Reč ima narodni poslanik Milorad Mirčić, a neka se pripremi Vojkan Tomić.

Nacionalna strategija počiva, prema predlagaču, na nekoliko hipoteza od kojih ona prva i najvažnija, o potrebi donošenja novog ustava Republike Srbije, predstavlja samo lepu želju predlagača, koji nema dovoljan broj poslanika ni za skupštinski kvorum, a kamoli za donošenje novog ustava.

Ključna načela na kojima se zasniva nacionalna strategija jesu da sudska vlast treba da bude nezavisna, transparentna, odgovorna i efikasna. Pri svemu tome, predlagač nacionalne strategije, u ovom slučaju Ministarstvo pravde Republike Srbije, priznaje da je pravosudni sistem loš, da je poverenje građana u isti nikakvo i da ga u celosti treba reformisati.

Predlagač bi samim priznanjem trebalo uz nacionalnu strategiju da dostavi pismenu ostavku ministra pravde. Pri svemu tome, Ministarstvo je dopustilo sebi da pred Narodnu skupštinu iznese jedan ovakav, da ne kažemo dokument, već pamflet bez jasne uloge delovanja pravosudnog sistema u njoj.

Predlagač ne samo da predlaže jednu nacionalnu strategiju koja je loša, skupa i iznad svega neefikasna, već ne razlikuje ni osnovne pojmove. Tako se sve vreme tvrdi da je cilj sprovođenja nacionalne stretegije ostvarivanje načela pravde, umesto ostvarivanje načela zaštite prava. Pravdi kao filozofskom pojmu nema mesta u nacionalnoj strategiji niti u zakonima, već se isključivo može govoriti o zaštiti prava.

Nadalje, predlagač tvrdi da su sadašnja rešenja u pravosuđu loša, nudeći nam umesto toga još gora. Predlagač ne razlikuje nezavisnost suda od samostalnosti tužilaštva, niti se u nacionalnoj strategiji bavi ozbiljnije advokaturom kao delom korpusa pravosudnog sistema. Dakle, ne radi se o potrebi za donošenjem novih zakona, već je sadašnja vlast apsolutno nesposobna da u potpunosti primenjuje zakone i ustavna načela, kada je pravosuđe u pitanju.

Danas je načelo podele vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku svedeno na manipulacije izvršne vlasti u oba ostala segmenta vlasti, te se tako Ministarstvo pravde može pohvaliti isključivo brojem uhapšenih sudija, lošim materijalnim položajem zaposlenih u pravosuđu i neažurnošću sudske vlasti.

Narodna skupština Republike Srbije, kao najviše predstavničko telo građana Srbije, danas bira i razrešava nosioce pravosudnih funkcija i to na predlog Visokog saveta pravosuđa, nakon što ti predlozi budu razmotreni u nadležnom skupštinskom odboru.

Ovakvo rešenje, koje podrazumeva da o nosiocima pravosudnih funkcija odlučuje najviše i najlegitimnije telo Skupština Srbije, u praksi se pokazalo kao manje loše od onoga koje predlaže nacionalna strategija.

Individualnu nezavisnost sudija do danas je garantovala Narodna skupština Srbije, da bi se nacionalnom strategijom uspostavilo nekontrolisano i samo sebi dovoljno telo nazvano visoki savet sudstva.

Ovakvo telo preuzima sve ingerencije Visokog saveta pravosuđa, Velikog personalnog veća, ministra pravde i predsednika Vrhnog suda Srbije.

Uspostavljanje visokog saveta sudstva dovelo bi sve nosioce pravosudnih funkcija u položaj potpune zavisnosti od blagonaklonosti istog, dok bi izbor nosilaca pravosudnih funkcija bio spisak lepih želja članova visokog saveta.

Prosto je zaprepašćujuće da se predlaže izbor sudija od strane ovakvog tela, kao da će ono moći da ima uvid u rad i u stručno usavršavanje kandidata za izbor u zvanje sudija.

Pored toga što visoki savet sudstva broji samo dva člana koje predlaže Skupština, ovakvo telo nije reprezentativno, nije ni efikasno, već je uz sve to vrlo skupo.

Naime, nacionalna strategija predviđa i postojanje administrativne kancelarije ovog tela i maltene uvodi paradržavni politički subjekt, koji je nezavisan od bilo koga i koji ne odgovara nikome.

Predlagač nacionalne strategije sve vreme tvrdi da je njegova ideja i potreba građana Srbije formiranje nezavisnog pravosuđa, a pri tom se predlaže potpuno idiotska ideja da se za prvi izbor za sudijsku funkciju kandidati biraju na određeno vreme od tri godine, da bi nakon toga visoki savet sudstva doneo odluku o stalnom imenovanju na sudijsku funkciju, koju čak ni ne potvrđuje Narodna skupština Republike Srbije, već samo deklarativno potvrđuje predsednik Narodne skupštine. Takvo rešenje dovodi novoizabrane sudije u položaj apsolutne zavisnosti od visokog saveta sudstva i dobre volje njenih članova.

Apsolutno je nezamislivo, u bilo kojoj parlamentarnoj demokratiji, da se sudije biraju na određeno vreme, kao da se radi o pripravnicima.

Takođe je apsolutno nezamislivo da se Narodna skupština Republike Srbije ne pita ni oko izbora sudija, ni oko finansiranja pravosudnog sistema.

Umesto što predlaže ovakvu nacionalnu strategiju za reformu pravosuđa, Ministarstvo pravde bi trebalo ili je trebalo da Narodnoj skupštini podnese izveštaj zašto je materijalni položaj ne samo sudija, već i svih zaposlenih u pravosuđu, katastrofalan.

Na koji način i iz kojih budžetskih sredstava se trajno može rešiti pitanje finansiranja sudova i tužilaštava, a da ista ne budu zavisna od dobre volje izvršne vlasti.

Ministarstvo pravde bi trebalo da iznese tačne podatke o visini procenta naplate sudskih taksi, ako postoji suficit u budžetu, a postoji, da predloži način stalnog finansiranja i konstantnog poboljšanja uslova zaposlenih u pravosuđu.

Ministarstvo pravde se ne bavi uslovima za rad sudija i tužilaca, ne govori o nepostojanju sudnica, skučenosti i nedovoljnoj opremljenosti sudskih zgrada, te tako imamo slučajeve da su sudnice u velikim sudovima u isto vreme i kabineti za rad sudija i da ne postoji adekvatna fizičko-tehnička zaštita kako sudova tako i samih sudija, da se sudijama preti u samim sudovima i van njih.

Ministarstvo pravde Republike Srbije umesto što podučava narodne poslanike o podeli vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku, treba da odgovori na pitanje kada i u kom roku i od kojih sredstava će tužilaštva biti izmeštena iz zgrada sudova.

Današnje stanje da se tužilaštva nalaze u sudskim zgradama direktno je u suprotnosti sa načelom nezavisnosti suda i samostalnosti tužilaštva. Nema odgovora na pitanje kada će tužilaštvo u Republici Srbiji početi da radi svoj posao, da za isti odgovaraju.

Tužilaštva u Srbiji ne rade svoj posao. Prema Zakoniku o krivičnom postupku oni nisu stranka u postupku pred sudovima, niti neko ko bi trebalo da vodi i upravlja pretkrivičnim postupkom, koji sprovode organi unutrašnjih poslova.

Nema pomena o sudijskom i tužilačkom budžetu, niti odgovornosti tužilaca za beskrajno duge krivične postupke, koji se na kraju završavaju odustankom tužilaca od daljeg krivičnog gonjenja.

Ministarstvo pravde, umesto da predloži način za efikasniji rad sudova i sredstva kojim bi se obezbedila ekonomska nezavisnost sudova, predlaže da se usvoji jedna krajnje nedefinisana nacionalna strategija, koja cela počiva na jednoj jedinoj pretpostavci, kada će oni koji neminovno gube vlast istu osvojiti ponovo, kako bi bili u stanju da donesu novi ustav i uvedu transparentne sudove i transparentne sudije, nakon čega će nam svima biti bolje.

Nacionalna strategija, sem toga, predviđa usvajanje zakona o obuci sudija i javnih tužilaca, kao i ustanovljavanje nacionalnog instituta za obuku u pravosuđu.

Iz tog direktno proizilazi zaključak da, uvođenjem tzv. završnih ispita na nacionalnom institutu za obuku u pravosuđu, sudije koje su izabrane nisu obučene i da će im sertifikat za sudovanje davati opet potpuno odvojeno i ni od koga kontrolisano telo nazvano nacionalni institut.

To je još jedan način da se pored visokog saveta sudstva direktno utiče na nezavisnost sudija, a imajući u vidu i predlog da se sudije prvi put biraju na privremeni period od tri godine, nacionalna strategija predlaže da Narodna skupština Republike Srbije dopusti sebi takav luksuz da kompletan sistem sudstva izmesti van institucija sistema i poveri ga na milost i nemilost transparentnim poznavaocima pravosuđa. Osim što nudi krajnje loša rešenja, nacionalna strategija je nedorečena u oblasti tužilaštva, trgovinskih sudova, advokature i njihovog postojanja i delovanja.

Stoga je najbolji predlog koji se Ministarstvu pravde može uputiti sledeći: nacionalnu strategiju za reformu pravosuđa, gospodine ministre, povucite i za promenu počnite da se bavite svojim poslom. Obezbedite uslove za rad sudija, sudova, obezbedite efikasnu kontrolu tužilaštva i tužilaca i podnesite izveštaj ovoj skupštini, ne o transparentnosti pravosuđa, već o broju rešenih predmeta, broju procesuiranih i završenih krivičnih postupaka, o smanjenom broju pritužbi građana na rad sudova i tužilaštava.

Podnesite izveštaj o dobrom standardu sudija i tužilaca, pa onda sa punim pravom tražite od narodnih poslanika da vam veruju da će sve biti bolje ako usvojimo nacionalnu strategiju.

Nacionalna strategija reforme pravosuđa, u suštini, predstavlja neuspešan pokušaj nevladinih organizacija da kroz isti ostvare svoje ciljeve, dobijene samo njima znanim centrima i od samo njima znanih nalogodavaca. Ovo je, bog te pita, koji po redu zakon, koji dobijamo, a u skladu je sa svim onim što proklamuju nevladine organizacije. Hvala.

Hvala vama, gospodine Mirčiću. Reč ima ministar pravde, Zoran Stojković.

Želeo bih da se zahvalim prethodnom govorniku što me je podučio da ne treba nikoga da podučavam. Verujte, ne sumnjajte u moju pamet da znam da nema potrebe da podučavam. Možda biste mogli da čujete da akademije nisu van sudskog sistema, a ako ne verujete, evo odvešćemo vas u Francusku da vidite kako izgleda Francuska akademija.
Ovde nijednog trenutka nije rečeno da će akademije davati bilo kakva uverenja, samo je rečeno da se treba proći da bi se savladala valjana obuka, a u akademijama kao predavači radiće u najvećem broju sudije ili profesori pravnog fakulteta.
Reč je o podeli vlasti. Rekoše da baš nisam najbolje razumeo, ali, vidim, na kraju kažu da sam dužan da za treću granu vlasti dajem određene stvari Skupštini. Tu bar ne moramo da se sporimo da ako su sudovi treća grana nezavisne vlasti, Skupština može od njih da traži da dobije izveštaj, kao što i radi preko odbora. Čisto toliko o razumevanju ili nerazumevanju.
Želim da kažem jednu stvar koja se namerno ispušta iz vida. S jedne strane smo čuli kritiku zašto ustavna žalba kojom se garantuje zaštita prava sudija. Polazili smo od toga da ako svaki građanin u ovoj zemlji ima pravo na zaštitu, kao što po današnjem sistemu izgleda tako, sudije bi bila jedina lica koja nemaju zaštitu. Ako ih razreše, oni nemaju kome da se žale. Zato je uvedeno, svaki građanin ima pravo da vodi određeni postupak i da traži zaštitu svog prava, sem, govorim, sudija.

Molim vas, bez dobacivanja. Slobodno završite.

Zato je stavljen predlog da se uvede ustavna žalba. Normalno, to će morati Ustavom da se uvede, jer današnji Ustav to ne predviđa. Tada će moći Ustavni sud da odlučuje o pravu tog čoveka, ako smatra da je povređeno. Prema tome, nije tačno da bi se radilo o nekom telu koje nema nikakvu kontrolu nad svojim radom. To je ono što sam hteo da dam, čisto stručno.

Hvala, gospodine Stojkoviću. Izvolite, gospodine Markoviću, po Poslovniku.

Izvinjavam se, dame i gospodo narodni poslanici, morao sam da izađem, jer je jedna od mojih izjava pogrešno protumačena i pojedini građani Srbije su imali posledice, a neki i materijalne.
Jednom sam sa ove skupštinske govornice, u jednom od ranijih zasedanja, govoreći o progonu generala Mladića i drugih haških optuženika, rekao da je general Mladić ušao u harmoniku, ušao u gusle, ušao u narodnu pesmu, a ovi idioti pogrešno protumačili i razvalili harmoniku gospodina Branimira Đokića. Stupio sam u kontakt sa njim i rekao sam da harmoniku popravi na moj trošak.
Pozivam građane Srbije koji imaju gusle i kojima razvale gusle da traže Ratka Mladića u njima – nije on u guslama, on je u guslarskoj pesmi, ljudi koji budu imali materijalnu štetu zbog ovoga neka mi se jave, o mom trošku će biti popravljeno.
Dame i gospodo narodni poslanici, Ratko Mladić jeste u guslarskoj pesmi, jeste u legendi, doduše, u guslarsku pesmu ćete ući i vi koji ga proganjate, isto kako su ušli i Branković i bratija oko njega.

Hvala, gospodine Markoviću. To je bilo po Poslovniku za pogrešno tumačenje. Naravno, nije to ta harmonika, shvatio sam, izvolite, gospodine Tomiću, pa Petar Jojić, pa Rajko Baralić. Tim redosledom, izvolite.
Oprostite, pre nego što vam dam reč, samo da obavestim. U pravu ste, govornik koji je pre toga govorio i vi, gospodine ministre, da i sudske institucije dostavljaju izveštaj delom, predsedniku Skupštine, delom, Odboru za pravosuđe.
U njima nisu svi podaci koji su traženi, ali ovi osnovni, uračunavajući i efikasnost, nalaze se i stoje na raspolaganju svakom zainteresovanom poslaniku. Izvolite, gospodine Tomiću, i mnogo hvala što ste sačekali.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, ja ću se potruditi da se vratimo u okvire dnevnog reda i one tačke koja je danas na dnevnom redu. Po mom subjektivnom mišljenju i po mišljenju velikog broja mojih kolega pravnika, pred nama je danas jedan od ključnih strateških dokumenata koji se, hajde da kažem, od 5. oktobra našao pred nama i moram da kažem da je meni velika čast što ću vrlo rado glasati za ovaj dokument.
Jedan od prethodnih kolega je rekao da mi danas raspravljamo bespotrebno o zakonu, a ja bih da ga ispravim, ovo je nešto mnogo više i nešto mnogo važnije od samog zakona, jer implicira na sve one stvari koje ćemo i dalje raditi u oblasti reforme pravosuđa. Naravno, kada govorimo o strategiji, mi možemo da govorimo o strategiji kao jednom jedinstvenom dokumentu koji može da bude dobar, a i ne mora da bude dobar.
Međutim, ova strategija za sobom prati i ima, u sebi sadrži, jedan akcioni plan koji je jako obiman, jako precizan i jako dobar. Zato mislim da je ova strategija siguran uspeh u reformi pravosuđa. Da vas podsetim, u zadnjem monitoringu Saveta Evrope, do koga je nama stalo, a možda nekim drugim kolegama nije stalo, rečeno je da, iako su izvršene neke reforme u oblasti pravosuđa, nama još uvek predstoji jako veliki posao.
Podsetiću vas, takođe, da smo pod stalnim monitoringom Komisije Saveta Evrope, koja prati razvoj i reformu pravosuđa kod nas, da smo takođe dobili pozitivne ocene, da smo dobro ocenjeni kao jedna od zemalja u regionu koja je ostvarila jedan dobar napredak u ovoj oblasti.
Kada govorimo o donošenju strategije u reformi pravosuđa ne možemo a da se ne osvrnemo na period koji je iza nas i sve one probleme koje pravosuđe generalno ima. Naravno, mi uvek možemo čuti i na stručnim skupovima i za skupštinskom govornicom da je najveći problem neefikasnost, korupcija u pravosuđu, da se ne zakazuju ročišta, da imamo probleme sa jedne ili sa druge strane, da se neke krivične prijave sakrivaju, da se ne sakrivaju itd.
Mislim da je to samo jedna strana medalje i da se do sada, do ove strategije, nismo udubili u neke druge probleme koji prate sve ove probleme, a jedan od ključnih razloga jeste da nismo imali kvalitetan materijal u samom pravosuđu kao sistemu, da izvršimo kvalitetne reforme. I zato je neko ovde spomenuo da nije potrebno formirati nacionalni institut, koji proizilazi iz pravosudnog centra, koji sada vrši obuku svih onih koji su na neki način uključeni u rad pravosuđa.
Mislim da je vrlo bitno što ova strategija dotiče taj jedan deo koji je vezan za kontinuiranu obuku, jer, tvrdim da oni koji su postali sudije pre 20 ili 30 godina, nisu ništa ili su vrlo malo radili na svom obrazovanju u daljem procesu svog sazrevanja. Kažem, vrlo malo, možda su, čast izuzecima, neki radili.
Da se vratim na ono što je prožeto i što prožima čitavu ovu strategiju, a to su ključna načela koja prate ovu nacionalnu strategiju, to su: nezavisnost, transparentnost, odgovornost i efikasnost. Ova četiri načela, mi u stvari vidimo u njima u budućnosti rešavanje problema koji opterećuju naše pravosuđe.
Ono što je cilj ove strategije jeste, ono što možemo da kažemo i naš cilj kao društva, da dobijemo vladavinu prava, da dobijemo odgovornu sudsku vlast, ne samo sudsku vlast, da postignemo dovoljan stepen pravne sigurnosti, da dobijemo dovoljan stepen zaštite ljudskih i građanskih prava i da se vrati poverenje građana u pravosuđe, koje je izgubljeno, nažalost, u prethodnom periodu. Podsetiću vas da je u prethodnom periodu biti sudija u nekom malom mestu uvek bilo ili malo ispod ili u istom rangu sa učiteljem, sveštenikom, lekarom, tu se nalaze, a sada to više nije tako.
Mogli smo čuti od nekih prethodnih govornika koji su problemi i prepreke da se izvrši ova reforma pravosuđa. Jedan od problema jeste, današnji, važeći Ustav i on jeste prepreka u anticipiranju onih ustavnih promena koje će uslediti. Kada to spominjemo, pre svega spominjemo u onim ustavnim kategorijama koje treba uvesti, kao što je visoki savet sudstva koji će postati ustavna kategorija, a sada to nije.
Mogli smo da čujemo od nekih kolega da se mi sada već pozivamo, uvodimo neki viši kasacioni sud koji trenutno ne postoji. To je tačno, ali strategija za budućnost, ona se razvija i ostvariće se u sledećem periodu do 2012. godine. Ako mi kao društvo nismo sposobni da donesemo jedan moderan, prosperitetni ustav za budućnost gde će biti utkana i ova reforma i ova nacionalna strategija reforme pravosuđa, onda smo zaista jedno nesposobno društvo, koje nije sposobno da ide u korak sa evropskim narodima i sa tim društvom evropskih naroda koje mi sledimo.
Što se tiče ostalih kategorija koje će morati sam Ustav da predvidi i koje mogu biti diskutabilne, kao što je nezavisan sudski budžet, tu moramo biti vrlo oprezni i moramo biti obazrivi da nam je potreban jedan period tranzicije koji će na jedan način stabilizovati i pomiriti neke odnose koji su vezani i za Ministarstvo finansija i za Ministarstvo pravde i za Narodnu skupštinu i za Vrhovni sud, jer je sada tu i suviše, puno, nekih aktera i siguran sam, kao što je do sada bilo velikih problema oko formiranja sudskog budžeta, da je potrebno jedno vreme da se taj sistem stabilizuje.
Naravno, ovde treba pomenuti jedan deo koji je, mislim, u zapećku, a to je da treba obratiti pažnju na one specijalizovane sudove kao što su: trgovinski sudovi, upravni sudovi i prekršajni sudovi i na taj način rasteretiti ovaj, da tako kažem, tradicionalni deo sudova.
Naravno, za sprovođenje strategije nama su potrebni i određeni organi koji će sprovoditi tu strategiju. Ovom strategijom je predviđeno da to bude komisija za sprovođenje strategije. Ja ću samo reći da će ta komisija brojati deset članova, koje imenuje Vlada. Jedan od bitnih detalja jeste da, pored svih učesnika koji su vezani za pravosudni sistem Republike Srbije, imamo jednog predstavnika Ministarstva finansija. Zašto je to vrlo bitno?
Zato što se do sada na javnim raspravama, na javnim skupovima uvek pojavljivalo jedno pitanje, da nikada nije postojala nijedna analiza koliko košta donošenje određenog zakona, koliko košta donošenje ili izmena određenog člana zakona i do sada mi nemamo nijednu feasibility studiju, koja bi nam dala jasne podatke koliko šta košta. Znači, mi možemo da kažemo da donosimo nove reformske zakone, ali nemamo cenu koliko to košta, tako da će komisija voditi računa i o tome.
Jednog od članova komisije će predlagati Narodna skupština i to će biti član Odbora za pravosuđe, gde će, takođe, u odnosu sa ostalim organima koji su vrlo bitno za reformu pravosuđa, imati jedan direktan kontakt sa Narodnom skupštinom. Neko će reći, da, sada se uzima malo više vlasti Narodnoj skupštini, izuzima se ta vlast iz Narodne skupštine u odnosu na pravosuđe i daje se nekom fiktivnom organu koji tek treba da se formira. Taj organ već postoji, ali da bi se dobila ta ključna nezavisnost, mora da postoji ustavna kategorija, a ne da bude visoki pravosudni savet koji sada vrši tu funkciju.
Naravno, ovu komisiju će pratiti određene kancelarije, sekretarijati, koji će ispunjavati administrativne kapacitete. Moram da vam kažem da kao i u drugim oblastima i kod reforme pravosuđa, mi imamo problem nedovoljno jakih administrativnih kapaciteta. Kada pričamo sa partnerima iz Evrope, oni nam stalno skreću pažnju da mi nemamo dovoljno obrazovanih ljudi koji su sposobni da sprovode reforme, pa tako i iz oblasti pravosuđa. Zato vas ponovo podsećam na onaj vrlo bitan deo, a to je obuka.
Dakle, još jednom da se vratim, kratko, na onaj deo koji je vezan za akcioni plan, a to je, da su određene aktivnosti po ovoj strategiji vezane za akcioni plan, to su: kratkoročni, srednjoročni i dugoročni planovi.
Da ne zamaramo naše građane tim rokovima. Oni su vrlo precizno određeni i određeno je koji poslovi u kojim rokovima treba da se ostvare. Jedan od poslova je i usvajanje, koje će uslediti nakon ove rasprave.
Diskusija o nezavisnosti treće grane vlasti ne bi bila kompletna kada ne bismo govorili o ulozi visokog saveta sudstva, koji će preuzeti deo oblasti koju danas ima Narodna skupština, deo ima Ministarstvo pravde. Danas smo mogli da čujemo da će taj visoki savet sudstva, koji će brojati 11 članova, imati možda malo više ovlašćenja nego što to sad ima. Pa smo onda čuli komentare kako izabrati za prvi mandat sudiju na tri godine, a onda visoki savet sudstva preuzima na sebe stalni izbor i preuzima na sebe napredovanje u službi.
U prethodnom periodu smo imali da se pred Odborom za pravosuđe nađe predlog određenog kandidata koji, recimo, radi u sudu pet godina i nemate na osnovu čega da donesete odluku da li je to dobar kandidat za sudiju ili nije. Znači, morate da imate neke kriterijume koji su opipljivi, koji su lako dokazivi, koji su kriterijumi da će ta osoba raditi profesionalno, nezavisno, objektivno i da će imati pun moralni kapacitet da obavlja sudijsku funkciju. Zato je taj rok od tri godine.
U nekim krugovima su se javile diskusije da li da to bude dve, tri, četiri godine itd. Strategija predlaže da to bude tri godine. Međutim, šta je bitno u ovom periodu? Vrlo je bitno da se ne ukida institut polaganja pravosudnog ispita, ali se uvodi još nešto, a to je da morate imati maltene sertifikat nacionalnog instituta, koji će vam pred drugim kandidatima pružati veću šansu sa boljim rezultatom da budete izabrani u stalnu sudijsku funkciju.
O nezavisnom budžetu nešto sam već govorio i mislim da je to ona tačka koja će ostati za sam kraj sprovođenja strategije.
Čuli smo komentare da li je potrebno da određeni sudovi i tužilaštva imaju odnose sa javnošću. Mi smo do sada imali jako zatvorene sudove i jako zatvorena tužilaštva. Niko neće zabranjivati ni sekretaru suda, ni predsedniku suda da daju izjave, međutim, portparol suda ili šef kancelarije za odnose sa javnošću je, kako se zove u ovoj strategiji, lice kojem će se obraćati predstavnici medija da dobiju određenu informaciju. Kao i kod drugih, a po Zakonu o dostupnosti informacija, takođe će novinari moći da se obraćaju tim licima i da dobijaju adekvatan odgovor, naravno, u onoj meri koliko je to u njihovoj moći i ovlašćenjima. Na taj način će i građani imati i bolji uvid u rad sudova, ali ne govorimo ovde o detaljima predmeta.
Ono što strategija predviđa kao jedan od detalja koji je vrlo bitan, to je stvaranje jedne mreže koja će u okviru informacionih tehnologija omogućavati ubrzavanje procesa.
Moram vam reći da se to već dešava u jednom broju trgovinskih sudova, uz pomoć UNDP i jedne američke fondacije i jedne agencije, koja u jednom broju trgovinskih sudova sprovodi tu reformu i to već počinje da daje rezultate.
O pravosudnom centru sam već nešto rekao i mislim da je to jedan od elemenata koji je vrlo bitan, jer posle ove strategije, koliko već sutra, raspravljaćemo o zakonu o kontinuiranoj obuci i obrazovanju svih onih koji su uključeni u pravosudni sistem. Svako onaj ko misli da zato što je postao sudija ili sudija trgovinskog suda, da je Bogom dan i da sve zna, greši, jer sve ne zna niko. Ni sudije Vrhovnog suda neće biti oslobođene da se dalje edukuju i obučavaju za taj posao, koji već obavljaju.
Međutim, pored te mreže o kojoj smo već govorili, vrlo je bitan detalj, a to je bio i lajtmotiv mnogih koji su govorili danas protiv ove strategije, jeste da nije potrebno racionalizovati mrežu sudova.
I te kako je potrebno racionalizovati mrežu sudova, smanjiti troškove, povećati efikasnost i dovesti sve sudije na onu meru da se presuda ne razlikuje od mesta do mesta, da li je to veće ili manje mesto, već da pravda bude zadovoljena, u onolikoj meri koliko je to moguće, na isti način za sve građane Srbije. Tvrdim vam da kvalitet suđenja u nekim mestima u našoj zemlji nije zadovoljavajući. To je činjenica i to moramo priznati.
Na kraju, jedna od dilema koja se pojavila u stručnoj javnosti, a može da se čuje i danas u Skupštini, jeste pitanje tužilaštva i onoga što predviđa ZKP, o kome ćemo takođe raspravljati sutra, jeste pozicija tužilaštva, koja je do sada u jednom periodu bila više sudska, u drugom periodu je bila više vezana za izvršnu vlast. Sredina je sigurno ono što je najbolje za tužilaštvo, a to je da ih definišemo kao izvršne i pravosudne organe. Naravno, moje kolege pravnici znaju kako se definiše, kakva je hijerarhija, kako je postavljeno tužilaštvo itd.
Mi smo u jednoj raspravi imali primedbu da li i ko može davati smernice i uputstva tužiocu, javnim tužiocima i zamenicima javnih tužilaca, kada je u pitanju krivično gonjenje, a koje se odnosi na neka međunarodna akta. Mislim da su ta uputstva, kroz međunarodnu pomoć i kroz Ministarstvo pravde, neminovna, jer i sada, kao sredstva i instrument rada u tužilaštvu, ta uputstva postoje.
Na kraju, da pomenem još organ – državno veće tužilaca, koji će takođe brojati 11 članova, koji će takođe biti ustavna kategorija, koji će se baviti svim onim što sam već govorio o visokom sudskom savetu, da je taj organ nadležan za oblast tužilaštva.
I na kraju, želim da vas pozovem da pozdravimo veliki trud koji je uložen u izradu ove nacionalne strategije, u kojoj su uzeli učešće i veliki broj stručnjaka iz oblasti pravosuđa, profesora univerziteta, ne samo iz Beograda nego iz čitave Srbije, Ministarstva pravde, jednim malim delom i Narodne skupštine, kroz Odbor za pravosuđe, da izglasamo ovu nacionalnu strategiju reforme pravosuđa koja je, nesumnjivo, jedna od
glavnih i temeljnih za budućnost srpskog pravosuđa, u jednoj Srbiji koja će već sa ispunjenjem ove strategije, nadam se, biti u EU.