Član 104. vređa dostojanstvo ovog doma od strane gospodina Krasića.
Ne mogu da verujem, mi smo pre dva sata imali polemiku na temu da li treba da se vređamo kada razgovaramo o Predlogu zakona i amandmanima koji su ovde podneti i tada sam rekao da mi razgovaramo o ovim amandmanima, pokušavajući da branimo tekst zakona čuvši argumente i obrazloženja za amandmane koji su podneti, a za koje mi mislimo da su oni dobri. To je sve što je predmet rasprave ovde.
Ministar, naravno, ima pravo da diskutuje o zakonu neograničeno vreme kada god hoće i u koje doba hoće. To ne znači da možete, gospodine Krasiću, da ponavljate optužbu za koju smo se, mislim pre dva sata, dogovorili sa gospodinom Radovanovićem da je moja greška u percepciji, da je DSS - sekta.
(Zoran Krasić, sa mesta: Jeste.)
Molim vas, ako ste vi to sada ponovili i tvrdite da je to stav SRS ...
(Zoran Krasić, sa mesta: Moj stav.)
.... naravno tražiću da se utvrdi na taj način što ću zatražiti da se izvadi stenogram onoga što ste vi maločas govorili i naravno da u tom smislu ne reklamiram povredu Poslovnika prema predsedavajućem, nego prema vama. Vi ste onaj koji ste prekršili Poslovnik, kako možete svoje kolege nazvati sektašima, to nije u redu. Niko od nas nikada u diskusiji, ni ministri ni poslanici DSS nikada nikoga od vas takvim imenom nisu nazvali. To zaista nije u redu.
Zamolio bih, ako može predsedavajući da da pauzu od 10 minuta, da se izvadi stenogram i da pogledamo tačno šta ste rekli, a zatim bih se, naravno, javio, kada se iscrpe ovi poslovnički razlozi, povodom amandmana gospodina Krasića, kao što je po redosledu prijavljenih.

Da bi smo se vratili raspravi o amandmanima i da bi ova rasprava bila dostojna ovog doma, dajem pauzu od 10 minuta, po članu 111. Poslovnika o radu Skupštine, i molim vas da u to vreme obavimo sve konsultacije. Hvala.
(Posle pauze – 1900.)

Možemo da nastavimo rad.
Reč ima narodni poslanik Ljiljana Nestorović, replika na izlaganje ministra Radulovića, pa narodni poslanik Radovanović, takođe replika na izlaganje ministra.

Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, upravo ste imali jedno poduže izlaganje koje se ni u čemu ne razlikuje od prethodna dva poduža izlaganja koja ste ovde imali, a nisu se odnosila na suštinu amandmana nego na jednu načelnu priču.
Opet moram da ponovim svoje duboko uverenje, pošto ste me ponovo svojim izlaganjem u to uverili, da vi ovde ne predstavljate ministarstvo, samim tim i državu, samim tim i sve građane, na način na koji verujem da bi trebalo da radite posao.
Moram da kažem da se potpuno slažem sa gospodinom Krasićem i ljudima iz SRS u jednoj stvari, mada mi očigledno ovde nastupamo sa totalno drugačijih pozicija po mnogo čemu, ali u jednoj stvari se slažem: ovaj zakon je potpuno promašio materiju, ovaj zakon se bavi stvarima kojima ne treba da se bavi. On treba da obezbedi prava svakog građanina da veruje u ono u šta on želi i da ni na koji način ne bude ugrožen od strane države, od strane nekog pojedinca koji bi mu to onemogućio. Znači, da verujući nikoga drugog ne ugrozi u njegovom pravu da veruje u nešto drugo. To je jedino čime je trebalo ovaj zakon da se bavi.
Mi smo ovim predlogom zakona dovedeni u jednu potpuno neugodnu poziciju, s obzirom da je ovo i laička skupština i da mnogi od nas ne znaju ni crkvene kanone, ne znaju mnoge stvari koje ste vi nametnuli da je neophodno poznavati ovim zakonom.
Dakle, mi se ovde bavimo nečim za šta nismo pozvani, bavimo se unutrašnjim uređenjima crkava, ajde SPC, ali zamislite nekih drugih crkava. Stvarno nemam nikakvo interesovanje ni obavezu da poznajem stvari za šta me ovaj zakon prosto tera i ne mogu na kvalitetan način da pričam. Vi se bavite materijom koja uopšte ne treba da bude predmet ovog zakona.
Što se tiče ugroženih prava o kojima ste govorili, onih koji danas predstavljaju crkvu, ponovo moram da vam kažem da se, kao socijaldemokrata, pre svega, zalažem za ravnopravnost i jednake mogućnosti svih građana, nezavisno od toga šta im je profesija, nezavisno od toga u šta veruju. Prosto, jedno opšte načelo jednakih mogućnosti za sve.
Ne mogu da se otmem utisku da ste na način na koji ste ovde definisali neke stvari, vi svesno ili nesvesno pokušali ili pokušavate, i uspećete, najverovatnije, snagom većine koju imate, da stvorite jednu privilegovanu kastu. Zaista mislim da je to privilegovana kasta, jer mnoge stvari koje ne važe za ostale građane, mnoge pogodnosti koje neće biti moguće za konzumaciju ostalim građanima, vi dajete ljudima samo zato što su sveštenici.
Na primer, dajete mogućnost osnivanja univerziteta, škola, predškolskih ustanova i dajete mogućnost da svako ko je polaznik tih crkvenih obrazovnih institucija, recimo, dobije pomoć u vidu stipendija. Nama je svaki šesti student tek na budžetu. Ni to ne može da bude tako neselektivno. Ako ste već ušli u to, moraju da postoje određeni uslovi pod kojima neko može da dobije neku materijalnu dobit iz budžeta.
Takođe sam, kao vernik, duboko uverena da oni koji predstavljaju crkvu, pre svega moju crkvu, moraju da dele sudbinu građana u određenom istorijskom trenutku. Takođe verujem da danas lekari do krajnjih granica potcenjeni, da je posao učitelja, u smislu materijalne nadoknade, takođe potcenjen.
Ali, ako je nama u ovom trenutku kao društvu teško, ako mi ne možemo više da izdvojimo iz budžeta, onda ne vidim razloga da neko drugi, samo zato što se bavi poslom, a biti sveštenik je takođe jedna vrsta posla, pogotovo ako nameravate da im date plate i razne druge budžetske olakšice, mi svi moramo kao građani biti u ravnopravnom položaju u ovom društvu.
U tom smislu, mislim da ste vi određenim zakonskim rešenjima ovde doveli određenu grupu ljudi u privilegovan položaj. Znam da mnogi sveštenici ne pokazuju onu vrstu solidarnosti koju bi trebalo da pokazuju prema svojim kolegama.
Ima jako siromašnih sveštenika, ali takođe ima sveštenika koji se voze u džipovima, koji žive u veoma udobnim stanovima, koji čak, kao jedan slučaj u Šapcu, grade petospratnice.
Da li će oni sutra biti oslobođeni PDV-a na prihod koji budu imali od toga? To su problematične stvari. Zato govorim da to treba da bude uređeno drugim zakonima, budžetskim zakonom i ostalim zakonima koji regulišu gde će pare iz budžeta da idu, a ne ovim zakonom.

Narodni poslanik Milovan Radovanović, replika.

Gospodine ministre, uz svo uvažavanje i poštovanje vaše funkcije i vas lično, kao čoveka koji zna ovu oblast i ovu materiju, to smo videli juče i danas u ovoj skupštini, u ovoj sali, međutim, koncept se razlikuje između onoga za šta se vi zalažete ovde u nastupu za govornicom i onoga što piše u Predlogu zakona o crkvama i verskim zajednicama, s jedne strane, u odnosu na koncept poslanika SRS i njihovom viđenju o tome šta treba da stoji u ovom predlogu zakona.
Vi vidite da u SRS postoji strah od delovanja totalitarnih, destruktivnih, asocijalnih verskih sekti, guru pokreta, psihoorganizacija, komercijalnih kultova. Sve su to, da ih nazovem jednom rečju, organizacije koje mogu da izazovu pogubne posledice za ličnost čoveka, za porodicu, društvo i državu uopšte. To nije naša paranoja, kao što rekoste za govornicom, da mi možda haluciniramo iz straha da se to ne desi. Nije to naša preventiva u odnosu na neke pojave koje su daleko od nas.
Već sam naveo danas, a znam da ih vi imate u Ministarstvu vera, šta sve tradicionalne crkve i verske zajednice, ovih sedam koje smo nabrojali mi iz SRS, kažu o ovim problematičnim verskim sektama u Srbiji, šta kažu medicinske službe?
VMA ima bezbroj podataka, ima ih u socijalnoj službi, u policijskoj službi, o ubistvima, samoubistvima, finansijskim prevarama, gde je specijalnost sajentologije koja je prisutna na našim terenima. Ona je potpuno ovladala javnim finansijama Albanije.
Njima je cilj montirani i finansijski sistem svake države, gde obično prodru, gde nađu ljude da ih uvedu u tu strukturu javnog života. Udruženje građana ima dokumentaciju o vođenim socijalnim kartonima i u proseku primi oko 102 žrtve godišnje, 150 razgovora, to je 500 porodica. Među njima ima velikog broja neizlečivih slučajeva, potpuno psiho-emocinalno u ništenih ličnosti.
Da li je naš strah paranoičan govori podatak da je u Milanu 1997. godine dvadeset devet sajentologa osuđeno zbog stvaranja kriminalnog društva i da ne nabrajam sve, da je sajentologija u Grčkoj zabranjena 1997. godine, da se u Velikoj Britaniji ne priznaju sajentologiji niti religijski niti humanitarni status.
Da li je paranoja kod nas, neko je pomenuo jedan slučaj, posle dva slučaja ubistva vojnika u Šapcu i u Vranju, da ne pominjem detalje, imam ih zapisane, od strane vojnika koji su pripadali verskim sektama, i to satanističkoj verskoj sekti? Da li je paranoja, da li mi haluciniramo, Milicu ubili satanisti, novine, 30. mart 2006. godine?
To je naš strah, gospodine Kojčiću, to nije paranoja. To je naš strah. Sutradan, ako nadležni državni organ putem registracije registruje neku versku organizaciju na taj način da im omogući versko delovanje koje je sasvim u redu, šta se iza toga krije? Šta oni rade u stvari?
Samo da kažem u vezi dela nastupa gospodina ministra vezano za zakon o verskim zajednicama u vreme kada smo mi iz SRS bili u Republičkoj vladi. To je bilo vreme od 24. marta 1998. godine do 24. oktobra 2000. godine. Mi smo 1998. godine uradili nacrt zakona o verskim zajednicama, evo ga ovde u mojoj ruci, pogledajte. Ovaj nacrt zakona datira iz juna 1998. godine. Prve godine kada smo došli na vlast.
Pa 1999. godine, znate ono bombardovanje, obnova zemlje posle toga, imali smo namere, međutim, nisu imali dovoljno namere naši tadašnji koalicioni partneri da usvojimo ovaj zakon. Oni su sada vaši koalicioni partneri, nisu imali razumevanja za ovo.
I još nešto, vama je trebalo dve i po godine, ne kažem da je materija tako bezazlena, osetljiva je, škakljiva materija, ali vam je trebalo dve i po godine da date predlog zakona o crkvama i verskim zajednicama u ovoj skupštini na razmatranje i usvajanje, a mi smo od prve godine vlasti u Republičkoj vladi već imali nacrt, ali, nažalost, nismo ga pustili u proceduru i usvojili eventualno u Narodnoj skupštini.

Po Poslovniku, narodni poslanik Dragoljub Kojčić.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedavajući, gospodine ministre, prosto ne znam da li da brinem ili da se radujem što i jedna ovako uzvišena tema izaziva ovolike diskusije, ovolike polarizacije. Na kraju krajeva, mislim da možda čak može to da se gleda iz jedne optimističke perspektive. Možda je to dobro, možda je to zaista zbog toga što je većina zabrinuta za ovaj aspekt našeg društvenog života, ali upravo zbog toga pokušaću da dam jedan doprinos za kanalisanje same diskusije.
Ako mi dopuštate, ne gledam ni iz kakvih posebnih stranačkih uglova, nego gledam ovako univerzalno, a to je da se još jednom podsetimo samog bića crkve. Crkva je, između ostalog, ona organizacija iz koje su proistekle prve misli ili proto-ideje o tome šta su ljudska prava i šta su ljudske slobode. Crkva je prva institucionalizovala slobodu kao univerzalno pravilo u čovečanstvu.
Da vas ne podsećam sada na velika imena koja su govorila da je nekada bio slobodan samo jedan satrap ili despot, ili vladalac, a drugi su bili neslobodni. Tek u krilu crkve se pojavljuje ideja da su svi slobodni, da su svi jednaki. Treba li da vas podsetim da će iz te velike ideje da nastanu ideje o prirodnim pravima čoveka i građanina, kao što je kod Rusoa, da su svi ljudi rođeni slobodni i jednaki?
Treba li da podsetim, isto tako, da je crkva u jednom trenutku bila i prosvetna ustanova, da je iz crkve proistekla i pismenost, to su bile forenzičke dužnosti i misije crkve u istoriji ovog naroda. Crkva je bila i socijalna ustanova. Prve bolnice su bile građene oko manastira itd.
Međutim, naravno, dobro je da se društvo sekularizovalo. Mi živimo u sekularnom društvu, ovo je sekularna država i to odvajkada, 200 godina, pa čak i sekularizaciju države je inspirisala crkva želeći da se odvoji od države. Crkva je u samim svojim fundamentima bežala od toga da vrši svetovnu vlast. Bilo je i ono: caru carevo, bogu božije, dignuto čak i na nivo maksime.
Ono što jeste funkcija crkve danas, to jeste duhovnost, potraga za smislom. Gospodo, kao što se ne bave svi ljudi umetnošću, nisu svi u Srbiji zainteresovani za postojanje opere, pa se vodi diskusija oko toga da se napravi ipak opera, da se izdvoje sredstva iz budžeta, da Srbija ima jednu operu, da li na Ušću da li na Trgu republike.
Radi se o tome da se crkva nalazi u fokusu jedne ozbiljne društvene potrebe, a to jeste duhovnost, potraga za smislom. Upravo da se ne bi dogodilo da 50 posto stanovništva, kao što je u nekim zemljama, ima potrebe da koristi psiho-farmakološka sredstva da bi uopšte ujutru uspela da stane na noge i uđe u neki radni režim.
Ovde se u Predlogu ovog zakona ni na koji način, gospodine Radovanoviću, ne ostavlja prostor za ovo o čemu ste vi govorili što se sekti tiče. Ovde se radi o tome da se uredi u javnom prostoru uloga i pozicija crkve, a ne u državnom, država nema veze sa tim. Dakle, u javnom prostoru, tamo gde zaista postoji crkva, prisustvo crkve i potreba za crkvom kao takvom.
Ali, postoji jedan problem, gde vas molim da pokušamo da osetimo inerciju jednog vremena, koje sam mislio da je iza nas. To je da dva posto ljudi prosto se ne zanimaju za crkvu, koji ne veruju u Boga, pokušavaju da nametnu svoje viđenje i svoj pogled na svet za 98 posto ljudi koji veruju u Boga.

Molim vas, gospodine Kojčiću, a i ostali narodni poslanici kada reklamiraju Poslovnik na samom početku da navedu tačno na koje odredbe Poslovnika misle.
Da li se još neko javlja po amandmanu? Narodni poslanik Miloš Aligrudić, pa Milica Vojić-Marković.

Dakle, amandman na član 9. Zorana Krasića, koji predlaže da se stav 1. menja i glasi: "Crkve i verske zajednice iz člana 4. ovog zakona imaju svojstvo pravnog lica".
Naravno je da ovaj amandman potpuno konzistentan amandmanu na članu 4. koji je podnet od strane SRS, kada je reč o definisanju člana 4. i navođenju subjekata verskih sloboda. Naravno, kada sam se javio za reč da govorim nešto o samom amandmanu na član 4, pa pošto je u tesnoj vezi sa tim, s obzirom da se poziva na taj član, zato sam se javio i ovom prilikom.
Dakle, šta je smisao člana 9. kako je predložen, pošto je to suština i pokušavam da predlog odbranim. U članu 9. stav 1. stoji: ''Crkve i verske zajednice koje su registrovane u skladu sa ovim zakonom imaju svojstvo pravnog lica.''
U amandmanu se poziva na član 4. ovog zakona, gde postoji enumeracija tradicionalnih crkava i verskih zajednica, kako je predložila SRS, te pretpostavljam da se ovaj amandman ne odnosi na Predlog zakona kako bi prošao kako je predložen, nego pod pretpostavkom da je prošao amandman SRS na član 4. To je sigurno logika.
Onda kaže da crkve i verske zajednice iz tog člana imaju svojstvo pravnog lica. Ono što bi ovde porušilo koncept koji je dat, to je što izostaje registracija kao osnov priznavanja subjekta u smislu pravnog lica, a tumačenje koje se daje kada se čita predlog kako je dat. Nije ovo suvo tumačenje, formalno pravničko tumačenje u momentu priznavanja svojstva, da li je on ipso fakto samim činom postojanja registracijom, podrazumeva se da registracija mora biti, nego da potencira drugu vrstu poruke o kojoj je ministar govorio u toku načelne rasprave, a to je da ne mogu svi koji za sebe drže da su verske zajednice da budu i registrovani.
To je upravo suprotna poruka onome što se čulo danas u više navrata. Zašto? Zato što, ponavljam i ponavljaću do besvesti ako treba noćas, u članu 3. i 2. ovog zakona definisani su objekti zaštite u smislu ljudskih prava koje ovaj zakon prepoznaje i posebno ih štiti, prepoznajući ih iz dokumenata, prvo iz Ustava naše države, Male povelje koja prati Ustavnu povelju državne zajednice Srbija i Crna Gora, kao iz međunarodnih dokumenata koje je ova zemlja ratifikovala i koji su deo njenog unutrašnjeg prava, pa i drugih međunarodnih ugovora koji nas na neki način ovde obavezuju, a tiču se zaštite ljudskih prava i slobode.
Prema tome, član 22. ovog zakona daje odgovor na sva ova pitanja, on govori o registraciji i kada govori o registraciji on daje pravo, jer to uvek tako mora biti, državnom organu, ministarstvu koje će da vodi registar, da procenjuje da li će dozvoliti upis u registar onoga ko to traži.
Može svako da traži upis u registar, svako kome padne na pamet, ali neće svako dobiti pravo na upis u registar.
Ne može dobiti pravo na upis u registar neko ko tvrdi da je satanista i da ima običaj povremeno nekoga da ubije, i da mu to tako stoji u programu, pa eto kao mi ćemo ovde u zakonu legalizovati sataniste zato što oni povremeno, eto ljudi ne bi radili, nego im je to u programu. Znači to je prosto neverovatno kako se ovde zamenjuju teze.
Dakle, ponavljam u zakonu lepo piše, u članu 3. stav 2: ''Verska sloboda se ne sme koristiti tako da ugrožava pravo na život, pravo na zdravlje, prava dece, pravo na lični i porodični integritet i pravo na imovinu, niti tako da se izaziva i podstiče verska, nacionalna i rasna netrpeljivost.'' To je zakon, to piše u stavu 2. člana 3.
Organ koji donosi odluku o registraciji se mora pridržavati ovih pravila. Vi vidite da i sva druga pravna pravila koja mi u državi pišemo nikad nisu tako detaljna i precizna da ne dopuštaju izvesnu arbitrarnost organa.
Kada imamo privatni problem u pogledu shvatanja toga da li nam neko pravo pripada ili ne pripada, konačnu reč o tome daje sud tumačeći zakon. Pa nigde do u sitna crevca i detalje ne stoji kako sve sudija mora da uradi da bi doneo odluku, on ima pravo da tumači zakon jer mu je to pravo zakonom dato i Ustavom ove države.
Prema tome, ovaj zakon očigledno daje određena ovlašćenja ministarstvu u pogledu registracije, a kada se ovde ističe u članu 9, pa mislim da je to nerazumevanje predloga. Dakle, više govorim objašnjavajući predlog nego kritikujući sam amandman. Amandman je konzistentan onome što je podneto kao amandman na član 4. što se tiče SRS, nije to sporno. Znači, ne govorim o tome, govorim o onome što je napadnuto amandmanom, a to je član 9. stav 1.
Dakle, šta je smisao te odredbe? Da upravo napravi razliku, da odvoji ono što je sposobno za registraciju u ovoj državi i što, kao sposobno za registraciju, može biti objekt uvažavanja prema ovom zakonu, i ono što te uslove ne može ispuniti. Može neko da mi kaže formalno-pravno da je to možda i nečisto, možda i suvišno, možda ne treba ni da stoji, možda je podrazumevajuće, ali to je njegov smisao i to je njegov značaj.
Prema tome, u tom kontekstu, a da bih bio konzistentan sam sebi u odnosu na ono što sam govorio kada je bilo reči o članu 4. ovog zakona, kada je reč o nabrajanju verskih zajednica, onda u tom smislu smatram da i ovaj amandman samim tim ne bi trebalo prihvatiti, kao što smo imali stav da ne treba prihvatiti ni amandman na član 4. ovog zakona. Hvala vam.