Reč ima poslanik Dragoljub Vojinović.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, član 2. zakona je sažet i dovoljno jasan. "Niko ne sme biti podvrgnut prinudi, niti sme biti prisiljen da se izjasni o svojoj veroispovesti i verskim ubeđenjima". Predloženi amandman pokušava da taj član izmeni na jedan način koji ne stoji.
Citiraću deo tog amandmana. "Zabranjeno je postavljati pitanja kojima se traži izjašnjavanje građana o veroispovesti". Šta to znači? Znači da nikome ne smem da postavim pitanje koje je veroispovesti, a moram da vas podsetim, lekar sam i često ime kazuje veroispovest.
Međutim, pojedini pripadnici određene zajednice ne obolevaju od nekih bolesti i vi ih morate pitati koje je veroispovesti da biste mogli da odredite u dijagnostičkom postupku. Po ovome kako predlažete, ne smem o tome da govorim ništa.
Prema tome, član je sasvim dovoljan ovako kako je predložen i svako drugo proširenje tog zakona dovelo bi do velikih zabuna. Druga stvar koju bih hteo da pomenem, kad god nema dovoljno argumenata tu je story about human rights - priča o ljudskim pravima. Ostavimo se tih problema i pokušajmo da rešimo u našoj zemlji zakone na koje imamo prava.

Replika, narodni poslanik Ljiljana Nestorović.

Smatram da me je kolega poslanik, koji je govorio pre mene i osporavao nešto sam rekla, pogrešno razumeo i smatram da ovaj zakon ovako predložen, protiv koga imam određene krupne zamerke, takođe jednostavno brani prinudu o izjašnjavanju o tome ko je koje veroispovesti, da li veruje ili ne veruje. To je prosto jedna Ustavom zagarantovana sloboda svakog građanina.
Naravno da svaki građanin ima pravo da se pozove na svoja verska uverenja u određenim situacijama, pa tako npr. i u situaciji kada je podvrgnut određenim tretmanima, recimo u bolnici, na koje on ne pristaje iz svojih verskih uverenja, to je prosto njegovo pravo i to ne može da se ospori, ali je građanin taj koji može da konzumira to svoje pravo, a niko ne treba njega da tera, da prinuđuje da konzumira to svoje pravo.
Imali smo skoro situaciju u kojoj je Ministarstvo prosvete po školama jednu anketu sprovodilo i u toj anketi postojalo je pitanje u kome se od roditelja dece tražilo da se izjasne o svojoj veroispovesti, i imali smo situaciju u kojoj se veliki broj roditelja pobunio protiv jednog takvog anketiranja, smatrajući da je to duboko zadiranje pre svega u intimnost njih i njihove porodice, i mislim da je taj njihov protest potpuno u skladu sa osnovnim ustavnim zagarantovanim pravom građanina, a to je da je pravo na veroispovest, pravo na veru. potpuno stvar lične slobode i da apsolutno niko nema pravo da o tome bilo koga anketira.

Po Poslovniku, narodni poslanik Dragoljub Vojinović.

Dame i gospodo narodni poslanici, povređeni su članovi Poslovnika 100. i 104. Član 100. je povređen na način da je koleginica iznela stav da to ne razumem. To je vređanje poslanika. Član 104. da se ne govori o temi o kojoj treba da se govori.
Ovde se različito mišljenje o istom problemu, različito shvatanje suštine tog problema, koristi da bi se iznosili sasvim drugi pogledi i mišljenja, i mi onda nećemo imati kraja ovoj diskusiji.
Zato vas molim da, gospodine predsedniče, upozoravate svakog od poslanika da govori samo o temi i o onome što je na dnevnom redu.

Gospodine Kojčiću, imate reč.

Gospodine predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo poslanici, ovaj zakon ima jedno svojstvo koje ne samo da ga preporučuje nego sigurno može da ga smesti među one političke akte od najvećeg značaja za ovu zemlju, a to je da spaja dve stvari. Da sa jedne strane spaja realnost, da kanonizuje neke odnose koji su već ili barem postoji tendencija da se uspostave i da se, sa druge strane, potpuno uklapa u očekivani vrednosni sistem ili u ono što se zove horizont očekivanja Evropske unije, a to je ipak društvo za koje smo se opredelili i to je u svakom slučaju društvo budućnosti.
Međutim, ono što se već nekoliko dana čulo u diskusijama kada je u pitanju ova tema, a to jesu kršenja verskih prava naših građana u susednim zemljama, upravo donošenje ovog zakona ima taj uzorni značaj da pokaže i Evropi i da svojom paradigmatičnošću može da pokaže prednost Srbije u rešavanju korpusa civilnih pitanja i da kao takvo bude, kažem, smernica za zakonodavstvo u susednim zemljama. Dakle, mi danas ako možemo sa nečim da se borimo, možemo da se borimo sa onim vrednostima koje su zapisane u Paktu o građanskim i političkim pravima, dakle, evropska definicija ovog problema.
Što se tiče onoga da bi ovaj zakon trebalo doneti i posle donošenja novog ustava, pa naravno da zakonodavna aktivnost u ovoj skupštini ne sme i neće prestati zbog toga što se očekuje novi ustav. To je formalno pitanje.
Što se tiče one primedbe da je diskutabilni teritorijalni domen nadležnosti ovog zakona. Prvo, ovo je Republika Srbija, ovo je zakon koji donosi Narodna skupština Republike Srbije, a, isto ono što bih poručio, za nas će i Kosovo uvek biti Srbija.

Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić, pa narodni poslanik Vojkan Tomić, pa onda Đorđe Mamula.

Na početku ove današnje rasprave o amandmanima u uvodu bih istakao ono što sam pre dva dana sa mesta dobacio, nadam se da kada dođemo do člana 3. Predloga zakona, da će predlagač da shvati koliko je pogrešio koncepcijski sa jednim ovakvim predlogom. Evo o čemu se radi.
Formalno-pravno nema šta principijelno da se prigovori amandmanu koji je sada na dnevnom redu, amandmanu na član 2. Predloga zakona. Formalno-pravno nema šta da se zameri ni tekstu člana 2. Predloga zakona. Ali, u obe varijante nešto nedostaje. Nedostaje pre svega to što nikako da se ispravi greška iz stava 1. člana 1.
Gospodine Raduloviću, ako vam je ovo pisao, ovaj zakon, neko od ovih eksperata poput Mirka Đorđevića, filozofa iz Šimanovaca, mada sam u uvodnom izlaganju vašem prepoznao neke njegove ekumenske nebuloze, onda od ovog nema ništa.
Radi ovih mladih poslanika, samo da kažem, sloboda savesti i sloboda veroispovesti, mi se nalazimo na tom terenu, ne na terenu pravo na slobodu. Ne postoji pravo na slobodu veroispovesti, nego postoji sloboda veroispovesti, spada u onaj skup osnovnih prava, ljudskih prava svakog čoveka i građanina, izvučena je. Pitanje je da li je iz slobode veroispovesti došla sloboda savesti ili iz slobode savesti sloboda veroispovesti.
Verovatno ona prva varijanta, jer u današnjem masonsko-protestantskom pogledu na ljudska prava, koja datiraju od 1789. godine, nije teško zaključiti da je veroispovest daleko pre toga postojala, pa je verovatno savest izašla iz veroispovesti. Ne postoji pravo na slobodu nego postoji samo sloboda. To je osnovni problem ovog zakona.
Zato vi niste mogli da shvatite gospodina Nikolića kada je na početku uvodnog izlaganja rekao da ovaj zakon, sa gledišta Ustava, treba da bude zakon o slobodi veroispovesti. Vi ste crkve, verske zajednice sveli na političke organizacije. Kako? Iz prava građanina da se politički organizuje, da politički misli, da bude politički aktivan, izlazi nešto što asocijacija pojedinaca kao politička stranka, pa vi crkvu doživljavate kao asocijaciju verujućih građana, i to stavljate u istu ravan, isti koš. Tu je osnovna greška. Zato postoje problemi u definisanju svih članova koji slede.
Ne treba definisati slobodu veroispovesti. Ceo zakon, ako ste imali koncept da ga radite, on treba da sadrži samo ono što je navedeno u članu 3, da razradi koja su to ograničenja koja su neophodna za jedno civilizovano demokratsko društvo u oblasti slobode veroispovesti, kada se veroispovest zloupotrebljava na štetu društva. To je trebalo da se razradi u nekoliko članova.
Verovatno Registar, gde treba da se upišu, ali ko da se upiše. Ne možete da upišete crkve koje su starije nego država, da se upiše samo nešto što možda ima neko društveno opravdanje i mnogo više sa gledišta presuda iz stavova Evropskog suda za ljudska prava, nego sa gledišta neke ozbiljnosti. Svi smo svesni situacije da pod plaštom slobode veroispovesti, ako ne prođe po ovom zakonu, proći će kao nevladina organizacija.
Imate Kirbi, to su isto neki sektaši tamo, prodaju usisivače, oni imaju ritual. Kada dođu u jutru i pre nego što krenu da prodaju, oni se nešto tamo mole i meditiraju, jogi letači, pa onda idu da prodaju usisivače. Mogu da budu i preduzeće, mogu da budu nevladine organizacije.
Ovo vama deluje smešno, ali vi ovim zakonom vređate crkvu, ovakvim konceptom zakona vređate crkvu, ozbiljnu crkvu. Lično pravim tu razliku. Postoji ona crna internacionala, a pogotovo za Srbe crna, sa rimskim papama, sa Vatikanom, to je pitanje, ne želim da ulazim ni u čija verska osećanja, pojedinca. Svakome priznajem njegovo versko osećanje i ne pričamo o tome. Kada budem pričao o crkvama, onda ću da pravim neku distinkciju između tih crkava, koja je neophodna da se ovde čuje.
Gospodine ministre, prosto sam zbunjen da je u vreme kada se donosi ovaj zakon Ministarstvo prosvete donelo akt pod brojem, molim vas zapišite, 601-01-1/2006-01/37, sa datumom 12. april 2006. godine. Znači, 14. i 15. ovog meseca održavala su se okružna takmičenja iz oblasti matematike, biologije, hemije, geografije. Neko je iz Ministarstva poslao taj dopis, gde su neka deca se kvalifikovala za republičko takmičenje samo zbog veroispovesti, jer su se izjasnili da su rimokatolici, slave Uskrs, ne treba da polažu, oni direktno idu na republičko takmičenje.
Zašto onda pišete ovako nešto u članu 2. Zar to nije stav 2: niko ne može biti uznemiravan, diskriminisan ili privilegovan. Molim vas, neko ide na takmičenje iz matematike zato što pripada jednoj konfesiji. To vaša Vlada radi. Ako meni ne verujete, dao sam vam broj, imate u stenogramu, broj dopisa, poslat okružnim mestima gde se sprovodi takmičenje. Mislio sam da se okružnim takmičenjem stiče kvalifikacija za republičko na bazi znanja iz geografije, a sada je ispalo na bazi religioznog opredeljenja, možda čovek i nije toh opredeljenja. U Novom Sadu je bilo 150 njih, 120 se takmičilo i 30 nije, rekli da su to i završili posao.
Tako vi primenjujete postojeće propise. Tražite nešto novo, evropsko, pravite neki pristup EU, pravite pristup ljudskim pravima. Evo vam, zbog ove male publike koja možda i ne zna to sve, do 1914. godine najveći protivnik ljudskih prava i demokratija je bila Rimokatolička crkva. Društvena doktrina Rimokatoličke crkve je bila takva da ne postoje ta pojedinačna prava. Šta je Vojtila radio? Rasturio nam državu pričom o ljudskim pravima i demokratijom.
Eto koja crvka menja svoje stavove - Rimokatolička. SPC nikada nije htela da se meša u ono što je svetovno. Zato vas na vreme, pošto ćemo mi da se ispričamo oko ovih amandmana, pogotovo amandmana SRS, povodom ovog amandmana što su podneli Meho i Ljiljana, samo pokušavam da vam ukažem da ste došli u nerešivu situaciju. Principijelno nemate šta da odbijete, ali principijelno i ovo vaše je prazno. Zašto?
Zato što prvi stav člana broj 1. sadrži mentalni feler koji opredeljuje ceo predmet zakona, pa mi negde dolazimo u situaciju da upisujemo nešto šta je unutrašnja organizacija neke crkve, poredak itd. Nemamo mi na to pravo.
Mi po Ustavu Republike Srbije, po Međunarodnom paktu o ljudskim pravima i slobodama, možemo samo da uredimo neka pitanja koja su neophodna da se efektivno ostvari sloboda veroispovesti.
Znači, nalazimo se na terenu šta treba članom 3. da razradimo kako bi očuvali pravo, odnosno slobodu svakog pojedinca. A ovde se prekoračilo i to je isprovociralo poslanike, gotovo da nema člana koji nema amandman, isprovocirane su tradicionalne crkve i verske zajednice, jednostavno ne mogu da se snađu, ispada da neko treba da podnosi zahtev. Hvala.