Konačno zakon o crkvama i verskim zajednicama. Godine 1977. donet je propis u tadašnjoj Socijalističkoj Republici Srbiji sa ovom tematikom, 93. godine, bogu hvala, stavljen van snage, jer ono kako je on regulisao ovu oblast bolje da je nije ni regulisao.
Ne bih ponavljao sve ono što se ovde čulo danas, nego bi hteo samo da ukažem na neke stvari, da ih izdvojim posebno, koje verujem da su u moru onoga što je danas ovde govoreno smetnute s uma, a trebalo bi da budu istaknuto u prvi plan kao nešto veoma značajno kada je reč o ovom zakonu.
Prvo moramo poći od činjenice da država ovaj zakon donosi kao sekularna država, svetovna država, a ne donosi ga kao država u kojoj vladaju konfesije. Pravo na veroispovest je jedno od ljudskih prava, koje svoj osnov vuče pre svega iz Povelje UN o slobodama i pravima čoveka i građanina, zatim koja je operacionalizovana u jednom vrlo važnom evropskom dokumentu Saveta Evropa, to je Evropska povelja o ljudskim i manjinskim pravima i verskim slobodama, zatim koja je našla mesto u Ustavu Republike Srbije, važećem Ustavu Republike Srbije.
Ono što je interesantno, to je da ovo veoma važno ljudsko pravo, koje se posebno i navodi u ustavima svih država, modernih država, pa tako i u Ustavu Republike Srbije i u budućem ustavu koji budemo donosili to će pravo biti garantovano kao vrlo važno i posebno istaknuto pravo, bitno je da spada u korpus onih prava koja očigledno traže određenu vrstu zakonske razrade, a ne samo ustavnog načela.
Prema tome, do sada se položaj crkava, verskih zajednica, kao garanta ostvarivanja tog ljudskog prava, koje se posmatra i kao kolektivno pravo, to moramo imati u vidu, ali se na koncu može svesti i na pojedinačno ljudsko pravo, pravo da verujem. To pravo mora naći svoju zaštitu u zakonima države i nije dovoljno da ostane samo na ustavnoj deklaraciji.
Mi smo praktično 93. godine imali situaciju da je ovo pravo bilo nošeno samo ustavnom deklaracijom, a da su organi države Srbije pokušali da realizuju ostvarivanje ovog prava različitim potezima, naročito od strane vlada koje su vladale kao izvršni organi državom Srbijom u proteklom periodu, pa prema tome ovo je prvi put sada, što je značajna stvar, da se ova tema reguliše zakonom.
Šta se ovde reguliše zakonom? Naša tema nije crkvena dogma, nisu verska učenja. Narodna skupština Republike Srbije, kao par ekselans sekularni organ, ne bavi se verskim učenjima. Uopšte nije dobro kada raspravu vodimo, sa kakvim god motivima i najboljim moguće, na tom nivou, odnosno na toj ravni da razgovaramo o tome kao o verskom pitanju.
Verska pitanja su ostavljena upravo za same verske zajednice, da ih autonomno rešavaju, gde iznose svoja stanovišta i da pokušaju da nađu svoje sledbenike i da ubede ljude u ispravnost stavova u koje treba verovati.
Mi smo organ sekularne države. Naš zadatak je da ispoštujemo ustavni osnov i da omogućimo ljudima da u ovoj veoma važnoj oblasti društvenog života i razumevanja socijalnih zbivanja i pojava omogućimo ljudima da se na ovaj način iskažu, izraze sebe, izraze svoju ličnost.
To je prosto tako, zato što nam to tradicija nalaže, s jedne strane, i ne pominje se džabe reč tradicionalno u Predlogu zakona, i ne pominje se ona džabe i u drugim evropskim zakonima koji regulišu ovu materiju, i u zakonima zemalja u našem neposrednom okruženju, koje su proistekle iz nekadašnje bivše Jugoslavije, kao što je Slovenija, Hrvatska, kao što su druge zemlje, danas članice EU.
Ponavljam, ovde se radi o zaštiti onih koji veruju i onih institucija kroz koje se njihov lični odnos prema veri da organizovati. Prema tome, na taj način se štite izvesna kolektivna prava.
Naravno, išli smo sistemom pozitivne numeracije onih oblika organizovanja verskih zajednica u ovom predlogu zakona, koji polazi, pre svega, od pretpostavke tradicionalnih verskih zajednica, odnosno crkava, zato što je to neraskidivi deo istorije i, statistički gledano, reč je o ogromnom broju ljudi koji žele da veruju, i veruju i žive u našoj zemlji. Pošli smo od činjenice da u našoj zemlji žive i oni koji imaju drugačije konfesionalno opredeljenje, pa je to ovde navedeno.
Naravno, lista nije iscrpna, iz prostog razloga što je moguće zamisliti i treba na to gledati, jer je ovo pitanje zaštite korpusa ljudskih prava, a ne dogmatsko pitanje, dakle, da je moguće registrovati i druge verske organizacije i crkve, ukoliko ispune uslove.
Većina je očigledno ozbiljno shvatila ovu temu i razgovarala i diskutovala krajnje argumentovano, kod nekih govornika se pokazuje određeno nerazumevanje. Dakle, šta su razlozi i šta je ono što ne bi moglo biti prihvaćeno u društvu. Najviše volim kada diskutujem o zakonu da ga prvo pročitam i da pročitam pažljivo i sa razumevanjem sve članove zakona koji su predloženi.
Pa ko pažljivo pročita, recimo član 3. ovog zakona, uočiće da sloboda veroispovesti ili verskog uverenja može biti podvrgnuta samo ograničenjima koja su propisana Ustavom, to nije podložno tumačenjima, zakonom, pri tome se ne misli samo na ovaj zakon, i ratifikovana međunarodna dokumenta, a koja su neophodna modernom društvu, u društvu u kome živimo, radi zaštite.
Sada se pominju određeni standardi koje je vrlo lako protumačiti, javne bezbednosti, javnog reda, morala, priznajem da je to šira kategorija i treba je krajnje ekstenzivno tumačiti, upravo radi zaštite ljudskih prava i sloboda i zaštite sloboda i prava drugih, kao što znamo da se nijedno pravo ne može koristiti tako da se ugrožavaju ljudska prava i slobode.
Zatim, naravno da se verska sloboda ne sme koristiti tako da ugrožava pravo na život, to sve piše u članu 3, pravo na zdravlje, prava dece, pravo na lični i porodični integritet i pravo na imovinu, niti tako da se izaziva i podstiče verska, nacionalna i rasna netrpeljivost.
Kada pogledate ove odredbe, one uopšte nisu uopštene i široke, one su krajnje konkretne, pa onom organu koji bude registrovao versku zajednicu sutra po ovom zakonu, na neki način daje striktna uputstva šta se da registrovati, a šta se ne da registrovati kao verska zajednica.
Naravno, to je ono čime se ovaj propis bavi. Ne bavi se dogmatskim učenjima niti bilo kakvim poređenjima. Daću vam jedan primer koji sam skoro čuo, koji kada bi na taj način razmišljali, odveo potpuno na stranputicu čitavu priču. Neko ko živi u Nemačkoj skoro mi je ispričao da je 2005. godine američkom Kongresu posebna komisija koja to čini dala vrlo negativan izveštaj o stanju ljudskih prava u Nemačkoj, a vezano za ostvarivanje verskih sloboda, iz prostog razloga što u sistemu pozitivne numeracije onih verskih zajednica koje Nemačka prepoznaje nisu naveli sajentologe.
Ako se na taj način stvar posmatra ili razgovaramo o ovom problemu, otišli smo u drugu krajnost.
Mi smo otišli u raspravu oko toga, da li je istina da sajentološka verska zajednica ili sekta, kako to zovu oni koji pripadaju tradicionalnim verskim zajednicama, ruši ono što je osnov verovanja u hrišćanstvu, a to je dogma kao takva. Da li ona zdire direktno u suštinu dogme ili ne.
Zamislite kada bi Narodna skupština Republike Srbije vodila satima raspravu na tu temu, da li sajentolozi zadiru i ruše suštinu dogmatskog učenja. Dakle, to nije naš predmet i predmet ovog zakona.
Predmet ovog zakona je da se omogući da ljudi mogu sebe da organizuju na način kako je to ovde predviđeno, da se zna kakav je odnos države prema verskim zajednicama i crkvama, da se uspostavi pravilo koje nije samo deklaracija, nego mora biti ozbiljno shvaćeno, da ne postoji državna religija, ali da su religije i glavne konfesije u Srbiji, tradicionalne i one druge koje se javljaju kao pojavni oblici koji su respektovani, nešto što je od značaja za socijalni život u Srbiji i što država mora respektovati. Jedino na taj način možemo naći puno utemeljenje za zaštitu one ustavne kategorije koju Ustav i štiti.
Najlepše vas molim da ovaj zakon svakako usvojimo i ovo će biti jedan krupan korak napred u ukupnoj zaštiti ljudskih prava u Srbiji. Hvala.

Hvala vama, gospodine Aligrudiću. Reč ima narodni poslanik Ljubomir Kragović, pa narodni poslanik Đorđe Mamula, dva minuta. Izvolite.

Predlog zakona o crkvama i verskim zajednicama danas je na dnevnom redu da bismo pokazali Evropi i svetu da je Srbija tolerantna, da poštuje verske slobode, da štiti crkve i verske zajednice, da štiti hramove, bez obzira na veru, bez obzira na učenje, bez obzira na veroispovest.
Da li zakonom možemo pokazati Evropi i svetu, a pogotovo EU, da smo tolerantni i da poštujemo verske slobode i prava? Ne. Gospodo, nijedan predlog zakona to ne može regulisati, to reguliše život, građani, vernici. Na primer, Kosovska Mitrovica, na srpskom delu je muslimansko groblje, a u šiptarskom delu je srpsko groblje. Dođite, gospodine ministre, da vidite kakvo je muslimansko groblje, gde ne fali nijedna grančica ako je posađeno ijedno drvo u tom muslimanskom groblju, a idite da vidite kakvo je srpsko groblje.
To vam govori upravo kakvi su vernici SPC, jer u severnom delu su samo oni ostali da žive, to je onaj rezultat koji ukazuje razliku između različitih verskih zajednica. Na Kosovu i Metohiji, gospodine ministre, danas je vlast u rukama UN, u rukama KFOR-a i UNMIK-a, da li je to Evropa i svet? Nije. Da li poštuju i brane Srbe i Srpsku pravoslavnu crkvu, ne.
Štaviše, to su samo nemi posmatrači, a ponekad i učesnici uništavanja svega što je srpsko i što pripada SPC. Da vas podsetim na bombardovanje, na uništavanje Srba, srpske imovine i srpske baštine od šiptarskih separatista i terorista, uz nemo posmatranje pripadnika snaga KFOR-a i UNMIK-a, koji su dobili slobodu da obezbede mir, a ne pakao za sve koji žive na Kosovu i Metohiji.
Da vas podsetim na 17. mart, kada je uništeno i porušeno 35 crkava i manastira, a da ne govorim o srpskim grobljima koja se sistematski uništavaju već sedam godina. Da li bi pripadnici KFOR-a i UNMIK-a dozvolili da neko ruši crkve, katedrale po Francuskoj, Nemačkoj i Italiji; ne bi dozvolili, branili bi to i svojim životima.
Uprkos neviđenoj golgoti, teroru, Srbi su opstali, a opstala je i SPC. Zašto? Zato što je bilo Srba i naših sveštenika, monaha i kaluđera, spremnih da žive i da očuvaju svoju imovinu, svoje crkve i svoje manastire, zato što je SPC delila sudbinu Srba na Kosovu i Metohiji. Gospodine ministre, da li je pri pisanju ovog predloga zakona o crkvama i verskim zajednicama konsultovana upravo crkva i kakvo je mišljenje na ovaj predlog zakona, posebno me interesuje stav SPC. Čitamo, imaju primedbe, nisu zadovoljni. Moralo je sve to da se usaglasi i da nema nijedne primedbe SPC.
Drugo, zašto se tradicionalne crkve i tradicionalne verske zajednice ne odvoje, ne razgraniče od sekti? Čak su pojedine našle mesto u ovom Predlogu zakona. Svaka država ima obavezu da omogući verske slobode i prava, ali i da spreči uticaj i prodor sekti na svojoj teritoriji.
Dame i gospodo narodni poslanici, u poslednjih par nedelja obišao sam srpska sela, srpske enklave, Suvi Dol, Gojbulju, Grace, Goraždevac. Cilj mi je bio da ih obiđem, da svakom detetu predškolskog i školskog uzrasta odnesem jedan skroman poklon i u toj akciji obuhvaćeno je u ova četiri srpska sela oko 330 dečaka i devojčica. Deca i roditelji su se zahvalili, ali su istakli da im je potrebna mnogo veća briga naročito države Srbije i da im je ostala nada jedino u SPC i SRS, jer su od svih drugih zaboravljeni na Kosovu.

Narodni poslanik Đorđe Mamula, pa narodni poslanik Dragoljub Vojinović, pa narodni poslanik Boris Karaičić.

Sticajem okolnosti o ovom predlogu zakona raspravljamo posle Uskrsa, koji je proslavljen po novom kalendaru i pred Uskrs koji treba da se proslavi po starom kalendaru. Ovaj predlog zakona treba podržati i mislim da Vladi treba čestitati na ovako dobrom predlogu zakona.
Očekivao sam da će ovaj predlog doći mnogo ranije na dnevni red, jer je Vlada Srbije iz 2001. godine donela Uredbu o organizovanju i ostvarivanju verske nastave i nastave alternativnog predmeta u osnovnoj i srednjoj školi, 24. jula 2001. godine, koju je potpisao potpredsednik Vlade Dušan Mihajlović.
Za mene je to vrlo važno, budući da to nisam očekivao od te vlade. Međutim, ona je ipak odlučila da svoj program dopuni u toku mandata, pa je donela uredbu o verskoj nastavi. U toj vladi je na stolici Dositeja Obradovića sedeo dr Gašo Knežević, ministar prosvete iz GSS, pa zahvaljujući toj vladi i GSS u Srbiji je uvedena veronauka.
Naravno, to je za mene bilo prijatno iznenađenje, budući da su to bili, bar deo tih ministara, po svojim opredeljenjima i pogledu na svet, ljudi koji su Boga doživljavali kao konkurenciju, i to najveću, tako da je za mene ovo bilo zaista prijatno iznenađenje, pa sam očekivao u tim danima da se donese i predlog zakona o crkvi i verskim zajednicama.
Naravno, mora se reći da je ta uredba doneta po zamislima Vlade da bi se popravio utisak koji je ta vlada ostavila pred tradicionalnim crkvama, posebno pred Srpskom patrijaršijom, zbog izručenja Slobodana Miloševića, međutim crkva nije prihvatila tu trgovinu i smatrala je da deci u osnovnoj i srednjoj školi pripada pravo na versko obrazovanje.
U hrišćanskoj civilizaciji, građanska država se rukovodi idejom civilne religije, koja se sastoji u uvažavanju Boga, veri u njegovu pravednost, kojom nagrađuje dobra dela i vrline i kažnjava greh i porok. Ta koncepcija prihvata da je religioznost veoma važna dimenzija čovekove ličnosti i ona polazi od toga da je zapravo čovek najveći dokaz da Bog postoji.
Kada je reč o toj koncepciji, a njom je prožet i ovaj zakon, u njoj se naročito vodi računa o tome da dođe do izražaja verska tolerancija i uvažavanje verske tradicije, nacionalnog i kulturnog identiteta. Ustavni osnov za ovaj predlog zakona čini i Ustav Srbije, i Povelja o ljudskim i manjinskim pravima, kao i Ustavna povelja, i ona predstavlja zaista veoma važan okvir.
U Predlogu zakona je veoma bitno uočiti da se razlikuju svetovna od duhovnih pitanja i da je to jedan od bitnih elemenata hrišćanske vere, tako da oni koji su kritikovali ovako predloženi zakon treba još jednom da obrate pažnju na određene odredbe i duh zakona.
Ustav Srbije, iako donet 1990. godine, daje vrlo važan okvir za ovaj predlog zakona, jer u Ustavu Srbije, u odredbama koje se odnose na slobodu veroispovesti, vera više nije stvar ličnog izbora, dok je ranije isticano da je to stvar ličnog izbora.
Dok za neke druge poglede na svet i uverenja, na primer egzistencijalističko, nije u Ustavu pisalo da je to stvar ličnog izbora, tako da je već Ustav iz 1990. godine bio veliki korak i zaista predstavlja dobar okvir za ovaj predlog zakona o crkvama i verskim zajednicama.
Pored toga, Ustav Srbije u tim odredbama o verskim slobodama ne govori da je vera privatna stvar, što znači da ne osporava da je vera javna stvar. Dakle, afirmiše crkvu kao javnu zajednicu, što je veoma važno i na tu odredbu se, po mom dubokom uverenju, oslanja i ovaj predloženi zakon.
Treba reći, naravno, da bi se verska uverenja i vera u potpunosti zaštitili, potrebno je da u novi ustav Srbije ipak, kada je reč o zabranama izazivanja rasne, nacionalne i verske mržnje, uđu i odredbe da je zabranjeno širiti i ateističku mržnju, jer mislim da po ovim ljudskim pravima nije dovoljno reći da nisu dozvoljene druge mržnje i netrpeljivosti, već te druge mržnje treba takođe precizirati, dakle, da nije dozvoljena ateistička mržnja i netrpeljivost, ili politička mržnja i netrpeljivost ili ideološka. To treba predvideti, a ne stavljati ih kao drugorazredne u jednom neodređenom tonu i rečniku.
Dobar Ustav treba da spreči samovoljno uplitanje države u slobodno ispovedanje vere, ali treba da sadrži odredbu da je svaka upotreba vere u političke svrhe zabranjena.
Smatram da su predložena rešenja veoma dobra i da oni koji polaze od toga da može doći do zloupotreba moraju znati da se i najbolja rešenja mogu zloupotrebiti, ako postoji raspoloženje za zloupotrebu. Dakle, suština je u tome da se stvori takav moral i opredeljenje u društvu da se zloupotrebe svedu u svim oblastima na što je manje moguću meru i okvir.
Posebno bih skrenuo pažnju na prva tri člana, gde je vrlo jasno stavljeno do znanja da je svakome, u skladu sa Ustavom, zajamčeno pravo na slobodu savesti i veroispovesti, da je zabranjena diskriminacija, a kada je reč o ograničenju verske slobode, mislim da je u članu 3. stav 1. veoma važno što je naglašeno da se zaštite slobode i prava drugih. Dale, taj član 3. sadrži direktno prepisane neke odredbe Ustavne povelje i Povelje o ljudskim i manjinskim pravima. Stoga smatram da ovaj predlog zakona treba prihvatiti.

Reč ima narodni poslanik Dragoljub Vojinović, pa narodni poslanik Boris Karaičić.

Dame i gospodo narodni poslanici, koleginice i kolege, gospodine predsedniče, gospodine ministre, imam malu tremu, evo me posle dve godine ponovo za ovom govornicom, a tretiran kao poslednji regrut.

Gospodine Vojnoviću, vraćam vam vreme, zaslužili ste.

Ono što sam hteo da kažem, to je sledeće: evo jednog veoma važnog zakona. Ovde su izrečena mišljenja da je to jedan populistički zakon. Međutim, kažem da je veoma važan. Zašto?
Kada govorimo o drugim zakonima koji uređuju ekonomsku i političku sferu Srbije, mi se odmah pozivamo na geopolitički i geostrateški položaj Srbije, na koridore itd, a ovde se govori o duhovnoj sferi, a niko ne govori o tome da je Srbija na obodu dveju civilizacija: jedne vizantijske, koja podrazumeva duh, gospodstvo i suptilnost; druge, rimokatoličke, koja podrazumeva organizaciju i strogu hijerarhiju.
Taj narod koji je živeo na ovim prostorima, iako ne pripada po savremenim istorijskim uzusima antičkim narodima, odmah po dobijanju autokefalnosti svoje crkve, izgradio je hramove koji su sada svetska kulturna baština. Taj narod u svojoj demokratskoj državi sada želi da uredi jedan oblik života, a to je oblik savesti i oblik verskih odnosa, na jedan demokratski način. To je njegovo autohtono i puno pravo, jer, kako reče ministar, bogatstvo u samobitnosti je odlika Evrope, a Srbija je već to.
Neki koji su ovde govorili i napadali ovaj zakon, a uglavnom se napada deo koji govori o bogosluženju i deo koji govori o školstvu, imam utisak da neke stvari ne razumeju. Kažu, ne mora biti tačno, da su Srbi dobili svoju krsnu slavu iz inata. Zašto? Zato što nisu hteli da se odreknu svog kućnog boga kada su primali hrišćanstvo, nego su tog svog kućnog boga hteli da zadrže, a da je kasnije to crkva kanonizirala.
Crkva kaže da je naša krsna slava nastala za svaku familiju u vreme primanja hrišćanstva. To nije bitno. Bitno je ono što je svojstveno srpskom narodu, iako sveti Nikolaj kaže da on nije mnogo obožen, da, imajući svoju krsnu slavu, hram se prenosi u domove. Zato zagovornici koji kažu da crkva ne može u institucije, izgleda da neke stvari ne razumeju.
Čudno je ovde da se napada sa različitih pozicija ovaj zakon. Neki kažu da je nedovoljno strog i ima sitno rešeto da propusti ono što se zovu sekte, a drugi kažu da je suviše liberalan. Elem, po mom mišljenju, ovaj zakon je sasvim po meri savremenom življenju Srbije, njenim intencijama da uđe u evropske integracije.
Da ne bih dužio, mislim da za ovaj zakon, u svakom slučaju, treba glasati, a da je on dovoljno izanaliziran da vam ne bih uzimao više vremena.

Gospodine Vojinoviću, hvala vam.
Ostavili ste dovoljno vremena i za gospodina Karaičića, ali on je odustao.
Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pre zaključivanja načelnog pretresa, pitam da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa, gospodin Zoran Ćirković i gospodin Miloljub Albijanić, koji imaju još po 10 minuta? (Ne.)
Još neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 93. Poslovnika? (Ne.)
Zaključujem načelni pretres.
Sutra u 10,00 sati nastavljamo pretresom 2. tačke dnevnog reda u načelu, a pošto mora da protekne 24,00 časa da bi se razmatrali amandmani, najverovatnije će u sredu, u 10,00 sati, početi rasprava u pojedinostima o ovom zakonu. Hvala vam mnogo na odgovornosti. Laku noć.