reč ima narodni poslanik Nataša Jovanović, pa narodni poslanik Dušan Proroković, pa narodni poslanik Miroslav Nedeljković, ako nije došlo do zamene. Izvolite, gospođice Jovanović.

Dame i gospodo narodni poslanici, tu je samo jedna koleginica, gospodo poslanici, pre svega najviše je onih iz redova SRS. Moraću brzo da govorim jer je preostalo vreme za poslaničku grupu dosta malo da bismo rekli sve što mislimo o ovom zakonu, a ima još kolega koji treba da govore.
Preći ću odmah na stvar i krenuću sa onim što je u najvećem delu napomenuo predsednik naše poslaničke grupe, gospodin Tomislav Nikolić. Ali, ono što želim da istaknem je činjenica da je SRS, kao najbrojnija i najuticajnija politička stranka u Srbiji, ubeđena sam, uskoro vlast u našoj zemlji.
Mi srpski radikali, koji predstavljamo građane Srbije, verujući smo ljudi, u najvećem delu i najviše nas je pravoslavne veroispovesti, ali kod nas ima pripadnika i drugih tradicionalnih verskih zajednica, i ono što mi ističemo govoreći ne samo u ovom zakonu, nego o činjenici da slepo prihvatanje svega onoga što nam servira Amerika i Zapadna Evropa od petooktobarskog puča pa naovamo, i te kako destruktivno utiče na našu naciju, na građane Srbije, a pre svega na naše nacionalno tkivo.
Ovaj zakon, a naročito zbog činjenice da je SPC u 20. veku postradala, da su prostori na kojima je delovala SPC, zapadne srpske zemlje i srpski narod, satanizovani od strane fašista i ustaša. To se nastavlja, kao što ste čuli pre neki dan kada smo o tome govorili, a gospodin Nikolić danas, pokatoličavanje preko 30 hiljada, oglasila se i naša crkva i iznela je taj podatak svojim saopštenjem.
Sve što se dešava našem narodu na Kosovu i Metohiji trebalo je da nam bude opomena da kada izrađujete ovakav zakon, gospodine ministre, i ova vlada, da imate to na umu, a ne da izjavama koje nisu nesmotrene, nego to je zaista, danas sam se uverila, vaš stav i vaše intimno viđenje, i Vlade koja vam je dala da vodite ovaj resor i da predlažete ovakav zakon, put u legalizovanje verskih sekti u našoj zemlji kroz donošenje ovakvog zakona i svega onoga što će tek da nas snađe.
Otišli ste danas i korak dalje. Ranije ste sve to krili pod formom konfesije, verske zajednice itd, namerno izbegavajući reč sekta, a zaboravili ste, gospodine ministre, jer rekli ste pre izvesnog vremena da za državu ne postoje sekte, to ste izjavili agenciji "Beta", i objasnili ste da će sve crkve i verske zajednice biti ravnopravne pred zakonom. To ste naveli u članu 17. zakona.
Sada vas pitam, pošto je vreme kratko, a danas ste izneli još jedan zapanjujući podatak, da su to za vas, sve ove destruktivne sekte, jer svaka sekta je satanistička i pesudohrišćanska, u to budite sigurni, nove protestantske crkve. Vi to govorite za sekte koje razaraju naše društvo i koje su do sada, delujući tako na prostorima naše zemlje, odnele mnogo ljudskih života.
One su pomagale subverzivnu delatnost, špijunsku delatnost i sve ono što su radili, naročito za vreme dok smo branili našu državu pod naletom pre svega agresije od strane ustaša, a zatim za vreme agresije od strane NATO pakta. Vi danas govorite da su to za vas nove protestantske crkve, dakle, sekte koje su nastale pre 100, 200 ili više godina i o tome možemo da pričamo satima.
Samo vas pitam, da li ste vi kao ministar u ovoj vladi dobili izveštaj MUP ili socijalnih službi šta su samo, recimo, uradili adventisti, i kakvi su poražavajući rezultati kada je u pitanju naša omladina i starija populacija. I da li ćete vi, pošto ste u članu 17. naveli koje su to konfesionalne zajednice, pa moram da vas podsetim da je pripadnik baptističke, kako vi kažete, crkve, odnosno sekte, koja je podržavala za vreme endehazije ustaški Pavelićev režim, i Bil Klinton, da li se to namerno ili slučajno posle 50 godina jedan takav isti pojavio, koji je učinio tolika zla našoj državi i narodu. Da ne govorimo o saradnji i delovanju za vreme Drugog svetskog rata sa Gestapoom u Vojvodini kakva su sve zlodela počinili nad našim narodom.
Da li moram da vas podsetim da je pentekostalac izvesni Džon Nejbor, poznat po špijunskoj aferi sa generalom Perišićem, koji je kao šef CIA za Balkan i kao onaj koji je poslat od strane CIA-e da pentekostalsku sektu širi na prostorima Srbije, takođe jedan od označenih neprijatelja srpskog naroda.
Da li moram da vas podsetim i na to, a kolege su mnogo govorile o tome, da je doneta i rezolucija 1996. godine o sprečavanju delovanja sekti u Zapadnoj Evropi i da su u Austriji, Nemačkoj, Švedskoj, Švajcarskoj sekte, koje ćete vi sada ovim zakonom da legalizujete i protiv kojih se odlučno bori SPC i svaki sveštenik SPC, zabranjene i njihovo delovanje je sankcionisano.
Otud nije ni čudo što se pre izvesnog vremena, pre desetak dana, u Rusiji održao Sveruski narodni sabor u Crkvi Hrista Spasitelja u Moskvi, u kojoj je bilo preko 2,5 hiljade učesnika, pod patronatom patrijarha cele Rusije Alekseja Drugog i predsednika Rusije, ruske Državne Dume i celog političkog vrha, gde su oni doneli jednu deklaraciju zbog činjenica da su ovakav malo modifikovani zakon pod Jeljcinovim režimom, pod pritiskom Zapadne Evrope, doneli 1997. godine, a da su ruska država i Ruska pravoslavna crkva u 20. veku proživele identične torture kao i naša crkva, suočeni danas sa činjenicom da ko zna koliki je broj sekti koje deluju na tom prostoru.
Onda su oni lepo poručili čitavom svetu i pravdoljubivom delu čovečanstva, i nama koji želimo da očuvamo i naciju i veru, u deklaraciji koju su izdali posle toliko iznetih mišljenja i uz učešće crkvenog i državnog vrha, da vera u domovini i svetinje nisu ništa manje vrednosti od ljudskih prava. To stoji u toj deklaraciji.
Vi pod pojmom ljudskih prava i kroz ovakve članove zakona hoćete da legalizujete verske sekte, koje nesmetano deluju u mnogim zemljama, a u ovim pobrojanim su zabranjene. Pitam vas, pošto je sekta Miraša Dedejića registrovana u policijskoj stanici na Cetinju, od strane sektaša i separatista režima Mila Đukanovića u Crnoj Gori, a pošto je on počeo da deluje u Vojvodini, tu su kolege sa područja AP, mislim u nekom selu ili u Lovćencu, ispravite me ako grešim, pod nazivom "Krstaš", da li ćete vi da registrujete Dedejićevu sektu jer vam to ovaj zakon dozvoljava.
Šta su za vas, pošto to kažete u članu 17. i druge verske zajednice, Jehovini svedoci, čije delovanje izričito uz ove sve druge sekte, za koje nemam vremena sada da ih pobrojim, zabranjene u mnogim zemljama zapadne Evrope. Fakultativna primena pojedinih članova, može, a i ne mora, o čemu je danas govorio sa pozicije Ustava naše zemlje, odnosno poštovanja Ustava i drugih pozitivnih postojećih zakonskih normi, gospodin Tomislav Nikolić, za vas očigledno nisu obavezujuće i vi se na to niste obazirali.
Ono što je zaista zapanjujuće je, gospodine ministre, da ste vi svojim dosadašnjim izjavama, a pre svega ovim današnjim nastupom eksplicitno rekli, evo, izvolite, dođite, zakon, a naročito Krivični zakonik ove zemlje, koji je usvojen, za vas ne znači ništa. Jer vi ste danas rekli, kako vi možete da znate i država neće, odnosno vaše ministarstvo po članu 3. ovog predloženog zakona da registruje one koji su za vas opasnost.
Ali, postavlja se pitanje kako uopšte možete da razmišljate o registraciji, legalizaciji nekakvih verskih zajednica koje nemaju nikakvu utemeljenost i tradiciju u našem društvu. Kada ste već ušli u tu formu, kako ćete vi po članu 3. zakona da znate da sekte, kako kažete, podležu ograničenjima kad su u pitanju verske slobode, jer sam malopre rekla da je to najveća opasnost protiv koje se bori danas i Ruska država, i ove zemlje u zapadnoj Evropi, i zato je doneta ova deklaracija. Vi mislite da će oni vama ovde da navedu šta su u stanju sve da urade i na šta sve da navedu građane Srbije i našu decu.
Pitam vas, pošto je Zakon o osnovnom i srednjem obrazovanju, uz intervenciju SRS, jasno definisao kod uvođenja veronauke da to mogu da obavljaju samo tradicionalne verske zajednice, i takav je amandman koji sam podnela na član 17. ovog predloga zakona, koje su definisane, a njih je uz SPC još šest, da li je sada moguće, gospodine ministre, da vam se ti sektaši pojave i da od vas traže, i da vrše, sve pod formom ljudskih prava i sloboda, pritisak na vas i na Vladu, a na vas očigledno ne treba da vrše pritisak, i da kažu, a to im dozvoljava član 37. ovog zakona, da će da organizuju versku nastavu.
Te sekte koje su sve, opet vam kažem, vuci u jagnjećoj koži, spremni da apsolutno destruktivno deluju u našem društvu.
Oni to već rade. U gradu u kome živim, u Kragujevcu, pored registrovanih brojnih sekti, oni pod formom nekakvih predavanja, navodnih predavanja, iznajmljuju prostor koji je u vlasništvu države, kao što je Dom sindikata u Kragujevcu gde šire svoje sektaške ideje. O tome je govorio i gospodin Deđanski.
Sada se zaista izvinjavam i dalje kolegama poslanicima SRS, već dosta sam govorila, a govoriću o ovome po amandmanima, pre svega zbog činjenice da smo mi kao narod i kao društvo teško postradali, kao i SPC, o čemu sam govorila, u prošlom veku, da i sada naš narod trpi pogrom i progon na Kosovu i Metohiji, kao i naše svetinje koje su spaljivane, uništavane od strane onih čije delovanje vi sada želite da legalizujete. Ja sam vam poimenično rekla koji su to političari i neke sam od njih nabrojala.
Ovaj zakon, i ako ne prihvatite amandmane SRS, i te kako će izvršiti izuzetno velike poremećaje u našem društvu i velika je opasnost za opstanak i za budućnost generacija koje žive u ovoj zemlji. Hvala.

Hvala, gospođice Jovanović. Neophodna je pauza od pet minuta, a potom će govoriti narodni poslanici Dragoljub Kojičić, pa narodni poslanik Miroslav Nedeljković, pa narodni poslanik Borko Ilić, pa narodni poslanik Milan Veselinović. Hvala vam.
(Posle pauze – 20,45)

Možemo da nastavimo. Zahvaljujem svim poslanicima koji su izražavali brigu za predsedavajućeg.
Reč ima narodno poslanik Dragoljub Kojčić.

Gospodo predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, onaj ko uređuje naš život je uredio da upravo ovaj zakon bude na dnevnom redu u veliku ili svetu nedelju. Mislim da je to povoljan znak i to je za mene neko ohrabrenje, jedna obaveza više, emocionalna obaveza. Žao mi je što  nije gospodin ministar tu, žao mi je što nije tu i gospođica Nataša Jovanović, pošto je pokazala veliku brigu, kao i svi uostalom, zaista ozbiljnu i nežnu brigu kada je u pitanju ovaj aspekt života našeg društva, rekao bih religijski aspekt.
Međutim, za razliku od onih koji su tu brigu iskazali sa prevelikom zebnjom, mislim da je u samom biću, u svojstvu religije da ona samu sebe najbolje štiti. Dakle, kao što smo već spomenuli, u toku jednog dugog perioda došlo je do apstiniranja od religije, barem na jedan otvoren i javni način.
Pokazalo se da je bio potreban samo jedan mali prelomni trenutak, tamo negde početkom 90-tih, da se pokaže kako ljudi i dalje idu u crkve ili u džamije, kako su ponovo pune medrese, sjemeništa i bogoslovije đaka i studenata.
Kao fenomen, vera je sama u sebe neuništiva. I upravo ono što je smisao i svrha ovog zakona, jeste da se to pitanje maksimalno uredi, ne gušeći slobodu, naprotiv, organizujući slobodu veroispovesti, a ono što prave, humano utemeljene verske zajednice ili religije imaju u svojoj osnovi, u svom biću, to je upravo širenje jedne humanističke poruke, između ostalog.
Elem, crkvu uvek moramo da povežemo sa moralom, kao prvom institucijom koja zapravo i kanonizuje moralne odnose u društvu. Dakle, moralna uverenja, moralna načela, moralne maksime, one nalaze svoj prvi iskaz u crkvama i u verskim zajednicama. Zbog toga, kada danas govorimo o ovom zakonu, u stvari, mi uređujemo odnos crkve u javnom prostoru.
Tačno je to da je odnos između crkve i države odnos saradnje i to je dobro. Isto tako, tačno je da je vera u svojoj najdubljoj osnovi nešto što pripada privatnosti i individualnom odnosu čoveka. Međutim, ovde se ta privatnost konstituiše u odnosu na državu, a ne u odnosu na javnost, jer u biću crkve jeste da širi poruku. Sve crkve su misionarske.
Dakle, ovde uređujemo javni prostor u kome će da deluju crkvene zajednice. Kao što sam rekao da je jedna od bitnih društvenih funkcija crkve moral, rekao bih da je to i taj osećaj spasenja koji, barem u našem društvu, ne bi trebalo da bude previđen, da ne bude zanemaren.
Setimo se samo jednog od skorijeg događaja, kada su nas bombardovali, pa nas je udostojio svoje solidarnosti i svoje posete patrijarh Moskovski i cele Rusije Aleksej. Sećate se onog ogromnog broja ljudi, gde su bili funkcioneri ove države, gde je možda u tom velikom okupljenom svetu bilo ljudi koji su bili ateisti, ali to je bio jedan profilaktički trenutak, u kome se kroz tu solidarnost koju je pokazala Ruska pravoslavna crkva, podržao i naš narod u jednom od teških trenutaka u njegovoj novijoj istoriji, rekao bih čak i u njegovoj svakodnevnoj egzistenciji, jer tih dana su padale bombe. Mislim da čak ni taj dan nisu napravili pauzu u bombardovanju naše zemlje i našeg naroda.
Takođe, ne treba prevideti i činjenicu da je SPC, kao crkva većinskog naroda, bitno učestvovala i u očuvanju njegovog nacionalnog identiteta i mi danas pamtimo i državotvornu ulogu SPC. Naravno, država je odvojena od religije.
Rekao bih da je čak i u intencijama humanistički utemeljene crkve bila namera da se odvoji državna vlast od religijske svesti, ali to ne znači da religijska svest ne treba da bude prisutna u tom javnom prostoru, između ostalog i kao podsećanje na veličanstvenu ulogu crkve i religije u izgradnji moderne srpske evropske države.
To čak nema veze sa konfesionalnom opredeljenošću. Mislim da to cene svi, i oni koji nisu članovi SPC.
Kada je u pitanju uređivanje položaja crkve u javnom prostoru, ovde se pokazala jedna mala nedoumica kada je u pitanju odnos univerzalnih zakona, pre svega ustavnog i pravnog sistema i autonomije kojom može da raspolaže svaka crkvena zajednica u našoj zemlji. Tu se radi o onome što pravnici zovu supsumirano pravo. To znači da je crkveno pravo, naravno, ispod građanskog prava, ispod onoga što reguliše Ustav i što regulišu drugi zakoni i da, normalno, nijedno svešteno lice, nijedan član crkve ne može da učini nekažnjeno prestup kada je u pitanju građansko zakonodavstvo.
Ovde se radi do tome da crkva ima autonomiju da uređuje svoj život prema svojim načelima, prema svojim vrednostima, unutar sebe, a da to ni na koji način ne može da bude u suprotnosti ili u protivurečnosti sa opštim zakonodavstvom jedne zemlje.
Najzad, ono na šta bih želeo da skrenem pažnju, to je jedna misao koja je porođena pre nekih 50-tak godina, izrekao ju je jedan engleski teoretičar civilizacije, Arnold Tojnbi. On je rekao - religije su kičma civilizacije.
Dakle, prosto, najveći broj ljudi veruje, najveći broj ljudi u svetu, pa naravno i kod nas, najznačajniji deo svog identiteta povezuje sa verskom pripadnošću. Na ovome prostoru se, nažalost, tokom istorije događalo da zloupotreba religije tokom vekova, a možda i tokom milenijuma dovede do antagonizacije crkava i do antagonizacije veroispovesti, odnosno pripadnika crkava.
Mislim da upravo ovaj zakon u tom svom demokratskom, slobodoumnom aspektu, i mislim da je to bila osnovna intencija predlagača zakona, upravo ide na to da se na ovom prostoru konačno crkvene zajednice, velike tradicionalne crkve i veroispovesti, izađu iz tog modusa gde su bili antagonizirani i da počnu da sarađuju. Dakle, da pre svega imaju ravnopravan tretman u javnom prostoru, a da se zatim i u odnosu prema državi, koja ipak uređuje celinu društvenih odnosa, pokaže da su to konstruktivni faktori za unapređenje čitave naše zemlje i svih odnosa u ovom društvu.
Pošto je došao gospodin ministar, prosto bih ponovio misao sa početka, a to je da je izuzetno važno da se pokazala briga, kada kažem briga zaista mislim u najdubljem filozofskom smislu te reči, da se pokazala briga za ovaj aspekt života našeg društva. Ako smem da pohvalim ministra, jako mi se dopao entuzijazam i optimizam u načinu kako je u svom pledoajeu branio ovaj zakon.

Narodni poslanik Miroslav Nedeljković, a posle njega narodni poslanik Borko Ilić.

Poštovani narodni poslanici, mislim da i vi delite moj utisak da je najsnažniji utisak u ovoj skupštini ostavio prvi diskutant od narodnih poslanika, a to je narodni poslanik Ljiljana Nestorović, zbog svog zaista jednog militantnog, ostrašćenog nastupa. Ona nije govorila protiv zakona, ona je govorila protiv vere, protiv crkve.
Naravno, svi znamo da ona formalno pripada jednoj minornoj, marginalnoj političkoj stranci, za koju verovatno većina i ne zna kako se zove, ali pošto svi znamo da je ona glasnogovornik tog tzv. nevladinog sektora, pa i nekih političkih stranaka od kojih jedna ovde napadno nije prisutna, onda znamo da taj njen govor moramo uzeti ozbiljno.
Mislim da je ministar svestan toga da je ovim zakonom je možda dirnuo u osinje gnezdo. Ne mislim iz samog teksta zakona pojedinih njegovih rešenja, jer ga mi iz SRS i kritikujemo, ali mislim da je kod izrade ovog zakona radila autocenzura kod onih koji su radili na tom tekstu i zbog toga možda mnogo više zaslužuju našu obazrivost i uzdržanost kada se tiče kritika koje jesu opravdane.
Svi su iz SRS ukazivali na glavni problem, ne ovoga zakona, nego te oblasti koju ovaj zakon reguliše, a to je postojanje verskih sekti. To je toliko veliki problem da se jednim zakonom, ma koliko bio radikalan, beskompromisan, stvarno problem ne može rešiti. Ali, osećam potrebu da samo na neki način repliciram ministru, koji je pokušao da nas umiri. Otprilike da ga parafraziram. Ništa ne brinite, ako neka organizacija, koja se predstavlja verskom organizacijom, ne zaslužuje da bude nazvana verskom organizacijom, neće ni biti registrovana.
Međutim, gospodine ministre, nije problem da li će neka organizacija biti registrovana ili neće, problem je njeno delovanje. Ona se ne mora niti registrovati, niti pokušati da se registruje, ona može da se registruje kao nevladina organizacija. Vi znate da taj pojam pokriva sve moguće i da neometano deluje.
Onda izlazimo iz terena ingerencije Ministarstva vera, jer nije Ministarstvo vera to koje treba da ganja takvo delovanje, ali zbog toga čitav državni aparat mora da se stavi u pogon. Naravno, mora da se izmeni, odnosno dopuni Krivični zakonik, da se propišu ta odgovarajuća krivična dela, o kojima nemamo sada vremena pričati, zato što nemamo toliko vremena. Znamo kojim se sve metodama sekte služe i da onda MUP, Ministarstvo pravde i tako dalje da se stave u funkciju zaštite elementarnih interesa čoveka pojedinca, porodice, naroda, države.
Ovim se ne iscrpljuje ono što smo time hteli da kažemo. Odlučio sam da vam pročitam dve-tri tačke iz Rezolucije evropskog parlamenta o sektama iz 1996. godine, pa ću vam reći zbog čega.
Potvrđujući svoju privrženost osnovnim načelima demokratske pravne države itd, tačka 4), poziva vlade zemalja članica da status religiozna organizacija ne daju automatski, a u slučajevima kada je reč o sektama koje su umešane u nezakonite ili kriminalne radnje i da prosude o mogućnosti lišavanja istih statusa zajednice, koji im garantuje poreske olakšice i izvesnu pravnu zaštitu. Tačka 5), poziva s tim u vezi države članice da pojačaju uzajamnu razmenu informacija da bi se zajednički sabirali podaci. Tačka 7), poziva Evropsku komisiju i države članice da budu krajnje obazrivi, da bi se sprečila mogućnost da organizacije okultističkog tipa dobiju pomoć Unije.
Zašto sam ovo pročitao? Obraćam se ministru, da vas ne plaše više ovi iz nevladinih organizacija, da je i ovakav tekst zakona, koji je dosta mekan, protiv nekih principa EU, Saveta Evrope i tako dalje. Evropske zemlje bore se protiv sekti. Naravno, teško je suzbiti ih. Ono jedino efikasno što bi moglo da suzbije verske sekte, sigurno znate, to je da se u mladom čoveku usadi vera. Ako mu se na vreme usadi vera, on će biti zaštićeno od sekti.
Kako da mu se usadi vera? Jedan od načina je sistem obrazovanja, obrazovni programi. Uvođenje veronauke vrlo malo tu može da učini. Nekada ima i kontraefekat. Ali, u obrazovnim programima, naročito prirodnih nauka, dati šansu verskom pogledu. Ovo će možda delovati suviše neobično, možda radikalno, čudno, ali ima u oblasti fizike šta da kaže religija, u oblasti astronomije šta da kaže religija, u oblasti bioloških nauka religija ima snažnih dokaza o božjem postojanju.
Taj skepticizam u kome se kupamo glasi: verovaću u Boga, ali ako mi neko pruži dokaze da Bog postoji. Ali, nema dokaza da Bog postoji, niko ga nije video, ali postoje božja dela svuda u nama i oko nas, a nauka pruža najjače dokaze da je ovaj svet, živi svet, stvoren božjom premudrošću. Ako se dozvoli, ako se otvori prostor u prirodnim naukama za versko tumačenje prirodnih zakona, pojava, mi ćemo najlakše suzbiti i pobediti ovu opasnost.

Reč ima narodni poslanik Borko Ilić, a posle njega narodni poslanik Milan Veselinović.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, poštovani građani Srbije, ministar vera, gospodin Radulović, jako je dobro okarakterisao ovaj zakon jednom rečju - ovaj zakon je sistemski. Za nas u DSS-u ovaj zakon je od izuzetne važnosti.

A od još veće važnosti jeste za naše društvo u celini. I obaveza je države da usvoji ovaj zakon kako bi svim onim verujućim ljudima, kojih u Srbiji definitivno ima, omogućila da jasno znaju koji je odnos države sa jedne strane, a crkve sa druge strane.

I prvi zadatak ovog zakona jeste da se uspostavi jasan odnos između crkve i države, naravno u skladu sa demokratskim standardima i načelima koji vladaju u savremenim evropskim društvima. Ta saradnja jeste pružanje državne ruke crkvama i verskim zajednicama.

Ako država pruži ruku crkvi i verskoj zajednici, ona pruža ruku svom građaninu, jer crkvu i versku zajednicu čine verujući ljudi i ovim država upravo vodi računa o verujućim ljudima. I ovaj zakon će omogućiti da ono što nije do sada bilo regulisano zakonom, a pogodovalo je delovanju i bujanju verskih sekti, bude regulisano zakonom i spreči dalje delovanje sekti, o kojima se ovde toliko pričalo.

S druge strane, od 100 ljudi koje ćete sresti kada izađete iz ove Narodne skupštine, 95 kaže da pripada nekoj od verskih zajednica ili crkava. Prema tome, jasno je da crkva jeste jedan od osnovnih stubova društva i zbog toga drugi zadatak ovog zakona jeste da utvrdi mesto, jasno da utvrdi mesto crkve u društvu.

I svi oni kojima su puna usta civilnog, tj. građanskog društva trebalo bi da znaju da upravo crkva i verske zajednice u svim modernim evropskim društvima i društvima na koje se one pozivaju i jeste jedan od osnovnih činilaca upravo tog civilnog društva. Jer doprinos koji crkva ima u razvoju društva i u uticaju na društveni život jeste nemerljiv.

I treći zadatak ovog zakona, koji nas definitivno čeka, jeste da se naše zakonodavstvo i u ovoj oblasti uskladi sa zakonodavstvom EU, jer od 10 ljudi koje ćete pitati na ulici, šta je osnovni cilj države i političkih činilaca u narednih 10 godina, jeste upravo ulazak Srbije i Crne Gore u Evropsku uniju, a Evropska unija ima jasne kriterijume i u ovoj oblasti društvenog života.

Ovde se od strane prvog govornika, tj. govornice puno govorilo o tome da zakon ugrožava načelo slobode pojedinca, a ovaj zakon upravo omogućava, tj. uspostavlja i poštuje Ustavom zagarantovana načelo slobode pojedinca. Jer, neće niko ovim zakonom da tera nekog crkvu ili u neku versku zajednicu, već će jasno da kaže koja su prava i obaveze države, sa jedne strane, a koja su prava i obaveze crkava i verskih zajednica, sa druge strane.

Opšteprihvaćeno načelo, i ono što mi u DSS verujemo da jeste jedno od osnovnih stubova i našeg programa i razvoja srpskog društva u budućnosti, jeste načelo poštovanja slobode pojedinca, Ustava i zakona koji u ovoj državi važe.

Kao što sam rekao, crkva kao jedan od najznačajnijih društvenih činilaca zaslužuje da dobije u društvu mesto koje joj je oduzeto nakon 1945. godine. Sasvim je logično da će crkve koje su tradicionalne na ovim prostorima, koje su pobrojane u ovom zakonu, i verske zajednice koje su tradicionalne na ovim prostorima, svojim uticajem koje su imale u istorijskom nasleđu naših građana, u kulturnom nasleđu naših građana, u krajnju ruku u moralnim načelima koje ovo društvo prihvata, biti u prednosti u odnosu na neke crkve koje nisu tradicionalne na ovim prostorima.

To vam je kao u sportu, jasno je da ne mogu Crvena zvezda, Vojvodina i Partizan da se tretiraju kao Hajduk sa Liona, zato što su to sportska društva koja imaju ogroman uticaj u društvu, a Hajduk sa Liona nema gotovo nikakav. Prema tome, i SPC u svemu tome zaslužuje posebno mesto u ovom zakonu.

E sad, mnogi bi se pitali zašto baš SPC, čime se ona izdvaja u odnosu na druge recimo tradicionalne crkve ili verske zajednice ili u odnosu na druge konfesionalne zajednice koje su pomenute u zakonu. Izdvojio bih od nebrojanog mnoštva razloga tri osnovna.

Prvo, SPC je dala nemerljiv doprinos u izgradnji kako srednjovekovne srpske države, tako i moderne srpske države koja je nastajala nakon revolucije 1804. i 1915. godine i može se slobodno reći da je ugrađena u temelje i današnje moderne srpske države.

Drugo, uloga SPC kako u fizičkom, bukvalno u fizičkom očuvanju srpskog naroda, tako i u očuvanju našeg identiteta u proteklim vekovima je nemerljiva.

I treće, po svim istraživanjima, SPC u javnom mnjenju Srbije jeste najuticajnija i institucija kojoj se najviše veruje. I zbog svega ovoga ona zaslužuje da ima posebno mesto u ovom zakonu.

Isto tako, sa druge strane, i ostale crkve i verske zajednice koje imaju tradiciju na ovim prostorima, kao što su Rimokatolička crkva, Protestantska verska zajednica, Islamska verska zajednica, Jevrejska verska zajednica, isto zaslužuju da budu izdvojene zato što su svojim delovanjem tvorile društvo u kojem i mi danas živimo i kojem mi pripadamo.

U delu koji se odnosi na imovinu i finansiranje, zakon jasno reguliše pravo na finansijsku samostalnost crkava i verskih zajednica, što je jako bitno, jer upravo ako nemate finansijsku samostalnost možete da dospete u situaciju da oni koji su finansijski moćni mogu da deluju na uticaj crkava i verskih zajednica, i to ne samo onih institucije koje se računaju u sekte, već i uticaj na neke tradicionalne crkve, ukoliko nisu u stanju da imaju finansijsku samostalnost.

Takođe, ono što je bitno jeste da se reguliše pravo na povraćaj imovine, tj. pravo da lokalne zajednice daju na korišćenje oduzetu crkvenu imovinu, ukoliko naravno smatraju da je to u skladu sa potrebama lokalnih zajednica i lokalnih sredina u kojima žive.

Ono što jeste jako bitno, a odnosi se na regulisanje socijalnih prava radnika, jeste takođe da će socijalna prava sveštenih lica jemčiti sigurnost tim ljudima, koji svojim delovanjem utiču na opšte moralno dobro ovog društva i ove države.

Takođe bih se osvrnuo na član 32. koji reguliše poreske olakšice, a ono što je najbitnije u ovom članu jeste da on podstiče ktitorstvo. Ktitorstvo, s jedne strane, jeste utkano takođe u temelje moderne srpske istorije i mnogo je doprinelo u prethodnim vremenima razvoju kako obrazovnog, tako i kulturnog sistema u Srbiji.

I kada sam već došao do obrazovanja koje je ovde isto tako puno puta pominjano, pa prve škole u Srbiji su osnivanje pri crkvama i manastirima. Crkva je dala najveći doprinos u opismenjavanju srpskog naroda kako u srednjem veku, tako i u 19. i 20. veku, pa i danas crkva svojim delovanjem utiče na razvoj obrazovnog sistema i nivoa obrazovanja kod svakog pojedinca u ovom društvu.

Drugo, svaka konkurencija je dobra, pa tako i konkurencija u obrazovnom sistemu. Ukoliko imamo konkurenciju, a ovim će se pojačati konkurencija u obrazovnom sistemu, kada se dozvoli crkvama i verskim zajednicama da osnivaju ustanove obrazovnog sistema, od predškolskog nivoa pa do nivoa visokog obrazovanja, upravo će doprineti razvoju kvaliteta obrazovanja u Srbiji.

Zbog svega ovoga što sam naveo u svom izlaganju pozvao bih sve narodne poslanike da, zarad onih 95 ljudi koje sretnete od 100 na ulici, a koji jesu verujući ljudi i pripadaju nekoj od crkava i verskih zajednica koje deluju na ovim prostorima, glasate za ovaj zakon i time zajedno regulišemo jednu vrlo bitnu oblast, značajnu kako za društvo u celini, tako za državu, tako i za svakog građanina ove zemlje. Hvala vam.

 

Hvala vam, gospodine Iliću. Narodni poslanik Milan Veselinović ima reč, pa narodni poslanik Miloš Aligrudić, pa narodni poslanik Ljubomir Kragović. Izvolite, gospodine Veselinoviću.