Reč ima narodni poslanik Zoran Antić, a neka se pripremi narodni poslanik Zoran Krasić.

Dame i gospodo, poštovane kolege, kada su u pitanju ova četiri zakona, a govoriću samo o prva tri koja dotiču finansijsko tržište, činjenica je, kao što su rekle i moje kolege, da se sa njima poprilično zakasnilo, ali razlog za to kašnjenje je, pre svega, želja srpskih tajkuna da što više od malih akcionara otmu akcija i što više obezvrede kapital malih akcionara u prethodnom periodu.
Već dve godine ovaj zakon o tržištu hartija od vrednosti, koji, u suštini, ne liči na zakon, koji je osmišljen da bi se opljačkali građani Srbije, funkcioniše. Za te dve godine Vlada Srbije nije našla razloga da spreči tu pljačku, pre svega onaj deo koji se odnosi na preuzimanje, a čini mi se da se o tome u dosadašnjoj raspravi ponajmanje i govorilo.
Privatizacija, s jedne strane i finansijsko tržište, s druge strane, učinili su danas da je većina građana osiromašena, s jedne strane, a s druge strane imamo par onih koji su ogroman kapital, koji je decenijama stican u ovoj državi, prigrabili za sebe ili za svoje najbliže. Pretpostavlja se da je primenom ovog zakona u prethodne dve godine opljačkano na stotine malih akcionara, da se radi o kapitalu malih akcionara koji je u vrednosti negde oko tri milijarde evra i da je dobar tok kapitala nebrigom Vlade prešao u nečije ruke, u ruke srpskih tajkuna.
Nebriga oko finansijskog tržišta je, pre svega, kroz nedonošenje zakona, kroz nepotpunu zakonsku regulativu, ali postoje i veliki problemi u funkcionisanju i stvaranju samog finansijskog tržišta, koji ne dotiču samo regulativu.
Sva ta nebriga može da se iskaže i nekim kvantitativnim podacima, činjenicom da je od ukupnog bruto društvenog prihoda ostvaren promet na finansijskom tržištu samo 2,9%, da je rast indeksa berze kod nas nekih 39% u proseku, prethodne godine, bez obzira na inflaciju koja je iznosila nekih 17-18%, bez obzira na proces privatizacije koji još uvek nije završen, bez obzira na činjenicu da se veliki broj transakcija odvija baš u samom procesu privatizacije.
Sve to, kao i činjenica da je za razvoj finansijskog tržišta potreban izvestan broj godina, izvestan vremenski period, stručnjaci kažu od pet do šest godina da bi efekti po privredu bili pozitivni, razlog je zbog čega danas imamo skup kapital.
U situaciji kada Narodna banka Srbije propisuje sve veće i veće rezerve bankama i kada će se to sigurno odraziti na kamate, činjenica je da će bitno uticati na sposobnost privrede u narednom periodu.
Što se ovih problema finansijskog tržišta tiče, nažalost o njima niti raspravlja stručna javnost, Vlada ne pokušava da organizuje skupove na kojem bi se dala neka rešenja, gde bismo stvorili jedan koncept nacionalnog akcionarstva. Sve se to radi u nekim uskim krugovima oko Ministarstva finansija i samog ministra Dinkića i stiče se utisak da imamo svojevrsnu zločinačku organizaciju, s ciljem da se ogroman kapital građana prebaci u ruke par stotina ljudi u Srbiji.
Znači, nedostatak nacionalnog akcionarstva i koncepta je presudan za sve ono što se dešava kada je u pitanju finansijsko tržište, ali je i činjenica da imamo jako lošu makroekonomsku situaciju, činjenica da i ove godine imamo veliku inflaciju ukazuje na to da će i razvoj finansijskog tržišta i ubuduće biti usporen, ukoliko se uzme u obzir da imamo problema i sa zdravim privrednim rastom i da mikroekonomija, stanje u preduzećima nije zadovoljavajuće.
Možemo da očekujemo da i u ovoj meri ova zakonska regulativa koja je donekle popravljena, ali daleko od onoga što smo očekivali, bar mi iz SRS, što se pokazuje kroz veliki broj amandmana koje smo dali, znači da sve to neće popraviti situaciju kada je u pitanju tržište kapitala.
Veliki problem za razvoj finansijskog tržišta u svakom slučaju i neusklađenost realnog i finansijskog sektora i to su već problem privrede koji se odlažu od kad je ova vlada stupila na vlast.
Stiče se utisak da mi u stvarnosti i nemamo Ministarstvo privrede, da je Ministarstvo privrede faktički pod stečajem ministra finansija Mlađana Dinkića, da je Ministarstvo privrede danas samo servis Agencije za privatizaciju i da u okviru naše države postoje neke nedodirljive institucije i institucije koje imaju pravo da samovoljno krčme imovinu koja je sticana decenijama unazad, mislim pre svega na ministarstvo, odnosno na Agenciju za privatizaciju, ali kroz ovaj zakon provlači se i još jedna institucija koja ima neograničena prava i čija prava najvećim delom nisu regulisana predloženim zakonima. To je Komisija za hartije od vrednosti.
Ogromna su diskreciona prava Komisije za hartije od vrednosti u ovim zakonima i naći ćete u svakom drugom, trećem članu pravo Komisije za hartije od vrednosti da propisuje jednu ili drugu oblast.
Ono što je najveći greh Vlade do sada, to je činjenica da na finansijskom tržištu imamo izuzetno slabu ponudu, da nemamo ponudu onih prvoklasnih akcija, ponudu od najvećih, pre svega javnih preduzeća, preduzeća iz oblasti komunikacije, preduzeća iz oblasti elektroprivrede.
Tu bi u svakom slučaju mogla da se nađe i ponuda akcija Železnice, NIS-a, Aerodroma, a pokazalo se u prethodnih godinu dana kroz privatizaciju bankarskog sektora da Vlada i nema stvarnu nameru da potpomogne razvoj finansijskog tržišta, jer da smo imali prilike da banke privatizujemo uz pomoć akcija, uz pomoć finansijskog tržišta, sasvim sigurno bi imali mnogo kvalitetnih hartija danas na samom tržištu. To tržište umnogome bi se produbilo u odnosu na situaciju koju imamo danas.
Ništa Vlada nije uradila ni po pitanju municipalnih obveznica, obveznica lokalnih samouprava i činjenica je da je velika mogućnost da se novac građana Srbije uloži u obnovu i same Srbije i same privrede ispuštena, ne koristeći tu mogućnost obveznica lokalnih samouprava.
Danas imamo izuzetno plitko tržište, tržište na kome dobrim delom dominira strani kapital. Pretpostavlja se da od ukupnih investitora 50% finansija stiže od stranog faktora, ali ono što je činjenica sa stranim faktorom, to je da on čeka, čeka da li će ova vlada uspeti da oporavi ekonomiju Srbije.
Ukoliko se povuče sa našeg finansijskog tržišta biće to jako teški efekti po našu privredu, pre svega odraziće se i te kako na inflaciju, jer se prilikom povlačenja stranih investitora dešava i da dinare zamenjuju za devize i iznose ih, pojavljuje se višak dinara, a sve to u svemu utiče na makroekonomsku stabilnost.
Ne budemo li pod hitno krenuli u razvoj finansijskog tržišta pitanje je ima li uopšte smisla i osmišljavati dalje korake u tom smislu.
Rekao bih da je tržište izuzetno nelikvidno, naročito slobodno berzansko tržište na kome kažu da ima negde oko 960 preduzeća. Od toga imate dnevni promet na nivou nekih 80 preduzeća.
To najbolje pokazuje da je ponuda akcija znatno veća od potražnje, a u proseku to je negde dva i po puta veća ponuda akcija, odnosno kapitala u odnosu na samu potražnju, a indirektno ukazuje i na loše stanje privrede, na šta SRS ukazuje godinama unazad, faktički od samog stupanja ove vlade na vlast.
Što se edukacije građana tiče, ništa nije urađeno u ovom prethodnom periodu. Samim postupkom privatizacije onog trenutka kada je osmišljen zakon trebalo je da krenemo i u razvoj finansijskog tržišta, ali je istog trenutka trebalo da krenemo i na edukaciju građana.
Često pominjem primer Mađarske, koja je kada je krenuo razvoj finansijskog tržišta imala tako ozbiljne i snažne institucije da su građani uzimali kredite da bi kupovali akcije svojih preduzeća, za razliku od naših građana koji kredite uzimaju za ličnu potrošnju.
To najbolje ukazuje koliko građani danas nisu obavešteni i ne prave razliku između osnovnih pojmova koji se dotiču finansijskog tržišta, pa nažalost imate situaciju da su sportske kladionice mnogo zanimljivije od berzanskih izveštaja, iako je mogućnost zarade znatno veća na finansijskom tržištu, nego što je to u sportskim kladionicama. Verovatno sve dok se ne desi da na zadnjim stranama novina imamo finansijski izveštaj sa berzi, nećemo imati priliku da vidimo prave efekte od samog finansijskog tržišta.
Rekao bih u vezi regulative, da je predlog ovih zakona u svakom slučaju trebalo da upotpuni i predlog, odnosno izmene i dopune Zakona o privrednim društvima, jer se Zakon o tržištu od hartija od vrednosti i Zakon o privrednim društvima i te kako prepliću, mnogi instituti nisu usaglašeni, mnoga rešenja između ta dva zakona i u prethodnom zakonu i u ovom sadašnjem Predlogu zakona o tržištu hartija od vrednosti nisu usaglašena. Za uspešan razvoj finansijskog tržišta, u svakom slučaju neophodno je da imamo bitne izmene i dopune Zakona o privrednim društvima.
Iskoristio bih ovu priliku da pomenem samo par stvari. Moramo pod hitno da regulišemo otvorena i zatvorena privredna društva i način prelaska iz jednog u drugi. Dosta se govorilo o tome da će ovaj zakon o tržištu hartija od vrednosti da reguliše tu oblast, međutim, u samom predlogu nema tih rešenja.
Od toga se očigledno pobeglo, jer se nažalost ide na koncentraciju kapitala i u strahu od regulisanja zatvorenih privrednih društava. Mislim da je taj strah osnovni razlog zbog čega se na to išlo, s obzirom na izuzetnu liberalizaciju kada je u pitanju koncentracija kapitala.
Što se tiče korporativnog upravljanja, tu je jako malo učinjeno, iako se Vlada i predlagač hvale da toga ima u ovom zakonu, malo je toga iskreno, a mali akcionari kao osnovni stub svakog akcionarstva, niti Zakonom o privrednim društvima niti ovim predlogom zakona nisu došli u situaciju da ozbiljnije kontrolišu akcijske gazde, da kontrolišu menadžment i upravu, a nemaju čak ni adekvatnu mogućnost da kontrolišu revizore, a spoj revizora i uprave najveći je razlog mnogobrojnih mahinacija na svim finansijskim tržištima širom sveta.
Što se tiče samih problema u vezi Zakona o privrednim društvima, velike su zloupotrebe i sve je veći broj zloupotreba i kada je u pitanju promena pravne forme privrednog društva. Tu se skoro uvek, po pravilu, ne pitaju mali akcionari, čak i nisu svesni šta se dešava, iz kog pravnog oblika u koji pravni oblik je prenešena njihova imovina, a ono što je jako bitno, to je činjenica da mali akcionari crpe svoj legitimitet iz prava na svojinu.
Pravo na svojinu je ono za šta se svi zalažemo da treba biti maksimalno zaštićeno, nije to prosto preglasavanje ko ima koliko akcija u privrednom društvu, da li neko ima 51% ili 65%. I tih 1% i ta jedna akcija nečija je svojina i on ima prava iz te svojine i ta njegova svojina mora da bude zaštićena.
Što se tiče konkretnih zakona, upravo bih, sa po par primedbi da se osvrnem na ova tri zakona. Kažem, poslanici SRS podneli su veliki broj amandmana i kroz te amandmane imaćemo priliku da o svemu tome podrobno razgovaramo.
Ono što je najbitnije kod Zakona o tržištu hartija od vrednosti to je činjenica da je on poprilično neprecizan i nejasan, da je ono što je možda najveći problem u ovom zakonu – pojava vanberzanskog tržišta, a da za to ne postoji ozbiljno objašnjenje da to vanberzansko tržište nije na pravi način definisano, da nije ni na pravi način razgraničeno u odnosu na berzansko tržište i verujem da najvećem broju poslanika, pa i ljudima iz stručne javnosti nije jasan ni cilj postojanja vanberzanskog tržišta, izuzev, ako mu je cilj da mali akcionari mogu svoje akcije da iznesu na tržište bez ikakvih ograničenja, da se eventualno pojave manja i srednja preduzeća.
Ali, sasvim sam siguran da je u okviru postojeće berze, u okviru slobodnog berzanskog tržišta dopunom postojeće regulative i pravila poslovanja berze bilo moguće taj problem rešiti i na mnogo kvalitetniji način, izbegavajući umnožavanje institucija koje će samo da zbuni eventualne akcionare.
Što se tiče same berze, mislim da je krajnje vreme da se ukine monopol beogradske berze. Nema razloga da u Srbiji nemamo još neku berzu, u Crnoj Gori imate dve berze, a potencijal njihov i naš je poprilično različit.
Mislim da država ima mogućnost da preko novosadske robne berze pomogne stvaranje još jedne novčane berze, što bi bitno uticalo na razbijanje monopola beogradske berze. Monopol beogradske berze je očigledan na svakom koraku. Beogradska berza bitno utiče na finansijsko tržište, pre svega kroz Pravilnik koji, istina, usvaja Komisija za hartije od vrednosti, ali su veliki monopoli i u samom Upravnom odboru beogradske berze.
Činjenica je da je najveći broj ljudi koji su u Upravnom odboru, u stvari direktori bivših banaka u stečaju, da bankari imaju monopol u upravnom odboru, a i sami posrednici prilikom kupovina preko nekih svojih, znači brokersko-dilerska društva preko svojih udruženja pokušavaju da osnaže monopole na beogradskoj berzi, a činjenica je da berza i monopol ne idu jedni s drugim, da je berza nešto sasvim suprotno od monopola.
Što se tiče Zakona o tržištu hartija od vrednosti, rekao bih još jednu stvar. Što se tiče stranih profesionalnih investitora potpuno je nejasno zbog čega se predlagač zakona opredelio da na to imaju pravo samo zemlje OECD-a i EU, da je to regulisano članom 11. i da uslove za odobrenje propisuje Komisija za hartije od vrednosti. To je još jedna potvrda da Komisija za hartije od vrednosti ima izuzetna diskreciona prava u najvećem delu instituta koji se pojavljuju u ovim zakonskim rešenjima.
A što se same Komisije za hartije od vrednosti tiče, najveći problem sa njom je to što je pitanje da li ona ima kapacitet i da li je dovoljno osposobljena za sve one podzakonske akte koje je neophodno doneti da bi ovi zakonski predlozi mogli da zažive.
Mi najveći problem imamo, imali smo, a čini mi se, imaćemo i sada, siguran sam u stvari, posle ovog zakonskog rešenja sa prospektima, a dosad je Komisija za hartije od vrednosti propisivala prospekte. Nažalost, bili su poprilično šturi, u razvijenim tržišnim privredama ti prospekti imaju čak i do 30 strana.
Činjenica je da je i ovo zakonsko rešenje trebalo da napravi razliku između privrednih subjekata, da su one ozbiljne, jake, velike firme koje su od velikog značaja za privredu trebalo da imaju znatno obimnije prospekte i da je trebalo rangirati te firme prilikom obaveza iz podzakonskih akata.
A sama Komisija za hartije od vrednosti, zahvaljujući kaznenim odredbama koje su isuviše liberalne, niske, neće biti u mogućnosti da u potpunosti sprovodi nadzor nad primenom ovih zakona, a za jedno finansijsko tržište, zdravo tržište, neophodna je potpuna pravna regulativa, neophodno je da imamo adekvatnu kaznenu politiku. To je, prema tome, moja osnovna zamerka, što se tiče Zakona o tržištu hartija od vrednosti.
Jako malo je govoreno i o Zakonu o preuzimanju akcionarskih društava, a mislim da je on izuzetno bitan i da je zahvaljujući ovim rešenjima iz prethodnog Zakona o tržištu hartija od vrednosti opljačkan veliki novac. Nažalost, ovim zakonom se ta pljačka nastavlja, a osnovni razlog je u članu 1. Zakona gde se kaže da predmet trgovanja mogu biti deonice kojim se trgovalo poslednja tri meseca pre objavljivanja ponude za preuzimanje.
Malopre sam govorio o tome koliko je naše tržište nelikvidno, koliko je mala trgovina na samoj beogradskoj berzi. Često su te trgovine fiktivne sa ciljem da se umanji cena akcija, znači posle prve trgovine, ako se ne ide – umanjuje se za onih 20%, pa iz 20% u 20%, da dođemo do jako niske cene akcija. Ako uz to ubedimo male akcionare da je to prava cena akcija, onda ste u mogućnosti da budzašto kupujete te firme na berzi, a u mogućnosti je samo par procenata građana Srbije.
Znači, stav 1. je za SRS neprihvatljiv. Da bi se išlo u preuzimanje akcija nekog preduzeća neophodno je da one budu tržišno verifikovane, da to bude znatno veći period, neophodna su znatno obimnija ograničenja prilikom dozvole za preuzimanje i iz tog samog početnog člana vidimo nameru da se nastavi sa ovim procesom preuzimanja i to budzašto. Proces preuzimanja je skupa rabota u svim zemljama tržišne ekonomije, jedino je kod nas, zahvaljujući ovakvim rešenjima moguće to olako činiti.
Što se tiče zajedničkog delovanja, mislim da je jako bitno da moramo da imamo mogućnost kontrole kada je u pitanju zajedničko delovanje, koje se reguliše članom 4. Toga nema, tih rešenja nema ni u zakonskom projektu. Ne mislim na kontrolu Komisije za hartije od vrednosti, moramo imati institucije koje će ozbiljnije da kontrolišu zajedničko delovanje, jer veliki broj nepravilnosti prilikom preuzimanja proizilazi baš iz toga.
Mislim da imamo čak i odredbe, preskočiću nešto, jer sam dosta vremena oduzeo mojim kolegama, odnosno institute koje već imamo regulisane u Zakonu o privrednim društvima. Najočiglednije je u članovima 34. i 35. ovog zakona, gde imamo prinudnu prodaju, prinudnu kupovinu, da je u zakonu koji reguliše ponudu za preuzimanje to sasvim drugačije rešeno, u odnosu na Zakon o privrednim društvima, gde je to regulisano članovima 446. i 447, gde čak ni rokovi nisu usaglašeni, a svima nam je poznato da je Zakon o privrednim društvima sistemski zakon, da je veliki problem u ovom zakonu član 38, koji reguliše odbranu od preuzimanja.
Ne bih se složio sa mojim kolegama koji zahtevaju da Skupština odlučuje o tome na koji način će Upravni odbor da reaguje na ponudu za preuzimanje, jer je to sasvim nerealno. To je, u stvari, izbegavanje i nemogućnost same odbrane za preuzimanje, jer znate da je minimalni rok za ponudu za preuzimanje 21 dan.
Kakve su mogućnosti da se skupština sazove, organizuje, da se na pravi način obaveste akcionari, a osim toga, ti akcionari su izabrali taj upravni odbor.
On ima zadatak da radi u cilju malih akcionara. Mali akcionari često nisu ni upućeni u samu problematiku ponude za preuzimanje, ne mogu realno da procene koje to posledice može da ostavi po njihov kapital.
Prema tome, nema razloga da se Upravnom odboru onemogući da ide sa odbranom od preuzimanja. Ta odbrana od preuzimanja u svakom slučaju značila bi povećanje, odnosno rast cena akcija, a to je još jedan dokaz da onaj ko je pisao ovaj zakon nije imao dobru nameru, kada su u pitanju cene akcija i malih akcionara.
Jako je loše ukoliko ovim zakonskim rešenjima, ovako kako su koncipirani, dozvolimo koncentraciju kapitala, jer koncentracija kapitala u svakom slučaju znači zatvaranje privrednih društava, znači manji obim trgovine na finansijskom tržištu i manju ponudu kapitala, i to jako kvalitetnog kapitala.
Kada su investicioni fondovi u pitanju, rekao bih da se namerno kasni sa ovim zakonom da bi se cena akcija oborila na berzi što je moguće više, da je uopšte pitanje da li ovaj zakon može da zaživi. Mnogi poslanici iz vlasti su ga hvalili, ali čemu investicioni fondovi ako nemaju čime da trguju. Ako niste izneli portfolije akcija velikih firmi investicioni fondovi neće imati čime ni da trguju na tom finansijskom tržištu.
Prema tome, pitanje je politike razvoja kompletnog finansijskog tržišta i pitanje je da li ovaj zakon ima nekog ozbiljnog smisla.
Što se tiče ograničenja, mislim da je 10% prevelik procenat, da je to neophodno smanjiti na 5%, naročito u početnoj fazi, dok zakon ne zaživi, jer treba što je moguće više diversifikovati rizik; da je jako problematična i neuređena trgovina između investicionih fondova, jer je česta u zemljama u našem okruženju; da investicioni fondovi trguju između sebe i na taj način stvaraju neki virtuelni profit i sebi omogućuju velike profite, profite za menadžment, ali ne profite za one građane koji novac ulože u te investicione fondove.
Neophodno je da se Komisija za hartije od vrednosti bliže uredi, kao i tarifnik, i sasvim je sigurno da uz ovaj zakon moramo doneti mnogo oštriju regulativu kada su u pitanju investicioni savetnici. Bez dobrih i kvalitetnih investicionih savetnika ovaj zakon ne može da zaživi i da se znaju krajnji vlasnici u investicionim fondovima. To je jako bitno za kontrolu celokupnog finansijskog tržišta.
Kao što rekoh, biće dosta priče o ovim zakonima, izuzetno su bitni za srpsku privredu. Imaćemo prilike da sve pojasnimo, u svakom slučaju moram unapred da kažem da je ovo nedovoljno, ni približno onome što je SRS očekivala, a čekala dve godine unazad i da bez sumnje SRS neće glasati za ovaj zakon.

Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić, a neka se pripremi narodni poslanik Stevica Deđanski.

Srpska radikalna stranka ne može da podrži ove predloge zakona i podneli smo veliki broj amandmana. U raspravi u pojedinostima, po članovima za koje smo podneli amandmane, vrlo konkretno ćemo ukazati na te nedostatke, a načelnu raspravu ću da iskoristim da pripremim javnost, a i poslanike koji podržavaju ovaj koncept ili ove koncepte i da pokušam da ih ubedim da je ovo konceptualno pogrešno postavljeno.
Vidite, pre mesec dana raspisani su izbori za predsednika opštine Bor. Odmah nakon nekoliko dana Ministarstvo ekologije donelo je rešenje i zabranilo da topionica radi, jer zagađuje okolinu.
Neko će da pomisli: šta je tu loše? Verovatno da ništa nije loše, ali za proteklih 80 godina Ministarstvo je moralo češće da vrši kontrolu, da donosi rešenja i zabranjuje rad.
Zašto je to uradilo baš pre deset dana? Zbog izbora. Znači, nešto plemenito i dobro je zloupotrebljeno. Da je neka druga konstelacija snaga i da niste na neki način na vlasti u Pančevu, već da ste kojim slučajem u opoziciji, a da je na vlasti samo DS i njihov Miković, verovatno bi građani Pančeva bili čašćeni rešenjem, gde se "Petrohemiji" i "Rafineriji" zabranjuje da nešto radi, jer su sa ove govornice gotovo svi poslanici koji su prisutni u Narodnoj skupštini, a koji su iz Pančeva, dolazili, apelovali, molili, ne može da se diše, preduzmite nešto, sanirajte.
Međutim, Vlada je ćutala. Neće da se raspišu lokalni izbori, jer su tamo svi oni zajedno – DSS, DS, G17 plus, lige, šmige, mige, itd.
Zašto je ovaj uvod važan? Isto to je u ova četiri zakona, potpuno isto. Šta je karakteristika za ova četiri zakona? Da su vidno preopterećeni pojmovima i terminima iz direktiva, ali nam nije jasno kako je moguće da je u ime Vlade potpisnik zakona Miroljub Labus, zastupnik Vlade Mlađan Dinkić, a u vreme dok se ovo pisalo i išlo prema Skupštini jedan izašao iz Vlade, jer smo udaljeni od EU, a drugi nam nudi i ovde priča neke bajke: samo što nismo ušli u EU, sve je ovo u skladu sa direktivama EU. Verovatno je potrebno da se na to odgovori, ali naći ćete neki odgovor, mene to u ovom trenutku ne interesuje.
Interesantno je da javnost zna o čemu se radi. Oni koji ostaju u Vladi i oni koji beže iz Vlade su za EU, a vidite i sami, nemamo mišljenje ko je na tom pravom putu. Sva četiri zakona su opterećena tim terminima, pojmovima koji su poznati stručnoj javnosti.
Međutim, problem svih zakona je što fali vezivno tkivo između članova. Oni su prosto nabacani. Poslanici vlasti sa ove govornice su podržavali ovaj predlog zakona i šta su isticali, osnovno za Zakon o investicionim fondovima je da građanin nije dobio mogućnost da višak sredstava koje poseduje uloži u neki fond i tu mnogo više zaradi nego što bi dobio od banke, na ime kamate za štednju. Lepo samo zvuči. Koliko je to realno?
Obrazloženje sadrži tu realnost, a ona je da, po njihovoj proceni, kod građana postoji između tri i četiri milijarde evra, i ako se to ubaci da živi, privreda će da cveta.
Postavljam pitanje, na kojim to robama može više da se zaradi nego na kamati koju banka daje?
Banka kreditira privredu, uzima neku kamatu, pa ta privreda radi, a takođe treba nešto da proizvede, proda, da zaradi, podmiri sve troškove, da isplati i kamatu banci i da zarade akcionari tog privrednog društva.
Sada se ovde našla još jedna institucija koja će još više da garantuje. Postoji mogućnost da se mnogo više zaradi slobodnim sredstvima koja se preko nekog investicionog fonda negde plasiraju, a mi ne znamo gde se plasiraju i ne treba da znamo konkretno, ali smo dužni da znamo u kakvom ambijentu živimo, gde ta sredstva idu i ko će da koristi i da osniva te investicione fondove. Dobićemo odgovor i na to pitanje.
Malopre je rečeno da do sada nismo imali investicione fondove. Imali smo, svaka brokerska kuća je imala svoj investicioni fond, ali se nije tako zvao. Pošto je pitanje preuzimanja akcija i preduzeća bilo nedefinisano i tu smo imali investicione fondove. Kako? Prikrivene. Tu su se pravili i pojavljivali, u skladu sa Zakonom o obligacijama, neki konzorcijumi, papirološki stvoreno kvazi-pravno lice.
Kada već pričamo o Zakonu o investicionim fondovima sve lepo stoji, ali nema nigde odgovornosti Društva za upravljanje investicionim fondovima. Ovde se priča kako Investicioni fond donosi sigurno veći prinos, a šta ako pukne taj fond? Zbog čega? Zbog društva koje upravlja njime, zbog nekih članova koji primoravaju društvo za upravljanje da plasira sredstva u neke projekte, bez obzira što je u zakonu navedeno u kom procentu i gde i za šta mogu da se ulažu ta sredstva. Gotovo da nemate nijednu odredbu o odgovornosti. Razmislite.
Posle ovog zakona o preuzimanju akcija, koji ćete izglasati, postavlja se pitanje, zašto nije u paketu i predloženi zakon o izmenama i dopunama Zakona o privrednim društvima? On u dobrom delu svojih odredbi razmatra pravnu sudbinu akcija. Zašto nije napravljena neka veza? Nije rečeno: donošenjem ovog zakona ne primenjuju se odredbe Zakona o privrednim društvima. Nisu samo statusne prirode, ima tu puno odredbi koje govore o prometu akcija. Zar promet akcija nije i preuzimanje akcionarskog društva? To je izbačeno, to ne interesuje predlagača. On mora da ispuni zadatak. Znači, tri do četiri milijarde, navodno, treba da dođe.
Taj isti Dinkić koji je napisao neku knjigu 2000. godine, rekao je da je bila procena da kod naroda postoji dve milijarde maraka koje se drže u slamaricama, pa kada ide ono dinar-marka preko banke, izaći će na videlo, a naročito u sledećoj etapi kada su se marke menjale za evro. Promenilo se ukupno sedam, osam milijardi maraka. Kada se sve uzme i sabere, pojavila se neka razlika od skoro tri milijarde. Odakle? Verovatno iz inostranstva.
Svi koji kažu da će ovo biti uređeno grdno se varaju. Neće biti uređeno, već ćemo samo imati jednu šumu propisa, veliki broj normi koja će za mnoge ljude biti nepoznanica, ali će omogućiti da love. Ko? Oni koji insistiraju da se ovi zakoni donesu u ovom postupku.
Vidite, kada se saberu odredbe svih zakona, to je verovatno preko 400 članova, ako ne čak i 500. Neko je smatrao da su poslanici genijalci, da mogu uskršnji praznik da provedu čitajući ne samo ovaj nego i onaj 550. Zakonik o krivičnom postupku, koji je dostavljen bukvalno uoči Uskrsa. Ovaj zakon o tržištu hartija od vrednosti takođe, pa odmah hitan postupak, sve hitno. Nekome se žuri. Čim se toliko nekom žuri, znači da nešto nije u redu.
Da li su nam potrebni propisi o finansijskom tržištu? Jesu. Šta tim propisima treba da uredimo? Sve što se tiče finansijskog tržišta. Na koji način? Kompletno. Zašto? Da bi država mogla da preuzme obavezu i da garantuje prava i obaveze onih koji postupaju po ovom zakonu. Da li država sa ovim predlogom zakona dobija to ovlašćenje i obavezu? Ne potpuno, dobija delimično.
Kako će država da garantuje da su ovo dobra rešenja, sprovodiva, primenjiva i da će svako da odgovara ukoliko prekrši neku od ovih odredbi. Nema čime da garantuje. Pošto smo juče takođe imali objedinjenu raspravu i dva predloga zakona, podsećam vas na onaj drugi – o efikasnijoj zaštiti autorskih prava. Tada je bio neki drugi ministar i on taj zakon uopšte nije ni čitao, a za amandmane i ne zna da postoje.
Tamo je bilo govora o inspekcijskom nadzoru, jer je ceo zakon inspekcijski. Tako je napisan da ukoliko želite inspekcijski nadzor, morate da podnesete zahtev, a inspekcija radi po službenoj dužnosti. Doduše, predviđen je i postupak po službenoj dužnosti, ali to je samo pet članova, a na zahtev stranke 30 članova. Inspekcija kobajagi nešto radi, a kada ona to završi, onda ti, kao vlasnik prava, moraš da tužiš i da ostvariš neko pravo.
Da sam autor koji bi štitio svoja prava u skladu sa onim zakonom, odmah bi napisao pismo Vladi Republike Srbije i rekao bih: molim vas, nemojte nikakav zakon da donosite. Ako treba da izigravam šerifa i da idem od prodavnice do prodavnice i da gledam da li na mojoj garderobi koju proizvodim postoji znak moje firme ili je neko stavio taj znak. Ceo Novi Pazar samo stavlja znakove, onda mi ne treba nikakva inspekcija. Sam ću da jurim, snimam i sam da vodim postupak. Slično je i ovde.
Veliki je broj odredbi, navodno nešto mnogo ozbiljno i samo jedan mali problem, fali vezivno tkivo između članova, tu su ostavljene rupe, a tu će da plivaju, ko, oni isti, oni i što izlaze i što ostaju, a uvek su na putu ka Evropi.

Reč ima narodni poslanik Stevica Deđanski, ima još 10 minuta.

Dame i gospodo narodni poslanici, pošto ima malo vremena, svoje obrazlaganje ću skratiti i pošto su drugi poslanici SRS jasno i konkretno rekli šta fali zakonu, odnosno zakonima koji su na dnevnom redu, neću govoriti u pojedinostima. Samo bih rekao osnovni razlog, za sve zakone koje predlažete ovde, a pogotovo ova četiri, zašto ne treba glasati i zašto ih ne treba usvajati, a osnovni razlog je što ga vi branite i donosite.
U proteklom periodu bili ste vrlo ozloglašeni, čak se u poslednje vreme dešava, a u vezi sa gospodinom ministrom, kada hoćeš da plašiš nekog direktora banke, direktora firme, bilo koga, čak se i deca plaše gospodina Dinkića. Doduše, smeju se, sećate se one emisije sa gutanjem ribica, ali poenta je da ste za šest godina ovde doneli raznorazne zakone i napravili jedno čudo.
Dakle, neki sa kojima sam pričao kažu da ste neznalice, a ja mislim da nije samo to u pitanju, jer je činjenica da to jeste, jer se posle dve godine sve to primeti i vidi, dakle, dolazi do rezultata da i drugi primećuju.
Vi ste, ja bih tako nazvao i žao mi je što gospodin ministar nije tu, vi ste dobar sluga, a kada bih vas pitao, rekli biste – narodnoj državi, a pitao bih samo čijoj, jer našoj niste, našem narodu takođe niste. Nadamo se, valjda je cilj svake Vlade i svakog ministra da narod živi bolje, da se otvaraju radna mesta i da imaju veće plate, a vidite na čemu smo sada. Dakle, posle vaše vladavine od šest godina vidite dokle smo došli.
Vaša konstantna priča pri donošenju svakog zakona je: zakon će da doprinese, pa onda ide – povećanju finansiranja, prihoda, povećanju ovoga i onoga, a kao što vidimo i osećamo posle svega, baš toga nigde nema.
Samo da podsetim šta ste radili u proteklom periodu od uništavanja naših banaka, od uništavanja svih naših dobrih firmi, jer nijedna firma koja je povećana nije dobra, odnosno samo je uništena, dugove ste nam povećali sa 8 ili 9 milijardi na 15 milijardi, sve je manje novih firmi koje se pojavljuju.
Znate, prošle godine ste čak pokušali da ljude koji rade na pijaci prijavite kao nove firme, pa je bilo neko povećanje, ali ove godine ni toga nema. Uvoznički lobi hara, već milion puta smo pokazivali šta radite i šta sve uvozite, za dobru proviziju zna se, a u G17 plus nije problem da se dobije bilo kakva dozvola i bilo šta da se radi. Transferna sredstva koja postoje i koja ste uveli, dobijaju samo vaši ljudi, dakle tamo gde imate vlast, nema nikakvog merila, dovoljno je da budeš drzak i bezobrazan i da budeš član G17 plus.
Da nema nikakvih konkretnih argumenata, kao što ste čuli ima ih, ali da ih nema, na osnovu iskustva iz prethodnog perioda, a to smo imali sa svim zakonima koje ste predlagali, činjenica je da ovakvi zakoni ne treba da se usvoje.

Reč ima narodni poslanik Vojislav Milajić. Nije tu. Onda reč ima narodni poslanik Momir Marković.

Dame i gospodo narodni poslanici, zbog kratkoće vremena koje je još ostalo poslaničkom klubu SRS, neću ponavljati sve ono pametno što su rekli naši poslanici, ali neću ponavljati ni ono što nije pametno, a što su rekli neki drugi poslanici. Samo ću, vezano za ovaj zakon o hartijama od vrednosti kritikovati samo jedan segment.
Obe poslaničke grupe, "G8,5% plus" i "G8,5% minus" učestvovale su u izradi ovog predloga zakona, jer tada su bili jedinstveni i zvali su se G17 plus, ali neke stvari koje ovde bodu oči, Narodna banka Srbije i država Srbija, mogu van berze bez javne ponude da kupuju i prodaju hartije od vrednosti.
Dame i gospodo narodni poslanici, to istovremeno znači da će Jelašić, koji je guverner Narodne banke, da vas podsetim, to je onaj Jelašić što je za 12.000 evra kupio mercedes koji je prešao 20.000, iz Fonda "Jugobanke" kada je prodavao "Jugobanku", star godinu dana; to je isti onaj Jelašić što je za 380.000 evra kupio onu vilu na Dedinju, viletinu ili nešto najsvežije; to je onaj isti Jelašić kome je onaj što mu je sada savetnik nosio ono koferče od 100.000 evra. On će moći bez pojave na berzi, bez javne ponude da kupuje i prodaje hartije od vrednosti koje su u vlasništvu Narodne banke Srbije.
Dalje, takođe bih podsetio, ali nema ministra, doduše, možda je otišao, dame i gospodo narodni poslanici, neka objasni ratnim vojnim invalidima kojih ima skoro 5.000 pred Vladom Srbije i koji su došli da traže svoja prava, krvarili braneći ovu državu, ostali bez zdravlja i sada ih bukvalno svode na prosjački štap Dinkić i njemu slični i valjda po sistemu one narodne pripovetke "Sve će to narod pozlatiti", treba da izađu da prose, da bi mogli da jedu.
Upravo to se dešava kada državu vode oni kojima nije stalo ni do države ni do naroda. Podsetio bih ga na "Nacionalnu štedionicu", kako je nastala, kako je prodata, podsetio bih ga na "Evroaksiz banku", gde je držao 50.000.000 dolara, odnosno evra, deviznih rezervi ove zemlje, pa je "Evroaksiz banka" tim parama kupila akcije "Nacionalne štedionice", a on častio sa 7.600 kvadrata najkvalitetnijeg poslovnog prostora širom Srbije tu istu "Nacionalnu štedionicu", a onda kada su zatvorili krug, to su prodali. Onda se pojavljuju novi vlasnici, novi akcionari, a mnogi skriveni akcionari kada bi se samo mogla pronaći imena, našla bi se upravo u ovoj šifrovanoj interesnoj grupi.
Podsetio bih vas na "HVB banku" gde je držao devizne rezerve zemlje, pa je onda ta banka kupovala hartije od vrednosti države, i to iz depozita, iz para države Srbije, i sada je "HVB banka" postala vlasnik tih hartija od vrednosti. Državnim parama su kupovane državne obveznice i hartije od vrednosti i to bez javne ponude.
Ima još jedna stvar o kojoj nije bilo reči, šta je sa starim državnim dugom, mislim na dug onih banaka koju je ova vlast posle "buldožer revolucije" odvela u stečaj? Taj dug se pojavljuje na tržištu i to bez javne ponude.
Dame i gospodo narodni poslanici, mislim da u danu za glasanje, bez obzira što smo napravili onoliko amandmana, sa toliko amandmana se ovaj zakon ipak ne može poboljšati i predlažem da u danu za glasanje pritisnete crveno dugme. Hvala.

Ostao je još minut i po. Da li još neko želi reč? Narodni poslanik Miloš Dišić. Izvolite.

Poštovani narodni poslanici, poštovani predsedavajući, molio bih vas da malo produžite to vreme, najverovatnije niste dobro izračunali.
Šta reći o zakonu? O zakonu je dosta toga rečeno. Ne bih da ovo malo vremena potrošim na to, jedino što hoću da kažem je da ne verujem onome ko ga je pisao i obrazlagao danas, samim tim što je dosta loše rečeno. Svi predstavnici poslaničkih grupa su uglavnom imali primedbe na njega i tu im se pridružujem.
Ne mogu da verujem ministru Dinkiću da će sve ovo biti dobro, iz razloga što moram da ga podsetim na njegovo gostovanje u Inđiji pre dvadesetak dana. Zato mu ne mogu ni verovati da će ovaj zakon stupiti na snagu i da će građani Srbije imati koristi od njega.
Pošto gospodin Dinkić ima toliko problema u njegovom poslaničkom klubu i mora da ih sređuje, nažalost, nije ovde, pokušaću da preko njegovih predstavnika dostavim ovu dokumentaciju koja je vezana za Inđiju i za ono što on hvali u opštini Inđija.
Moram, zbog samih građana Inđije, da tražim njegovo javno izvinjenje sa ove govornice, kako građanima Srbije, tako i građanima Inđije. Ovih dana smo svedoci da je gospodin Dinkić izjavio da je opština Inđija 20 godina otišla unapred u odnosu na ostale opštine u Srbiji. Slažem se sa time, ali samo u jednoj sferi, u sferi kriminala i korupcije, daleko, možda i za 50 godina od ostalih.
Šta gospodin Dinkić podržava? Moram da vam ukažem na ovo, da poslanici i građani Srbije znaju. U opštini Inđija cveta kriminal i ništa drugo se ne dešava. Bilo je firmi koje su dolazile da nađu prostor da izgrade fabrike i ponudili su oko 1.500 radnih mesta u opštini Inđija. Šta se desilo?
Ovih dana su ti ljudi otišli, napravili firme tamo gde im je bilo bolje, gde im ljudi iz lokalnih samouprava možda nisu tražili provizije. Jedna od takvih firmi je jedna nemačka firma koja je trebalo da napravi za hiljadu radnih mesta objekat za proizvodnju delova niskog i visokog napona. Otišli su u Sremsku Mitrovicu, jer im je u Inđiji traženo samo za prazno zemljište, bez ičega, oko 19 do 22 evra, a u Mitrovici su to dobili za šest evra.
"Don cafe" je trebalo da pravi pogon u Inđiji, u mestu Novi Karlovci, nedaleko od Inđije, 12 evra po kvadratu. Otišli su u Šimanovce i dobili po šest evra. Ovih dana slušamo priču kako treba neka italijanska firma da otvori pogon sa 20 radnih mesta. Od toga nema ništa. Čuvena banja u Inđiji, koja je trebalo da se pravi, od toga nema ništa, jer firma koja je došla iz Engleske i ponudila najnovije uslove ...
(Predsedavajući: Vreme. Produžio sam vam minut i po, ali molim vas da privedete kraju.)
Privodim kraju. Jedna nova Inđija, pored same Inđije, treba da nikne. Engleskoj firmi je tražena tolika provizija da su se ljudi okrenuli i otišli, ostavili nepotpisana dokumenta.
Moram da pokažem, zbog javnosti i zbog poslanika koji sede ovde i slušaju, zamolio bih vas da pogledate ovo: Privredna komora Srema, februar 2006. godine, najnoviji statistički podaci govore da u tako dobroj opštini Inđija, koju gospodin Dinkić hvali – "nacionalni dohodak po glavi stanovnika u evrima za opštinu Inđija je 983,3 evra, a u odnosu na Srbiju to iznosi 60,28 posto". Sve opštine u Sremu, a to može dobro da se vidi ovde, iznad su 1.500 evra.
Ako je tako dobro, ne vidim kako gospodin Dinkić može da laže i obmanjuje javnost. On je najveći "stručnjak", čuli smo da je stručnjak za finansijska pitanja. Ni to ne verujem. Sada je u još jednu oblast ušao, a to je oblast laži i obmana. U tabeli Privredne komore Srema se kaže da je broj nezaposlenih građana u opštini Inđija 10.000, koja ima 50.000 stanovnika, a u Sremskom okrugu samo Mitrovica ima 100.000 stanovnika i 12.000 nezaposlenih. Da se dobro radi u opštini Inđija, rezultati ne bi bili ovakvi.
Pošto je vreme isteklo, ne bih da me više predsedavajući opominje, ostaviću da se ovo preda gospodinu Dinkiću. Ovde ima dosta stvari koje su nezakonite. Pošto sam sa ove govornice postavio poslaničko pitanje, a nisam dobio odgovor, gospodin ministar je poslao nekog iz ministarstva i iskontrolisan je budžet u opštini Inđija i kaže se da tamo nije nađeno ništa što je rađeno van zakona. Ovde sam dostavio dokumenta gde se govori da je tamo zaista rađeno protivzakonito. Gospodin Dinkić mora javno da se izvini građanima Srbije i Inđije na iznetim lažima.
(Predsedavajući: Molim vas, završite.)
Još jednom moram da kažem kako je Opštinski sud odblokirao račun JKP "Vodovod i kanalizacija" u Inđiji preko predsednika Opštinskog suda, koji čujem da će ovih dana biti smenjen.
Kada je gospodin Dinkić pre mesec i po dana bio u Inđiji, dogovorio je da se tako radi, pa je tada predsednika Opštinskog suda stavio pod led i taj čovek će biti, kažu, ovih dana smenjen, zato što je odblokirao račun JKP "Vodovod i kanalizacija", a izvršna presuda Trgovinskog suda iz Sremske Mitrovice.
Zamislite šta gospodin Dinkić radi i šta je njegov posao. Da li zaista građani Inđije ovo treba da trpe? Ne, JKP "Vodovod i kanalizacija" iz Inđije nije krivo, nije doprinelo da se izgubi spor od 74 miliona, a sada je na redu da izgubi spor od 1.240.000 evra. Zamislite, ako i to bude sprečeno, da ministar takve poslove radi, onda se ovde izvinjavam građanima Srbije i Inđije što sam ovo morao da iznesem.
(Predsedavajući: Vreme.)
Zahvaljujem se na strpljenju. Zamolio bih da gospoda iz ministarstva preuzmu ovo i predaju gospodinu Dinkiću, jer vidim da ga danas ovde nema.