Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, pred Narodnom skupštinom je jedan izuzetno značajan dokumenat koji u sistemu podele vlasti, kakav je uspostavljen našim Ustavom, praktično predstavlja osnovu za reformu pravosuđa koja je neophodna i mi ćemo taj dokument podržati.
G17 plus smatra da je vreme i trenutak da se usvoji jedna ovakva strategija i da ona zaista treba da ima dovoljno osnova da se ovo što je predviđeno i sprovede u određenom vremenskom periodu koji je i oročen ovom strategijom. Narodna skupština je ipak u tom sistemu podele vlasti nešto posebno, jer Narodna skupštine jeste u stvari izraz Narodne volje i kao grana vlasti u stvari formira i bira preostale dve grane vlasti, koje se kasnije uspostavljaju kao nezavisne ili samostalne u određenoj meri omeđene Ustavom, zakonom i drugim propisima. A ustav i zakon isto tako donosi ova Narodna skupština.
I zbog toga upravo što se ovde pojavljuje izvorna narodna volja, posebna je odgovornost Narodne skupštine i za to kako se, na koji način, konstituišu i funkcionišu druge dve grane vlasti, znači Vlada i pravosuđe, odnosno sudstvo.
Baš zbog te posebne uloge velika je odgovornost kada pričamo o strategiji, koja se pred nama nalazi. Moram da naglasim da je ova skupština po toj strategiji već radila i dok nije bilo strategije, da su doneti brojni zakoni. Mi smo ovde zaista imali stručne i studiozne rasprave o brojnim zakonima. Mi ćemo na ovoj sednici zaokružiti krivično-pravni sistem kod nas, u velikoj meri smo to učinili sa građanskim pravom, stvarnim pravom, sa porodičnim pravom, sa radnim pravom. Mnogobrojne institucije su već uređene, a to je velika zasluga ove vlade i ovog ministarstva, i pre ove reforme pravosuđa.
Čitajući reformu pravosuđa ne mogu da se otmem utisku da brojni dokumenti, koje nam je Ministarstvo pravde davalo, po svojoj suštini, i stručnosti, i sadržini, i serioznosti kako je problem obrađen, prevazilaze strategiju u tekstu u kome je ona data. Strategija ima određene nedostatke, o kojima bih ja ovog momenta govorio, koji treba da budu otklonjeni u postupku njene primene ili od strane predlagača, ukoliko on to oceni za potrebno.
U samoj odluci, kako je ovde formulisana, imamo određene nedostatke, te sam član 1. odluke pominje da je strategija odštampana uz odluku. To naravno nije sastavni deo ove odluke i odluka Skupštine ne bi trebalo da sadrži taj glagol ''odštampati''. Taj tekst bi mogao da glasi: "Utvrđuje se nacionalna strategija koja je u prilogu ove odluke".
Šta je neophodno pod tačkom 2. ove odluke? Mi ovde imamo komisiju za sprovođenje strategije, mi se u članu 4. obavezujemo, Vladu smo obavezali da imenuje članove i obavezali smo komisiju da izveštava Skupštinu. Međutim, komisiju nismo formirali. Ako je obavezujemo da obaveštava Skupštinu, onda treba da je obrazujemo, da je formiramo. To bi mogla biti tačka 2.
Mislim da bi bilo mnogo celishodnije da članove komisije izabere ova skupština, upravo imajući u vidu odgovornost ove skupštine za to da formira organe pravosuđa i da im da okvir zakonski, sa jedne strane, s druge strane stručni okvir, znači kadrovski okvir, koji će izvršavati te zakone. Upravo zbog te posebne odgovornosti mislim da bi bilo veoma značajno da komisiju obrazuje i da njene članove imenuje, odnosno bira ova skupština.
Pod tačkom 3. odluke obavezuju se svi državni organi predviđeni nacionalnom strategijom reforme pravosuđa da neposredno sarađuju na sprovođenju akcionog plana.
Pošto smo mi Skupština koja, naravno, daje zadatke ministarstvima i Vladi, oni bi bili obavezni da izvršavaju te obaveze i u izvršenju da sarađuju. Te obaveze izvršavanja su izostale, to je neophodno i to proizilazi iz odnosa Skupštine i ministarstava, odnosno Vlade.
U pogledu same nacionalne strategije reforme pravosuđa moram da istaknem da sama dijagnoza problema nije postavljena u potpunosti i možda zbog toga nedostaju neki bitni segmenti oko mere i aktivnosti koje treba preduzimati. Mislim da, kada govorim o slabostima ili problemima sistema mislim da nije dovoljno naglašena odgovornost države za sporost pravde. Hoću da vam pomenem evropske regule koje ovde niko nije pomenuo, a mislim da su naši građani zaslužili da ih pomenemo.
U pojedinim evropskim zemljama i ta evropska regula, nisu to sve zemlje ni prihvatile, ukoliko država u roku od tri godine ne obezbedi zaštitu prava građana koju oni traže pred sudovima te države, država duguje naknadu štete. Ja bih, recimo, voleo takvu regulu u našem pravnom sistemu i mislim da bi ona odgovarala i pravima građana i boljoj zaštiti, potpunoj zaštiti, jer država u stvari jeste javni servis. Ona nije iznad građana, ona predstavlja izraz volje građana da formiraju neku organizaciju vlasti i da njome upravljaju preko poslanika i organa ove skupštine. Dakle, to bih voleo da bude jedna slabost koja bi se otklonila na određene načine.
Takođe, nismo pomenuli kao slabost, a trebalo je, neadekvatno uređenje i ostvarivanje tužilačke funkcije u pravnom sistemu kako je postavljeno. Svi smo svesni toga da se tužilačka funkcija ne ostvaruje na odgovarajući način. Mislim da nije definisan i da veoma loše funkcioniše odnos sudstva i tužilaštva.
Nažalost, to se vidi u ovoj strategiji gde se traži od tužilaštva da ''tesno sarađuje'' sa pravosudnim organima. Tužilaštvo je organ, stranka u postupku. Tužilaštvo ne bi trebalo tesno da sarađuje, tužilaštvo zastupa državni interes podižući i zastupajući optužnicu.
Mislim da još uvek možemo govoriti o nepovoljnom materijalnom statusu nosilaca pravosudnih funkcija, ova skupština je dosta uradila da se to popravi, ali pre svega ostalih zaposlenih u pravosudnim organima. Hoću samo da vam kažem da bez dostave nema postupka.
Da li smo mi u ovoj strategiji zauzeli neki stav oko poboljšanja materijalnog položaja ostalih zaposlenih u pravosudnim organima, bez kojih sudija ne može da sudi. Mislim da nismo u dovoljnoj meri posvetili tome pažnje i to je veoma bitan segment svakog pravosudnog sistema, pa i našeg. Znači, bez dostavljača, bez daktilografa, bez saradnika u pisarnicama nema pravosuđa, nema zakonomernog, nema efikasnog ostvarivanja prava. O tome smo morali nešto više da govorimo.
Ključna načela, kaže: ''Delotvorno pravosuđe se zasniva na četiri načela (mogao bih se složiti): ''nezavisnost, transparentnost, odgovornost, efikasnost'', ali veoma mi nedostaje stručnost. Zašto?
Zato što sama strategija kasnije ukazuje da mi moramo posvetiti pažnje edukaciji, trajnoj edukaciji nosilaca pravosudnih funkcija i mi upravo imamo zakon koji je posvećen tome, koji donosimo na ovoj sednici.
Hoću da vam kažem da mi kada biramo sudije ima samo dva kriterijuma po zakonu: dostojnost i stručnost. Zašto ne bi bila stručnost ovde? Za mene je vrhunska stručnost uslov da bi se neko bavio donošenjem odluka kao što su presude, kojima se rešava o najvitalnijim, najvažnijim pravima za svakog od nas. Mislim da to ovde nedostaje.
Što se tiče polemike oko Ustava, dao bih za pravo utoliko što smatram da Ustav u delu koji se odnosi na definisanje statusa samog pravosuđa, u delu koji se odnosi na podelu vlasti, ima potrebne garancije da bi se pravosuđe moglo uspostaviti kao sistem i dokaz je to da pravosuđe ovde funkcioniše.
Mi nismo sasvim zadovoljni kako ono funkcioniše, ali ne možemo reći da Ustav predstavlja ograničavajući faktor, pa zbog toga sudije nisu nezavisne, nisu samostalne itd. Ne, Ustav daje dovoljno okvira za tako nešto. Stvar je drugih okolnosti i činilaca zbog čega se u određenim slučajevima ne uspostavlja ta nezavisnost ili ta samostalnost. Ali to je stvar procesuiranja, to je stvar postupaka koji se vode.
Mi ne možemo kvalifikovati celo pravosuđe kao da nije samostalno, nije nezavisno, to jednostavno nije tačno. Znači, radi se o tome da se pojave svedu na najmanju moguću meru. Naravno, to je jedan cilj koji nije samo pred ovom vladom, to je cilj koji važi za sve sisteme, za sva društva i mi treba da se potrudimo da idemo što bliže tom cilju.
Dakle, Ustav nije sam po sebi u tom delu koji se odnosi na organizaciju pravosuđa, na status pre svega sudija, što je po meni najvažnije, na njihovu nesmenjivost, odnosno na stalnost, na njihovu nezavisnost, a zatim i odredbe o tužilaštvu, sasvim dovoljan da se uspostavi jedan pravosudni sistem koji može normalno da funkcioniše.
Da li sada treba neke nove pravosudne organe uvoditi u Ustav? Ja se slažem, ako hoćemo da imamo vrhovni kasacioni sud onda bi zaista bio red da on nađe svoje mesto u Ustavu.
Hoću da vam napomenem vezano za priče oko toga da advokatura do sada nije bila u Ustavu – pa bila je u Ustavu od 1974. godine, sada je u Ustavu nema. Mislim da je advokaturi mesto u Ustavu i ja se zalažem, zaista, kao i ova platforma da advokatura bude u Ustavu.
Isto tako mislim da je veoma značajno uvođenje funkcije notara. To nije nešto novo, to svuda oko nas postoji. Mislim da je to u redu i da se na taj način određena funkcija sudova rešava na način da druge institucije mogu isto to da rade, a da budu zadovoljeni javni interesi.
Isto tako mislim u vezi sa izvršenjem, pomenuću vam nekoliko okolnih zemalja koje imaju izvršne, imaju posebne organizacije koje se bave samo izvršenjem određenih sudskih odluka, znači građanskopravnih stvari i pojedincem.
Nije nikakav problem da oni koji budu ispunili uslove i budu postupali po zakonu kao posebne institucije rade izvršenje, da rasteretimo sudove.
Mogu da vam kažem da takvi izvršni postupci su efikasniji i efektniji, jer ljudi zaista tu rade za naknadu i tačno se zna ko je registrovan da se time bavi, on ima određena pravila i dok se toga pridržava on to radi efikasno i zaradi taj svoj novac.
Nadalje, što se tiče organa za sprovođenje strategije, mislim da je jako dobro što se predviđa obrazovanje ovih organa, mislim da je dobro što je to komisija. Naravno, imam određenih primedbi na način kako se formira komisija. Mislim da smo mogli da je formiramo ovde u Skupštini, kao što smo i druge stvari radili, jer to je najviše telo koje je to moglo da uradi.
Ne znam po čemu je Upravni odbor Advokatske komore Srbije jedini legitimisan, a ne i Upravni odbor Advokatske komore Vojvodine. Ne znam po čemu je Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu jedini legitimisan da to radi. Pedesetak godina postoji takav fakultet u Novom Sadu, Nišu, Kragujevcu.
Dakle, tu bismo isto tako mogli da razmišljamo da li je to sada koncentracija, decentralizacija ili šta je. Mislim da smo ovde previše centralizovali stvari i razvlastili Skupštinu od nekih stvari od kojih ne treba da razvlašćujemo.
Mislim da su to stvari koje mi treba da držimo. Mi smo ovde ognjište, a sve ostalo se dešava pod nadzorom, pod kontrolom i na osnovu pravila koja mi ovde propisujemo.
Nadalje, mi smo ovde predvideli da Odbor za pravosuđe Narodne skupštine vrši nadzor nad reformama predstavljenim u ovoj strategiji. Ne vidim uopšte da po Poslovniku Odbor može da radi nadzor, mislim da ne može. Odbor se zove Odbor za pravosuđe i upravu.
A pogotovu ne mogu da objasnim samom sebi, kao pravnik, da će Odbor za pravosuđe, Ministarstvo pravde i visoki savet sudstva ''obezbediti'' smernice i uputstva Komisiji za posebne aspekte sprovođenja strategije.
''Obezbeđivanje'' smernica da li znači donošenje, da li će ih oni doneti, pa reći morate da ih sprovodite ili će jednostavno odnegde to staviti pred njih. Obezbeđivanje nije neki termin koji mi nešto znači.
Sa druge strane, ako treba oni da budu iznad komisije, onda nisam siguran da to odgovara odnosu između tih organa.
Zatim, posle komisije imamo sekretarijat koji je izvršni organ te komisije, a pri tom taj sekretarijat sve druge obaveštavao o izvršenju odluka komisije, sem komisiju. Dakle, mislim da bi to morali povezati. Znači, sekretarijat bi morao da izveštava i komisiju.
Što se tiče administrativne kancelarije, mislim da imamo problem sa restriktivnim postavljanjem funkcija, poslova itd. i mislim da ako imamo komisiju i sekretarijat da je to dovoljno. U okviru sekretarijata se mogu locirati administrativni službenici koji će raditi posao.
Ovako imamo tri stepena, koja međusobno imaju neizdiferencirane nadležnosti, a pogotovo što sekretarijat ne podnosi izveštaj komisiji, što je apsolutno nedozvoljeno, jer sekretarijat je organ komisije. Mislim da je to jedna vrsta preorganizovanosti, mogli bismo da poradimo nešto više na tome.
Što se tiče okvira reforme pravosuđa, znači, kad imamo tabelarni pregled vezano za efikasnost, u kocki jedan sa desne strane, ''Bolji pristup pravosuđu'' – za mene bi kod efikasnosti bilo mnogo važnije poštovanje rokova. Propisivanje i poštovanje rokova to je za mene zakon.
Ovo, bolji pristup pravosuđu, kad se radi o efikasnosti, nekako, baš, ne razumem kao advokat, ali rokovi su rokovi. Rokovi služe zato da se neka prava ostvare u nekom roku, u nekom vremenu ili da zastare. Znači, za mene je pitanje efikasnosti pitanje rokova. Ne vidim ovde tu reč ''rokovi''.
Pa kaže – ''moderna mreža sudova'', potpuno se slažem. Ja sam s ministrom nešto više oko toga razgovarao, da li smo mi ravnomerno opteretili nosioce pravosudnih funkcija. Mislim da nismo i da ne vredi da pravimo mrežu sudova, ako pri tome neke sudije koje sude, neki imaju 50 predmeta u radu, a neki 500 u radu kao, recimo, u Beogradu i Novom Sadu, ili u Pančevu, ili, recimo, sudije trgovinskih sudova koji zakazuju rasprave na svakih pet minuta – u Pančevu, u Novom Sadu, gde jednostavno ne možete da uđete u sud.
Dakle, mi moramo pre svega da vidimo gde i koliko su sudije opterećene i da napravimo ravnomeran pristup građana sudu. Ako građanin u Novom Sadu treba da čeka četiri meseca da mu se zakaže prvo ročište, a građanin u Plandištu ili Novom Bečeju može da to ročište očekuje za mesec dana, onda njihova prava pred sudovima nisu jednaka. Mi moramo da uspostavimo jednakomernost prava građana pred sudovima. Dakle, mislim da mi i to nedostaje.
Mislim da je dobro da Visoki savet sudstva bude ustavna kategorija, naravno. Što se tiče Ustava mislim da smo se dosta o tome izjasnili, mislim da nema neke veće prepreke da se to...
Što se tiče nezavisnosti sudskog budžeta i nezavisnog budžetskog organa, mislim da se mi svi ovde zalažemo da zaista bude nezavisan budžetski organ.
Međutim, ja se pre zalažem da sudovi i tužilaštva kao korisnici budžeta budu nezavisni, znači, da oni ulaze u formiranje budžeta i da, naravno, vode računa o tome kako troše sredstva koja su im na raspolaganju, kao i svi drugi korisnici.
Ne vidim zbog čega imamo nepoverenja prema tome da neki predsednik suda koji se sad pretvara, kako sam shvatio, više u administraciju, neće moći sam da vodi računa da li mu je budžet dovoljan da njime raspolaže.
Smatram da nismo razmatrali pitanje sudskih taksi, što nije dobro. Mislim da su takse prilično velike i da predstavljaju limit za određene kategorije kad se obraćaju sudovima, sa jedne strane, a sa druge strane mi smo ovde povećali udeo sudova u taksama, znači učinili smo jedan napor u ovoj skupštini.
Međutim, mislim da nije dovoljno da 60% taksi bude kod sudova, ja bih sudovima poverio sve, ali bih učinio odgovornim predsednike sudova da sud funkcioniše.
Ne vidim razlog da predsednik suda ili tužilac nije sposoban da sam, u okviru onoga što ima, odluči koliko mu treba za određene pozicije. On mora tih pozicija da se drži kao što se drže svi ministri ovde ili bilo ko ko raspolaže budžetskim sredstvima. Uostalom, postoji inspekcija, neka to kontroliše. To bi za mene bilo, recimo, nezavisnost.
Nadalje, što se tiče transparentnosti pravosudnog sistema, veoma je ovo bitno. Znači, tu nema mnogo primedbi, mislim da je veoma značajno da se informiše javnost o tome o čemu se radi u sudu, ali mislim da mi i sada i u Zakonu o sudijama i u Zakonu o sudovima imamo propisane norme kada, kako i ko se o čemu informiše. Veoma je značajno ko u sudu može da daje informacije i veoma su značajne procedure i rokovi u kojima se daju informacije.
Znači, mi za sada to nemamo i mislim da procedure, rokovi i ovlašćena lica su veoma bitna. Nije bitno da se to zove kancelarija, to može da radi sekretar suda, kao što i sad nekad radi sekretar suda, ali prosto to je stvar procedure. Dajmo predsedniku suda da izabere čoveka koji će to raditi. Mislim da to tako može da funkcioniše.
Pod tačkom 3. kaže: ''Bolji aktivni odnos sa javnošću i veće učešće javnosti''. Mislim da tu imamo problem sa ovim izrazima ''bolje aktivni odnosi'', to baš nije najjasnije za samu strategiju.
Opet ću insistirati da se urade procedure i rokovi i obaveze i odgovornosti da se to sprovede. To je za građane najvažnije i za svaki pravosudni sistem. Veoma važna je odgovornost pravosudnog sistema.
Mislim da odgovornost pravosudnog sistema proističe iz odgovornosti sudija i koliko su sudije odgovorne za posao koji rade, u kolikoj meri se njihova odgovornost reflektuje na njihov izbor i razrešenje, imamo tu odgovornost u pravosudnom sistemu, ali država mora da stane iza toga ako je neki građanin pretrpeo štetu, kao što sam malopre rekao.
Što se tiče tužilačke funkcije, mislim da je tužilačka funkcija malo razmatrana, zaslužuje znatno veće razmatranje i mislim da se radi o jednom uspavanom, tromom mehanizmu koji ne radi posao kako treba. Neke stvari ne mogu da stoje u strategiji.
Kaže: ''Ovom strategijom se upravo predviđa ovakav položaj tužilaštva. Reforma pravosudnog sistema''...da rade tužilaštva u tesnoj saradnji sa zaposlenima u pravosuđu.
Tužilaštva su nezavisni organi od pravosuđa, kao što je pravosuđe nezavisno od tužilaštva. Znači, kada se advokat pojavi pred sudom tužilac ne može da ostane tamo i da nešto razgovara sa sudijom, a da advokat izlazi napolje. Takav splet okolnosti ne sme da se inicira ovim, ''tesna saradnja''. Nema ''tesne saradnje''. Saradnje su u okviru
zakona.
Tužilaštvo podiže optužnicu i zastupa je, pokreće istragu i vodi je, kao što smo sada predvideli i tu nema saradnje. Ne znam šta se podrazumeva pod tom saradnjom.
Da li sud sarađuje sa advokatima? Ne treba da sarađuje. Ne treba da sarađuje ni sa tužilaštvom. Tužilaštvo je iznelo predmet pred sud, sud sudi, advokat brani. To je podela funkcija kod zakona. Znači, nema tesne saradnje.
Drugo, nemoguće je da hijerarhija i subordinacija daje veću samostalnost. Tužilaštvo će uvek biti hijerarhizovano, subordinacija i gotovo.
Veoma je značajno ovo oko javnih beležnika i da završim. Mislim da bi bilo veoma, veoma korisno da o ovome kažu svoje mišljenje Visoki savet pravosuđa, naš Vrhovni sud, pa i Ustavni sud, pošto dobija nadležnosti, mislim da su te nadležnosti dobre kada se radi o zaštiti prava kandidata za sudijske i tužilačke funkcije, advokatske komore Vojvodine i Srbije i, naravno, pravni fakulteti. To bi bilo veoma dobro. I drugo što mislim da je dobro – da se moraju predvideti sredstva koja su potrebna za ovo.
Hoću da vam napomenem da kod odluke, na pravoj strani, govorimo o tome da se Vlada obavezuje da obezbedi sredstva, a kod procene finansijskih sredstava kažemo da sredstva nisu potrebna. Znači, malo više pažnje ne bi škodilo da se to uskladi jedno sa drugim i da vidimo kolika su to sredstva.
G17 plus će uz ova ukazivanja, koja se mogu otkloniti, podržati ovu reformu.
Mislim da je reforma neophodna i da se radi o jednom delu državne vlasti koga je neophodno reformisati, naročito imajući u vidu događaje koje smo skoro imali, a pri tom mislim naročito na trgovinske sudove, koji bi isto tako mogli da nađu mesta u ovoj reformi.