Još jednom se izvinjavam, oprostite molim vas, ali vaše je da se trudite, a moje je da budem precizan. Hvala vam.

Smatram da kada se priča o toj svetlosti koja je zavladala u Srbiji posle petooktobarske buldožer revolucije, jedina svetlost koja je bila to je od plamena paljevina koje su zapalili, inače ovo drugo nije za pohvalu. Svaki normalan se stidi. Da ne pominjem sada sve redom. Hajde samo da spomenem "Sablju", dovoljno je pošto je ta "Sablja" prevazišla tri Gola otoka, ali ovo je bila demokratska, ono nije bila demokratska. Sada da se vratim tamo gde me je predsednik prekinuo.
Prema tom Zakonu o sredstvima u svojini Republike, koji demokratska vlast nije stavila van snage, nego je dva-tri puta pokušala da ga izmeni, pa je jedanput i uspela, ali u smislu što većih ovlašćenja onoga koji vrši, deo svojinskih prava u ime Republike Srbije, Vlada, pre svega mislim na Vladu i Direkciju za imovinu Republike Srbije, koja verovatno u 70-80% slučajeva evidencija koje vodi, vodi evidenciju o imovini, koja je na neki način prešla iz privatne u državnu svojinu, stičem utisak da vi zdušno podržavate Zakon o sredstvima u svojini Republike.
Po tom zakonu lokalna samouprava je imala pravo korišćenja nepokretnosti koje se nalaze na teritoriji lokalne samouprave u svojini Republike i mogla je da odlučuje o upravljanju, o korišćenju, a raspolaganje je bilo u nadležnosti Vlade Republike Srbije.
Kao što je to lep primer, ali nije samo u Srbobranu, nego i u drugim opštinama, znači lokalna samouprava je prenela ili vratila pravo korišćenja ranijem vlasniku i on koristi taj objekat bez bilo kakvih problema, tako je Vlada Republike Srbije, preko svoje Direkcije za imovinu, mogla i svim crkvama i svim verskim zajednicama, pa zašto ne reći nekim svojim opštim aktom podzakonske prirode, pa čak i pojedinačnim aktima, da izvrši povraćaj. Vlada Republike Srbije to nije uradila, a to bi bilo, moram da priznam, u skladu sa Ustavom Republike Srbije, pa i u skladu sa Zakonom o sredstvima u svojini Republike.
Zašto je naš koncept bolji? Naš koncept je bolji jer ne vređa niti crkve niti verske zajednice.
Doći ćemo u raspravi po amandmanima na taj član, gde vi papirološki fiktivno zakonom navodno vraćate, ali crkvu i versku zajednicu stavljate u vrlo neprijatan položaj da ona mora sa nekim da vodi neki spor, da se preganja da bi dobila državinu, pa ovde stoji i jedna originalna nepravilnost, gde se obavezuje navodno novi vlasnik da izvrši prenos prava svojine na crkvu i versku zajednicu.
Onaj ko vrlo malo ima iskustva u praksi kako se ove stvari rade reći će vam da je ovo nemoguće, ali ako zakon pišu pripravnici koji nikada nisu bili ni u katastru ni u sudu onda ovo može da stoji u zakonu, ovako nešto ne sme da stoji u zakonu.
Dalje, ko treba da rešava ova pitanja? Vi predlažete da to reši neka nova direkcija, a pri tom uopšte ne definišete njen pravni položaj i njen status, pa čak ne definišete ni ono što je njena nadležnost.
Mi ne znamo kakva je njena organizacija, gotovo da nema ni slova o tome koje akte donosi, kako donosi, a za mnoge stvari proglašavate da je nadležan i sud. Stigao je, znači crkva mora na sud da bi dokazala, da bi izvršen bio povraćaj po vašem konceptu zakona. To je loš koncept zakona.
Mi smo sa 37 amandmana dali koncept da se po odredbama ovog zakona crkvama i verskim zajednicama prenosi pravo trajnog korišćenja imovine koja im je u prošlosti oduzeta, a ako nije moguće da se to izvrši, prihvatili smo neke druge oblike restitucije.
Ali, u našem konceptu nema isplate neke naknade, nema mogućnosti da crkva bude u sukobu sa postojećim korisnikom ili držaocem nepokretnosti.
Postupak je daleko jednostavniji, postupak se vodi pred jednim jedinim nadležnim organom, Ministarstvom finansija, u postupku učestvuje podnosilac zahteva, crkva i verska zajednica, obavezan učesnik je i Republička direkcija za imovinu Republike Srbije, koja vodi evidenciju i koja treba da se pita u ime Republike, jer radi poverene poslove iz takozvanih oblasti državne svojine.
Može da se pojavi eventualno neki držalac, ali uvek Republika vraća. Ona je, ajde da upotrebim vašu terminologiju, obveznik vraćanja, obveznik prenosa na trajno korišćenje.
Ovaj koncept je daleko sigurniji, ovaj koncept daje sigurnost i Republici kao obvezniku i crkvama i verskim zajednicama. On omogućava da se efikasno ovo ostvari i ovaj koncept nije bezobrazan, kao što je vaš koncept, gde vi kažete - mi smo doneli zakon pa smo vam vratili, a onda se vi preganjajte sa drugim organima kako ćete faktički da dođete u državinu.
Nisam čuo do sada za ove dve godine da je Vlada rekla - ovo što smo predložili je ružan zakon, vi ste sve lepe zakone predložili, ali je samo problem što u sudaru sa stvarnošću oni nemaju perspektivu da prežive, nemaju. Evo, ja sam i pre neki dan pričao. Ja sam prvo mislio da je to neka reportaža na televiziji, pošto traže sedam-osam minuta. Kasnije sam video da je to usred Dnevnika, jer bankari vrište na ovaj vaš zakon. Kažu - ma kakva građevinska dozvola, ko će za papir da da kredit, a ovde ste napričali - to je evropski, to je u Francuskoj, Nemačkoj, Engleskoj. Svi bankari jedva čekaju to.
Naravno, ne sporim to, to je vaše mišljenje, vi možete da kažete šta hoćete. Prihvatam da vi pričate svašta, ne osporavam vam to pravo da pričate svašta, niti želim da repliciram, niti želim da se ubeđujem. Samo poneki put kažemo ljudima - budite oprezni od tih lepih zakona, stigao je, super je, najbolji je, evo to smo čekali sedamdeset, osamdeset godina.
Šta smo čekali? Čekali smo da se ne desi ono što postoji u Bulajićevim filmovima. Ono što postoji u Bulajićevim filmovima nije ni u stvarnosti postojalo, ali ajde nema veze.
Znači, ovde se radi o koncepcijskoj razlici. Za vašu koncepciju ne bih mogao da glasam jer nisam ovlašćen da kršim Ustav. Ako vi smatrate da je glavni razlog ili mogu da kažem izgovor zbog čega može da se donese zakon, koji bi bio očigledno u suprotnosti sa Ustavom Republike Srbije, to što postoji neka pravda, pravičnost, što postoji stav - privatna svojina svetinja, pa i ja taj stav delim isto. Ali, ako delim taj stav, isto ne izvlačim zaključak da treba da raspravljamo ono što su na Kosovskom boju uradili Turci i Srbi, jer se postavlja pitanje gde se vraćamo, koliko se vraćamo.
Ovde se stvarno neke stvari pogrešno istorijski posmatraju i postavljaju. Mislim da je pre svega ministar Parivodić kriv što je diskusija krenula pogrešnim tokom, jer na početku, kada se drugi put javio, on je izneo niz stvari koje nisu tačne.
Naravno da u svetu postoji privatna i državna svojina i naravno da onaj ko vrši svojinska prava u ime državne svojine, ma koliko ona bila ograničena, pre svega u smislu izjave volje i ovlašćenja dokle može da se ide, pravo korišćenja je sastavni deo prava svojine. Pravo svojine podrazumeva upravljanje, korišćenje i raspolaganje.
Vlada je sada bila ovlašćena, nije tačno da od ovog zakona zavisi sve. Evo, da nema ovog zakona, Vlada je mogla da da na korišćenje crkvama i verskim zajednicama sve ono što je uzeto ne 45. nego 37, 34, 31, sve je to mogla da vrati. Sve je to mogla da vrati, ali mislim da ste samo zaboravili na jednu vrlo važnu stvar kada ste prihvatili ovaj koncept gde vi smatrate da se vraća pravo svojine.
Mogu da vratim pravo svojine ukoliko ga imam. Republika Srbija nema pravo svojine i ne može da da nešto čime ne raspolaže. Tu ste zaboravili jednu stvar, a rekli smo vam, u krajnjem slučaju možda postoje neke simpatije prema vašem konceptu, ali kada se promeni Ustav i kada se to Ustavom bude propisalo, a vi očigledno sa neustavnim zakonom idete. Vi garantujete da će neko da da nešto što nema, pa ćete da kažete da Republika Srbija ima pravo svojine. Da ima pravo svojine to se ne bi zvalo državna svojina.
Pobrkali ste nešto, u želji da dođe ona treća stepenica – restitucija fizičkim licima. Znam to i zato ste sa demokratama napravili dogovor prošli put da prođe ona potvrda na bazi koje može da se uzima zajam kod banaka. Dovoljno je samo da postoji potvrda, da je evidentirano da sam tražio da mi se vrati moja imovina i u banci dobijam kredit. Malo teže će to da ide.
Zato vam zameram, vrlo ste loš primer uzeli za ono što je u trećoj instanci vaše operacije: kako da se vrati naše ili mislimo naše. Niste smeli crkvu da ponižavate ovim konceptom zakona i ovako da joj vraćate. Sada neko nama citira ovde Zakon o crkvama i verskim zajednicama, pa nam priča o korporativnoj svojini. Pobrkali ste i taj termin.
Neko vas je prevario da vam je onaj zakon dobar, a sa ovim zakonom ste se još više prevarili. Svaki član ćemo do tančina, pošto smo svuda podnosili amandmane kako bi to trebalo da izgleda, da vam raspravimo zašto ste pogrešili i zašto uporno gurate, iako ste svesni da je to neustavno.
Na kraju da vam kažem jednu stvar. Nijedna crkva i verska zajednica se ne protivi ovome što smo predložili amandmanima. Zašto?
Iz jednog prostog razloga što predstavnici crkava i verskih zajednica i ne smatraju da su crkve i verske zajednice u pogledu imovinskih prava neke finansijske ili ne znam kakve organizacije. Oni smatraju da treba da se vrati njihova imovina, da mogu tu imovinu da koriste i zadovoljni su s tim. Njima odgovara da država preuzima brigu prema verskim objektima od izuzetne nacionalne vrednosti.
Kada kažem verskim objektima, znate i sami da su to različiti objekti, gotovo svih crkava i verskih zajednica, jer čim to postoji nekoliko vekova to je sigurno bogatstvo, predstavlja naše kulturno i umetničko blago o kome država mora da vodi računa. Crkvama je stalo, i verskim zajednicama, da država pomaže u očuvanju te imovine i tog kulturnog blaga.
Ako vi ovoliko udaljite neustavnim zakonom državu od kulturnog blaga, onda se postavlja pitanje kako će ko da ispunjava svoje obaveze, kako će ko da vrši svoja imovinska prava.
Imamo 37 amandmana, pa ćemo po svakom amandmanu da vam objasnimo u čemu se ogleda prednost svakog našeg člana u odnosu na vaš. Crkve i verske zajednice dobijaju gotovo identično sve što vi nudite i obrazloženjem zakona garantujete.
Naš način i metod vraćanja se razlikuje od vašeg, velika je pravna razlika, vaš je neustavan, naš je ustavan, vaš nije pravedan, vaš je omalovažavački u pogledu crkava i verskih zajednica, a naš je dostojanstven jer vodi računa o crkvama i verskim zajednicama i ni jedno pravo ne dovodi u pitanje, crkava i verskih zajednica, kada je u pitanju imovina.
Zato vas pozivam, vas koji ste na vlasti i ne moram, građane pozivam da se malo zainteresuju, da prate raspravu kada bude po amandmanima, da nadam se primete kvalitativnu razliku. Ali i upozoravam da je vlast podmetnula kukavičije jaje, kako bi neki, ne toliko u ovoj sali nego oni koji podržavaju ovu vladu kao interesne grupe, preko ovoga ostvarili svoj lične interese. Jer bi onda rekli da je država to principijelno rešila tako, a ako je rešila prema crkvama, tako će da reši i prema Parivodiću, Nikoli Novakoviću, verovatno i Aci Gici, Krunskom savetu i ovima drugima, a mogao bih i ja da budem u toj grupi.
Mojoj familiji je oduzeto, ali smatram da to nije zakonito sada da se radi i nije u skladu sa Ustavom. Svi mogući rokovi su protekli, to je u suprotnosti sa principom pravne sigurnosti. Zapamtite, i ovi što su vas doveli na vlast nikada neće da cene to što ne poštujete Ustav i zakone. Prigovoriće vam.
Sada vas tetoše zato što imaju interes da vi što pre rasturite ovu državu, ali oni znaju da ćete sve da uradite, ali kada budu saznali da ovo radite samo zbog vaših ličnih interesa, još jedan će da izađe iz Vlade, da znate.

Reč ima ministar, a posle njegovog izlaganja biće pauza od osam minuta.

Moram da priznam da sam uvek inspirisan da polemišem sa gospodinom Krasićem.
Ovo je već drugi put da gospodin Krasić pominje Zakon o hipoteci kao neprimenjiv.
Pokušavao sam sadržinu tog zakona da objasnim gospodinu Krasiću u višečasovnoj raspravi. Izgleda da to nije uspelo. Zbog toga upućujem njegovu pažnju na današnju ''Politiku'', koja ima svoj podlistak koji se zove - nekretnine.
Tu ćete, nadam se, sasvim shvatiti koliko je Zakon o hipoteci primenjiv i koliko olakšava građanima da dođu do kredita i da rešavaju svoja stambena pitanja.
On suštinski poboljšava situaciju za sticanje, za rešavanje stambenih pitanja naših građana. Vrlo je primenjiv i molim vas da ga pažljivo pročitate, komentar koji sam na njega dao danas u ''Politici''.
Što se tiče ličnih interesa koji nas nagone da donosimo zakone o restituciji, imam četiri lična interesa. Da mi država bude pristojna zemlja i da se ljudi u njoj dobro osećaju, da država bude pravična prema svojim građanima, da privatna svojina u mojoj država bude čvrsto poštovana i četvrti moj lični interes je da imamo jednu modernu privredu koja će našim građanima omogućiti kvalitetan način života.
To su moja četiri lična interesa, interesa moje dece, mislim interesa i gospodina Krasića i njegove dece, i svih nas ovde. To je ključni interes zbog čega mi donosimo zakone o restituciji.
Faza tri je restitucija fizičkim licima. Sa velikim zadovoljstvom kažem da – restitucija fizičkim licima, mnogima koji su siromašni, koji su osiromašeni i koji će na taj način poboljšati svoj životni standard, i to na jedan vrlo pravičan i legitiman način. To je smisao faze tri.
A pošto vi komentarišete moje zakone, samo ću vas podsetiti na vaš zakon o medijima iz 1999. godine, koji je bio vrlo primenljiv, i zbog toga neće biti treća faza restitucije, uvešćemo i četvrtu fazu restitucije, a to je da SRS vrati medijima ono što je oduzela po primenjivom Zakonu o medijima.

Najavio sam i moram da poštujem reč. Naravno, gospodine Krasiću, imajte razumevanja, vi i ostali poslanici. Kroz osam minuta nastavljamo. Prvo ćete vi, pretpostavljam, repliku, pa Milica Vojić-Marković, Momir Marković, Donka Banović. To je redosled prijavljenih poslanika.
(Posle pauze – 16,55.)

Dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad posle pauze.
Pre nego što nastavimo po redosledu prijavljenih govornika, što će biti Milica Vojić-Marković, pa Momir Marković, pa Donka Banović, a pre toga po Poslovniku javio se narodni poslanik Momir Marković.
Izvolite, gospodine Markoviću. Samo znajte, obećao sam da ćete biti i polemični i duhoviti, tako sam shvatio. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo još jednog ministra iz ove vlade koji bi da drži politička predavanja narodnim poslanicima, a mislio sam da je to samo manir ministra Lalovića, ministra Dinkića, ministra Velje Ilića, a izgleda da je neka epidemija zavladala u ministarstvu, pa bi svi da nas uče našem poslu i tome šta treba da radimo, a i kako da se ponašamo.
Ministar Parivodić ovaj manir nije imao do pre neki dan, pokušao je kada je ovde bio zakon o intelektualnoj svojini, onda je samo pokušao i na tome se zadržao. Međutim, danas poslanicima SRS održa predavanje kako da se ponašaju i da se sete poslanici SRS Zakona o informisanju.
Ministre, taj zakon je jedan od najboljih zakona koji je ova skupština usvojila. Jedino mu nije valjalo što su procese vodili prekršajni sudovi, a nije išlo na redovne sudove. Jer da tog zakona danas ima, ne bi se moglo desiti da neka Nataša Kandić proglasi gospodina Tomislava Nikolića ratnim zločincem, koji je poklao tamo pola baba i staraca po Antinu. Kad se dokazalo da nema ništa, onda nikom ništa.
Da taj zakon postoji i da je taj zakon na snazi, danas bi Nataša Kandić bila u zatvoru zbog toga i debelu globu bi platila. Pogledajte "Vreme", pogledajte ko vam je na naslovnoj strani "Vremena". Ne napadaju oni samo poslanike SRS. I vaše funkcionere krpe, apsolutno možda bespotrebno, ne znam, nisam pročitao, samo sam video naslovnu stranu. To nije moglo, a sada može, zahvaljujući ovom zakonu o informisanju i zahvaljujući ovim sredstvima informisanja.
Vaše je, ministre, da predložite zakon, vaše je da saslušate primedbe koje imaju narodni poslanici na taj zakon, vaše je da prisustvujete glasanju, ukoliko ne povučete predlog zakona pre toga, i vaše je da sutradan sprovodite zakon ako se usvoji. Vi, doduše, možete i uredbama vladati, da se zakoni malo obiđu, pa da se eventualno uredbom vlada.
Tako je ministar Lalović uredbom ozlojedio i oteo krvlju stečena prava ratnim vojnim invalidima, pa vam je juče pred Vladom bilo pet hiljada invalida, što u kolicima, što na štakama, pa je tu uredbu povukao. Usput, namagarčio je lokalnu samoupravu širom Srbije kroz tzv. prenete poslove, pa lokalna samouprava mora da izdaje rešenja o prestanku prava ratnim vojnim invalidima, pa onda ratni vojni invalidi drvlje i kamenje na lokalnu samoupravu.
Koristim priliku da ratnim vojnim invalidima kažem dve stvari. Prvo, juče je ta uredba povučena, rešenja koja ste eventualno dobili ne važe. Drugo, da znate, uredbu je napisala Vlada Srbije i odgovoran je ministar Lalović, a ne predsednik opštine ili onaj raznosač tamo koji vam donosi to rešenje.
(Predsednik: Vreme.)
Zahvaljujem. Uskoro će se sve u Srbiji razbistriti, mislim da ste vi listopadna vlada, gospodine ministre, jesen sačekati sigurno nećete.

Hvala vam. Isti član 104, odnosi se i na divljenje prema sadašnjem, kao i prema bivšim zakonima. Tako da kao što je i prema gospodinu Novakoviću rečeno, i prema vama, hvala. Izvolite, reč ima narodni poslanik Milica Vojić-Marković, a potom narodni poslanik Momir Marković, pa Donka Banović. Izvolite.

Gospodine predsedniče, gospodine ministre, uvažene kolege kolege poslanici, iskreno sam ubeđena da će se u Srbiji razbistriti, a tome će ovaj zakon i te kako doprineti.
Posle Drugog svetskog rata novoformirana komunistička država je odmah krenula sa otimanjem imovine svojim građanima. Na udaru joj se sasvim prirodno našla ubrzo i SPC i država je, u više navrata i po raznim osnovama, krenula u najsurovije otimanje i čerupanje imovine SPC, koju je ova sticala tokom više vekova svog postojanja.
Tako je prvo 1945. godine crkvama, manastirima, verskim zajednicama i zadužbinama oduzeto preko 10 hektara njihove ukupne površine njiva, bašti, voćnjaka, vinograda, utrina i šuma, s tim što je ostavljeno diskreciono pravo državi da ona odlučuje da onim poznatijim i većim manastirima ostavi oko 30 hektara.
Naravno da je ovo svoje diskreciono pravo država koristila samo u onom delu gde je mogla da ograniči iovako osiromašeno pravo manastirima. Moram da kažem da, recimo, evo primer Visokih Dečana, kojima je oduzeto 793 hektara obradive zemlje, među onih 30 što je ostalo bilo je nekoliko hektara na kojima su Albanci već sagradili kuće.
Pljačka je nastavljena i 1958. godine Zakonom o nacionalizaciji, kada su oduzete stambene zgrade, poslovne zgrade, stanovi i gradsko građevinsko zemljište u vlasništvu SPC. Celokupna imovina, a radi se o 70 hiljada hektara zemljišta i negde oko 1.181 zgradi, po jednom i po drugom osnovu nikada do danas nije vraćena ni plaćena crkvama i verskim zajednicama, odnosno njihovim naslednicima.
Ova oduzeta imovina predstavljala je u početku vrlo značajan deo zemljišnog fonda agrarne reforme i kolonizacije. Gledajući od 1945. do danas, država je 60 godina koristila tuđe vlasništvo i na njemu sticala dobit.
Devedesetih godina dvadesetog veka, sa nastankom komunističkog režima na čelu države, ojačali su i glasovi koji su tražili da se nepravedno oduzeta imovina, a korišćena imovina, vrati njihovim pravim vlasnicima, i da je to tako urađeno onda, danas bi položaj SPC, a mogu slobodno da kažem i Srbije na Kosovu i Metohiji, bio sasvim različit. Zašto to kažem?
Polazimo od podatka da je otprilike jedna trećina ukupnog obradivog zemljišta na Kosovu i Metohiji bila u crkvenom posedu. Crkva je na to imala normalno pravo vlasništva, imala je tapiju na tu zemlju.
Danas bi, da je to tako ostalo i da je donet ovaj zakon, bilo lako dokazati privatno vlasništvo, odnosno svojinu, jer je to jezik koji poznaje sav demokratski svet, pravo na privatnu svojinu je nešto što je vrlo lako i jednostavno dokazati pred svakim sudom.
Moram da kažem i to da su sve zemlje u tranziciji, rukovođene demokratskim principima, donele slične zakone i preuzele organizacione i finansijske mere da povrate imovinu i obeštete bivše vlasnike, uključujući tu i crkve.
Vlada premijera gospodina Vojislava Koštunice, istinski demokratska, takođe je u Srbiji započela proces vraćanja neopravdano i neosnovano oduzete imovine.
Moram da podsetim da je saziv ovog parlamenta u junu 2005. godine doneo Zakon o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine, za koji se u ovom parlamentu tada govorilo da je potpuno neprimenljiv, da ne može da opstane u stvarnosti i da je više napravljen da bude deklarativan nego da ima neke konkretne posledice i konkretno sređivanje stanja. Predlog ovog zakona koji je danas pred nama na najbolji mogući način demantuje sve one koji su tada govorili na taj način.
Gospodin ministar je najavio šta sleduje iza ovog zakona, ta treća faza, pa četvrta faza, to je ono što je DSS u svojoj kampanji obećavala svojim biračima i što ona na svaki način ispunjava. Ovaj zakon o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine u članu 10. govori i o tome da će se pitanje vraćanja imovine crkvama i verskim zajednicama zbog specifičnosti materije biti uređen posebnim zakonom i taj predlog se danas nalazi pred nama.
Koji su razlozi za donošenje ovog zakona? Pošto se radi o nekretninama koje su ostale najčešće u posedu države, a to su zemljišta, objekti, šume, crkvama i verskim zajednicama je najlakše vratiti tu imovinu, naravno, otetu. Pošto će vraćanje biti u tzv. naturalnom obliku, neće biti nekih velikih finansijskih troškova za državu.
Crkve i verske zajednice i danas imaju u posedu tapije na ono što im je oteto, imaju dokumentaciju o onome što je bilo i što će se ovim vratiti.
Vraćanjem te imovine poboljšaće se materijalno stanje i položaj crkve i mnogih verskih zajednica, stvoriće se bolji uslovi za ostvarivanje njihove duhovne misije, kulturne misije, humanitarne misije i svih drugih misija koje crkve i verske zajednice u ovoj zemlji vrše.
Pošto je ovo oblast izrazite specifičnosti, restitucija će biti obuhvaćena posebnim zakonom. Predlog zakona je zasnovan na tradicionalnim pravnim načelima imovinskog i obligacionog prava. To su, pre svega, pravo svojine kao neotuđivo i prirodno pravo koje ne može biti nikome oduzeto bez valjanog pravnog osnova i pravične naknade.
Dalje, načelo zabrane zloupotrebe prava, načelo ekvivalentnog položaja učesnika u imovinskim odnosima, načelo zabrane prouzrokovanja štete, ali ima i nekih drugih načela, kao što je ravnopravni tretman, odnosno da su svim crkvama i verskim zajednicama omogućena ista prava i da oni pod istim uslovima mogu da ostvare svoja legitimna prava i povrate svoju imovinu.
Zatim, tržišna naknada. Isplatom tržišne naknade garantuje se bivšim vlasnicima odgovarajuća realna naknada. Zatim, pravna sigurnost. Nekoliko puta je ovde pomenuto da se ovim zakonom zapravo ruši pravna sigurnost. Nije tačno. Pravna sigurnost je načelo na kome se ovaj zakon zasniva.
Predlog jemči zaštitu prava trećih savesnih lica, koja su u međuvremenu stekla prava svojine. Oduzimanjem te imovine napravila bi se nova nepravda, pa su zato predložena rešenja u interesu kako bivših vlasnika, tako i tih trećih lica. Na kraju, načelo hitnosti postupka, mislim da ga nema potrebe komentarisati.
Predlogom je precizirano da su predmet vraćanja oduzeto poljoprivredno zemljište, šume, šumsko i građevinsko zemljište, stambene i poslovne zgrade. Pravo na povraćaj imaju crkve i verske zajednice kao bivši vlasnici ili pravni sledbenici u skladu sa važećim zakonima.
Osnovni krajnji obveznik vraćanje je država, ali može biti privredno društvo ili neko drugo pravno lice koje je u trenutku stupanja na snagu ovog zakona vlasnik oduzete imovine, a imovinu nije platilo realnom cenom.
Predviđeno je da se imovina vrati u naturalnom obliku, ali je data mogućnost da se i novčano nadoknadi, onda kada nije moguće da se vrati u tom integralnom obliku. Postupak za ostvarivanje prava je hitan i počinje zahtevom ovlašćene crkve ili verske zajednice najkasnije do 30. septembra 2008. godine.
Sada dolazim do jednog dela koji je gospodin Krasić nekoliko puta komentarisao kao potpuno nejasan, kao dug postupak i postupak u kome se ne zna procedura. Ja sam doživela ovo kao potpuno jasan postupak, krajnje jednostavan, sveden, tačno se zna ko šta radi. Zašto to kažem?
Dakle, zahtev crkve se upućuje direkciji i to je posebna organizacija koja se formira kako bi vodila postupke i odlučivala o ovim zahtevima za povraćaj imovine, isplatu novčane nadoknade ili obeštećenja i vodila dokumentaciju i evidenciju, a o tom svom radu bi tromesečno obaveštavala Vladu. Direkcija je dužna da rešenja o zahtevu donese najkasnije za šest meseci, a za najdalje tri meseca od tada subjekat obaveze mora da izvrši povraćaj imovine ili novčanu nadoknadu.
Neko ko je čekao 60 godina da nešto dobije, ceo postupak može da završi za devet meseci. Nisam sigurna da bilo ko može da kaže da je to dug period. Mislim da je to potpuno razuman period.
Predviđena je mogućnost da se stranke u postupku dogovore, još jedna nedoumica koja je ovde nekoliko puta izrečena, da će se prosto platiti ili vratiti, a šta ako ne bude ni jedno ni drugo. Stranke u postupku mogu da se dogovore.
Ovaj zakon pokazuje da je Srbija konačno pokazala ozbiljnu nameru da se vrati demokratskim principima i principima pravne države, što će je u krajnjem uvrstiti u veliku porodicu naroda sa istim stavovima.
Ovaj zakon je značajan i za rešavanje pitanja velike imovine koja je na Kosovu i Metohiji oduzeta crkvi, rekla sam već jedna trećina zemljišta je bila u posedu SPC. Zakon je važno usvojiti i stoga da se stane sa privatizacijom oduzete imovine, koja bi mogla još da iskomplikuje situaciju.
Poslanički klub DSS će glasati za ovaj zakon, jer on predstavlja materijalizaciju načela legaliteta i legitimiteta, za koje se DSS od početka zalagala.

Hvala, gospođo Vojić-Marković. Imajte razumevanja da je onima koji 60 godina čekaju, a imaju već 80, pa im je svaki dan mnogo. Evo, sad ćete da čujete jednog od starijih poslanika, gospodina Markovića, ali ne baš toliko.
Reč ima narodni poslanik Momir Marković, posle toga narodni poslanik Donka Banović, pa narodni poslanik Đorđe Mamula.