Da li još neko od predlagača želi reč? (Ne.)
Da li neko od izvestilaca nadležnih odbora želi reč? (Ne.)
Da li neko od predsednika ili predstavnika poslaničkih grupa želi reč? (Ne.)
Obaveštavam vas da su, saglasno članu 93. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, do otvaranja zajedničkog načelnog pretresa prijave za reč podnele u pisanom obliku, sa redosledom narodnih poslanika, podnela samo jedna poslanika grupa, a to je SPS i samostalni poslanik Branislav Stevanović, koji ima ujedno i prvi reč.

Dame i gospodo, neprisustvovanje nikoga od ministara iz vlasti, resorni ministri koji bi trebalo da budu i gospodin Bubalo, znači ignorisanje više od pola miliona potpisnika ovih predloga i još možda tri puta ili pet puta više građana Srbije.
Zakon o privatizaciji, koji je zajedno sa ova tri zakona o osnivanju akcionarskih društava, koliko znamo već treći put za godinu dana dolazi na dnevni red radi izmena i dopuna. To potvrđuje činjenicu da ovaj zakon svakako nije dobar, nije kvalitetan. Sama privatizacija, o kojoj bi se mnogo moglo govoriti danas, a vreme ne dozvoljava, dosta je o tome govoreno, a sigurno će dugo o tome se i pričati, jednostavna definicija bila bi da je nezakonita, pljačkaška, kumovska i burazerska. Zašto to kažem, objasniću u vrlo kratkom vremenu.
Naime, pre samog procesa privatizacije neophodno je bilo doneti desetine potrebnih zakona koji su vezani za sam proces privatizacije. Pre svega Zakon o osnivanju akcionarskih društava, zatim ove zakone koje sada imamo o preuzimanju akcionarskih društava i tako dalje. Znači, na desetine zakona koji su vezani za privatizaciju, da ne bih sada nabrajao pojedinačno. Da bismo tu materiju uredili neophodno je to uraditi pre toga.
To se svesno radilo da bi se na ovaj način odradila privatizacija i već imamo sada slučaj mnogih koji su kupili preduzeća u Srbiji, pa su u pozadini pojedinih stranaka koje su nekada bile na vlasti, i sadašnje i možda neke buduće vlasti.
Donošenje zakona o osnivanju akcionarskih društava, gospodo, jeste jedna neophodnost. Niko iz Vlade od ministara nije se pojavio danas da objasni svim potpisnicima, a i njihovim porodicama i ostalima koji imaju prava na ostvarenje tih akcija, nije našao za shodno da ispoštuje te ljude da objasni, da iznese argumente sa kojima može ovu inicijativu da pobije. Znači, argumenti jednostavno ne postoje. Ako gledamo i sa pravne strane i sa bilo koje, ovde nikakvi argumenti ne postoje da bi se oborio ovaj predlog.
Prema tome, posebno kada je u pitanju osnivanje akcionarskog društva EPS, ja sam jedan od zaposlenih u EPS-u i ne mogu da se pomirim sa činjenicom da ako je neko u Duvanskoj industriji Niš, što nemam ništa protiv, ljudi su ostvarili svoja prava, "Knjaz Milošu", a i skoro vidim u Senti, u jednoj maloj fabrici duvana, nije ni mala, ostvari svoja prava, a zašto ne bismo i svi ostali u Srbiji imali ta ista prava.
Takođe jedna od velikih nepravdi se dogodila, još u ranijem periodu prethodne vlasti, a ovi sadašnji nastavili su taj kontinuitet, to je jedna prevara oko upisa akcija u Centralni registar. Naime, negde preko 30% ukupno akcija nije upisano u Centralni registar. To je znači jedna od nezakonitih radnji koje su mogle da ubrzaju privatizaciju i naravno ta mahinacija znači nelegitimnost privatizacije.
Takođe i oni ljudi koji su oštećeni u ranijoj vlasti, a i ova je vlast nastavila taj isti kontinuitet, a to je ono po zakonu kad je bilo 15 dana se da u oglas, u dnevne novine upisivanje akcija. Ko se ne javi, ko ne pročita novine, ko ne sazna, gubi pravo na akcije. To je takođe još jedna od velikih prevara. Zašto? Zato što znači onaj koji ima neku priličnu kaznu, pa njemu ne može da istekne rok pre 15 dana, on mora da je plati u bilo kom periodu, znači još više ako odlaže tu istu.
O gospodinu Pavloviću ne bih želeo da trošim puno reči, čovek radi iskreno svoj posao, a o samom članstvu udruženja manjinskih akcionara takođe sam čuo nekih prilično loših, posebno po pitanju članarine, što se ne bih upuštao u tu priču, ni vreme mi ne dozvoljava. Hteo bih da kažem isto to da ću podržati sigurno ovu inicijativu i da sam veoma razočaran što veliki broj poslanika nije prisutan ovde u ovoj sali, ne želi da ukrsti argumente, sa druge strane da pobije ovaj predlog predlagača i jednostavno znači ide se onom partijskom disciplinom, poslušnošću. A reći i zbog čega se sve to radi gospodo, jer bivša vlast, sadašnja i neka buduća treba da crpi ona glavna sredstva i najveća za održavanje vlasti, za finansiranje stranaka i dalju tajkunizaciju Srbije.
Takođe, hteo bih da kažem, zaposlen sam u EPS-u, u Termoelektrani "Kolubara", i znam da su ti isti moji Lazarevčani doveli DOS na vlast poznatom revolucijom, i znamo na koji način i sad ti isti moje kolege i drugovi su izuzetno razočarani postupcima ove sadašnje vlasti. Ja sam, gospodo, zgranut malim prisustvom poslanika, nikakvom diskusijom i pre svega ignorisanjem velikog, ogromnog broja naših građana. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Žarko Obradović, izvolite.

Gospodine predsedavajući, gospodo predlagači, koleginice i kolege narodni poslanici, evo ja ću u ime SPS reći nekoliko reči o današnjoj tački dnevnog reda i, za razliku od predlagača, malo šire sagledati ceo problem vezan za privatizaciju.
Naime, strateški interes SPS jeste da privatizacija u Srbiji, ako je to moguće, a mi ćemo učiniti sve da to tako bude, bude pravedna i da što širi krug ljudi dođe do akcija koje će vredeti. Jer, sprovesti privatizaciju gde će se ogromna vrednost na različite načine preliti u privatne džepove, za male novce pojedini ljudi postati vlasnici ogromne imovine, a samim tim posle uticati na život ljudi na drugačiji način ili da ljudi, građani Republike Srbije, dobiju akcije koje neće vredeti, samo po sebi nema smisla.
Zato smo zainteresovani za svaku inicijativu koja vodi u pravcu ili koja otvara temu kako da što širi krug ljudi građana Republike Srbije dođe do akcija koje će imati svoju vrednost.
Ne mogu a da ne pomenem da je SPS krajem devedesetih godina imala Zakon o privatizaciji, čija je suština bila da zaposleni u preduzeću budu vlasnici preko 50% akcija. Taj zakon je 2000. godine ocenjen kao loš, donet je drugi, znamo već kakav, na osnovu tog zakona je sprovedena i privatizacija, po našem mišljenju jako loša.
Izmenama i dopunama tog zakona, moram reći na inicijativu SPS, Vlada je prihvatila da podnese amandman koji je davao mogućnost da zaposleni budu vlasnici akcija u javnim preduzećima do 30%. To je nešto što postoji, što je činjenica.
Naš interes jeste da država vodi računa o svim elementima vezano za život građana Republike Srbije, a javna preduzeća imaju i te kako značaja za život građana Republike Srbije. Ne želimo da govorimo samo o privatizaciji jednih preduzeća ili o jednoj kategoriji zaposlenih.
Ne mogu, a kad god se pomene priča o privatizaciji, da ne pomenem šta je učinjeno u Srbiji u proteklih nekoliko godina. Dve hiljade najboljih preduzeća, tvrde najboljih, prodato je za dve milijarde evra. Primera radi, sredinom devedesetih godina, u vreme kada su socijalisti vršili vlast, 49% Telekoma, jednog dela jednog javnog preduzeća, prodato je za 1.536.000.000 maraka i to je tada da kažem od velikog broja ljudi doživljeno kao katastrofalno.
Sada bi mnogi želeli da tako bude, ali tako nije, jer su se u međuvremenu desile neke druge okolnosti koje su potpuno promenile i pristup ovom pitanju i to treba znati. Na kraju krajeva, ni ova inicijativa ne bi bila na dnevnom redu Narodne skupštine Republike Srbije da nije ovog Ustava koji mnogi osporavaju, a koji je opet donet u vreme socijalista.
Ovo govorim zato što treba biti veoma pažljiv kada se govori o bilo kojoj temi i ne treba nama ovde u Narodnoj skupštini, bar ja tako mislim, suviše politike, politizacije, ucena ili neke vrste pritiska. Čini mi se da su narodni poslanici Republike Srbije dovoljno odgovorni ljudi i dovoljno edukovani da mogu da razumeju svaki zakon, ali i da vode računa o interesima građana Republike Srbije.
Voleo bih u toku rasprave, ukoliko je bude, da čujemo od predlagača o kojoj vrednosti akcija je reč, šta to konkretno znači, pod uslovom da ovaj koncept bude prihvaćen i primenljiv u praksi, šta će on suštinski značiti.
Bez mi, vi, oni, ovi, jer država ima svoj interes, građani opet misle da neke stvari treba rešiti ovako ili onako. Možda su u pravu, možda nisu u pravu, ali šta ćete, i to je život.
Mislim da država ima nekoliko zadataka vezano za privatizaciju svih preduzeća, ne samo javnih, a to je, ako je reč o preduzećima gde je većinski vlasnik, da spreči po svaku cenu njihovo dalje obezvređivanje, po svaku cenu.
Čini mi se da država nije dovoljno aktivna da reaguje kod onih preduzeća gde je većinski vlasnik, a gde se ona sistematski upropaštavaju. Navešću posle nažalost jedan primer, jer ne volim da navodim negativne primere. Kamo sreće da ima ovih drugih pozitivnih, ali i to je briga o građanima i o nekim zaposlenima.
Kad je reč o javnim preduzećima, moram reći da je stav SPS, mi cenimo da država mora da bude većinski vlasnik akcija javnih preduzeća. Zašto?
Iz prostog razloga što kroz javna preduzeća država utiče, i te kako, na standard života, koliko god se to nekom sviđalo ili ne sviđalo, na standard života. I direktno ili indirektno utiče i na privredne tokove u društvu, i o tome se mora voditi računa.
Nismo zaslepljeni idejom kako samo doći do akcija, pa sutra neko drugi da proda, pa da neko drugi onda određuje sudbinu i Srbije i zaposlenih.
Pa nisu ludi ni drugi u svetu kada vode računa o tome da u pojedinim javnim preduzećima, znači ne u svim, koja imaju strateški značaj i koja su od suštinske važnosti za sudbinu i države i građana država bude većinski vlasnik. I to je nešto o čemu treba voditi računa.
Pomenuo sam primer ovih društvenih preduzeća. Ova rasprava i jeste za mene povod da se o tome nešto progovori.
Naime, naša poslanička grupa SPS dobila je dokumentaciju o 12 preduzeća koja su ušla u proces restrukturiranja, pripreme za privatizaciju i sticajem nekih okolnosti oni su vezani za jedno društveno preduzeće, "Centrotekstil", gde je država vlasnik 97% vrednosti.
Imaju određeni problem i smatrali su sasvim logičnim da se obrate poslaničkim grupama, u ovom slučaju nama, da im pomognemo putem javnosti i korišćenjem ove skupštinske govornice, da i oni dođu do nekih para, odnosno da u privatizacije koja sledi što više zaposlenih dođu do akcija koje vrede.
Zato su me zamolili da u ime poslaničke grupe SPS javno postavim nekoliko pitanja i to ovom prilikom činim.
Zašto država Srbija ne reaguje na činjenicu da je 12 preduzeća, ovde imam spisak, da znate da nije to rekla-kazala, ne reaguje za preko 18 miliona dolara kriminalnom prodajom iračkog potraživanja od strane ''Centrotekstila'' Dojče banci u Londonu.
O ovoj aferi, u kojoj su oštećene sve srpske tekstilne fabrike, o tekstilcima je reč, u poslednja četiri meseca piše se u svim sredstvima javnog informisanja.
Zašto se od strane pojedinih ljudi iz Ministarstva za privredu i privatizaciju vrši pritisak na desetak najvećih srpskih tekstilnih fabrika da povuku svoju tužbu kod Trgovinskog suda u Beogradu, a nudi im se trećina iznosa koja im stvarno pripada?
Argument da se štite interesi 700 radnika zaposlenih u ''Centrotekstilu'' je potpuno neprihvatljiv, kada se ima u vidu da oštećene fabrike štite interese preko 5.000 zaposlenih.
Zar nije sramota za našu državu da najveći poverilac ''Niteks'' Niš za svoja potraživanja od hrvatske firme ''Tekstil'' Zagreb takođe preko Jubmes banke Beograd naplati tri puta više u odnosu na iznos koji mu nudi srpska firma ''Centrotekstil''. Šteta za ''Niteks'' je dva miliona dolara.
Zašto se već nekoliko godina ignoriše i ne preduzima ništa u vezi čestih dopisa udruženja malih akcionara firme ''Centrotekstil'' Beograd, a kojima se pridružuje i veći deo zaposlenih, u kojima se govori o kriminalnim radnjama rukovodstva.
Javnosti radi hoću da kažem da saopštavam materijal koji sam dobio od ovih cenjenih kolega. Da je nešto konkretno preduzeto ne bi rukovodstvo ''Centrotekstila'' moglo da zaključi štetan ugovor sa Dojče bankom London u vezi prodaje iračkog duga, kojim je Republika Srbija direktno oštećena za preko 18 miliona dolara.
Zašto Ministarstvo ne uvede privremene mere u ''Centrotekstil'', kada zna da od desetog meseca 2005. godine ''Centrotekstil'' nema legalan upravni odbor i nadzorni odbor kojem su tog dana istekli mandati.
U međuvremenu doneto je sijaset nelegalnih odluka, uključujući i odluku o prodaji iračkog potraživanja Dojče banci London.
Ko će da odgovara što je omogućeno rukovodstvu ''Centrotekstila'' višegodišnje vršenje kriminalnih radnji i, logično, zar nam nije dosta afera.
Kako će se privatizovati državna firma od koje 80-tak srpskih fabrika i fabrika iz ostalih republika bivše Jugoslavije potražuje oko 40 miliona dolara.
Ko će nadoknaditi štetu Republici Srbiji kada se pokaže da je ''Centrotekstil'', u kojem država ima vlasništvo, preko 97% bez imovine.
Naveo sam jedan konkretan primer, imao sam konkretan povod za to, a to je inicijativa ovih 12 preduzeća našoj poslaničkog grupi.
Ne bežeći od ove teme želeo bih u nastavku, ko bude diskutovao i od predlagača i zainteresovanih poslanika, da čujem konkretne podatke, jer ponavljam još jednom i sa tim ću završiti, interes naše partije jeste da što veći broj građana Republike Srbije dođe do akcija koje će vredeti, koje neće biti samo papir koji će stajati u nekoj fioci, nego akcije koje će vredeti.
Ako jedan način privatizacije povećava vrednost akcija, omogućuje da što veći broj ljudi dođe do toga, onda treba taj koncept podržati. Ukoliko takav koncept nije zakonski pripremljen ili postojeći ima šupljina koje to onemogućavaju, onda jednostavno treba naći način da se to popravi.
Mislim da je interes države Srbije da privatizacija bude uspešna, da se što veći krug ljudi preko akcija dobije zadovoljenje za ono što je uložio, godine života, rada i truda, i mislim da je to jedan interes koji niko ne može dovesti u pitanje. Ajde onda da vidimo na koji način to možemo uraditi.

Reč ima Branko Pavlović, predstavnik predlagača.

Dame i gospodo narodni poslanici, prva dva obraćanja narodnih poslanika bila su vrlo inspirativna, tako da je sada već trasiran put ozbiljne argumentovane rasprave na zapravo samo jednu jedinu temu, da li je ovaj paket zakona koji predlažemo bolji od postojećeg zakonskog rešenja. Naše je da vas ubedimo da je neuporedivo bolji, a onda da vidimo da li tu postoje ozbiljne primedbe i nedostaci. Videćete da ih nema.
Na početku ne mogu a da se ne zahvalim narodnim poslanicima što se prvi put narodna inicijativa nalazi kao tačka dnevnog reda i nadamo se da će i druge narodne inicijative, koje su ispunile zakonske uslove, imati istu ili sličnu sudbinu.
Prvo, naši zakoni rešavaju pitanje kako postupa država sa državnom imovinom.
Drugo, kako rešavamo problem za četiri miliona građana koji nisu ostvarili pravo na akcije u svih 17 godina privatizacije u Srbiji. Podsetiću vas da je 1989. godine počela privatizacija, a mi smo u 17-toj godini i četiri miliona građana Srbije uopšte nije ostvarilo pravo na akcije, i videćete da po redovnom toku stvari oni nemaju nikakve šanse po postojećem modelu pre 2010. ili neke naredne godine.
Naš model rešava konceptualno i dobro upravljanje državnom imovinom, neuporedivo bolje nego što je to danas, i brzo rešavanje ostvarivanja prava na akcije svih građana. Ovo je izuzetno važno da se na početku razume, ne samo zaposlenih u javnim preduzećima, nego svih građana.
Dakle, koje su to druge kategorije građana, uključujući i one koji rade u javnim preduzećima na lokalu, takođe nemaju prava za sada – svi koji su radili ili rade u vojsci, policiji, svi koji rade u prosveti, u svim nivoima našeg obrazovnog sistema, nauci, svi oni u zdravstvu, svi u državnoj upravi, koji rade u pravosudnom sistemu, svi oni koji rade u drugim društvenim institucijama, privatnici, to je vrlo važno, takođe nisu ostvarili pravo na akcije; tu su i poljoprivrednici i na kraju imamo kategoriju nezaposlenih; naravno, i penzioneri u svim tim sistemima, ogroman deo.
Naš sistem, rešenje u zakonima, sadrži jednu vrlo važnu stvar, a to je kapitalizacija penzionog fonda, dakle, bolje upravljanje državnom imovinom, rešavanje pitanja za četiri miliona akcionara, kapitalizacija penzionog fonda i ogroman put ka rešavanju tog problema, i nešto što je u zadnjim danima bilo posebno važno u javnosti, pitanje tehnike privatizacionog registra, kako se te akcije dele građanima.
Peta stvar, koja je dosta važna za našu raspravu danas, to je da li naš koncept zadire u međunarodno preuzete obaveze Republike Srbije, i to ćemo pokazati da ni na koji način ne utiče na međunarodno preuzete obaveze, i da li i na bilo koji način utiče na funkcionisanje javnih preduzeća u smislu obavljanja njihove funkcije od opšteg interesa za građane Srbije. Pokazaćemo da ne.
Poslanik Obradović je specificirano tražio da se odgovori na još nekoliko dodatnih pitanja. Tačno je, pre svega, da je izmenama i dopunama Zakona o javnim preduzećima iz kraja novembra 2005. godine otvorena mogućnost da se do 30% akcija bez nadoknade podeli i u tim preduzećima građanima. To ranije nije bilo moguće, sada je moguće.
Drugo pitanje je bilo koja je to vrednost akcija, u tržišnom smislu šta se tu zapravo događa. Izneta je jedna teza da se mora po svaku cenu sprečiti dalje obezvređivanje javnih preduzeća, sa čime se apsolutno slažemo i naš koncept je u ogromnoj meri zasnovan na mehanizmu koji garantuje zaustavljanje obezvređivanje javnih preduzeća, i da li država ostaje većinski vlasnik, šta se događa u smislu kontrolnog paketa upravljačkog u našem modelu u odnosu na postojeći model. Da krenemo redom.
Pre svega, kao predlagači zakona mi smo se trudili da se u što mogućoj većoj meri uklopimo u postojeći pravni okvir. Dakle, postojeći pravni okvir kaže 70% državi, 30% građanima.
Mi kažemo isto to. Postojeći pravni okvir kaže da javna preduzeća moraju imati opštu funkciju, mi ne diramo uopšte u javna preduzeća i u njihovu strukturu. Postojeći pravni okvir kaže, knjigovodstveno prilikom podele akcija 200 evra po godini radnog staža, bez obzira gde si ostvario godine radnog staža, i mi kažemo isto to. Dakle, uklopili smo se u najvećoj mogućoj meri u postojeći pravni okvir.
Pre nego što vam kažem šta je to bitno i konceptualno različito ne mogu, a da ne sagledam u postojećem pravnom sistemu šta se događa sa državnom imovinom. Naime, država ima čitav niz svojih funkcija, sudskih, zakonodavnih, izvršnih, negde koristi javna ovlašćenja, a negde se država pojavljuje kao vlasnik. Ona ima jednu privatnopravnu funkciju, prosto je vlasnik imovine.
Ona je vlasnik ogromne imovine po važećim propisima u Srbiji, a između ostalog ona je vlasnik i celokupne imovine koju koriste javna preduzeća u Srbiji, i ne samo ova na republičkom nivou, nego i oko 480 preduzeća javnih na lokalu. Sve je to državna imovina. Sada odmah imamo problem. Ne postoji popis imovine.
Dakle, vi nikada, ni u jednom trenutku i ni na koji način niste imali dokument koji bi vam napravio popis državne imovine. Zamislite vlasnika koji uopšte nema popis čega je on to vlasnik. Zamislite nekoga ko, recimo, jeste vlasnik nekog kioska, ne želim nikoga da vređam, šta vi mislite, da on nema popis imovine u svojoj radnji. Naravno da ima. Dakle, svaki gazda tačno zna šta je to čime on raspolaže. Republika Srbija takav dokument uopšte nema. To dramatično otežava upravljanje imovinom, kako oni donose uopšte odluke da nešto treba kupiti ili prodati kada ne zna šta ima.
Drugi, jednako veliki problem, mi uopšte ne znamo da li postoji prihod od imovine, ništa ne znamo. Kada govorimo o javnim preduzećima, oni nam daju nekakve svoje bilanse, ali u njima se ne vidi, nema cene koju oni plaćaju za korišćenje državne imovine. Uopšte je nema. Vi kada kažete, recimo, da je Telekom poslovao pozitivno ili da je NIS poslovala pozitivno, nemate iskazano, čekajte, koliko bi to pripadalo državi po osnovu vlasništva nad imovinom, pa je onda tvoja delatnost.
Šta to znači? Vraćamo se na primer kioska. Ako sam vlasnik kioska, pa sam dao nekome da ga koristi, taj mora da mi plati zakupninu. On je dobro poslovao u tom kiosku samo kada je meni platio zakupninu, platio dobavljačima sve što treba, platio državi sve što treba, platio zaposlenima sve što treba i onda ostvario neki profit.
Mi kao država, kao Republika Srbija, pa onda svi mi kao njeni građani uopšte nemamo to. Mi smo ekonomija koja se 60 postotno zasniva na državnoj imovini u privredi danas i nemamo cenu te imovine.
To stvara ogromno devijantno ponašanje u privrednim tokovima Srbije, stvara mogućnost, a čim stvorite toliku mogućnost, onda vam se to i događa.
To je razlog zbog koga vi imate ovo što je opšte mesto, pad vrednosti javnih preduzeća, zato što je javno preduzeće pod pritiskom dnevno-političkog dirigovanja: onome isporuči mazut, iako ti nije platio, onome isporuči struju iako ti nije platio i neće ti platiti, onome ne smeš da zatvoriš gas, ovde moraš da odustaneš od naplate svojih usluga, ovde moraš da imaš depresiranu cenu električne energije, na stranu što to posle koristi US "Steel" za izvoz itd.
Dakle, prosto nemate čistu računicu. Uopšte ne mislim da ne treba da vodite računa o standardu građana. Vi morate imati jasno izraženu računicu, koliko to košta. Dakle, mnogo je bolje da imamo cenu. Ona u Srbiji, za početak, zbog teškoće u kojima se javna preduzeća nalaze mora biti mala. Cena mora biti mala, ali ne može da je nema.
Zapravo, čija je to nadležnost. To je nadležnost ministra finansija. Ne mislim ovog sadašnjeg i onog prethodnog. Njegova je nadležnost kada vodi računa o tokovima finansijskim u Srbiji da vidi šta je imovina te države i da vidi koji je prihod od imovine. Nema prihoda od imovine koja se meri u desetinama i desetinama milijardi evra. Kako ti onda upravljaš time i kako znaš da nešto treba da prodaš.
Kada bi imao prihod od imovine, onda bi rekao, ta imovina meni donosi veliki profit. Pa onda kaže vama, da li ste za to da prodamo imovinu koja nam inače donosi veliki profit, ili kaže, ova imovina vam ne donosi nikakvu zaradu. To je argumentovana rasprava. Bez toga mi ovde smo definitivno u mraku i iz tog mraka moramo da izađemo.
Vratićemo se na naš koncept, jer on u velikoj meri to rešava. Četiri miliona građana Srbije; nema naših zakonskih predloga, ovaj postojeći pravni sistem ide do kraja. Kakva je njihova sudbina? Kada će zaposleni u prosveti, zdravstvu, državnoj upravi, vojsci i policiji, penzioneri, ostvariti pravo na besplatne akcije?
Mi kažemo sigurno ne pre 2010. godine, i moram da kažem da su se predstavnici Vlade složili sa tim na Odboru za privatizaciju. Oni kažu, to je tačno, niko ništa neće dobiti sigurno do 2010. godine, a možda i kasnije. Zašto je to tako?
Naš postojeći pravni sistem kaže da obaveza da se podele akcije svim drugima nastaje dve godine nakon završetka privatizacije u celini. Rok za završetak privatizacije u celini ne postoji. Postoji nekakav rok za privatizaciju društvene svojine, a nema roka za privatizaciju državne svojine.
Podsetiću vas da se po ovom tzv. ubrzanom modelu od 2001. godine već petu godinu bavimo završetkom privatizacije društvene svojine, a državnu nismo još ni počeli.
Mi kada kažemo 2010, to je u stvari mnogo kraći rok nego što će biti realno. Državna će se eventualno završiti, po postojećem zakonskom rešenju, 2010, pa onda dve-tri godine iza toga nekakva podela imovine.
Kakav je naš koncept? Naš koncept reguliše oba ključna pitanja odmah. Kako? Pošto je država vlasnik, a javna preduzeća samo korisnici, mi ovim zakonskim predlozima osnivamo akcionarska društva između države i javnih preduzeća. Nova preduzeća. Na ta nova preduzeća država prenosi vlasništvo, a ona daju na korišćenje javnom preduzeću.
Dakle, do sada je država tu imovinu davala javnom preduzeću, a sada država prenosi vlasništvo na akcionarsko društvo, a to društvo daje javnom preduzeću. Sa stanovišta javnog preduzeća, njemu se ništa nije promenilo. On je bio korisnik imovine i ostao je korisnik imovine. U čemu je razlika?
Sada tu imovinu koristi po osnovu ugovora i mora da plati za njeno korišćenje. Dakle, mi uvodimo rentu za korišćenje državne imovine. Ne može državna imovina da se koristi besplatno, jer ta razlika kod besplatnog korišćenja državne imovine zapravo omogućava da se državna imovina u javnim preduzećima koristi kao partijski i stvara mogućnost da se zadovoljavaju partijski, mnogo uži interesi, nego što su interesi racionalnog korišćenja državne imovine.
Kamata koju mi tražimo je na nivou najniže kamate u Srbiji, a to je nivo Svetske banke. Kada Svetska banka nama daje kredite, onda ona ima svoju metodologiju za zemlje kao što je Srbija, u problemima u kojima jeste, to je ispod jedan posto. Vi znate kako to izgleda u finansijskom sektoru, neuporedivo više.
Mi smo uzeli malo, zato što smo svesni da javna preduzeća nisu danas sposobna da izdrže stvarnu tržišnu cenu, ali to malo vam u NIS-u u celini iznosi 18 miliona evra po našem proračunu. Samo to malo smanjuje mogućnost arčenja državne imovine u jednoj godini u jednom preduzeću za 18 miliona evra i ostvaruje prihod koji nema veze sa prodajom.
Kada bi se naš model primenio na sva javna preduzeća u Srbiji, uključujući ona na lokalnim nivou, gde ima ogromnih važnih preduzeća, prihod države, bez ikakve prodaje, bi bio na nivou 300 miliona evra godišnje. Ništa ne prodajete, samo od upravljanja.
Vraćamo se sada na akcionarska društva i to je sada ključni odgovor na ono što je gospodin Obradović rekao. I u našem modelu u tim akcionarskim društvima 70% pripada državi, a 30% građanima, ništa mi tu ne menjamo, već samo zahtevamo da država sa 7% od svojih 70% izađe na berzu da bismo imali tržišno kotiranje tih akcija, a objasniću vam kasnije prednosti tog modela, možda u drugom javljanju, da ne bi ovo bilo predugačko, a 63% paketa ostaje u državnom vlasništvu.
Time se apsolutno obezbeđuje kontrolni paket države, 30% dobijaju građani, ali dobijaju sada u jednom modelu koji je izuzetno tržišno povoljan za njih. Zašto? Zato što dobijaju akcije pre prodaje, zato što sadašnji model kaže, neko je od države kod Agencije za privatizaciju kupio 70% preduzeća i već je prešao dve trećine vlasništva u tom preduzeću, to znači da sam donosi odluke kakve god hoće, baš ga briga za preostalih 30%, ne interesuje ga to.
Onda imamo stotine, stotine i stotine tzv. slučajeva u kojima se ukazuje na beskonačnu količinu malverzacija, u kojima kupac ne prikazuje dobit u preduzeću koje je kupio. Naravno da neće da prikaže kada smo mu ponudili model u kome treba dobit da deli sa 30% nekih drugih akcionara. Naravno da on nije sad se dosetio pa otišao i prvi put u životu kupio neko preduzeće.
To su sve kupci, a u najvećem broju slučajeva su kupci ljudi koji u drugom svom džepu imaju 5, 15 ili 25 svojih preduzeća gde su stopostotni vlasnici, i kada mu ti ovde prodaš 70%, naravno da će on svim odlukama, gde niko ne može da mu parira, niko ne može to da mu spreči, seliti prihod tog preduzeća kupljenog u ono gde je stopostotni vlasnik. I onda imamo krivične prijave, ludila, zamisli šta radiš, naduvava fakture, lažno prikazuje investicije itd.
Stavio si ga u model koji ga gura u tom pravcu i stavio si ljude, jer znate šta, građani kažu ovako - daj da se prijavim tu, nemam nikakve akcije, bar da nešto ostvarim. Onda kada ostvari akcije, onda je miran pet dana, a kada proba da proda te akcije, onda vidi da uopšte nema kupca, nema kupca osim ovoga što je već stigao do 70%, i samo mu on diktira cenu i kupiće mu njegove akcije kada mu obori cenu u ogromnoj meri ispod knjigovodstvene vrednosti, nema konkurencije. Šta će neko da novac da bi od građana kupio akciju da bi tamo bio mali akcionar da njega maltretira onaj većinski, a niko nije baš toliko naivan.
Naš model potpuno izbegava ovu sistemski ugrađenu zamku u postojeći model privatizacije. Mi kažemo ovako, dakle, od države je preuzeta imovina akcionarskog društva i odmah smo tu akcionari, država i mi, i tu dolazimo na ovu tvrdnju s početka mog izlaganja da naš model nije u suprotnosti ni sa jednom međunarodnom preuzetom obavezom.
Pojednostavićemo to, pošto je to sada aktuelan primer, prodajemo Rafineriju Pančevo, mislim kao država, preuzeli smo tu međunarodnu obavezu i tu sada više vađenja nema. Mislim da je to pogrešno, gotovo, ušlo ti je u ugovor i tu više nikakvog vađenja u ozbiljnom smislu reči nema. Pa prodajte.
Naš model uopšte ne sprečava prodaju, ali kada se proda, prodaće se 100% imovine, ili onoliko imovine koliko se proda, a prihod od te prodaje ide u ovo akcionarsko društvo, gde je država 70% vlasnik, a građani 30%, pa delimo pare.
Sprečavam da ti reorganizuješ, restrukturiraš javna preduzeća, što jeste u ingerenciji Vlade po važećim modelima; ne sprečavam te. Tu ima gomila problema, teških problema, ali naši zakonski modeli se ne bave time.
Kada i ako odlučiš da nešto prodaš, samo novac ide i meni kao građaninu. U onom trenutku kada se prodaje većinski paket ide mi ona cena koja se plaća za kontrolni većinski paket u preduzeću, a ne državi pare od većinskog paketa, pa posle završene transakcije nama građanima akcije. Ne trebaju nam te akcije. Hvala.
Dakle, sve je isto, 70-30 kod vas, a 70-30 kod nas, samo odmah, pre i nezavisno od privatizacije. Znate li šta to znači? Neuporedivo veću tržišnu vrednost akcija za građane. Naš model, u kome je korisnik imovine dužan da plaća rentu, dalje tržišno povećava vrednost akcije i državi i nema.
Oni kažu, znate, država se još nije strateški opredelila šta će da uradi, ali ništa ne smetamo, naš koncept ne smeta u strateškom opredeljenju države. Ona trajno ima 63% u svom vlasništvu i u ovom našem novom preduzeću, ako bi se to usvojilo. Samo za slučaj da država odustane od nacionalnog interesa i sama donese preko noći odluku da nešto nije u nacionalnom interesu, pa će primera radi da proda Đerdap, samo za tu situaciju da je neko u državi odlučio da to nije nacionalni interes, onda barem novac ide i građanima, a ne samo državi.
Dakle, naš mehanizam nije prodaj, prodaj i prodaj. Naš mehanizam, čuvaj ti nacionalni interes i to je sve u redu. Samo za slučaj da ti se nekako taj nacionalni interes izmigolji, da onda makar novac ide i u korist građana, a ne samo u korist budžeta.
Naravno da smo mi bili potpuno svesni da će pojavljivanjem ovako velikih i značajnih akcionarskih društava, čak i u malim procentima od po 7, 10 ili 15% akcija na berzi, vrednost kapitala, količina novca potrebnog za otkup tih akcija, daleko prevazilaziti postojeću finansijsku sposobnost domaćih investitora.
Naši bogataši nemaju ni približno novca da bi mogli da konkurišu u tržišnim uslovima za kupovinu ni po 10-15% ovih javnih preduzeća. Šta to znači? Mi zovemo strane investitore. Mi to hoćemo, pošto se nismo usrećili sa strateškim partnerima i pošto vi na primeru naftnih industrija nemate nikoga ko se opredeljuje za strateškog partnera. Pogledajte oko nas, niko nije išao putem strateškog partnera, nego veći broj akcionara pa u različitim paketima.
Mi zovemo strane investitore da kupe tržišno vredne akcije, time ubacujemo u Srbiju realno milijarde evra kapitala koji je vapijuće nedostajući našoj zemlji.
Oni, da bi bili spremni da ulaze u nešto što su manjinski paketi akcija, moraju da imaju jasan uvid kakvo je to preduzeće gde sutra kao strani investitor treba da budu manjinski akcionar.
Zato su naši zakoni, gospodo poslanici, identična rešenja preuzeli iz razvijenih zemalja. To kako mi predlažemo da budu organizovana ta akcionarska društva, to je isto kao što oni imaju u Velikoj Britaniji, Nemačkoj, Francuskoj, bilo kojoj razvijenoj zemlji, dakle, preuzet model trastova investicionih fondova. Sada je na dnevnom redu i zakon o investicionim fondovima, što dalje pojednostavljuje celu priču.
Dakle, kad neko kaže da je to što mi predlažemo čudno, zapravo, on dokazuje da, u najmanju ruku, ne zna kako je to razvijeni svet kod sebe regulisao. Moram da kažem da mi nismo predlagali ono što razvijene zemlje predlažu zemljama u tranziciji. Ne to, nego ono što one primenjuju kod sebe. Nekako sam sigurniji kad mi primenimo ono što one primenjuju kod sebe u razvijenim zemljama, nego ono što savetuju drugima koji su kao u promenama da treba da urade.
Prema tome, još jedanput da pojednostavimo, jednako vrednujemo godinu radnog staža i onome ko je zaposlen u javnom preduzeću ili je danas penzioner, a bio je zaposlen u javnom preduzeću, kao što jednako vrednujemo godinu radnog staža onome ko je u prosveti ili je bio u prosveti, onome ko je u zdravstvu ili je bio u zdravstvu, državnoj upravi, vojsci, policiji, privatniku, bilo kome.
U tom smislu su naši modeli potpuno usklađeni sa osnovnim modelima koji postoje ovde, značajno poboljšavaju i racionalizuju državnu imovinu, i ono što je od ključne važnosti - rok. Ta 2010, 2011, 2012. godina, znate li šta to znači? To znači da oni koji su u najvećoj meri stvarali tu imovinu, sadašnji penzioneri, nažalost, neće biti među živima. Prosečan vek muškaraca je 68,5 godina. Pomerite ih sa 2006. pet godina unapred i videćete da oni koji su puni radni vek ostvarili i otišli u penziju statistički uopšte neće biti živi.
Njihove porodice neće moći da ostvare količinu zahvatanja tih akcija gde su ti ljudi ugradili svoj radni vek, a na njihova mesta će konkurisati njihovi unuci ili deca, koja će imati 18, 19, 20 godina, koja, nažalost, uopšte neće imati godine radnog staža.
Dakle, naš model koji kaže - apsolutno je moguće i izvodljivo da se cela podela akcija završi ove godine, jeste ne samo tačan i ne samo poželjan sa stanovišta upravljanja državnom imovinom, nego veoma pravedan, jer time zadovoljavamo interese, pre svega onih slojeva koji su stvarali to što se deli. Ovo postojeće rešenje, tu se zaista vidi određena doza cinizma, računa s time da ti ljudi neće biti živi. Sačekaćemo da vidimo još rasprave, pa ćemo se vratiti na kapitalizaciju penzionog fonda i tačno model te podele preko privatizacionog registra.

Da li se još neko od predlagača javlja za reč? (Ne.)
Reč ima narodni poslanik Rajko Baralić.

Gospodine potpredsedniče, uvažena gospodo predstavnici predlagača ovog seta zakona, poštovane kolege i koleginice, jedan sam od potpisnika narodne inicijative i valjda jedini narodni poslanik koji je smatrao da je važno da bude tamo gde je pola miliona ljudi, kako god to nekom drugom izgledalo.
Dakle, kao potpisnik inicijative glasaću kako god to drugi budu odlučili, pa je to bila moja obaveza da kažem na samom početku, da neko ne dovodi u pitanje moju odluku, s obzirom na ono što ću sada govoriti.
Već je ovde rečeno - narodna inicijativa je tekovina demokratskog Ustava iz 1990. godine. Podsećam, ne kao ustavobranitelj, već kao neko ko citira gospodina Mamulu, kojeg veoma uvažavam, koji je pre neki dan ovde rekao, u pogledu razmatranja i usvajanja zakona o crkvama i verskim zajednicama, da je korpus manjinskih, ljudskih i građanskih prava u Ustavu 1990. godine sa potpunim kapacitetom, potpuno kompatibilan sa svim ustavima modernih evropskih država, pa je i narodna inicijativa, kao takva, omogućena rešenjima iz takvog ustava.
Podsećam ljude u Srbiji, zato što vreme prolazi brzo, pa se svima čini da je sve počelo od danas, a nekima se čini da će sve početi od juče ili od sutra. To nije tačno.
Politika, u širem smislu, jeste interakcija između programskih ciljeva političkih stranaka koje izlaze na izbore i onih koji za njih glasaju i građana koji bi, kada se konstituiše većinska volja, dakle većina u parlamentu, trebalo na osnovu političke volje tih političkih programa da crpu programska rešenja u vršenju vlasti u jednoj državi. Bilo bi normalno da tako bude uvek, ali to u našoj zemlji uopšte nije tako.
Ogroman broj ljudi u Srbiji glasa za desničarske stranke, a od narodnih poslanika kasnije očekuje da se izjašnjavaju za levičarska rešenja. To uopšte nije moguće.
Podsećam da ovde postoji jedna stranka koja ima 35 poslanika, to je Demokratska stranka, koja je pridruženi član Socijalističke internacionale, šta god to značilo, a danas bojkotuje narodnu inicijativu 500.000 ljudi.
Pošto su se i uvaženi predstavnici predlagača u izvesnom smislu pomalo bavili politikom, jer oni imaju izvesno i političke ambicije, to njima ne sporim, baviću se i ja malo politikom, ne dovodeći u pitanje njihov koncept u načelu. Već sam rekao da ću za njega da se izjasnim.
Imate drugu političku stranku koja je veoma velika, gde lider te stranke kaže - ne pada mi na pamet da menjam svoj politički program da bi neko u Srbiji dobio besplatne akcije. To vam je 35 i 80, vidite koliko je to poslanika. Otprilike, oni predstavljaju oko dva miliona građana.
Moram da kažem ekskluzivno sada, SPS je napravila istraživanje, po metodu slučajnog uzorka, kad su u pitanju potpisnici ove inicijative: 61% potpisnika narodne inicijative izjasnilo bi se na izborima, da su danas, za ove dve stranke o kojima ovde govorim. Uvažena gospodo, stvar je prosta: "Ko se ženi na brzinu, kaje se natenane". Svako ima pravo na grešku i ima pravo i na realnu posledicu greške koju čini svesno ili sa pozicije ideološkog opredeljenja.
Sećam se vremena kada su predstavnici ovih i drugih sindikata Srbije nosili parole "Nek sve stane da Srbiji svane". Danas, kao što čujemo, ovlašćeni predstavnici predlagača govore da je to mrak u Srbiji, izvinjavam se što sam to izvukao iz konteksta, ali delimično o tom pitanju mislim isto.
Proći će još puno vremena u Srbiji da građani Srbije izvedu sa sobom čist račun šta znači uopšte dati poverenje nekome na izborima. Dati poverenje nekom na izborima je realno očekivanje da je onaj za koga ste se vi opredelili na izborima dužan da svoj politički program, koji ste vi podržali, pretoči u realan politički život, ukoliko je on deo većine u Narodnoj skupštini. Veoma je važno da se to zna.
Inače, nažalost, sve drugo je ovde u sferi teorije i može se nazvati realnom posledicom zablude da će nečija dobra volja ovde u parlamentu jednom biti na strani onih koji su se zaigrali, pa su iz ovih ili onih razloga glasali za konzervativne desničarske ili stranke koje imaju liberalni ekonomski koncept.
Bila je moja dužnost da ovo kažem, zato što ima takođe zagovornika koji smatraju da ne postoji više levica i desnica. To je jedna priča koja je stara sto godina i da su to izmislila agitprop odeljenja političkih stranaka i pisci njihovih političkih programa. To nije tačno. Vreme će pokazati da ta profilaksa mora da bude jasna, da se mora tačno znati šta ko radi u jednoj zemlji kada dođe na vlast i da li svoj politički program ostvaruje onako kako je i obećao u izbornoj kampanji.
Kada su u pitanju ove dileme o kojima je ovde bilo reči, ima ih puno, teško je napraviti idealan koncept.
Postoje mišljenja, moram da kažem to, jer kod nas dolaze različiti ljudi, obraćaju nam se pismima, postoje mišljenja čak i dva velika sindikata u Srbiji, ovog koji nazivaju Čankovim i Smiljanićevim, iako ih ne bih tako nazivao, imaju svoja imena, koji su protiv ovog koncepta ili u najvećoj meri ne podržavaju ovaj koncept iz razloga koje oni navodi i koje sa pažnjom slušam.
Postoje i drugi koji misle da su zaposleni upravo u ovim javnim preduzećima tokom niza godina ostvarili najveće moguće benefite u odnosu na mnoge druge građane Srbije, zato što su prvo imali sreću da se zaposle u takvom kolektivu, zatim da su na osnovu te sreće imali čitav niz drugih malih sreća u pogledu ličnog i opšteg standarda, školovanja dece, rekreacije, odmora, kvalitetne zaštite na radu, usavršavanja i čitavog niza drugih stvari.
Ali, to jesu najvažnija državna preduzeća. Ona rade najvažniji državni posao i država samo treba da ima mehanizme da odredi pravu i odgovarujuću zakonom propisanu kontrolu, i s tim u vezi ne treba da bude nikakvih dilema.
Takođe, želim da kažem da u Srbiji postoje ona javna preduzeća čiji osnivač nije država, već lokalne samouprave, gradovi i tako dalje, gde bi po jednom principu refleksije moglo da dođe do sličnih ili identičnih zahteva, ali o tome takođe može biti reči u vremenu koje dolazi. To sam rekao i kada su uvaženi predstavnici predlagači bili na jednom sastanku ovde pre nekoliko meseci, postoje stvari koje u Srbiji nisu definisane do kraja, gde bismo mogli da dokazujemo različite stvari.
Ogroman broj građana Srbije uložio je svoja sredstva u osnovna sredstva Telekoma, EPS-a i drugih javnih preduzeća. Mogu da navedem nekoliko primera koja će te vi razumeti. Ja sam na jednoj lokaciji u centru Čačka 1987. godine telefonski priključak platio sedam i po mojih zarada. To je toliko koštalo u deset rata. Pošta se samo obavezala, ondašnja pošta, da sve to što sam svojim parama ugradio postane osnovno sredstvo Javnog preduzeća PTT saobraćaja Srbije.
To ćete naći u svakom selu gde je rađena elektrifikacija. To ćete naći u svakom selu gde je rađena telefonizacija. To ćete sada naći u 70, 80 opština Srbije, gde građani finansiraju mrežu gasa i tako dalje.
Sada kada o ovome govorimo moramo da vodimo računa da li i oni imaju neka prava u celoj ovoj priči. Ne govorim o ovim pravima o kojima je govorio gospodin Pavlović kao građana po opštem konceptu i opštim rešenjima.
Zašto ovo govorim? Zato što nije moguće napraviti idealno rešenje. Uvek će neko biti nezadovoljan, uvek će biti ljudi koji će misliti da je moglo bolje i tako dalje. Moram da kažem, nažalost znam ishod narodne inicijative, i nisam zbog toga srećan. Verovatno niste ni vi, ali evo, rekli ste, prvi put u Narodnoj skupštini iskorišćeno je jedno pravo da narodna inicijativa na ovaj način dođe na dnevni red, da prosto građani vide da je moguće da ovlašćeni predlagač jednog zakona ne mora biti samo narodni poslanik, 15.000 građana ili pokrajinske skupštine, već da to mogu biti građani ovako udruženi oko jednog cilja za koji oni misle da je zajednički, koji je za njih vredan političkog angažovanja i političke borbe.
Smatram da ovo treba da bude praksa u Srbiji. Postoje i drugi zahtevi drugih interesnih grupa u Srbiji, koji veruju da ne mogu na drugi način da nešto uvrste u dnevni red parlamenta i s tim u vezi ovo je bila dobra prilika da vidimo nekoliko pitanja.
Bilo je prilike, da još jednom ponovim, da se ustanovi da postoji Ustav koji ovu kategoriju poznaje i uvažava. Postoji Poslovnik Narodne skupštine koji obezbeđuje da to što je dato Ustavom mora da se sprovede, uvrsti u dnevni red. Postoji momenat gde se jasno vidi koje političke stranke ignorišu narodnu inicijativu, jer ne prisustvuju u parlamentu.
Postoji način da se vidi ko će glasati za narodnu inicijativu i postoji način da se vidi ko će glasati za zakone koje je predložila narodna inicijativa. Ko bude umeo da shvati, razumeće. Još jednom, uvažena gospodo, kao potpisnik vaše inicijative u danu za glasanje glasaću za sve zakone koje ste predložili.

Zahvaljujem se, gospodine Baraliću. Izvolite, gospodine Pavloviću.

Samo da iskoristimo da bude malo dinamičniji, da pojasnimo dve dileme koje je gospodin Baralić izneo u svom izlaganju. Jedno je pitanje - a šta sa javnim preduzećima čiji su osnivači lokalne samouprave?
Mi smo potpuno ubeđeni, pošto je i u tim slučajevima reč o državnoj imovini, razlikujte osnivača koji može biti Republika, grad ili opština, od vlasnika. Vlasnik je i u tim svim slučajevima država. Prema tome, mi apsolutno nemamo nikakve dileme da isti koncept treba primeniti i na sva javna preduzeća na lokalu, s tim što zbog veličine i obima tih preduzeća nema potrebe za svako, kao što je NIS ili EPS ili PTT, koji u sebi sadrži Telekom.
Moguće je jedno takvo preduzeće napraviti i za lokal. Moram da vam kažem da taj koncept rešavanja na lokalu zapravo bi omogućio vrlo brzo i jednostavno rešenje čitavog niza drugih problema kao što je denacionalizacija. Napravite vi akcionarsko društvo koje upravlja Direkcijom za imovinu grada Beograda. Ranijim vlasnicima priznajte određena prava u akcijama upravljanja u tom preduzeću, pa oni neka gazduju time i neka rentiraju. Videćete da će biti odmah mnogo zadovoljniji nego da se decenijama muče da neki plac njihov bude ovde ili onde.
Dakle, ovo naše rešenje ne samo da je moguće i za lokalne samouprave, nego bi ono, kada bi bilo primenjeno, izuzetno brzo i pravedno i ekonomski dobro rešilo čitav niz drugih problema.
Drugo pitanje koje je gospodin Baralić pokrenuo je apsolutno relevantno. Naime, mi imamo situaciju da čitav niz naših javnih preduzeća knjiži kao svoju imovinu, pa onda državnu, nešto što je izgrađeno privatnim parama, privatnim sredstvima.
Naime, moram da kažem da smo mi u analizi došli do zaključka da nijedan revizorski nalaz nijednog našeg preduzeća nije dobar. To je vrlo zanimljivo kada gledate prve informacije jedne od najrenomiranijih svetskih kuća "Meril linč", koji je konsultant za naftnu industriju i rafinerije. Oni takođe kažu, predstoji nam mukotrpan rad na izradi procene vrednosti, jer ništa od ovoga što je prethodno urađeno nije upotrebljivo. Naši zakonski predlozi sadrže u sebi metodologiju revizorskog nalaza i utvrđivanja šta je to državna imovina tog akcionarskog društva.
Ti revizorski nalazi koje mi predlažemo ovim zakonskim predlozima biće prvi put činjenična osnova da se tačno utvrdi šta je to što je izgrađeno sredstvima građana. Imate, recimo, gospodin Baralić je mislio čitave niskonaponske mreže su izgrađene sredstvima građana pa onda uključene u EPS itd, gasne, priključci itd. Prvi put će ovim revizorskim nalazima, koji su predviđeni ovim zakonskim predlozima o kojima danas raspravljamo, biti moguće povući razgraničenje u obimu finansijskom, a odatle onda sledi mogućnost i nadoknade u nekakvom akcijskom ili finansijskom smislu tih ljudi.
Dakle, apsolutno smo bili svesni tog problema i ugradili smo, u meri u kojoj je moguće, jednim aktom početi rešavanje tog problema već u ovom zakonskom rešenju. Hvala vam.