Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, pred nama su četiri važna zakona i prosto ne znam ni sam koji je od predloženih zakona važniji.
Očigledno je da je praksa pokazala da je potrebno doći do novih zakonskih rešenja u pojedinim oblastima, naročito u onima koje do sada nisu bile pokrivene, a i u oblasti tržišta hartija od vrednosti, gde smo do sada u primeni imali savezne propise, nešto su se u međuvremenu menjali, ali nikako nismo uspevali da dođemo do celovitog rešenja u oblasti tržišta hartija od vrednosti.
Krenuću, pre svega, od investicionih fondova, odnosno od Zakona o investicionim fondovima. Mislim da je donošenje takvog zakona vrlo praktična, a rekao bih u odnosu na stanje investicija u našoj privredi, i nasušna potreba.
Imamo danas činjenicu da smo siromašni sa investicionim fondovima i sa mogućnostima novog investiranja u našu privredu, a to znači da su smanjene mogućnosti novog zapošljavanja, što jeste generalni cilj politike Vlade, a i Narodne skupštine.
Do sada su uglavnom poslovne i komercijalne banke pribavljale određena sredstva po osnovu štednje građana i ta sredstva plasirali pod određenim uslovima u privredu, ali i u potrošnju, preko kredita za stanovništvo, obezbeđivali zadovoljavanje određenog nivoa tih opštih potreba privrede i građana Republike Srbije.
Šta je novo što će nam doneti investicioni fondovi? Novo je da će se veliki broj građana koji raspolažu nekom štednjom opredeliti da sami ili zajedno sa svojim prijateljima i poslovnim partnerima osnivaju ove investicione fondove.
Investicioni fondovi, kao što vidite iz Predloga zakona, mogu biti otvoreni, zatvoreni i privatni.
Otvoreni investicioni fondovi su oni koji u startu moraju imati 200 hiljada evra osnivačkog kapitala i nemaju svojstvo pravnog lica, ali se zato pojavljuju privredna društva za upravljanje tim investicionim fondovima.
Otvoreni su zbog toga što svi koji su uložili određena sredstva u te investicione fondove imaju pravo da u svakoj prilici i u svakom trenutku kada to požele povuku ta svoja sredstva.
Ukoliko to ne žele, pripada im odgovarajuća dobit po osnovu ulaganja tih sredstava koja se nalaze u tzv. otvorenom investicionom fondu.
Imate i zatvoreni investicioni fond koji se takođe osniva sa 200 hiljada evra, ali ima nešto drugačiju proceduru, jer ulagači u taj investicioni fond nemaju pravo da u svakom trenutku povlače ta sredstva, nego saglasno zakonskim odredbama i pravilima tog fonda. Ti fondovi imaju i svoje kontrolne organe.
Imamo i treću grupu tih investicionih fondova, to su privatni investicioni fondovi, gde pojedinačni osnivački kapital ne može biti ispod 50 hiljada evra.
Reč je o profesionalnim investitorima i ljudima koji imaju želju i nameru, a razume se i interes da svoja slobodna novčana sredstva plasiraju na ovaj način.
Pretpostavlja se da će se na ovaj način formirati nekoliko investicionih fondova na području Republike Srbije, bar u početku i da će ta aktivnost sve više biti privlačna za sve veći broj građana koji imaju svoju štednju, ponegde u bankama, ali u priličnoj meri mobilisanu, čak da nisu ta sredstva ni u bankama nego kod kuće, kako se to kaže – u slamaricama.
Procena je da u ovom trenutku stanovništvo Republike Srbije ima tako raspoloživih slobodnih sredstava između tri i četiri milijarde evra.
Zaista je ekonomski necelishodno ta sredstva ne aktivirati, pogotovo u uslovima kada se zna da nema dovoljno slobodnih sredstava za investicije, a da su investicije glavni pokretač privrednog razvoja i povećane zaposlenosti.
Zato ćemo mi, kao poslanička grupa SPS, podržati ovaj zakon, jer mislimo da ga je čak trebalo doneti na početku ovog mandata, da bismo u međuvremenu mogli da, ne čekajući kredite iz inostranstva i ne čekajući nekakve donacije ili ne znam koje druge vrste pomoći od tzv. Međunarodne zajednice, pokrenemo neki investicioni ciklus.
Moguće je da će se u budućem vremenu i sama država pojavljivati kao osnivač pojedinih investicionih fondova, mada to nije intencija ovog zakona, ali u svakom slučaju čini mi se da će mnogi koji ekonomski razmišljaju biti pre opredeljeni da investiraju u investicione fondove nego da svoja sredstva daju na bilo kakvu štednju u poslovne i komercijalne banke, jer kao što je poznato, uslovi kod poslovnih banaka nisu tako povoljni, kamatne stope na godišnjem nivou ne prelaze pet posto, a neke banke čak ne daju nikakvu kamatu na deviznu štednju. Investicioni fondovi omogućavaju da se sopstvenim slobodnim finansijskim sredstvima privređuje na tzv. finansijskom tržištu i da se od tog privređivanja ostvaruje značajna i bitna korist.
Drugi zakon koji je veoma važan jeste zakon o tržištu hartija od vrednosti i podsećam vas da smo svojevremeno birali Komisiju za hartije od vrednosti, pa smo imali i pomalo smešne situacije da su nam predlagači pojedinih članova Komisije za hartije od vrednosti, između ostalog, u biografijama kandidata isticali da imaju položenu B kategoriju kao da voze moped, kao da smo u tom trenutku birali poštonoše, a to sve govorim zbog toga što mislim da Komisija za hartije od vrednosti mora da bude samostalna i nezavisna. Ona je tako u ovom zakonu i postavljena, s tim što se mogu dati određene primedbe u pogledu potpune nezavisnosti komisije.
Podsećam vas da predlog za sastav Komisije za hartije od vrednosti, prema Predlogu zakona, daje Vlada, kao i predlog za eventualno razrešenje članova Komisije za hartije od vrednosti. Mnogo je važan taj organ, obzirom da kod nas tek u punoj meri zaživljava tržište hartija od vrednosti i da je važno da neko ko taj posao obavlja, obavlja na način koji jeste stručan, odgovoran i kompetentan, s tim da bude samostalan i odgovoran. Ovde je takođe rečeno da će postojeća Komisija za hartije od vrednosti trajati do septembra meseca 2006. godine, a ukoliko do tog trenutka ne uspe da se izabere novi sastav Komisije, onda će postojeća komisija nastaviti da radi i u drugom periodu, dakle u 2007. godini, sve dok se ne izabere novi sastav Komisije za hartije od vrednosti.
Ovde bi mogla da se stavi jedna načelna i konkretna primedba u pogledu mandata predsednika i pojedinih članova Komisije. O tome ću govoriti, obzirom da smo podneli nekoliko amandmana, kada bude bila rasprava o amandmanima, ali u ovom trenutku samo da podsetim da smo predložili da, recimo, predsednik Komisije bude biran na pet godina, da jedan član Komisije bude biran na četiri godine, drugi na tri godine, treći na dve itd, da bi se obezbedio kontinuitet u radu Komisije i da bi pod zakonom određenim uslovima mogli da blagovremeno vršimo promene članova Komisije za hartije od vrednosti, a da pri tome ne narušimo kontinuitet u radu tržišta hartija od vrednosti i same Komisije, kao nezavisnog organa.
Ima, takođe, jedno pitanje koje nije u toj meri sporno, ukoliko imamo pravo objašnjenje, a mislim da ga ljudi iz Ministarstva, kao predlagači ovog zakona imaju, a to je pitanje – ko sve može biti osnivač berze. U zakonu je rečeno da, između ostalog, osnivači berze mogu biti fizička domaća i strana lica. Oni koji su protivnici te varijante kažu – zašto bi sada fizička lica bili osnivači berze, ako se već mogu registrovati kao pravna lica, pa kao takvi pojaviti sa određenim iznosom od milion evra kao osnivači berze, a da pri tome ispune i odgovarajuće uslove.
Mislim da je objašnjenje ljudi iz Ministarstva da je na neki način logično i suvislo, da će ta fizička lica biti proveravana u smislu kvaliteta i poslovne sposobnosti, dosadašnje poslovne aktivnosti, dakle čestitosti u životu i u radu, te će se, stoga, sa vrlo strogim kriterijumima opredeljivati koja to fizička lica mogu biti osnivači berze. Dakle, treba nam takav celovit zakon, nije se moglo promenama doći do boljeg teksta nego ovako kako je predloženo.
Treći zakon je Zakon o preuzimanju akcionarskih društava. On se ponegde u evropskoj praksi, a i kod nas, nalazio sa svojim odredbama u sastavu Zakona o hartijama od vrednosti.
Ovde se predlagač opredelio upravo kao i većina zemalja u EU, da se ide na donošenje posebnog zakona o preuzimanju akcionarskih društava. Pretpostavljam da ste pročitali obrazloženje i videli ste da ni Evropi, koja je jako razvijena u tom pogledu, nije bilo lako da donese takvu odluku i ti pregovori su trajali, koliko se sećam, čak punih 14 godina da bi se došlo do direktive koja važi od decembra 2003. godine, u kom su svi u EU obavezani da donesu upravo takve zakone o preuzimanju akcionarskih društava.
To se sada i ovde čini, obzirom da želimo u EU i da hoćemo da svoje zakonodavstvo i sve propise uskladimo sa standardima EU, pa i sa tim direktivama. Karakteristični su, recimo, članovi 9. i 11. tih direktiva u kojima se kaže da oni koji su akcionari u tim preduzećima, malo to prepričavam, nemaju pravo da preduzimaju radnje protiv onih koji imaju nameru da preuzmu ta akcionarska društva bez saglasnosti akcionara.
U tački 11. te direktive se kaže da oni koji imaju nameru da preuzmu određeno akcionarsko društvo, nemaju obavezu da poštuju nešto što bi ih sprečilo da ga preuzmu. Sve to ima neku svoju logiku, a pogotovo što je u toj direktivi rečeno da se ove odredbe iz tačke 9. i 11. primenjuju fakultativno, odnosno neobavezno kao opcija.
Ono što je za mene suština rešavanja načina preuzimanja akcionarskih društava je upravo u tome da se, mislim, na ovaj način postiže potpuna zaštita malih akcionara, a što je bio gorući problem.
Recimo, nekoliko primera u poslednjih nekoliko godina kada smo imali te situacije na tržištu akcija, kako se štite mali akcionari? Štite se tako što onaj koji želi da preuzme neko akcionarsko društvo mora to da učini javno. To javno znači da mora prvo da oglasi nameru da želi da preuzme određeno AD, a pod dva, kada oglasi nameru onda mora da oglasi i uslove pod kojima preuzima AD, odnosno kupuje akcije i to tako da cena akcija bude ista i za velike i za male akcionare.
To je suština ovog zakona, da cena bude ista i za velike i za male akcionare. Doduše, postoje izuzeci, ali ne u ovom delu, nego u onom delu šta se ne može preuzimati putem kupovine akcija, a to su, recimo, akcije malih akcionara koje se na tržištu akcija pojavljuju zajedno sa akcijama Akcijskog fonda i neke druge akcije koje su se pojavile po osnovu akcija poslovnih banaka, a po osnovu preuzetih obaveza savezne države koje su prenete na Republiku Srbiju.
Još jedanput podvlačim, mnogo je važno da se obezbedi potpuna ravnopravnost malih i velikih akcionara i da tu nemamo tog tzv. mešetarenja, da se na jedan način pregovara sa velikim akcionarima i da se obećavaju jedne cene, a da se koristeći položaj malog akcionara koji je u osnovi nepovoljan, tamo nudi niža cena za preuzimanje tih AD, odnosno za kupovinu akcija.
Ovde nismo podnosili nikakve amandmane. Nisam video potrebu za tako nešto, jer je ovaj deo uređen celovito, pojačava odgovornost svih učesnika na tržištu akcija i onih koji žele da preuzmu određena AD, ali i onih koji će biti preuzeti, čime se na neki način pojačava odgovornost i zahteva potpuna lojalnost postojećeg menadžmenta i rukovodstva sadašnjih AD prema svojim preduzećima, a što će reći – prema akcionarima.
Konačno, kada je u pitanju Zakon o računovodstvu, to je važan zakon, a do sada smo imali ko zna koliko promena i ta materija se rešava na saveznom nivou, pa je nešto primenjivano, a nešto nije, itd. Sada smo u prilici da vidimo celovit predlog zakona, a moram da kažem, prošao je tu stručnu raspravu, ali je u dobroj meri i osporavan od strane upravo onih koji najviše rade na poslovima računovodstva i revizije.
Gospodin ministar je pomenuo: savezni računovođa, a moram da priznam, kada sam čitao primedbe Saveza računovođa, mislio sam – u pravu su računovođe. Kada sam čitao obrazloženje Vlade, odnosno predlagača, onda sam mislio – pa i nisu te računovođe toliko u pravu.
Ipak smo se opredelili da podnesemo nekoliko amandmana na članove ovog predloga zakona, a pre svega u dobroj nameri da se eventualno tekst tog zakona popravi. Na primer – pitanje obaveznosti revizije u pravnim licima. Čuli ste, a tako piše i u zakonu, da su srednja i velika preduzeća obavezna da vrše reviziju svojih računovodstvenih iskaza.
Završni računi, dakle bilansi, predaju se jedanput godišnje – 31. decembra, odnosno sa 31. decembrom u roku od 60 dana, a što će reći do 28. februara, kao što je bio i do sada slučaj.
Ovde se otvorilo pitanje – da li srednja preduzeća podležu obavezi revizije i da li treba da podležu toj obavezi, a pogotovo što je definicija tih srednjih preduzeća, bar u ovom zakonu, takva da srednje preduzeće predstavlja ono preduzeće koje prosečno zapošljava između 50 i 250 radnika. Veliki je dijapazon, između 50 i 250, a da recimo ostvaruje ukupan godišnji prihod između 2,5 miliona i pet miliona evra, pa da mu je vrednost imovine na kraju poslovne godine između jedan i pet miliona evra. Kada je ispod tih vrednosti, onda spada u kategoriju malih preduzeća i nema obavezu da vrši reviziju računovodstvenih iskaza, a kada je iznad, onda spada u kategoriju velikih preduzeća i razume se da i dalje ima tu obavezu.
Otvoreno je, takođe, pitanje interne revizije. Priznajem, nisam do kraja razumeo, kasnije sam konsultacijama sa ljudima iz ministarstva razumeo da interna revizija i nije nešto što je imperativ, obavezno, nego je moguće. To je ono što bitno menja moj stav prema internoj reviziji. Oni koji budu smatrali da je potrebno radi povećanja zakonitosti i discipline u vođenju računovodstvenih iskaza i iskazivanju poslovnih rezultata, pa i bilansa stanja, itd. i drugih dopunskih aneksa opredeliti se da angažuju i internu reviziju.
Da li će to biti neko iz firme, nije najbitnija stvar, ali i posle interne revizije podležu toj tzv. eksternoj reviziji koja može uočiti nepravilnosti u radu internog revizora. Bitno je da se sve dovede do toga da poštujemo zakone, a poštujući zakone poštujemo ambijent u kom živimo i omogućujemo da svi oni koji žive od budžeta žive na način koji je primeren toj ekonomskoj situaciji.
Otvoreno je pitanje ko može biti revizor. Dobili smo objašnjenja da oni koji imaju zvanje revizora neće ta zvanja izgubiti osim onih koji će morati u nekom periodu od godinu dana da potvrde ta svoja zvanja, odnosno licence za vođenje revizije. Računovođe su takođe stavile primedbu da recimo, računovođe u preduzeću može biti i neko ko nema odgovarajuću školsku spremu. Logika stvari nalaže da onaj koji će biti odgovoran za poslovanje preduzeća, a to je uprava i direktor, nikako neće poslove računovodstva prepustiti nekome ko taj posao ne zna i ko taj posao neće moći da radi u skladu sa zakonom.
Sada da ne elaboriram dalje oko detalja, biće prilike kada budu bili amandmani. U svakom slučaju, važno je da se naše poslovanje uskladi sa međunarodnim računovodstvenim standardima, jer nam je to potrebno radi poslovanja sa Evropom. Oni razumeju svoje standarde. Ako mi ne prihvatimo njihove standarde, oni ne razumeju nas i ne razumeju našu stvarnu ekonomsku poziciju kada žele da uđu u poslove sa nama.
Takođe, na kraju, jedno vrlo praktično pitanje, a to je pitanje: kome to treba da predajemo svoje završne račune. Po ovom zakonu rečeno je i Narodnoj banci Srbije, a po Zakonu o preduzeću rečeno je da se obavezno završni računi i drugi izveštaji predaju Agenciji za privredne registre. Sada imamo situaciju koja je objektivna – Agencija za privredne registre nije dovoljno osposobljena da radi te poslove do kraja. Narodna banka jeste, a i potrebno je radi te ukupne društvene statistike, jer nema ko drugi da tu statistiku vodi, ali opet sa stanovišta pravnih lica nije logično da predaju na dva mesta. Verujem da se ta stvar može prevazići tako što će se u dogledno vreme izmeniti odredba koja nas obavezuje da te svoje izveštaje dostavljamo Agenciji za privredne registre.
Opet, tamo je i obrazloženje da se to predaje zbog toga da bi strani partneri mogli da se upravo preko tog registra informišu o našem kvalitetu i o našoj spremnosti i sposobnosti da poslujemo sa njima. Mislim da je ovo pomalo vrzino kolo koje se može rešiti, ne mora da se reši baš danas ovim zakonom, ali nekom praktičnom izmenom moglo bi se to desiti. Sve u svemu, toliko za ovih 20 minuta. Hvala lepo.