U pitanju je bilo sve retorski, nadam se, a inače, stalno se čuje u Skupštini, niste uvek prisutni, gospodine Stojkoviću, velika sumnja da u Srbiji prisustvujemo činjenici da postoji zakonodavna, izvršna, sudska i odnekud uspostavljena savetodavna vlast, pa se zbog toga povremeno uzbuđujemo i u diskusijama koristimo različite primere, ali svakako nije želeo niko da vas optuži za delo, svakako ste u pravu.
Pravo na repliku, narodni poslanik Vjerica Radeta.

Najpre da dopunim ono moje poslaničko pitanje, tražim u okviru odgovora, i da se odgovori, da li je Ministarstvo ove minute uzimalo preko Dragana Đilasa ili direktno, pa da se uporede cene, pošto je kod njega deset puta skuplje i zato je on najveći Tadićev tajkun.
Što se tiče ove strategije, ministre, i onoga što sam ja govorila i ovoga što ste vi govorili, vi očigledno jeste svesni da je Ustav vrhovni zakon i sami ste to rekli malopre, ali ne znam zašto se onda mi bavimo danas ovom nacionalnom strategijom koja nije u skladu sa Ustavom, našim postojećim jedinim ustavom, i vi ste pokušali malopre, do sada se niste tako ponašali, ali ste izgleda poprimili osobine svojih kolega iz Vlade, da vi narodnim poslanicima držite predavanja. Kažete, nije ovo politika, ali sada ću ja vama politički da objasnim, ali ne može tako, ministre.
Dakle, ova strategija je potpuno neustavna. To šta vi vidite i da li vidite, donesite ustav, predsedniče Skupštine, vi što zvonite iza mojih leđa, vi ste predsednik Odbora za ustavna pitanja. Pa hajde posle godinu i po dana sazovite Odbor da vidimo da li su se oni ''žuti'', Tadićevi, pomirili sa sudbinom da se donese novi ustav, jer posle novog ustava idu novi izbori, onda idu izbori za predsednika Republike, za parlament, pa ste u istoj muci i vi i on i zato vi uredno sarađujete oko nedonošenja ustava.
Ako vam je toliko stalo do novog ustava, mi smo svojevremeno pokazali volju i rekli – dobro, učestvovaćemo u radu Odbora, iako smo najpre rekli da nije neophodno donositi novi ustav, da može amandmanskim rešenjima da se uredi postojeći Ustav, ali prihvatili smo vašu ideju da se ide u izradu novog ustava. Šta bi sa tim? Vi najrađe ne biste donosili ni ustav ni izbore, u narednih deset godina. Lepo je vama, baš vas briga kako je građanima Srbije.
Nas je mnogo briga kako je građanima Srbije i zato mislimo da je uzaludno trošenje vremena, da mi, umesto da pričamo o zakonima, ako već govorimo o strategijama, da pričamo o strategiji kako ovaj narod da počne bolje da živi, kako ljudi da se izbore sa nemaštinom, sa glađu, sa otpuštanjima sa posla, mi se bavimo nečim što je dobrim delom, čak zakonski i ustavno, odlično regulisano.
Pitanje što vi nama predlažete, ne znam da li će to biti već na ovoj sednici, za tužioca nekog direktora Narodne kancelarije iz te opštine, to je problem. Problem su kadrovska rešenja, problem su partijski, politički dogovori, pregovori, uslovljavanja. Ministre, kako možete da pokažete da ne znate kad ste vi član Visokog saveta pravosuđa? Kako ne znate? Piše. Nisam izmislila nego ste nam u predlogu napisali – tužilac, direktor Narodne kancelarije.
Nama će jedan takav "žuti", direktor Narodne kancelarije, da bude tužilac. Ako je on direktor Narodne kancelarije, onda je on otvoreno i jasno deklarisan kao član te stranke. Ko drugi može biti direktor Narodne kancelarije, nego neko od "žutih"? Onda mi pričamo o nekoj strategiji. Ministre, ovo vam je po onoj narodnoj "selo gori, a baba se češlja".

Reč ima narodni poslanik Išpanović Ištvan, pa Milan Stevović, pa Petar Cvetković.
Ja sam sposoban i svakako ću i dalje postupati u skladu sa donetom odlukom na Odobru za ustavna pitanja. Izvolite, gospodine Išpanoviću.

Poštovani predsedniče, poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici, ipak bih o strategiji, a ne o političkim prepucavanjima. Pored toga, osvrnuću se na neke rasprave u toku mog izlaganja.

Naime, ovde je bilo reči o raznim problemima oko izbora sudija i tužilaca, a pošto sam malo stariji i u trećem mandatu sam član Odbora za pravosuđe, znam i kako su birane sudije pre 2000. godine. Ovde je bilo mnogo govora o tome kako je birano od 2000. do 2004. godine, pa od 2004. naovamo.

Mislim da je veoma bitno da donesemo ovaj dokumenat. Strategija pravosuđa je pravac u kom treba država da teži u toj oblasti, mislim da je veoma važno, pod uslovom da ćemo ipak doneti uskoro novi ustav, koji će na drugačiji način regulisati položaj sudova i tužilaštava. Imaću malo drugačiji stav u pogledu nekih pitanja. U najboljoj nameri želim da kažem nešto o tome, što ja neke institute zamišljam malo drugačije nego što je to predviđeno ovom strategijom.

Ovde je bilo reči o nezavisnosti sudova, odnosno sudija. Ako sam dobro razumeo ministra, on smatra da su sudije nezavisne u primeni zakona, a što se tiče nezavisnosti sudskog sistema, samih sudova, da tu treba da postoji određena ingerencija kako Ministarstva pravde, tako i Narodne skupštine.

Bio sam sudija u jednopartijskom sistemu, bio sam dosta dugo i narodni poslanik, tako da znam kako su birane sudije i tužioci. Odgovorno vam tvrdim, to je žalosna činjenica, da je nezavisnost sudija i sudova bila veća u tom jednopartijskom sistemu nego posle toga. Ne znam ko je sve od vas radio i u onom periodu pre 1990. i posle toga. Dok sam bio sudija, nijednom nisam imao intervenciju da neki predmet rešim ovako ili onako. Znam da sada to nije tako. Istina, sad se više ne bavim ni advokaturom, ali uglavnom pratim i znam kako to izgleda.

Lično smatram da sudovi moraju biti nezavisni ne samo od izvršne vlasti, nego i od zakonodavne vlasti. To danas nije slučaj, nije ni po našem Ustavu tako, ne predviđa se ni po ovoj strategiji da to bude tako.

Jako mi je žao što u okviru ove strategije nisu date neke fusnote. Recimo, bilo je reči o tome kako je moguće da se sudije biraju van parlamenta. Pa, u najvećem broju evropskih zemalja parlament blage veze nema sa izborom sudija.

Šteta što ovde nije navedeno, imamo visoki savet sudstva, da je tu neko napisao – na ovaj način se biraju sudije u ovoj i ovoj evropskoj zemlji, a na drugi način u onoj zemlji. Onda ne bi bilo ovakvih diskusija da to nema nikakve veze sa demokratijom da se sudije biraju van parlamenta, da se sudije biraju na određeno vreme. Uobičajena je praksa da se sudije početnici biraju na određeno vreme, a tek kad se vidi da je on sposoban da bude sudija i da će biti dobar sudija, onda se bira na neodređeno vreme. To je uobičajena praksa. Ovde se neki diskutanti iščuđavaju kako je to moguće.

Što se tiče visokog saveta sudstva, pozdravljam da takvo telo postoji. Jedini je problem, iz mog ugla, sam sastav ovog saveta i način glasanja. Nisam siguran da se u najbitnijim slučajevima traži jedna kvalifikovana većina kod glasanja i to veći broj glasova nego što savet ima članova iz sudstva. Za mene je to problem i predlažem da se o tome razmisli, kada to bude na dnevnom redu za izmenu. Veoma je bitno da se uvede mogućnost žalbe na odluke visokog saveta sudstva.

Da je to postojalo onda ne bi bili članovi društva sudija isterani iz sudova u periodu od 1999, pa do 2000. Ne znam tačno 1999.

(Vjerica Radeta, sa mesta: Kamo sreće da se nisu vratili.)

Uglavnom su se svi vratili. To je veoma važno da budu sudije zaštićene, zbog toga što, ipak, postoji mogućnost da budu zloupotrebe i na ovaj način oni imaju mogućnost ustavne žalbe u Ustavnom sudu Srbije.

Što se tiče nezavisnog budžetskog sistema, mislim da je to nužno i to što pre uvesti. Ja nisam baš shvatio iz ovog materijala zašto treba čekati do 2011. godine da se uvede nezavisni budžet za sudove. Mislim da je to moguće mnogo ranije. Naravno, budžet će i dalje usvajati Narodna skupština i ne znam kada ti ljudi koji sada sede u Ministarstvu pravde, pa predlažu budžet za pravosuđe, zašto isti ti ljudi ne bi mogli da sede u onoj kancelariji pri visokom savetu sudstva, pa da predlože takav budžet i da zaživi. Mora postojati i što pre treba doneti propise u vezi nezavisnog sudskog budžeta i nezavisnog budžeta ove Narodne skupštine. To se stalno odlaže i nema pravih razloga za takvo odlaganje.

U ovom materijalu kaže se da je preveliki uticaj politike na sudstvo. Ja se sa tim potpuno slažem, ali ukoliko i dalje ostane ovakav način izbora sudija, da se sudije biraju u Narodnoj skupštini, a posebno da se predsednici sudova biraju isključivo u Narodnoj skupštini, u tom slučaju moje iskustvo to govori i dalje će postojati visok stepen uticaja politike na pravosuđe.

Ne znam zašto se ne izmešta to odlučivanje iz Skupštine, jer to je jedini način. Ako neko zna drugi način da ne bude uticaja politike, ja se slažem, ali onda da to raspravimo. Ja ne znam drugi način da se politika isključi iz sudstva, nego jedino da se sudije biraju van parlamenta. Ja, kažem – ne vidim drugi način, a imam nekog iskustva u tome.

Što se tiče tog prvog izbora sudija, mislim da je to malo kratko vreme tri godine. Mislim da bi trebalo bar četiri ili pet godina

da traje takozvani privremeni izbor ili privremeni staž i u tom periodu bar dva puta bi trebalo da svaki sudija bude ocenjen pismeno, da o tome ostane traga. Znači, da sudije koje neposredno višem sudu odlučuju o predmetima sudije koji je na tom privremenom izboru, da se o njemu detaljan izveštaj napiše, da o tome ostane traga.

Kako mi biramo sada sudije? Vi ste dobili ovih dana materijal. Tamo piše kada je rođen, kada je završio fakultet, piše nekad i prosečna ocena, ali ne znamo kako on radi. Neki dugo vremena rade, biramo ih za sudije okružnog suda, pa se napravi neki izveštaj o poslednje tri godine i na osnovu toga biramo. Pojma nemamo kako on sudi. Prema tome, nužno je pre nego što sudija bude u stalnom odnosu, odnosno da bude izabran za stalno, da se više puta oceni i to pismeno od strane onih sudija koji rešavaju i ove predmete. Prema tome, imaju uvida u način rada.

Rekao sam za predsednike, nije dobro da se biraju u parlamentu. Ako hoćete primer, a to je više puta ovde navedeno. Kljajević vam je sjajan primer, kako na taj način što se postavljaju predsednici od strane politike, utiče na rad pravosuđa. Sasvim je svejedno ko ga je izabrao.

Takođe, kaže ovde delotvorno upravljanje predmetima. Kaže da sudije provedu veliki deo vremena baveći se administrativnim pitanjima. Izvinite, ja sam bio sudija, više od 15 minuta dnevno nisam administrirao. Ne znam o čemu se radi i ne shvatam, a možda je sada drugačije. Ja sam dosta davno bio sudija. Ako je dosadna naredba ili neko rešenje procesno kada sudija izdiktira, to je sve što sudija radi ili upiše svoju normu i ne znam šta bi još trebalo da administrira sudija. Ja vam tvrdim da ne treba više od 15 minuta, a to nije mnogo. Zbog toga sudije nemaju vremena da rešavaju predmete.

Mislim da je najveći problem i neznanje, ako se radi o nerešavanju predmeta, a ne to što sudije mnogo administriraju. Predlažem da se ova strategija prihvati. Svakako je važno da imamo neku viziju kakvo pravosuđe želimo u Srbiji i predlažem da se glasa za ovu strategiju. G17 plus će podržati ovaj predlog.

Reč ima narodni poslanik Milan Stevović, pa Cvetković, pa Sreto Perić; 34 minuta za poslaničku grupu SRS.

Dame i gospodo narodni poslanici, zaista je važno pitanje reforme pravosuđa, na dnevnom redu Narodne skupštine. Trebalo bi da zaista krenemo u jednom pravom pravcu, a to je da izvršimo jednu reformu pravosuđa i to niko ne zabranjuje, to nam niko ni do sada nije zabranjivao.
Ova današnja strategija koja se predlaže samo je jedna obična kamuflaža za ono što do sada nije urađeno ili je bar delimično urađeno. Ja ću pokušati u nekoliko konciznih rečenica da kažem zbog čega se poslanici SRS ne slažu sa ovakvom koncepcijom strategije, pre svega, o onome što smo danas dosta raspravljali, a to je o jednoj problematičnoj ustavnosti ovakvog predloga, a sa druge strane u ovoj strategiji navedene su neke činjenice sa kojima mi apsolutno ne možemo da se složimo.
Evo, prvo, preterano kompleksan i širok sistem sudova. Ako to uzmemo s jedne strane, a sa druge strane šta se predlaže, ne znamo na koji način će se ovaj kompleksan i širok sistem suziti. Apsolutno to nije tačno. Štaviše, uvodimo i neke nove sudove, uvodimo i neke druge organizacije i dolazimo do mnogo kompleksnijeg sistema pravosuđa.
Ako uzmemo činjenicu, kaže, nejasni su standardi izbora, opoziva, rezultata i napredovanja sudija. Mi često ovde biramo nosioce pravosudnih funkcija, biramo predsednike sudova, javne tužioce, zamenike javnih tužilaca, ali stalno nam se objašnjava da su to dobri kriterijumi, da je postupak dobar, i da su rezultati rada tih sudija apsolutno verifikovani i na osnovu toga svi poslanici ove skupštine su glasali.
Šta je od toga tačno? Je li tačno ono što se govori kad se ta tačka dnevnog stavi na razmatranje ove skupštine ili je, pak, tačno ovo što se nalazi kao polazna osnova u izradi ove strategije. Takođe, ne mogu da prihvatim konstataciju da je neadekvatan program na pravnim fakultetima. Ovo se stavlja da poslanici glasaju. Da li smo mi kao poslanici Narodne skupštine Republike Srbije uopšte vlasni i nadležni da kažemo da je na jednom pravnom fakultetu ili univerzitetu ili na bilo kom pravnom fakultetu neadekvatan program?
Molim vas, gospodo, nismo. Ima neko mnogo važniji i neko mnogo kompetentniji od nas ovde koji smo pojedinci da kaže o ovome, a posebno ne mogu da se složim sa tim da oni koji se spremaju za pravosudne funkcije da su kao neki lideri, o čemu je bilo danas reči, u sistemu pravosuđa, odnosno u pravničkoj delatnosti.
Ima vrlo važnijih pravnih delatnosti, smerova na pravnom fakultetu, i međunarodnog prava, i privrednog prava, i pomorskog prava itd. Nema tu liderstva. Ili jesi pravnik ili nisi pravnik. Ili znaš to da primeniš ili ne znaš. To je jedino kriterijum, a ne možemo one koji se bave pravosudnim funkcijama izdvajati iz nekog opšteg sistema obrazovanja na pravnim fakultetima.
Onda, ne mogu da se složim sa konstatacijom da su loše opremljeni i održavani objekti pravosuđa, jer verujte, kao advokat i kao bivši sudija, išao sam i u sudove gde je mermer, gde su crveni tepisi, gde je sve tip-top namešteno, gde su gelenderi sjajni, zlatni, pozlaćeni, ne znam ni ja već šta, ali moram da vam kažem bio sam i u sudu gde sam stao ispred ulaznih vrata i nisam mogao da uđem sve dok mi čovek nije pokucao na prozor i rekao – kolega, izvolite kvaku, neko nam je uzeo kvaku sa vrata. I u takav sud sam ulazio.
Dakle, ako je ovo jedno opšte stanje, jedna polazna osnova za izradu strategije, moramo reći ima dobro opremljenih sudova, srednje, ali ima i vrlo loše opremljenih sudova, pa ćemo akcenat staviti da se opremljenost tih sudova poboljša. Ako se tu misli na onu opremljenost sudova u tehničkom smislu – uvođenje internet sistema, kompjutera itd, to je sasvim pohvalno i to je neka nova era koja donosi boljitak i pravosuđu i ovim pravosudnim funkcijama.
Ono što bih želeo posebno da navedem, a to je, ključna načela ove strategije, kako je navedeno ovde, da je sudski sistem nezavisan, da je transparentan, da je odgovoran i efikasan. Čini mi se da o toj nezavisnosti sudija govori i svaki ustav, do sada doneti, i važeći Ustav, a i svi naši zakoni, i da nije to toliko opšte poznata i notrona činjenica nezavisnosti sudova, imam utisak da bi ova strategija na prvo mesto morala da stavi načelo da sudski sistem mora da je transparentan. Sve ovo ostalo narod zna.
Ustav poznaje, poznaje zakon i poznaje da sudovi treba da budu odgovorni i da moraju da budu efikasni, ali jedino do sada nismo imali tu zapovest, a čija je moramo prosuditi i verovatno ćemo saznati jednoga dana, da sud mora biti transparentan.
I kada već govorimo o ovim osnovnim načelima moram da kažem da se ne slažem da u okviru transparentnosti na prvo mesto treba da stoji otvoreni proces izbora, napredovanja, odgovornosti i opoziva nosilaca sudijskih funkcija. Ovo, čini mi se, pre treba da stoji kao tačka u sistemu nezavisnosti sudija. Ali ispod toga govori se o tome da treba da bude odgovarajući pristup informacijama iz sudskih evidencija i postupaka, a ispod toga unapređeni odnos sa javnošću i učešće javnosti u nekom sistemu pravosuđa i pravosudne funkcije.
Dakle, stvara se jedna nerealna slika. Ovde, ako treba da kažemo transparentnost i odgovarajući pristup informacijama, treba da kažemo to je to.
Ako treba da kažemo da je to izvod iz sudskih evidencija, pa dobro, to je transparentnost suda. I još nešto, smatram da će sa ovom drugom kategorijom transparentnosti naš pravosudni sistem imati velikih problema.
Napravićemo od sudija činovnike koji će morati da drže, verovatno, i pojedinačne konferencije za štampu, da će biti napadnuti od novinara i da će oni morati da sazivaju konferencije za štampu da se pravdaju, da neće moći da vode računa o predmetima i da neće moći da sude onako kao što treba da sude.
Smatram da je ovaj deo vrlo problematičan.
Kada govorimo o okvirima reforme pravosuđa, dakle, nezavisnost, transparentnost, odgovornost, efikasnost, dodao bih jednu novu kategoriju, a to je profesionalnost. Vrlo je bitno da ova strategija govori o jednom vrlo velikom procesu i ulaganju u formiranje jednog sudije.
I sada ako vi nemate profesionalnost i izjavu o preuzimanju te profesionalnosti, postavlja se pitanje dokle će taj kadar koga smo obučili, koji je prošao sve, i institut koji će biti osnovan i položio sve ispite, da radi u pravosuđu. Mislim da od toga zavisi reforma pravosuđa.
Mora postojati jedna određena izjava kojom će nosilac pravosudne funkcije reći – da to je moja profesija i ja prihvatam da dokle god postoje zakonski uslovi obavljam tu sudijsku dužnost.
U protivnom, čim "podgajimo", pod znacima navoda, jednog dobrog sudiju, on će videti da na drugom mestu može mnogo bolje da zaradi i on će svoju profesionalnost staviti na neku drugu tačku i na neko drugo težište.
Moram da napomenem i par stvari vezanih za ove institucije koje se inače pominju, visoki savet sudstva i državno veće tužilaca, pre svega zbog toga što kad govorimo o primeni ove strategije kaže se: tu je komisija za sprovođenje strategije od 10 članova, pa jednog predstavlja predstavnik ministarstva, postavlja ga ministar, u redu, drugoga, to je predstavnik Odbora za pravosuđe. Ne vidim razloga zbog čega će predstavnik Odbora za pravosuđe da bude u komisiji za sprovođenje strategije.
Zna se šta je Skupština, da je to zakonodavni organ, a zna se da ovaj organ, komisiju, imenuje Vlada kao izvršni organ. Zbog čega onda Vlada kao izvršni organ uvlači nekoga iz zakonodavne vlasti u ovaj sistem komisije za sprovođenje strategije koja će odlučivati.
Šta treba Odbor da radi? Odbor treba da možda dobije izveštaj komisije za sprovođenje strategije i da se Odbor za pravosuđe ove skupštine izjasni o stavu komisije za sprovođenje strategije. To bi možda bilo razumljivo, ovo drugo apsolutno nije razumljivo.
Moram da postavim pitanje: ako u ovu komisiju ulaze predstavnici najviših sudskih institucija i predstavnici tužilaštva, čemu onda predstavnik društva sudija i društva tužilaca, je li to neka paralela, je li to neko kontrolno telo, šta je? Nema razloga da se ovo uvodi u ovom sistemu strategije.
Imalo bi tu još dosta da se priča o ovoj strategiji. Ja želim da skratim, da dam samo jednu ocenu da je uvođenje visokog saveta sudstva i državnog veća tužilaštva u stvari prebacivanje vrućeg krompira sa Ministarstva na ove institucije. Dakle, Ministarstvo polako od sebe odbacuje sve ono što je jako problematično, uvodi nove institucije da bi na neki način bilo zaštićeno i pokriveno svim ovim. Toliko. Hvala vam.

Hvala, ima dovoljno vremena, u redu je. Narodni poslanik Petar Cvetković ima reč, pa Sreto Perić, pa Donka Banović. Izvolite, gospodine Cvetkoviću.

Dame i gospodo, danas smo čuli različite stavove povodom Predloga nacionalne strategije reforme pravosuđa. Pri tome, primetio bih, ako dozvolite da je i sam pojam, odnosno naziv strategija proizveo određene dileme kod nekih poslanika.
Strategija nije zakon, strategija da je zakon zvala bi se zakon, nego je strategija nešto što znači namera da se učini, namera da se uredi pravosuđe, ne samo sudstvo. Podsećam, pravosuđe je širi izraz do sudstva i u pravosuđe ulaze, između ostalog, i advokati i njihova organizacija, i sve ostalo, i tužioci itd.
To znači da se strategija ne može smatrati jednim zakonskim predlogom, pa se stoga ne može ni čitati od reči do reči, od pojma do pojma, i polemisati da li je iskorišćen jedan termin jezički, pravni ili drugi termin.
Strategija je po samom svom pojmu više pismo o namerama, odnosno namera, upravo je zato i razmatramo ovde u Skupštini, o onome čemu će težiti Vlada, Ministarstvo i Skupština Republike Srbije. U tom smislu sve ovo što je predloženo, a što smo danas na adekvatan način i potpuno iscrpno čuli od ministra, gospodina Stojkovića, jeste upravo ono za šta će se zalagati Ministarstvo, Vlada Republike Srbije, Narodna skupština, kao i drugi državni organi, a to je, da podsetim, poboljšanje stanja u pravosuđu, odnosno poboljšanje stanja u sudstvu.
Nesporno je, i istaknuto je od strane gotovo svih govornika, da stanje u sudstvu, odnosno u pravosuđu, nije idealno, čak većina kolega ocenjuje da je stanje loše i tu nema dileme. To nije pronalazak nijednog poslanika, niti je to konstatacija koja nije nepoznata ni građanima, a ni poslanicima i javnom mnjenju.
Ono što jeste pozitivno, od Ministarstva, Vlade i nas koji razmatramo ovu strategiju, jeste to da su problemi identifikovani, da je razmotreno stanje i da su ponuđena rešenja. Mnoga od ovih rešenja predviđena strategijom su već, ja bih rekao, u eksploataciji. To se preko određenih zakona ubacilo, implementovalo u ovaj pravni sistem, to se uveliko primenjuje, a nešto od toga će se tek primeniti, nešto će tek doći, biće izmenjeno.
Samim tim strategija, kao što rekoh na početku, nije zakon, strategija je više pismo o namerama i mi ovde usvajamo upravo ono čime ćemo se baviti, kojim putem ćemo težiti u sledećem donošenju zakona i ostalih podzakonskih akata. Uostalom, to će biti obaveza Vlade koja će donositi podzakonske akte, a i ovog parlamenta.
Stoga ćemo neke institute primenjivati, jer smo već duboko zagazili u tu strategiju, jer Ministarstvo pravde radi po ovoj strategiji.
To što posle dve godine raspravljamo tu strategiju, to je već, zato što je moralo na adekvatan način da se pripremi, da se ispita, utvrdi, a inače ovo je upravo nastavak onoga što Ministarstvo i Vlada rade protekle dve godine, i to je ono što smo mi u ovom smislu donosili određene zakone u ovom parlamentu iz domena pravosuđa.
Tvrdim da je to ono o čemu smo razgovarali sa našim partnerima u Evropskoj zajednici, tamo gde će, hteli mi to ili ne, Srbija vrlo brzo biti.
Znači, deo strategije je u primeni, deo strategije će tek biti primenjen, a kao primer za to pominjem to što se mnogi hvataju za visoki savet sudstva.
Kažu da nemamo po zakonima visoki savet sudstva, nego imamo utvrđen Visoki savet pravosuđa. Tako je, ali intencija je da je pravosuđe daleko širi pojam, tu su obuhvaćeni tužioci, advokatura i sudska uprava, a sudstvo je samo sudstvo.
Zato je mnogo ispravnije visoki savet sudstva i to će biti intencija izmene određenih zakona, pa će kroz neki period doći da Visoki savet pravosuđa dobije nove ingerencije, odnosno nove nadležnosti.
Stoga su kritike, koje su preuranjene i koje se drže upravo pojedinih rešenja jezičkih izraza, preuranjene jer ćemo tek razmatrati određene izmene ili donošenje određenih zakona, kao npr. sutra Zakonika o krivičnom postupku ili zakona o arbitraži, koji su upravo obuhvaćeni u sklopu ove nacionalne strategije, odnosno intencija, odnosno pisma o namerama prvo Ministarstva, zatim Vlade i zatim Skupštine Srbije.
Kada smo utvrdili ovakvo stanje, da je nedovoljno dobro, ponavljam da ima dobrih sudova i dobrih sudija, ali opšte stanje u Srbiji jeste takvo da nam je nedovoljno dobar sud, a to je, kao što su se svi složili, najvećim delom nasleđe, možda vaspitanje, možda loš obrazovni sistem, dosadašnji loš obrazovni sistem, jer, nadam se da nikoga neću uvrediti, ali mnogo studenata završi fakultet da ne zna osnovne pojmove u praksi da primeni.
Ne samo zbog toga, nego upravo zbog napretka društva u svim domenima, pa i u društvenim naukama, i u pravu i u društvenim odnosima, neophodno je, ne samo sudije, svaki akademac, svaki završeni pravnik je u obavezi da stalno i iznova obnavlja, proširuje svoja znanja.
Nemoguće je nijedan poziv danas raditi bez svakodnevnog usavršavanja. To je neminovnost i svi kritičari koji smatraju da je završavanjem fakulteta sve naučeno i da može biti dobar sudija onaj koji 20 godina nije pročitao ništa novo, kao i onaj koji se svakodnevno usavršava, potpuno nisu u pravu, bez obzira na ova dobacivanja. Tvrdim da jeste tako. Svaki novi zakon zahteva nova dodatna obrazovanja. Svaki novi napredak nauke i tehnike zahteva nova obrazovanja.
Dalji razvoj sudstva i pravosuđa zahtevaće to da će većina poslova biti završavana putem računara ili ako hoćete, baš, kompjutera. Sudija u budućnosti neće se moći zamisliti a da ne zna da radi sa računarom, jer mu je računar praktično osnovno sredstvo rada, moći će na brz i pogodan način da vidi i sudsku praksu, zakone i izmene. Nije sudija samo onaj koji nosi torbu i vuče kamion papira za sobom, nego je sudija onaj, dobar, koji ume da u momentu u najkraćem mogućem roku pronađe i primeni važeći zakon.
Kao što sam rekao, nacionalna strategija je ono što je u primeni, što ćemo primenjivati i ono što je naša težnja, a pri tom i Ministarstvo i Vlada i mi. Mi iz vladajuće koalicije i većina poslanika imamo dobre namere u tome i želimo u tom procesu da dobijemo demokratsku i dobru državu Srbiju, da imamo dobro sudstvo. Želimo samo u dobrim namerama da učinimo sve što je moguće. Normalno, greške su moguće, ali mi smo tu da greške ispravljamo.
Stoga ovu strategiju, koja se uveliko primenjuje, povratka nam nema, objektivno u subjektivno, treba, potrebno je i moramo prihvatiti, a naša dnevnopolitička prepucavanja ostavimo za neko drugo vreme, mada je i po Poslovniku da poslanik može i to da radi kada je bilo koja tačka na dnevnom redu.

Reč ima narodni poslanik Sreto Perić, potom Donka Banović, pa Miljko Četrović.

Dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je Predlog odluke o utvrđivanju nacionalne strategije reforme pravosuđa, poslanici SRS marljivim i pažljivim iščitavanjem ove strategije nisu mogli da nađu dovoljno osnova da bi mogli ovaj dokument prihvatiti, kao neki ozbiljan koji bismo mogli da podržimo.
Iščitavajući, a pitanje je, da nisam video da će predstavnik Vlade po ovoj tački dnevnog reda biti Zoran Stojković, čovek koga uvažavam kao stručnjaka, ne znam da li bih čitao, jer sam imao veliku dilemu, naime, nisam znao da li se ovde radi, a u jednom momentu sam pomislio da se radi o programu jedne političke stranke koji treba da verifikuju poslanici Narodne skupštine, jer se predviđa nešto kako i na koji način, rekao bih stranka kojoj pripada ministar Stojković, vidi i hoće i želi da uredi ovu problematiku.
U drugom momentu sam pomislio da se radi o nekom naučnom radu sa elementima vizije, jer to kaže – pravosudni sistem u novom ustavu, a s obzirom na to da imamo ovaj Ustav koji je donet 1990. godine i na osnovu kog je izabran i ovaj ministar i kompletna Vlada i predsednik Republike Srbije, on je i tada valjao. Valjao je i u mnogim drugim momentima, i kada se palila Skupština, i kada se uspostavljala većina, ona onakva kakva je bila, i kada su 2003. godine oko 12.500 građana Srbije bili uhapšeni. Sada, odjednom, ne mogu da se nađu okviri za normalno uspostavljanje sistema pravosuđa.
Naime, kada govorimo o nosiocima sudskih funkcija, SRS je uvek uzimala ozbiljno učešće, jer smatramo da je ta grana vlasti, kao treća, a možemo da kažemo i prva, sasvim svejedno, u sistemu podele vlasti na tri grane, veoma bitna i važna i uvek su poslanici SRS adekvatno, ozbiljno i odgovorno prilazili ovom poslu.
Treći razlog, nešto mi nije jasno, ako su mogla da budu uhapšena dva rokovnika, jedan teget plavi, jedan plavi, ako sam to dobro zapamtio, gospodina Branimira Đokića, istaknutog člana SRS, jednog patriote, ozbiljnog i odgovornog čoveka, uplašio sam se, ministre, da ne pripremate neku hajku, ne znam da li od vas ili možda od ''specijalnog'' tužioca, da se nije krenulo u nameru da se uhapsi ovaj Ustav, pa da mu se sudi pred sudom za ''specijalne'' ratne zločine ili možda još gore, da ovaj naš Ustav bude isporučen u Hag.
Ne znam, nešto i suviše se kuka i žali na takav Ustav, a mislim da nema razloga, kada kažete ovde da sistem pravosuđa ne funkcioniše dobro, jer nisu dobri ustavni okviri, kako je funkcionisao u ove dve, dve i po godine, kako ste vi ministar pravosuđa, a da ne govorim u poslednjih šest godina. Pre vas je to mnogo lošije funkcionisalo i sada, naravno, ne možemo biti zadovoljni mi u SRS i mislimo da najveći broj nosilaca pravosudnih funkcija rade stručno, odgovorno i čestito svoj posao.
Međutim, ne zaboravljamo da ima veliki broj i onih koji taj posao ne rade na takav način. Činjenica je da su se 2001. godine, pa i kasnije do 2003. godine, u jednom danu birali za sudiju i istog dana postavljali za predsednike sudova, očigledno ta činjenica govori na koji način se kvadriralo u tom poslu.
Kaže, neadekvatni ustavni i zakonski okviri, što za rezultat ima prekomerna kašnjenja sudskih postupaka, mislim da Ustav ni u jednoj svojoj odredbi ne ograničava, odnosno drugi zakon iz ove oblasti govori u kom roku treba sprovesti određene postupke.
Zatim, nejasni standardi izbora. Mi smo uvek insistirali na tome da se jedna pozitivna selekcija prilikom izbora primenjuje. Vi ste vodili negativnu selekciju. Od 2001. godine to je posebno bilo izraženo.
Zastareo je model funkcionisanja pravosudne administracije, težak teret administrativnih poslova, rekao mi je jedan čovek koji je ranije bio sudija da tih administrativnih poslova nema toliko. Verujte mi, i u razgovoru sa sudijama u Drinskom okrugu nikada nisam čuo ni od jednog sudije da ima puno problema sa tim administriranjem, a mnogo više su se žalili na sve druge slučajeve koji im predstavljaju probleme u funkcionisanju sudova, nego posao administriranja.
Ovde je ukupno nabrojano 11 slabosti funkcionisanja pravosudnog sistema, a od toga su možda dva do tri objektivne prirode, a ostalo je moglo, počev preko Ministarstva pravosuđa, Vrhovnog suda Srbije, i na druge načine da se polako otklanja i da se taj deo prevaziđe.
Što se tiče pravosudnog budžeta koji se ovde pominje, na koji treba da se pređe, SRS se zalagala i do sada i prilikom usvajanja budžeta Republike Srbije za 2006. godinu takođe smo isticali da bi nam sistem pravosuđa bio daleko efikasniji i bio bi u punom smislu reči nezavisan, ukoliko bi postojao poseban budžet. Vi ovde imate jedan problem. Mislim da već više od nekoliko meseci, šest-sedam meseci, hvala koleginice, sudije porotnici nisu primili svoju naknadu za učešće u radu sudova. To je jedan malo duži period i malo više vi se pobrinite da se taj problem reši.
Pominje se u ovoj strategiji i edukacija građana i edukacija nosilaca pravosudnih funkcija. Kada je u pitanju obuka nosilaca pravosudnih funkcija, tu mogu da se složim i, naravno, kolega Cvetković je govorio, pa svi ljudi koji rade bilo koji posao, i ako u sebi ima, ako bismo mogli da izvršimo neku gradaciju, drugi stepen složenosti, podrazumeva svakodnevno usavršavanje i praćenje propisa koji regulišu tu oblast kojom se on bavi. To je u sistemu pravosuđa još više izraženo.
Administrativna kancelarija, a od toga mi se, pravo da vam kažem, zavrti u glavi i odmah me podseti na Narodnu kancelariju. Izbegnite, ministre, to ako je ikako moguće, a verovatno vi ovaj posao nećete do kraja ni da dovedete.
Pozivali ste se ovde na EU i Savet Evrope. Mislim da bi tog dela trebalo da se manemo. EU i Savet Evrope uopšte ne zaziru kako žive građani Srbije. Samo da vas podsetim da će 12. maja ove godine biti puna godina dana kako je dobijena pozitivna ocena Studije izvodljivosti. Da li građani Srbije osećaju išta bolje.
O toj pozitivnoj oceni Studije izvodljivosti Miloljub Albijanić je govorio neprekidno skoro 300 dana, to je čovek koji izgleda misli da se mleko proizvodi u mlekari, a ne tamo gde ono stvarno nastaje. Nemojte se time baviti. EU i Evropa hoće tržište Srbije, hoće jeftinu radnu snagu, a uopšte ih ne zanima kako žive građani Srbije. Hvala.