Dame i gospodo poslanici, moje kolege iz SRS su dali još nekoliko primedbi na ovaj set predloga zakona koji se tiče uređenja tržišta hartija od vrednosti.
Predlagač, odnosno Vlada, nastavlja onu priču od 5. oktobra, delom da sve one radnje koje su radili u proteklom periodu ozakone, stave pod zakon, kako ne bi snosili određene sankcije, a delom da kroz ova tri zakona, prema njihovim procenama, taj iznos od 3,5-4 milijarde evra koji se nalazi kod građana, jednostavno, dođu do njega raznim finansijskim špekulacijama.
Da je to tako vidi se i u članu 62. stav 4, gde se kaže: "Ako aktom Vlade nije drukčije određeno, odredbe ovog zakona o trgovini hartijama od vrednosti na organizovanom tržištu ne primenjuju se:
1) na prenos svojine bez naknade na akcijama koje su izdale banke, sa državne zajednice Srbija i Crna Gora na Republiku po osnovu Zakona o regulisanju odnosa između SRJ i pravnih lica i banaka sa teritorije SRJ koje su prvobitni dužnici ili garanti prema poveriocima Pariskog i Londonskog kluba;
2) na trgovinu akcijama koje su izdale banke kad je zakonit imalac tih akcija Republika po osnovu Zakona o regulisanju odnosa između SRJ i pravnih lica i banaka sa teritorije SRJ koje su prvobitni dužnici ili garanti prema poveriocima Pariskog i Londonskog kluba i Zakona o regulisanju javnog duga SRJ po osnovu devizne štednje građana".
O kakvim je tu dugovima reč?
Prilikom dolaska na vlast 5. oktobra postojao je deo duga koji niko nije mogao da ospori. Istina je da je postojao deo duga prema raznim međunarodnim finansijskim organizacijama, kao što su Pariski i Londonski klub.
Postojala je zakonita obaveza da se taj novac isplati. Jedan deo tog duga otkupila je tadašnja SRJ prilikom uvođenja međunarodnih sankcija i to za deset centi za dolar duga, a prilično veliki deo niko nije mogao da dokaže da duguje SRJ.
U tom trenutku, tadašnji potpredsednik Savezne vlade, a kasnije i Republičke vlade, sada već bivši predsednik G17 plus, sa raznim međunarodnim finansijskim organizacijama uradio je reprogram duga SRJ, koji nismo morali da priznamo.
Potpisivanjem tog reprograma poverenici dobijaju pravo, odnosno zakonski su regulisani kao vlasnici duga koji potražuju prema SRJ, a sada prema Republici Srbiji.
Da bi se stranim bankama omogućio određen monopol koje u to vreme ulaze ide se korak dalje, pa se banke koje su najvećim delom u društvenoj svojini zatvaraju.
Navodno, ukoliko dođe do situacije da moraju da vrate kredite koje su podizale kod raznih međunarodnih organizacija doći će u pitanje stabilnost dinara, ekonomija zemlje i to je razlog za rešenje tih dugova.
Kasnije imamo zakon o bankama u likvidaciji i stečaju, koji opet te dugove ne priznaje više kao dugove banaka u stečaju, nego dugove Republike Srbije. Sada su ti dugovi koje niko nije morao da prizna – predmet trgovine hartija od vrednosti.
Ko je garant? Republika Srbija. Ko će da se obogati? Onaj ko ih je kupovao u onom periodu između predloga ovog zakona koji je sada, između Zakona o dugu banaka koje su u stečaju i likvidaciji.
Ko je tu najviše profitirao? Najvećim delom su profitirali baš "Nacionalna štedionica", Vuk Hamović i Vojin Lazarević. Isto tako, kada su u pitanju obveznice stare devizne štednje, došli su do enormnog kapitala, često plaćajući 40 i 50 centi za dolar duga.
Imali su sigurno dužnika – državu Republike Srbije, a najviše su oštećeni oni građani koji su zbog raznih situacija: gubljenja posla, zatvaranja firmi, privatizacije, itd. ostajali bez hleba i te obveznice prodavali prilično jeftino.
Kada se određeni finansijski, odnosno politički pritisak napravio na tu gospodu, reše da naprave još jedan dobar poslovni potez, a to je da "Nacionalnu štedionicu", sada kao većinski vlasnici, prodaju.
Našli su kupca – "Eurobanku" i u tom trenutku država, odnosno Ministarstvo finansija ne reaguje. Znaju za pregovore, neće da prodaju svoj vlasnički deo, već banku koja ide u potpunu privatizaciju, jer se prodavanjem vlasničkog dela podiže vrednost banke s jedne strane, a s druge strane obara se cena akcija pojedinačno. Gospoda Vuk Hamović i Vojin Lazarević bi pojedinačno dobili manje novca.
Kada se završi ta transakcija bez Republike Srbije, onda Ministarstvo finansija donosi odluku da je proda, samo su sada te akcije mnogo jeftinije nego u trenutku kada je izvršena transakcija između "Eurobanke" i "Nacionalne štedionice".
Tako to izgleda na tržištu hartija od vrednosti i tako se bogate razni špekulanti. Sada je cilj da se to uradi, da onaj novac koji je ostao kod građana na određen način dođe u posed finansijskih špekulanata.
To se vidi već u članu 80, gde se kaže da novčani deo osnovnog kapitala berze ne može biti manji od milion evra u dinarskoj protivvrednosti, po zvaničnom srednjem kursu dinara Narodne banke Srbije, na dan uplate.
Sada bi neko trebalo da kaže: znate šta, berza je jedno ozbiljno tržište i tu je potreban ozbiljniji iznos kao osnovni kapital, a već u članu 113. se kaže da je za vanberzansko organizovanje tržišta hartija od vrednosti potrebno uplatiti 300.000 evra.
Sada imamo male akcionare koji će biti u određenim investicionim fondovima, plasiraće deo svog novca uz obećanje da će da dobiju bolje kamate i uslove nego što to banke mogu da im daju i špekulacijama na berzi da se dođe do toga da u određenim trenucima vrednost nekih akcija raste ili pada.
Imamo i ljude koji su se već u ranijim finansijskim transakcijama prilično obogatili. Šta se dešava u tom slučaju, ako se dokaže da je berza ili organizator vanberzanske prodaje hartija od vrednosti odgovoran za nastalu štetu?
Krivičnih odredbi za takvu situaciju u ovom zakonu nema. Ima za lažne prospekte, itd. Piše da je zabranjeno. Jeste, ali šta, kako i na koji način tu zabranu sprovesti?
Znači, jedino što može da se uradi jeste da se berza tuži ili organizator vanberzanskog tržišta da nadoknadi štetu.
Ako nema nekog drugog kapitala osim osnivačkog, a neće ako to radi, moći će da nadoknadi samo štetu u iznosu od 300.000 evra, a zaradio je nekoliko miliona. Organizator berze koji je odgovoran za nastalu štetu isto može da se tuži.
Jedino što može da mu se uzme jeste njegov osnivački ulog od milion evra, a opet je zaradio nekoliko miliona.
Ovde najzanimljiviji član, odnosno deo ovog zakona jeste komisija, pogotovo članovi: 226, 227, 232, 244, način izbora komisije.
Navodno, Ustavom je to neregulisano da Komisija može da bude nezavisan državni organ. Neću sada, u pojedinostima ćemo više o tome da popričamo.
Znači, nekim uporednim pravom već sada bismo, po tom tumačenju, imali bar 50 ili 60 izmena i dopuna zakona, gde razne agencije rade kao nezavisne, a organ su državne uprave i, po ovom tumačenju, ne rade u skladu sa Ustavom Republike Srbije.
Čini mi se da je to samo deo političke priče, da se zamažu oči narodnim poslanicima i javnosti kako je ovaj zakon izuzetno dobar, kako on reguliše odnose na tržištu hartija od vrednosti i kako su investitori, pogotovo oni mali, ali njihov kapital je oko tri ili četiri milijarde evra, ravnopravni i kako mogu da posluju pod sigurnim uslovima.
Cilj je da ovakvim zakonom špekulanti koji su do sada sticali enormno bogatstvo, to povećaju, na štetu malih akcionara.
