Hvala, gospodine Nikoliću. Svakako se držimo pravila da za govornicom je pun imunitet, dakle i ministara i poslanika, i u shvatanju zadovoljstva najvišim zakonima, ali naravno to nije pokušaj da se oni krše, već samo izjašnjavanje o tome.
Prvi se javio Arsen Kurjački kao ovlašćeni predstavnik, molim vas, pa potom Ivica Dačić.

Uvaženi predsedniče, gospodine ministre, drage kolege, konačno je došlo na dnevni red ono što je još pre 2000. godine obećano, a sada je stiglo voljom i hrabrošću ove vlade, zakon o vraćanju ili restituciji imovine crkava i verskih zajednica.
Sva imovina crkava i verskih zajednica u najvećem delu je oduzeta Zakonom o agrarnoj reformi 45. godine i kasnije Zakonom o nacionalizaciji 58. godine. Tada je od crkava, verskih zajednica, verskih zadužbina, manastira, verskih ustanova, sve kompletno oduzimano, mnogo štošta, a najviše poljoprivredno zemljište i šume, čuveni onaj višak preko 10 hektara, zatim građevinsko zemljište, stambene i poslovne zgrade, pokretne stvari od kulturnog, istorijskog ili umetničkog značaja.
Oduzeto je više hiljada crkvenih i manastirskih poseda različitih površine i od toga je napravljen veliki, tada čuveni, agrarni fond. Treba reći i treba podvući, mada se to zna, oduzeto je bez naknade i do dana današnjeg to nije obeštećeno niti je plaćeno. Kada se nešto oduzme, onda počinje da se razmišlja, kada vreme prođe, i o vraćanju. Drugačije ne može da se kaže, kada nešto se oduzme, to se i vraća. Možemo ovde terminološki da se nadgornjavamo, ali ono što se oduzme mora da se vrati kod čestitog sveta.
Šta su polazni principi u ovom zakonu? Polazni princip, prvi i osnovni, to je poštovanje prava svojine, to je nešto što je u savremenom svetu alfa i omega svega, a to podrazumeva i pravo na povraćaj nasilno, neopravdano i neosnovano oduzete imovine.
Može ovde da se pokušava da se minimizira donošenje ovog zakona, hrabrost i spremnost, ali ova vlada, na čelu sa Vojislavom Koštunicom i DSS, prva je počela ispravljanje istorijskih nepravdi. Davno je bilo obećanje pre 2000. godine da će se ispraviti te nepravde, već nekoliko vlada je prošlo, da ne govorimo o čuvenom zamešateljstvu, kada je ova skupština 1992. godine izglasala, a tadašnji predsednik formalno nije potpisao. Dakle, sve su to bile igre i pre i posle, ova vlada je jedina imala hrabrosti da pred vas poslanike, pred građane Srbije izađe sa konkretnim predlogom o povraćaju imovine.
Mi smo još 2005. godine u junu, dakle, prošle godine, izašli sa Zakonom o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine i tamo je u članu 10. rečeno da se utvrđuje da će se vraćanje oduzete imovine crkvama i verskim zajednicama urediti posebnim zakonom. Tada smo slušali slične demagoške priče kako je to sada samo bacanje prašine u oči, kako je to zamajavanje javnosti, ko se prepozna, kako je to samo kupovanje vremena za ovu vladu.
Dakle, ovo je potvrda za sve te "neverne Tome" koje su tada osporavale i jednostavno, mi iz DSS ovim zakonom poručujemo svima da se sada vidi ko drži zadatu reč i da se sada zna ko sme da vas pogleda u oči. DSS je prva posle 60 godina izašla sa ovakvim zakonom i želi da se ispravi istorijska nepravda.
Zašto crkvama treba da se vrati imovina baš posebnim zakonom? Iz prostog razloga što se ta imovina, rekao je u uvodnom izlaganju gospodin ministar, najlakše i najbrže može vratiti.
To su uglavnom nekretnine u državnom ili još uvek društvenom vlasništvu. One su manje-više u stanju u kojem su bile i ranije.
Zatim, to je mali finansijski trošak za državu, bez obzira što se pokušava sada to izvrgnuti, jer je osnovno opredeljenje ovog zakona da se imovina vraća u naturalnom obliku. Dakle, nema opterećivanja ni građana, ni privrede.
Treće, postoji izuzetno dobra crkvena evidencija. Crkve i verske zajednice su dobri domaćini. Oni su sačuvali tapije, sačuvali su dokumentaciju i vrlo lako, odnosno kad se poredi sa onom imovinom koja je oduzeta građanima, moći će se identifikovati i otpočeti proces vraćanja.
Naravno, zašto je važno vratiti imovinu? Onaj ko nema ekonomsku osnovu, taj ne može da funkcioniše. Nama je interes, barem nama koji smo u ovoj vladi, da se crkvama omogući njihovo delovanje, prvenstveno njihova duhovna misija, a naravno i humanitarna, obrazovna i kulturna funkcija. To sada izgleda malo nestvarno, ali ću na jednom primeru pokazati kako je nekad crkva delovala po svim tim principima.
Dakle, u vreme komunističkog režima postojala je jedna floskula, koja je bila kao šaljiva, a u stvari je bila vrlo perfidno plasirana, da bi se narod odbio od crkve. To je bila floskula "hodže i popovi najveći lopovi". Bilo je jako smešno onome ko je hteo da se smeje. Mi se nikada nismo smejali tome, jer onaj ko je ekonomski iscrpljen, onaj ko je egzistencijalno ugrožen, a to je naše sveštenstvo, oni su morali da naplaćuju svoje usluge, morali su, kako se to kod mene u kraju gleda kad se sveti vodica, da pogledaju šta je ispod tanjira.
Kako je bilo pre oduzimanja ove imovine? Navešću vam primer iz opštine Srbobran, odakle potičem. To je mala opština u srednjoj Bačkoj, oko 20.000 stanovnika. Do Drugog svetskog rata u vlasništvu SPC je bilo, postoji i Rimokatolička, 1.500 katastarskih jutara černozema. Ko se malo razume u poljoprivredu i u pedologiju zna da je to najplodnija zemlja u Evropi. Postojalo je 12 poslovnih i stambenih zgrada, četiri parohije sa sveštenstvom, sa crkvenjacima, sa bogoslovima. Jedna razvijena crkvena opština, sa ekonomski jakom podlogom, a sve dobijeno legatima, zadužbinarstvom, i onim što je u tradiciji najsvetlije u srpskom narodu.
Svaki sveštenik je imao, oni to nazivaju sesijom, 20 katastarskih jutara zemlje, i on je bio gospodin u pravom smislu reči. On nije morao da gleda šta će dobiti pod tanjir, sve je bilo besplatno. Tada popovi nisu mogli da se krste kao "hodže i popovi najveći lopovi", jer su bili gospoda, imali su ekonomsku podlogu, imali su svoja primanja i mogli su da rade svoj duhovni posao, za šta su se i opredelili.
Druga misija crkve, sem duhovne, tada je bila u Srbobranu narodna kuhinja. Preko 200 obroka se spremalo svaki dan za sirotinju. Tako se brinulo o sirotinji. Permanentna pomoć se davala za crkvene praznike, za sve važnije datume. Crkva je imala tu humanitarnu dimenziju, jer je imala mogućnost iz čega da to radi.
Pomagalo se školama, učenicima, kulturnim i sportskim udruženjima. To su bile stalne aktivnosti. Stipendirali su se daroviti studenti srpske nacionalnosti u Beču, u Pešti. Tako se očuvalo srpsko nacionalno biće u tadašnjoj Austrougarskoj. Crkva je ta koja je to radila, zahvaljujući ekonomskoj snazi koju je imala. U mojoj familiji je bio prvi lekar koji se školovao u Švajcarskoj o trošku crkve sve vreme školovanja.
Kakva je situacija danas? Danas imamo dva sveštenika, jednog crkvenjaka, tek po kojeg bogoslova i ništa od imovine.
U Srbobranu postoji jedan predsednik opštine koji je istaknuti funkcioner DSS. Katastrofalno je porazio u drugom krugu njegovog protivkandidata, neću imenovati iz koje stranke, da ne bih izazvao replike. Njegov program, između ostalog, bio je i da će se zalagati za povraćaj crkvene imovine. On je katastrofalno porazio rivala upravo glasovima i Srba i Mađara, jer su oni shvatili poruku i podržali su da imovina crkvama treba da se vrati.
Čim je stupio na dužnost, odmah je vratio pet lokala na korišćenje, pošto ne može da se vrati ovako. Dobio je podršku i u skupštini i u javnosti. Dakle, imao je listom podršku svih onih koji veruju da se nepravda mora ispraviti. To je samo jedan primer. Od onoga što ga je porazio nije imao podršku, nažalost.

Izvinite, da li koristite i drugih 10 minuta?

Da.
Koja su osnovna načela na kojima se bazira ovaj zakon? Kao što sam rekao, to je pravo svojine, prirodno i neotuđivo pravo, što znači da se nikome ne može oduzeti imovina bez valjanog pravnog osnova i bez pravedne naknade.
Zatim, drugo osnovno načelo je ravnopravnost tretmana. Jasno je rečeno da se sve crkve i verske zajednice imaju jednako tretirati u svojim pravima za povraćaj svoje imovine. Znači, nema veze da li su tradicionalne ili netradicionalne, svi moraju imati jednaka prava, jer su verovatno, manje-više, jednako svi stradali.
Takođe je osnovno načelo u ovom zakonu i pravna sigurnost, zaštita prava tzv. trećih savesnih lica. Šta to znači? To znači da mi nećemo jednu nepravdu zamenjivati drugom, nećemo praviti nove revolucionarne pohode i metode.
Svi oni koji su zakonskim putem došli do imovine koja je nekada pripadala crkvama, oni mogu da budu sigurni da će tu imovinu zadržati, ali će država da obešteti crkve. To je razlika u konceptu. Država mora da obešteti one koji su izgubili imovinu, a koja ne može da se vrati, odnosno štitimo prava ovih trećih savesnih lica.
Koji su delovi zakona? Kao i svaki zakon, naravno, on ima osnovne odredbe, gde je tačno naznačeno da je ovo specijalan zakon. To znači da reguliše samo tu osnovnu neposrednu materiju, a sve ostalo što se tiče tog pravnog prometa i funkcionisanja reguliše se prvenstveno Zakonom o opštem upravnom postupku.
Tačno je rečeno ko su nosioci prava i obaveza. Nema nikakvih dvosmislenih odrednica. Pravo imaju crkve i verske zajednice, tj. njihovi pravni sledbenici, a obaveza je prvenstveno na državi, koja je osnovni i krajnji obveznik. Naravno, oni koji su do sada bili korisnici imovine, privredna društva ili neka druga pravna lica, oni su neposredni obveznici. Prvenstveno se misli na one koji nisu platili tu imovinu i koji su 60 godina bespravno koristili tuđu imovinu. To je sad bolno saznanje za mnoge koji koriste tuđu imovinu, ali pravda je spora i dostižna, mora se pomiriti sa tim da se tuđe mora vratiti.
Zatim, imamo odrednicu o predmetima vraćanja. Već sam rekao da su to uglavnom nekretnine, zemljište, šume. Deo koji se odnosi na način vraćanja imovine, ono što se ovde malo polemisalo, ali u zakonu je vrlo jasno rečeno da je osnovno opredeljenje da se sve vraća u naturalnom obliku. Naravno, predviđa se i novčani deo, ali taj novčani deo samo kao fakultativna alternativa, tamo gde nije moguće. Dakle, izdavaće se državne obveznice na donosioca.
Zatim, jasno je naznačeno da se ne priznaje pravo na nadoknadu zbog nekorišćenja imovine. Dakle, za 60 godina ne mogu crkve tražiti izgubljenu dobit ili neki drugi prihod po tom osnovu. Jednostavno, utvrdiće se vrednost prema njenoj vrednosti u vreme donošenja prvostepenog rešenja, a prema stanju u trenutku oduzimanja.
Koji su izuzeci, zakon je predvideo i to. Dakle, ova vlada brine o opštem interesu. I u prethodnoj javnoj raspravi je bilo, a moguće je da će i ovde biti i to da je ova vlada klerikalizovala državu, da favorizuje crkve na račun privrede, građana i tome slično.
Znači, demagogiji sigurno neće biti kraja, ali odrednice zakona su jasne i tamo se kaže - da se neće vraćati ona imovina ako se tim vraćanjem narušava ekonomska, odnosno tehnološka održivost i funkcionisanje nekih privrednih subjekata. Ako će se tim vraćanjem imovine prouzrokovati neki enormni gubici, otpuštanje većeg broja zaposlenih, nemogućnost nastavka privredne delatnosti i tome slično, neće se vraćati.
Naravno, o tome se mora voditi računa da se ne ide slepo automatski sa vraćanjem, nego svaki će se zahtev posebno tretirati. Mora se reći da ona imovina koju sadašnji korisnici izdaju u zakup nekom drugom, to ne spada pod to. Ako im ne služi da oni sami privređuju i zarađuju za sebe i za svoje porodice, nego rentiraju, e tuđe se ne sme rentirati, tuđe se mora vratiti.
Dakle, predviđeno je da se, isto u cilju što bezbolnijeg prelaska, dozvoljava da se ugovorom o zakupu koji treba da reše crkve i stari korisnici, ostavi jedan vremenski period kako bi stari korisnici prilagodili svoje poslovanje nekim novim uslovima, jer ostaju bez dela imovine.
Ali, oročeno je, taj vremenski period ne može biti duži od dve godine. Pretpostavlja se da je dve godine dovoljno za svakog ozbiljnog poslodavca da prekomponuje svoju delatnost i da nastavi da radi.
Definisan je postupak za ostvarivanje prava. Formira se direkcija za restituciju, jedna posebna organizacija koja se izmešta iz Vlade i ona je odgovorna i vlasna da rešava čitav ovaj postupak koji će trajati više godine. Tu se predviđa način rada, kako se podnose zahtevi, rokovi.
Oročeno je ovim zakonom da rok za podnošenje zahteva bude do 30. septembra 2008. godine. Dakle, ima dovoljno vremena da se pronađu akti i papiri, tragovi, da se formulišu zahtevi i da se podnesu. Propisano je koja dokumentacija koja mora biti u zahtevima.
Propisan je institut koji je vrlo važan, a to je obaveza službenog obezbeđenja dokaza. To znači da ne možemo da fingiramo da želimo nešto da vratimo, a u suštini da osporavamo, da odugovlačimo i da onemogućavamo vraćanje. Znači, kada direkcija dobije zahtev i nema dovoljno elemenata da pokrene postupak, ona je dužna da se stara da obezbedi potrebne dokaze.
Ako neki privredni subjekt svesno opstruira stvari, ne daje određenu dokumentaciju, oni će naložiti da se ta dokumentacija i svi ti podaci iznesu i da se omogući da se taj postupak završi. Dakle, jasna je odrednica i želja i volja zakonodavca da se stvari rešavaju, a ne samo da se demagoški okreće, gubi vreme i da se ništa ne dešava.
Takođe je predviđen institut sporazuma o poravnanju. Dakle, ne mora da se ide na sud, ne mora da se odugovlači ako pređašnji vlasnik, odnosno crkva i verska zajednica sa sadašnjim korisnikom mogu da naprave sporazum. Oni će napraviti taj sporazum o poravnanju i vrlo brzo, lako i elegantno će se to pitanje rešiti.
Na kraju, moramo reći i podvući šta su efekti donošenja ovog zakona. Prvo i osnovno to je ono što smo rekli, bez obzira kako ko to smatra, ali to je jednostavno ispravljanje istorijske nepravde. Nepravda se mora ispraviti, što će reći pravda mora biti dostupna kad-tad.
Sledeće, omogućavanje delovanja crkava i verskih zajednica u svojoj prvenstveno duhovnoj misiji, a onda i sve ostale funkcije koje sam već spomenuo. Zatim, treba reći da ovi efekti neće ići na štetu i neće proizvoditi troškove ni za građane, ni za privredu.
Možemo filozofski da kažemo da je društvo, država 60 godina nešto koristila bespravno i da je mnogo toga stekla, pa ovi mali troškovi koji će biti proizvedeni usled ovog postupka vraćanja, neće biti ni blizu onome što je uzeto od prethodnih vlasnika.
Takođe, efekti na očuvanje imovine Kosova i Metohije, bilo je rasprave ovde, ministar je vrlo lepo i jasno objasnio šta znače sukcesori, šta znači državna imovina.
Nije rečeno da postoji i društvena imovina. Još uvek imamo i društvene imovine, imamo poljoprivrednih dobara, kombinata, koji su se vodili kao društvena imovina, a crkvena je zemlja i objekti.
EU, međunarodna zajednica ne poznaje institut, odnosno pojam društvenog vlasništva. Crveno vlasništvo postoji. To je korporativna vrsta imovine, odnosno vrsta privatne imovine, a to je u zapadnom svetu, demokratskom svetu, ustrojenom svetu, svetinja.
Tu svetinju mi hoćemo da i kod nas vratimo, a sa tom svetinjom ćemo i sačuvati našu imovinu crkvenu, odnosno narodnu, nacionalnu imovinu na Kosovu.
Naravno, u ovom momentu, u ovoj političkoj situaciji, možda i najvažnije, a to je taj spoljnopolitički efekat, a to znači da ćemo mi sa ovim zakonom i sprovođenjem njegovim, iskrenim, preporučiti se međunarodnoj zajednici da Srbija, na čelu sa ovom vladom, sa DSS-om i Vojislavom Koštunicom na čelu, ima ozbiljnu nameru da se vrati, da vrati zemlju na demokratske principe i principe pravne države.
Kada to budemo učinili i kada nas budu iskreno shvatili, a ovim zakonom ćemo sigurno to pospešiti, onda će put Srbije ka EU biti mnogo brži i mnogo kraći.

 Mnogo vam hvala, gospodine Kurjački. Ivica Dačić, predsednik poslaničke grupe SPS, pa Meho Omerović, ovlašćeni predstavnik. Izvolite, gospodine Dačiću.

Hvala, gospodine predsedniče. Gospodine ministre, moje je uverenje da rasprava o ovom predlogu zakona ne ide u smeru kojim je potrebno, imajući u vidu važnost ovog zakona.
Mislim da se rasprava o ovom zakonu, i od strane predlagača i naravno od strane onih koji osporavaju ili podržavaju ovaj zakon, kreće u granicama rasprave o vremenu koji je bilo pre 60 godina.
Prosto mi se čini da je ovo neka naknadna osveta ili revanšizam u odnosu na ono što se desilo 45, 46. ili neke druge godine. Zato vas molim da se vratimo temi. Tema je vraćanje imovine crkvama.
Nažalost, ovo je jedan od zakona iz seta zakona koji predstavljaju istorijske zakone, na koje SPS ne gleda blagonaklono, zato što, kao što znate, istoriju su oduvek pisali pobednici, samo je pitanje ko i kada sebe smatra pobednikom. Ako danas govorite o tome da li je neki sistem bio demokratski ili ne, onda mislim da po merilima savremenog sveta demokratski sistem podrazumeva parlamentarnu demokratiju ili višepartijski sistem, podrazumeva ljudska prava i slobode.
Neće mi valjda neko od vas reći, bez obzira što ste možda bili oni koji su bili poraženi 1945. godine, da je režim pre 1941. godine bio demokratski. Režim Karađorđevića, koji je uvodio šestojanuarsku diktaturu, Obznanu, koji je hapsio ljude i između ostalog koji je bio kum svakom devetom albanskom detetu, kao i Josip Broz Tito.
Ako ćemo ispravljati istorijske nepravde, onda bi trebalo da uđemo duboko u istoriju. Mislim da je nemoguće ispraviti nepravde, a činiti neke druge nepravde. U tom smislu bih zamolio i gospodina ministra i sve ostale da ne ulazimo u političke kvalifikacije određenog perioda, nego da se bavimo ovom temom.
SPS, kao naslednica Saveza komunista, jeste za vraćanje imovine crkvama. SPS je bila prva od svih vas koji ovde sedite koja je počela da ispravlja istorijske nepravde. Mi smo prvi, u vreme kada je ova skupština ima 196 poslanika SPS od 250, molim vas da zapamtite taj broj jer niko nikada neće ponoviti taj rezultat, znači u vreme kada smo imali apsolutnu većinu i u vreme kada niko nije od nas to tražio, doneli zakon da vratimo zemlju koja je oduzeta posle 1945. godine.
Dalje, sagradite barem deseti deo crkva koje su sagrađene u vreme vlasti SPS, pa onda možemo da razgovaramo o tome ko će ispravljati istorijske nepravde. SPS se zalaže za ispravljanje istorijskih nepravdi, ali takođe sa druge strane vas upozoravamo da se određene istorijske nepravde ne mogu ispraviti tako a da se ne nanesu štete trenutku u kojem živi Srbija.
Znači, mi jesmo da se SPC vrati imovina, to je nesporno, taj zakon smo doneli i čini mi se 1992. godine. Predsednik Republike Slobodan Milošević je taj zakon vratio parlamentu, ocenjujući ga kao neustavan zato što u njemu nisu spomenute ostale crkve i verske zajednice. Da budem iskren, problem je oduvek bio samo u tome, a niko ga danas ni ovde nije spomenuo i molim vas da budete iskreni kada o tome govorite.
Osnovni problem u vraćanju imovine crkvama, molim vas da to javno kažete građanima Srbije, jeste što treba da vratite zemlju, zgrade i imovinu Katoličkoj crkvi, Evangelističkoj crkvi itd, koja je činila ogroman deo teritorije Vojvodine. Pa šta vi mislite da ste se vi tek sada setili da treba da se vrati imovina crkvi. O tome smo mi govorili kao rukovodstvo SPS još odavno sa vrhom SPC.
Nemojte se mnogo hvaliti ovim zakonom jer ćete vratiti imovinu Evangelističkoj crkvi, koja je bila crkva Nemaca, koji su ubijali građane Srbije od 1941. do 1945. godine. Jesu, divizija princ Eugen je sa ovih prostora. Ministar Radulović, sa njim sam razgovarao juče telefonom, mi je rekao da, posle SPC, Evangelistička crkva ima pravo na najveći deo ove imovine koja treba da se vrati.
Predlažem da vratite i 400.000 Nemaca koje su partizani isterali posle 1945. godine. Možda je i to po evropskim standardima. Znači Katolička crkva, kada su ustaše kretale da kolju Srbe, pre toga je naravno prethodio verski obred, kada su katolički sveštenici pokrštavali i prekrštavali Srbe u katolike, to nije bilo u skladu sa osnovnim ljudskim pravima, sa međunarodnim kodeksima, i ne mogu a da ne kažem i ovom prilikom, procenite me i ocenite me kako god hoćete.
Mislim da će mnogi zakoni koji se ovde donose biti zloupotrebljeni da se gumicom izbriše ponašanje nekih ljudi, organizacije od 1941. do 1945. godine. Sve možete učiniti, samo ne možete nekoga ko je bio na suprotnoj strani proglasiti onim koji je pomagao ovoj zemlji da se odbrani od Nemaca. Nećete mi valjda reći da je 400.000 Nemaca u Vojvodini bilo na strani Srba. Bili su retki pojedinci.
Uostalom, ako vratite 400.000 Nemaca, to sam pitao i ministra na poslaničkoj grupi SPS, ovom zakonu fali ocena i jasan podatak koja je to imovina koja se vraća, koliko zemlje, koliko šuma se mora vratiti Katoličkoj crkvi – kao što znate, Vojvodina dugo nije pripadala Srbiji, Vojvodina je dugo praktično imala dominaciju Katoličke crkve – i u okviru Katoličke crkve mnogim drugim verskim zajednicama ili crkvama, kako se one danas zovu, kao što su Evangelistička crkva itd. I zaista je veliko pitanje danas da li se moraju donositi ovakvi zakoni.
Istorijsko pravo podrazumeva i pravo na gubljenje tih prava. Gubljenje tih prava se definiše između ostalog i ponašanjem određenih pojedinaca i institucija prilikom određenih važnih društvenih događaja. Ako je konfiskovana imovina pojedincima ili nacionalizovana imovina crkava koje su pomagale ustaški pokret, Hitlera, pa nije valjda da oni imaju istorijsko pravo na rehabilitaciju time što će vratiti imovinu. Onda imaju pravo na rehabilitaciju i oni koje su praktično oni blagosiljali kada su kretali u sve te pohode.
Znači, da budem potpuno otvoren i precizan, ocenite me kako god hoćete, to je moj lični stav, to nije stav ni SPS, to je moje lično uverenje, da Katoličkoj crkvi, Evangelističkoj crkvi i drugima ne treba vratiti imovinu. Zašto? Zato što su pravo na tu imovinu izgubili 1945. godine. To možda izgleda nacionalistički, ali nije, to je u skladu sa nacionalnim i državnim interesima.
Naravno, ovaj zakon se donosi i zbog Srpske crkve na Kosovu i Metohiji. Samo ste malo tome posvetili pažnju u vašem obrazloženju.
(Predsednik: I drugih 10 minuta, je l' tako?)
Da. Malo pažnje je posvećeno tome. Inače, kao što je ovde već rečeno, treba pokušati naravno da se putem imovine dođe do naših istorijskih prava na Kosovu i Metohiji. E, baš na ovom primeru ćete, ministre, da vidite koliko je taj princip poštovan u međunarodnom pravu. Baš me zanima da li Vlada Kosova, kako se sada zove, ili kako se zove ovaj privremeni administrator, šef UNMIK-a Petersen, on samo čeka da izađe "Službeni list Republike Srbije" da vrati praktično zemlju SPC. To će nestati kao kula od karata ako Kosovo bude proglašeno nezavisnom državom. Evo, juče je zapaljena jedna srpska crkva u Podujevu, jedna od mnogih.
Znači, da ne širim dalje temu. Nije sporno, mi podržavamo ovu ideju, podržavamo da se SPC vrati imovina, podržavamo da se vrati svim crkvama i verskim zajednicama koje to pravo nisu izgubile sarađujući sa okupatorom. Tačno je da ima dosta primera da je mnogima posle 45. godine načinjena nepravda, ali ima i dosta primera gde je to bio odraz sankcija i društvene pravde prema onima koji su se ponašali drugačije nego što je to bilo potrebno u vreme kada je Srbija ratovala.
Takve nepravde se ne mogu ispravljati, jer ćete time verifikovati princip da svako može posle 50 godina da donese istorijski zakon i da kaže da je nešto bilo greška, i da se tako verifikuje sve ono što se ne verifikuje nigde na svetu.
Ne znam da li postoji zemlja na svetu gde jedan šef političke partije može da kaže da Kosovo treba da bude nezavisno, a da taj već sutra nije u zatvoru. Ne znam za takvu zemlju. Posebno što me nervira što o ovoj temi pričaju najviše oni koji su maltene jahali popove posle 45. godine. Nemojte vi deliti lekcije SPS-u, jer od 1990. godine otkad postoji ova partija mi smo se trudili da SPC dobije mesto koje zaslužuje u srpskom narodu. Svaki narod ima nekoliko temeljnih vrednosti. Jedna od tih temeljnih vrednosti jeste i vera.
Ali, osnovna stvar jednog naroda treba da bude vera u sopstveni narod. Mi nemamo veru u sopstveni narod, a kada nemamo veru u sopstveni narod, nemamo veru ni u sopstvenu crkvu. Kada je to tako, onda barem recite, ako imaju sve političke partije isti odnos prema SPC, onda se moraju uvažavati i mišljenja SPC o važnim društvenim pitanjima.
Mnoge stranke, ne računajući DSS za koju znam da ima dobre odnose sa SPC, gore su prema crkvi prema što su bili komunisti 45. godine, i malo se osvrnite na njih. Uostalom, nisam siguran da posle određenih revolucionarnih događaja SPC ne bi prošla onako kao što je prošla posle 45. godine da je slučajno iznela neki drugačiji stav.
Uostalom, dobro je prošao mitropolit Amfilohije kada je posle čuvenog govora na sahrani Zorana Đinđića jedva izvukao živu glavu.
Samo insistiram na tome da kada govorimo o ovoj temi da ne unosimo nepotrebne podele ponovo među nama. Nema potrebe za tim. Ono što je bilo, bilo je. Istorijske nepravde se mogu ispravljati samo ukoliko se ne čine neke nove nepravde. Naravno, apsolutno podržavam taj stav da se imovina fizičkih lica, koja je na ovaj način stečena, ne bude predmet ovog zakona.
Sa istim problemom suočićemo se i prilikom drugog mnogo značajnijeg i važnijeg dela, jer po mnogim procenama i podacima koji postoje, imovina crkava i verskih zajednica je samo manji deo ukupne imovine koja je oduzeta posle 1945. godine. Ali, iz svega ovoga treba da izvučemo jedan zaključak. Zaključak je sledeći: da je pravo svojine svetinja, da su ljudska prava i slobode svetinja.
A da ne merimo to ko je kada na vlasti, ko je kada u poziciji da nekome nešto oduzima, a onaj drugi u poziciji da mu se nešto oduzima. Bilo je mnogo takvih primera i posle 5. oktobra. Jednostavno moramo izgraditi takav sistem vrednosti i takvu državu, gde će ljudi imati sigurnost za ostvarivanje ljudskih prava i sloboda, svojine, političkih prava i svega ostalog.
Mi ćemo kao SPS o ovom zakonu raspravljati na našoj sednici Izvršnog odbora. Još jednom kažem da smo za vraćanje imovine SPC i drugim crkvama i verskim zajednicama koje nisu isprljale ruke u dešavanjima od 41. do 45. godine. I molimo Vladu Republike Srbije da ima u vidu problem imovine i veličine te imovine Katoličke crkve, Evangelističke crkve i svega ostalog u Vojvodini, da ne dođemo u situaciju da ovaj zakon izazove dosta problema u svakodnevnom životu u Vojvodini.
Nacionalna struktura Vojvodine je danas mnogo drugačije nego pre 1941. godine, vi to znate, ali ne voljom Srba. Nacionalna struktura Vojvodine je odraz tragedije Srba, jer je 400.000 Nemaca otišlo iz Vojvodine, zato što su ostvarivali genocid nad Srbima u Drugom svetskom ratu, a nekoliko stotina hiljada Srba je doseljeno u Vojvodinu u procesima kolonizacije i u najnovijim ratovima od 90. do 2000. godine, Srba koji su ostali bez svojih domova i kojima je Vojvodina postala neka nova kuća.
Zato nije moguće tek tako ispravljati istorijske nepravde, a da to naiđe na oduševljenje onih koji su bili žrtve ne istorijskih nepravdi nego pojedinačnih akata nasilja, zločina, genocida, čemu smo kao narod nažalost bili izloženi svih ovih godina, decenija.
Na kraju, svakako da crkva ima svoje mesto, da se crkvi ne treba vraćati samo kada su predizborne kampanje.
Mislim da su crkve Srpske pravoslavne prepune onih koji su shvatili da treba da idu u crkvu tek kada je to postalo politički podobno ili moderno, onih koji su više puta videli patrijarha nego što su se prekrstili u životu, onih koji koriste bele sveće, a kao pravoslavci su.
Znači, imate dosta onih koji misle da je dovoljno ući u crkvu ili prekrstiti se i biti kršten. Biti kršten u našem narodu i u našem jeziku ne znači samo biti vernik SPC ili verovati u Boga, u Isusa. Biti kršten na neki način je uvek značilo biti normalan čovek. Ne verujem da su mnogi od onih koji su se krstili posle 5. oktobra i koji su kršteni politički tada imalo kršteni.
I zato vas molim da oni koji se dobro zamisle pre nego što se prekrste da ne pogreše kojom rukom, na koju stranu i odakle da počnu i gde da završe, da ne dele lekcije o tome SPS-u, jer mi smo, barem što se nas tiče, ogroman deo naših članova, članova rukovodstva, jesu oni koji pripadaju SPC, drugim crkvama i verskim zajednicama, naravno zavisi od nacionalnog opredeljenja.

Oprostite, gospodine Omeroviću, hoću da kažem da bih zaustavio govornika da nije izgovorio tačno to. Dakle, ne znači biti kršten samo stvarno biti kršten, ne u smislu da nisu normalni ljudi koji nisu kršteni, nego u tom pežorativnom značenju i jedne i druge reči, tako da sam odmah pošao da reagujem, ali sam čuo celu rečenicu.
Prvo se javio ministar Parivodić, pa onda Meho Omerović, pa Nikola Novaković.

Sa uvažavanjem sam saslušao gospodina Dačića, i naglašavam sa uvažavanjem, jer je izgovorio ključne reči. Pravo svojine je svetinja i ljudska prava se moraju poštovati. To potvrđuje da je zaista došlo do jedne suštinske evolucije u shvatanjima, koju mi stvarno suštinski podržavamo, i hvala vam puno na toj rečenici.
Ima dve-tri stvari koje bih hteo da naglasim. Kada se govori o tome kolika je ta imovina koja treba da se vrati, proračuni su da ona iznosi negde oko 3,5% ukupne imovine koja je konfiskovana, odnosno nacionalizovana u tom periodu, oko 3,5%, tako da to nije neki jako značajan broj.
Jedna stvar je za mene predmet polemike, a to je pitanje, mi ne možemo selektivno da vraćamo imovinu nekim crkvama i verskim zajednicama, a drugima da ne vratimo. Još je, u vreme kada je gospodin Milošević bio predsednik, upravo takav zakon vraćen kao protivustavan, i on bi, a sada je isti ustav, bio protivustavan.
Suština je u sledećem, govorite o pojmu istorijskog prava i gubljenja istorijskog prava. Gubiti pravo, to znači da je nekome nešto konfiskovano zbog određenih zločina i nedela koja je počinio.
Konfiskacija po pravilu može da pogađa samo fizička lica, samo zločinca. Ona ne može da pogađa neku organizaciju, a ponajmanje ne može da pogađa versku zajednicu, crkvu, jer ta crkva je postojala mnogo pre nego što se zločin dogodio i postojaće mnogo posle tog zločina.
Zbog toga je sasvim neprihvatljivo govoriti o gubljenju istorijskih prava pravnih lica, a naročito verskih zajednica, jer uvek zločin čine pojedinci i konfiskaciji mogu biti izloženi samo pojedinci i niko drugi. To je razlog zbog čega ne mogu da podržim selektivnu restituciju.
Takođe, kada bismo mi tako nešto što bi bilo protivustavno učinili, da selektivno određenim verskim zajednicama vratimo, a drugima da ne vratimo, onda bi Hrvati recimo mogli da proglase da je SPC zločinačka crkva na njihovoj teritoriji.
Pa Makedonci, kako sada ne vole SPC, i oni bi mogli da proglase imovinu naše crkve isto tako kao neku, da smo izgubili istorijsko pravo, pa bi i oni mogli.
Time se otvara jedan komplikovan krug akcija i reakcija koje definitivno ne bi doprinele harmoniji ni u našoj zemlji, ni u regionu. Zbog toga ne bih mogao da prihvatim taj komentar. Ali, još jedanput, zaista mi je drago što sam čuo da se pravo svojine i ljudska prava moraju poštovati. Hvala lepo.

Hvala, gospodine Parivodiću. Reč ima narodni poslanik Meho Omerović, ovlašćeni predstavnik, pa Nikola Novaković. Još jednom ponavljam, već je bilo i ranije, poštujem redosled. Izvolite.

Zahvaljujem, gospodine predsedniče. Danas smo svedoci po raspravi o ovom zakonu da Vlada Republike Srbije ne prestaje da nas iznenađuje i još više zbunjuje. Naime, izgleda da je došlo do rekonstrukcije u Vladi Republike Srbije, pa nam jedan zakon koji govori o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednicama brani ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom.
Nažalost, prekinuti su svi ti naši odnosi sa tim inostranstvom, kome najčešće težimo, to je ta EU, a pogotovo zbunjuje činjenica i mogućnost obrazloženja koje je pokušano da se da od strane predlagača, da se ovaj zakon donosi ponajviše zbog imovine na Kosovu i Metohiji.
Da li se to šalje jedna loša poruka svim našim građanima na Kosovu i Metohiji da je ta naša južna pokrajina sada već na neki način tretirana od strane ove Vlade Republike Srbije kao inostranstvo. Ima dosta nedoumica, a pogotovo što ne znamo, gospodine predsedniče, koji je odbor, molio bih da mi date odgovor ako možete sa mesta, ovlašćen i nadležan za ovaj zakon.