Da li još neko želi reč o ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 159. amandman je podnela poslanik Nataša Jovanović.
Vlada nije prihvatila amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Vučić.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, gospodine predsedavajući, kao što sam obećao svima, možete da vidite, piše: "Gorica Mojović, pomoćnik gradonačelnika". Je l' vidite svi, je l' jasno piše. Dame i gospodo narodni poslanici, evo vam je šema sa zvaničnog internet-sajta grada Beograda: gradonačelnik, zamenik gradonačelnika, gradski menadžer, glavni arhitekta. Nigde nema pomoćnika gradonačelnika.
Na taj način se 15 meseci krši zakon i pri tom niko ne snosi konsekvence. Kako je usvajan budžet, kako su trošene pare, odakle se isplaćuju plate za to formacijsko mesto, odnosno mesto po sistematizaciji, kad ga nema, za sekretarice, vozače i sve ostale? Kako idu računi, reprezentacija, benzin i sve ostalo? Na to iz vlasti nema odgovor, pošto ste zajedno sa ovim "žutim" lopovima. Pošto sam vam to pokazao, izvolite, gospodine potpredsedniče Narodne skupštine, da se uverite da nisam lagao.
Dame i gospodo narodni poslanici, što se tiče svedoka-saradnika mislim da smo već dovoljno rekli.
Zastrašujuća je činjenica da u našoj zemlji mnogi čeznu sa postanu svedoci-saradnici, a čeznu zato što će im biti oprošteno činjenje brojnih krivičnih dela, ponekad i najtežih mogućih krivičnih dela. Zbog čega? Samo da bi mogli jednoj političkoj eliti da pomognu u obračunu sa drugom političkom elitu i nizašto drugo ovaj institut u našoj zemlji ne služi.
Nije istina da je to pomoglo rasvetljenju pojedinih krivičnih dela. Ništa živo nisu rasvetlili. Evo i danas neke presude vraćaju sa Vrhovnog suda na Okružni sud, na ponovo odlučivanje, i to sa najtežim kaznama itd.
E sad, u svemu tome, žao mi je što nema ministra ovde, pošto nam priča stalno o novim institutima, o unapređenju rada tužilaštava, sudova naših, pa bih mu pročitao još jedanput, izvinjavam se građanima, to sam čitao pre neki dana, a nisam čuo da je tužilac reagovao. Ne znam da li ste vi čuli, gospodine potpredsedniče, molio bih vas da me obavestite o tome.
Naime, na ovoj radio televiziji Demokratske stranke B92, dakle na njihovoj televiziji, oni su otvoreno propagirali ne mržnju, već zahtevali ubistvo, i to ritualno ubistvo, odsecanjem glave zameniku predsednika SRS Tomislavu Nikoliću. Slučajno su i mene pomenuli. Mene ne brine to što će da odsecaju glavu, nego što će da ih smanje u nekoj kiselini, pa da ispadnemo kao da imamo manje glave.
E ovako, izvesni zlikovac po imenu Vukašin Nedeljković. Vidim da su neki već zapamtili, znaju za tog. Izvorno slušao? Znači, ništa ne lažemo od ovoga, je l' tako? Hvala vam kolega, bez obzira na to što ste iz druge političke stranke i pripadate drugoj političkoj opciji. Dakle, taj neki Vukašin Nedeljković u snimljenoj emisiji, što je vrlo značajno za građane Srbije i za tužioca zbog postupanja prema televiziji Demokratske stranke B92, dakle i Radiju B92 u stvari.
Oni kažu između ostalog: ja se onda razmišljam da li te ljude ubiti ili ne. On se još razmišljao da li da ubije ljude ili ne. A onda je doneo odluku, pa kaže: onda sam se setio, kada sam bio u Oksfordu, ima taj muzej jednog avanturiste koji je obišao ceo svet i on je sakupljao raznorazne stvari, pa imate šta su Eskimi nosili u 19. veku, pa Afrikanci, pa Arapi itd. I onda odete u jedan deo, ne znam kako bi to preveli, kao smanjene glave, e to bih sa Nikolićem i Vučićem uradio; znači, odseći im glavu, staviti u tu kiselinu da se glava smanji i napraviti izložbu. Lepo da pravi izložbu, a što da nam smanjuje glave.
Dame i gospodo narodni poslanici, na ovo niko nije reagovao. Pitam ministra pravde, šta bi se danas u Srbiji dešavalo da je to ne daj bože neko ko je ikada ikakve veze sa SRS imao i izgovorio za nekog drugog? Ne da bismo bili svi pohapšeni, nego bi neki visili na Terazijama, a ostali bi čamili iza rešetaka, a stranku biste nam zabranili odavno.
Nema stvari koju neki u ovoj zemlji u ime tobožnje demokratije, a u stvari u ime opstanka na vlasti po svaku cenu, nisu spremni da danas sprovedu i urade. I danas smo dobili nekoliko svedoka-saradnika u predlogu vašeg programskog odbora. I u tom predlogu programskog odbora kaže, naravno tu nema nijednog radikala, ima nekoliko članova i simpatizera DS i DSS. Ali, evo doneo sam zbog građana da bi to videli, a to treba da bude televizija odnosno radiodifuzne ustanova svih građana Srbije, što bi se reklo ponajviše radikala, pošto nas je najviše. Mnogo manje je ovih lopova iz žutog preduzeća.
E, ali pogledajte jednu radnu biografiju. Za one koji nisu čitali pažljivo, siguran sam da to nekim poslanicima nije promaklo, a nekima verovatno jeste. Pa kaže, u radnoj biografiji, slušajte Vukosave sad ovo, ne verujem da se s ovim slažete, društveni angažman (reč je o izvesnom Lazaru Boškoviću, a pazite on je vlasnik i kreativni direktor marketing agencije "Agitprop", da znate, sam se hvalio čovek, sam pisao svoje, nismo mi pisali) - član Društva Srbije za odnose sa javnošću od 2004, član Art-dajrektors kluba Srbije od 2004, mnogo je avanzovao tu od 2004.
E, slušajte šta je sad, član kaže Nezavisnog udruženja novinara Srbije od 97; a slušajte sledeću stvar - član Demokratske stranke od 1990. godine, i kao član DS od 1990. on je normalno Nezavisno udruženje novinara Srbije, jer jedino ako niste član Demokratske stranke, onda ste zavisno udruženje, samo ako ste član DS onda ste vi nezavisni, objektivni i nepristrasni.
Pa šta smo mi ovde ljudi, pa šta radite ovo, gospodine potpredsedniče Narodne skupštine, šta smo mi ovde vama? Pa jesmo mi imbecili? Čuj, kaže, član sam DS od 1990. i član sam Nezavisnog udruženja novinara Srbije od 97, a vi ste svi ludi koji ne poverujete u to i koji ćete još da pomislite da ću u interesu građana Srbije da obavljam taj posao u Programskom odboru. O čemu ljudi mi ovde govorimo, gde to ima, objasnite mi to u kojoj to zemlji na kugli zemaljskoj ima.
Čuj, kaže, član sam političke partije već 16 godina, ali sam istovremeno i član Nezavisnog udruženja novinara, a sada ću još da postanem član Programskog odbora Radiodifuzne ustanove, javnog servisa, ljudi moji. Da bude nezavisna, da bude objektivna, je l' tako? Pa znam, ljudi, nemam nikakav problem.
U redu je, kažite mi, hoćemo ne samo da vas ponižavamo, ne samo da vas potcenjujemo, hoćemo da vam kažemo i da ste ludi, i da ste majmuni, i da ste šta hoćete. Pa sve to kažite, nemojte ovo da nam radite. Lakše nam je da to istrpimo nego ovako nešto.
Šta smo mi ovde, šta su građani Srbije ludi da slušaju ove lopuže iz DS koji kažu - dogovorili se Toma Nikolić i Dinkić, imaju neke poslovne poteze, a kada ih pitate koje - ne znaju.
A znate zašto? Pa zato što su njima poslovni potezi samo koliko će da ukradu, koliko će para lopatom da zgrnu na kamione, a onda su u šoku kada čuju da je Toma Nikolić doneo veliku ili najveću investiciju za Srbiju u ovu zemlju. Pa kažu, to nije prijavljeno Ministarstvu za rudarstvo. Pa ih pitate, ko kaže da treba da se prijavljuje nekome, ko kaže, gde to piše, u kom zakonu?
Došao je ruski ambasador, došla je najmoćnija ruska državna kompanija, ne privatna, najmoćnija. Potpisali ugovor o najvećoj investiciji i to je nešto sumnjivo. Šta je sumnjivo? Pa ne znam. I onda ih sretnete, i sad ću da vam ispričam priču da biste videli kakvi su to prevaranti i lažovi.
Šetam sa Igorom Mirovićem i naiđemo na jednog od tih koji to kritikuju, i pita ga Igor Mirović - pa šta radiš, što napadaš, to je najveća investicija za grad, biće ti grejanje jevtinije 35%, imaćemo mnogo u gradu para, imaćemo desetine miliona evra od građevinskog zemljišta i od svega drugog. Kaže - e, ma pusti me, lud sam, ja to onako. Odbornik jedne odborničke grupe u Novom Sadu, koji je dan pre toga kritikovao. Kažem Miroviću - stvarno je lud, ali ne znam šta bih drugo mogao da mu kažem i ne znam kako na to čovek da reaguje.
On sutradan opet istu izjavu. Juče, evo ja sam svedok, ljudi moji. Došao je ispred Igora Mirovića i meni kaže - ma ja sam lud, pusti, ja to onako. Ne znam, ljudi, više šta da vam kažem.
Danas jedan novinar koji objavi prilog u kome kaže, a bilo je jasno da su se nešto dogovarali, ne znam, Dinkić i radikali. Bilo mu jasno, e ljubi ga majka, mnogo je pametan. Kaže – bilo mu je jasno to. Pre toga mi sat vremena priča, neću da govorim ime zato što nisam nečastan kao neki od njih, pre toga mi sat vremena govori - pa rekao Tadić Labusu, napuštaj to sve, pa će da pada Vlada, pa Labus uradio, pa mu Tadić rekao, ma idi, rekao nam Polt, nema izbora do novembra.
Što to ne objaviš, što to ne kažeš, što lažeš narod tu praznom pričom o tome kako su ti radikali za nešto krivi zato što se drže zakona, zato što ćemo i na svoju štetu da radimo da bismo zakon održali u životu. Je l' vam to najlakše u životu da radite, je l' vam ljudi najlakše u životu da napadate SRS, iako šest godina nikakve veze sa vlašću nemamo?
Ni na beogradskom nivou, ni u Pokrajini Vojvodini, ni na republičkom nivou, ni na predsedničkom nivou, ni na federalnom odnosno unionističkom nivou, kako hoćete. Za šta je to kriva SRS? Da vam kažem zašto.
Pa zato što vam ne damo mira, zato što neko sme u Srbiji konačno da izađe za govornicu i da kaže - pa ti si, lopove jedan, ukrao te i te pare, ti si uzeo taj i taj novac. Ti se spremaš da otmeš još toliko.
Koliko ćete Rudarsko-topioničarski basen Bor da prodate? Za koliko para? Za bagatelu? Da li znate kolika je koncesija na Crnom vrhu? Jedan evro na 20.000 hektara. Ko zna koliko? Da ne verujete, i to sve menjano odlukama pojedinih ministara u Vladi Republike Srbije. Sada svi treba da ćutimo. Nećemo da ćutimo, borićemo se za istinu i neće nas ućutkivati radio i TV stanice DS, i to lopovske radio i TV stanice, koje su privatizovane tako što je nekim ljudima prećeno da će im biti odsečene ruke i glave ako budu učestvovali na javnoj aukciji.
Moraće i to da dođe na dnevni red, moraće i to da se postavi jednog dana. Vidite da bez ikakvog straha o tome govorimo. Danas sam vam govorio o imenima tih ljudi. Šta mislite zašto niko ne kaže da to nije istina? Zato što je to istina. Zašto niko ne kaže za koliko je para to privatizovano? Da li znate, gospodine Tomaševiću, za koliko para? Mislim da ste vi jedan častan čovek, bez obzira što smo politički različiti. Da li znate za koliko para?
Izađite pa kažite narodu i građanima Srbije kako su to žuti privatizovali i za koje pare: 68.000 evra televizija nacionalna. Šta su građani Srbije, svi blesavi, svi ludi, samo oni pametni, pa će još i da nam odsecaju glave, pa na stadione da nas vode, hoće. Jedino mi ne odgovara ovo što će u tegle da stavljaju, da smanjuju, to mi nikako ne odgovara. Ovo sve drugo, samo neka seku glave, mogu kako hoće i šta hoće.
Ima ovde još nekih. Kaže - u programski odbor treba da uđe Nenad Manojlović. Kaže - vrsni vaterpolo stručnjak, rođen je tu i tu . Kaže - obrazloženje kandidature, slušajte gospodine Pejčiću ovo, to je vrlo značajno. Siguran sam da vi niste za ovo. Kaže - svojim ukupnim profesionalnim radom kao igrač, trener i selektor pokazao je da je moguće postizati dobre rezultate i biti najbolji i u teškim uslovima. Želim da stavim na raspolaganje svoje znanje i iskustvo radiodifuznoj ustanovi Srbije.
Šta smo mi ljudi ovde? Mi sada, niko od nas ne zna da je on predsednik Sportskog odbora DS. Da li je tako Tomaševiću? Pa kako onda možemo za ovo da glasamo. Ko može za to da glasa, dva sam vam pročitao odmah. Nemate među poslanicima od šest nijednog radikala. Šta smo svi mi? Šta smo mi ovde, šta vam predstavljamo, što nam se podsmevate, što nas ponižavate, što ponižavate građane Srbije na ovakav način?
Slušajte, molim vas, obrazloženje kandidature Čedomira Petrovića. Molim vas, gospodine Pejčiću. Kaže - celokupnim svojim angažovanjem od ranog detinjstva pa do danas ispunio sve uslove za obavljanje ove funkcije.
E lepo nama, od odsecanja glave do detinjstva pojedinih članova programskog odbora. To smo sve zaslužili. Taj nije loš novinar.
Dame i gospodo, molim da sa takvim svedocima-saradnicima, našeg vremena, koji se sprdaju sa narodom i zavitlavaju građane Srbije, da prekinemo sa tom praksom, da se u ovoj zemlji radi normalno, razumno, a molio bih da uđe još neko iz vlasti u ovu salu, samo tri-četiri predstavnika režima u sali, baš nema smisla. Računam da na izborima bude ovakav odnos snaga, negde 6:1 za srpske radikale, ali nije u redu da to bude u sali Skupštine Srbije danas.
U svakom slučaju, molim ministra, pretpostavljam da gleda gore negde gore iz kabineta, da se raspita kod tužioca šta je radio sa našim odsečenim glavama, jer ovi moji u familiji, kada mi odseku glavu ništa strašno, ali kada je stave u teglu, onda će mnogo da mu zamere. Zato neka pokreće taj postupak što pre, neka gledaju kakav im je posao i šta im je činiti.
Što se tiče SRS, mi ćemo protiv ovih lopova i dalje da se borimo, a samo nemoj oni da nam pričaju o privatizaciji. Još očekujem, gospodine Tomaševiću, pošto ste vi čovek vrlo obavešten i dobro znate, da nam javite gde ima tih fikusa danas po 70.000, gde su ih oni nalazili. Šta na njima raste? Ko je svedok-saradnik za taj lopovluk? Ukrali su 18 miliona evra, nalazili nešto što nigde nema. Možda i pomorandže rastu na tom fikusu. Meni neko dobacuje malo pre - ananas, nisam znao šta. Ko zna šta raste. Možda i gospodin Aligrudić zna šta na tim fikusima raste?
Hvala vam, gospodine potpredsedniče, videli ste, nadam se, u materijalu koji sam vam dostavio da sam govorio istinu oko pomoćnika gradonačelnika, kao i obično, i pozivam vas da ubuduće poštujete zakon i elementarne norme. Onda sam sasvim siguran da će biti drugačiji odnos i u Narodnoj skupštini Srbije, a i da konačno kažemo građanima Srbije ko koliko para troši.
Molim vas, gospodine Daniloviću, ako je tu, javno tražim da mi dostavite koliko su ove lopuže podigle para, a da nisu ni jedan jedini sat proveli u Narodnoj skupštini Srbije od novembra. U stvari proveli su ona dva i po sata kada je bila rasprava o Kosovu i Metohiji, da vidimo koliko koštaju njihova dva i po sata. Koliko to miliona košta građane Srbije, pa neka građani Srbije onda procenjuju ko im je i koliko na grbači, ko je i koliko kriv za njihove patnje i nedaće.

Da li još neko želi reč o ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 160. amandman je podnela Gordana Pop-Lazić.
Vlada nije prihvatila amandman.
Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Nataša Jovanović.
(Aleksandar Vučić, sa mesta: Po Poslovniku, veoma važna stvar.) Izvolite.

 Dame i gospodo narodni poslanici, sada sam dobio, gospodin Stevović me je upoznao sa tim, to nisam znao, i Nataša Jovanović, dakle, postoji odluka Ustavnog suda da nema pomoćnika predsednika opštine. I šta ćemo sad? Smenjen u Užicu, tamo gde radikal poštuje zakon. Šta ćemo ovde?
Koliko je to para otišlo protivzakonito? Ko bi uopšte to pronašao da mi radikali to nismo iščačkali, da do toga nismo došli? Još ta vedri i oblači, bog i batina u Beogradu. Koliko li se para tamo slilo? Pitam - jeste li vi znali, gospodine potpredsedniče, za tu odluku Ustavnog suda? Ja nisam do pre dva minuta. Sada vas pitam - šta ćete da preduzmete po tom pitanju vi koji ste sa njima u koaliciji. Nemam reči.
Ali vidite, neće time da se bave ovi mediji DS, zato što to njima ne odgovara, ni neki drugi mediji, ni ovi vaši neće time da se bave. Zašto? Zato što onda niko neće da pita - a zašto su dobile otkaz ćerka i žena Jove Đoga, to deseti put ponavljam sa ove govornice i niko na to pitanje ne odgovara. Aman ljudi, koje su krivično delo, šta su počinile te žene, šta su kome krive? Ne znam šta vam je kriv ni Jovo Đogo, ali pitam šta su vam krivi članovi njegove porodice? Zašto su dobile otkaze, da nemaju leba da jedu? Što? Ne razumem vas.
Očekujem ,gospodine potpredsedniče, da sa ovim upoznate ponovo ministra i predsednika Narodne skupštine Republike Srbije, računam da se oni zalažu za poštovanje principa ustavnosti i zakonitosti, da će neko o ovome konačno početi da vodi računa. Znate, zakoni moraju da budu stariji od svih nas, bez obzira da li nam se nešto sviđa ili ne.
Tačno je da ćemo mi da trpimo pridike i gluposti raznih, inače ne samo neobrazovanih, već zlonamernih i neobaveštenih ljudi, koji se ne bave samo politikom i onih iz politike koji su ovde milionska sredstva naplatili od građana Srbije, a da se nisu ni pojavila u Narodnoj skupštini. Nije ni to sporno.
Nije čak sporno da oni za mandat Dragiše Đokovića kažu da je njima ukraden. Svašta je moguće. Svašta u životu možete da slušate ali nije moralno da im se na to ne odgovori i nije moralno da se na sve ćuti. Nije moralno da se ne pojavi niko i da kaže, aman, lažovi jedni, prekinite više da lažete građane Srbije, prekinite da izmišljate da fabrikujete priče jer ne znate više šta ćete sa sobom. Ne znate šta ćete da izmišljate.
Pre neki dan ste pravili priloge u svojim antisrpskim mrežama o tome kako je divno gađati farbom bilborde sa likom predsednika SRS Vojislava Šešelja; divno, građanski otpor, šta hoćete.
Hoćete građanski otpor da nigde nijednog plakata nemate i nigde nijednog bilborda, da li to hoćete da vidite kako izgleda. Mislite da to nismo u stanju da uradimo. Pa da vidim gde ćete to u Srbiji da imate i jedan jedini bilbord i jedan jedini plakat. Još ćemo to da nazovemo kao sveta akcija, akcija ako hoćete svetlosti, budućnosti, zbog naše dece...
(Predsedavajući: Vreme.)
... građanski otpor. Pozivam one koji misle da im je negde vreme 5. septembar, pa blizu 5. oktobra, da se okanu ćorava posla.
Davno je prošlo vreme njihovog lopovluka, otimačine, pretnji i maltretiranja građana Srbije. To im više nikada nećemo dozvoliti i mogu da sanjaju ovo odsecanje glava koliko god hoće, mogu da sanjaju i stadione, i logore i sve drugo.
Ali, te što su mnogo hrabri da odu na radio stanicu, odnosno snime razgovor i onda puštaju na radio stanicu pozivam neka dođu. Obaveštavam ih, Toma Nikolić je na putu do petka, tako da njega ne mogu da nađu do petka, ali sam ja svaki dan u Narodnoj skupštini i spreman sam da mi odseku glavu, čekam ih, to je Kralja Milana broj 14. Sada je promenjeno, Srpskih vladara, znam da su ukidali ove ulice sa ruskim herojima, Maršala Tolbuhina...
(Predsedavajući: Gospodine Vučiću...)
Završavam. Maršala Birjuzova. Pošto su valjda, da bi se dokazali koliko mrze Ruse i Srbe, to radili na svakom mestu, a sada znam da su i ovde menjali nešto i da ne pogrešim slučajno.
Dakle, naša adresa je Kralja Milana broj 14 i dobrodošli da nam odsecaju glave, ali građanima Srbije glave odsecati neće, jer ćemo od njih i njihovog lopovluka da ih branimo. Hvala najlepše.

Reč ima narodni poslanik Nataša Jovanović. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovi amandmani u nizu i ovaj gospođe Gordane Pop-Lazić  na član 60, gde se govori o odlučivanju o predlogu javnog tužioca za utvrđivanje statusa svedoka-saradnika jeste nešto što je apsolutno neprihvatljivo za SRS.
Vi ste videli da je gospodin Vučić, baš kao i svako od nas, celog dana govoreći o ovim novotarijama u zakoniku o krivičnom postupku, potencirao sve to što je radila kriminalna organizacija DS za vreme vršenja vlasti od 2000. do 2003. godine, a onda lansirala institut svedoka-saradnika tako što je za nekoga, za koga se znalo i nedvosmisleno je bilo utvrđeno da je jedan od vođa i pripadnika zemunskog klana, izvesni Ljubiša Buha Čume, napravila zaštićenog svedoka, odnosno svedoka-saradnika.
Postavili smo pitanje više puta na sednicama Odbora za odbranu i bezbednosti koliko Ljubiša Buha Čume košta državu Srbiju.
Znate, nisu ni novinari pojedini naivni, kako mislite, pa lansiraju tako neke naslove i kažu, bio je tri dana na Kopaoniku i pet dana na Zlatiboru, i ovde i one. Nemojte da mislite da nije. Šeta se slobodan ko ptica na grani. Da li ćete da ga poznate po ličnom opisu, u životu ga uživo nisam videla, spletom okolnosti nekada je bio komšija gospođi Vjerici Radete, ali naravno i tada je po zlu bio poznat.
Znate šta, sve da mu je ne znam kako promenjen lični opis, uz plastične hirurge iz Srbije i Brazila i ne znam odakle da ste ih dovukli ,to ništa ne znači. On je kriminalac i kao osvedočeni kriminalac je od strane države angažovan da svedoči u postupku, odnosno u slučaju ubistva Zorana Đinđića. Nas onda uvođenje takvog instituta navodi na sledeći zaključak.
Pošto ste vi lepo rekli u članu 159. koje je to lice koje ne može da bude, a sada u članu 160. po predlogu javnog tužioca kako se odlučuje i ko dobija status zaštićenog svedoka, odnosno svedoka-saradnika, kako god hoćete to sada da formulišete, postavlja se pitanje, da li je moguće da se neko kao izvršilac najtežeg krivičnog dela ubistva pojavi kasnije kao potencijalni svedok.
Jer, vi ne možete da znate dan-danas, kao što nijedan državni organ ne može da zna, ni sudija u tom specijalnom sudu, ni sudsko veće, ni državni tužilac specijalni, već kako se zove, ni ministar pravde, oni uopšte ne mogu da znaju koja su sve krivična dela koja je počinio njihov zaštićeni svedok Ljubiša Buha zvani Čume, ili neki drugi Čume ili neki treći.
Mi znamo da je on navodno imao legalne poslove asfaltiranje puteva po Srbiji, zajedno sa svojom suprugom preko tog preduzeća "Difens rouda". Pa sećate se kako je na najstrašniji način na državnoj televiziji prikazivana ta jadna žena koja je, uzgred budi rečeno, opasna a prerušena, i ide, skuplja hranu oko kontejnera, zove se Biljana Buha, supruga ovog zaštićenog svedoka.
Posle toga ništa, pojeo vuk magarca. Ona slobodno šeta ili je nastavila da radi svoje poslove. On zaštićeni svedok. Onda se nameću pitanja ko su sve ti, zbog svih mogućih zloupotreba, koji mogu da se kandiduju za svedoke-saradnike.
Kada pogledate političku scenu Srbije, samo da gledate ove iz DS, ove preko puta jer u salu ne ulaze, a kao što gospodin Vučić reče, mnogo koštaju poreske obveznike za ona dva i po sata koliko su paradirali kada je bila sednica o Kosovu i Metohiji, videćete gomilu kandidata.
Evo, ovaj najveći srpski tajkun, Dragan Đilas, direktor Narodne kancelarije, idealan za svedoka-saradnika. Kada ga pogledate onako videćete da je taj verovatno još kao mali cinkario decu u obdaništu koja neće da jedu, koja neće na vreme da spavaju.
Kasnije je počeo da cinkari sve žive, a danas rasprodaje sve živo u zemlji i zarađuje ogromne pare.
Idealni kandidati za cinkaroše su vam i Šutanovac ,i onaj Krstić i svi redom, o Stankoviću da ne govorimo. Već ste malopre rekli kako može da se regrutuje ovaj prikriveni islednik.
Isto vam važi i za svedoka-saradnika. Smenjenog Zorana Stankovića, koji je oteran sa mesta načelnika VMA, tamo umešan u mnogobrojne malverzacije i farmaceutske afere, postavili ste kao svedoka-saradnika, ali Karli del Ponte i antisrpskom Haškom tribunalu, jer je to bilo direktno na njeno insistiranje, na mesto ministra odbrane. Taj bi celu Srbiju i sve Srbe, kao agent CIA, ko zna za koga sve taj još radi, prodao.
Onda da nam govorite o tome da će taj sudija i sudsko veće, po članu 26. stav 4, odnosno član 160, da imaju realnu sliku o tome i parametre ko su ti da budu svedoci-saradnici. Dajte, to je stvarno smešno.
Sve ove koje sam spomenula i ko zna koliko još njih zaslužuje samo jedno, da se nađu iza zatvorskih rešetaka. Hipotetički, svi oni mogu da budu svedoci-saradnici i još navodno da koriste državi i narodu, kao učestvuju u raskrinkavanju kriminalnih afera, kriminalnih klanova itd. Sam ministar Stojković pre nekoliko dana nije mogao da mi odgovori na, eto, još jedno hipotetičko pitanje.
Vi znate da je kompletna lažna optužnica, koja je čisti falsifikat, i pre svega, bila način da se ukloni, ali samo na kratko i neka u to budu sigurni, sa političke scene Srbije predsednik naše stranke, grof. dr Vojislav Šešelj, pisana ovde u Beogradu, uz pomoć haških svedoka-saradnika.
Među njima je svakako najistaknutiji bivši ministar, danas sam ga već spominjala, Dušan Mihailović, sada već onaj koji je izvršio samoubistvo u ćeliji haškog kazamata Milan Babić, koji je takođe instruisan da bi sve to radio, i još mnogi drugi znani i neznani, i oni čija imena smemo i ona imena čija ne smemo da obelodanimo.
Onda je u poslednjoj svojoj predstavci koju je napisao tom haškom veću grof. dr Vojislav Šešelj, koji se tamo nalazi već četiri godine, a ne počinje mu suđenje, iako su se stekli svi uslovi da se to desi.
Postavio je jedno logično pitanje: šta ako do početka suđenja (i pitanje je da li će da ga bude i kada će da ga bude, jer da je pravde i pravičnosti, već posle tri godine njegovog boravka u pritvoru morala je da bude odbačena optužnica i da on bude na slobodi, što je naš zahtev i zahtev svih prijatelja srpskog naroda) svi svedoci-saradnici izvrše samoubistvo poput ovog Milana Babića, a cela optužnica zasnovana na njihovim lažima, klevetanjima i izmišljotinama.
Isto može da vam se desi i ovde. Nemojte da se poigravate na takav način, zbog toga što znate da u Srbiji živi ogroman broj časnih i poštenih ljudi, ali ovih baraba i izdajnika kojih ima, neke od njih sam samo nabrojala, spremni su da se prodaju i da prodaju rođenu majku i rođenog oca, sve što mogu, samo da bi sebi ostvarili korist i samo da bi neki, očigledno uživaju u tome, jer su samo poreklom Srbi, poput one nakaze Nataše Kandić i njoj sličnih, radili protiv srpskog naroda.
Takvi mogu da vam se pojave u svim krivičnim postupcima i da navodno se, kao dušebrižnici za poštovanje pravde i zakona, stave u službu države i da o njima po članu 160. odlučuje tužilac i sudsko veće, ali to su ljudi koji obično i kao takvi ne vrede ništa, nemaju ni časti, ni morala i nikako ne mogu da budu merodavni da učestvuju u bulo kom krivičnom postupku.

Reč ima poslanik Zoran Krasić.

Zamolio bih prisutne poslanike da svoje kolege obaveste povodom ovog amandmana na član 160, ali to se odnosi na celo poglavlje VI Saslušanje svedoka-saradnika.

Još uvek u našoj sudskoj praksi i pravnoj teoriji postoji problem kako treba definisati priznanje optuženog. Da li je to priznanje ili je izjava svedoka, pošto se to poprilično prepliće. Ako svedok-saradnik, a koji je na bazi onog zapisnika kojim je postigao nagodbu sa javnim tužiocem, priznao da je izvršio krivično delo i prihvatio dužnost da svedoči kao svedok optužbe protiv pripadnika kriminalne organizacije sa kojima je delovao, onda se stvarno postavlja pitanje da li je to njegovo samo priznanje ili njegovo svedočenje treba tumačiti i u svetlu dokaza protiv drugih lica. Gde se to prepliće, gde je granica između ta dva principa?

Motivi za priznanje mogu biti različiti. Može biti kajanje, a može biti i jednostavno što neko smatra da će putem priznanja da izjedjstvuje blažu osudu. Ali, ukoliko ta blaža osuda bude garantovana duplo blažom osudom, što ovaj zakon predviđa, on po osnovu statusa svedoka-saradnika ima zagarantovano duplo manju kaznu nego što je zakonom propisano.

Ima duplo manju kaznu od one koja bi mu pripala. Ima duplo veću beneficiju nego redovno. Redovno je na bazi individualizacije šta bi mu sud odredio, a od toga ima pola. Nisam rekao polovinu od polovine, nego od one koja bi mu bila odmerena, svlači se na pola. Naravno da bi duplo manje bio u zatvoru, priznanje dela je korist za optuženog koji je svedok-saradnik.

Da bi dokazao to da je odani saradnik tužilaštva, kao svedok koji će da optuži ove druge, koji će da posvedoči da su oni nešto uradili, naravno da je pre u mogućnosti da ispriča bajke i da ispriča sve što treba tužiocu da bi tužilac bio zadovoljan.

Daću vam ministre primer, znam da ne znate taj primer. Zašto? Zato što je vama zabranjeno da se informišete tamo. Vama je zabranjeno da se informišete bilo šta što se dešava kod Vukčevića, žućkastog, što mu sestra radi kod Tadića, što sa golubovima pismonošama bratuje. Vama je zabranjeno da se raspitate da znate šta se dešava u tom sudu. Vi kada biste postavili javno pitanje šta se dešava u sudu kod Vukčevića, sve novine bi vas nacrnile, nemate pojma šta bi se sa vama desilo. Čak bi se i Čeda Jovanović podigao, iako ima zaštitu policije, i on bi se okrenuo protiv vas, a da vam ne pričam o ovim ženturačama, Kandićka i ove druge.

Oni imaju specijalnog advokata, specijalnog istražnog sudiju i specijalnog sudiju. Bili su na obuci u Americi, vodio ih je Sem Nazaro. Ima jednu kancelariju, to je bunker kao reporterske kabine i prati suđenje, da li to zadovoljava njihove kriterijume, a oni nemaju nikakvog iskustva sa ratnim zločinima, Amerikanci.

Vi za proteklih 40 godina možete da izvučete kod njih eventualno pet predmeta, počev od poručnika iz Vijetnama, koji je kaznu zatvora izdržavao u vojnoj bazi, u apartmanu vojne baze. Bio je osuđen prvo na deset godina, skinuto mu je na pet, i onda je došao Nikson i rekao, on je narodni heroj, kako će on da odgovara, i on je oslobođen.

Amerika je bila protiv Rimskog statuta. Ameriku je zastupao u Rimu Teodor Meron, do pre nekoliko meseci predsednik Haškog tribunala. Bio je veliki protivnik Rimskog statuta i formiranja stalnog suda za ratne zločine.

Da se vratim na svedoke-saradnike. Šta se sve tu pregovara, dogovara i kakve se nagodbe prave, pa čak i onaj mesar iz Novog Sada utrčava sa svojim parama. Da li vi znate, gospodine ministre, da tu čak i onaj koji bi potencijalno mogao da bude žrtva, koji je došao, svedočio i rekao, ljudi, pa ovi koji su vam na ovoj strani optuženičke klupe oni su mi spasili život, njih je osudio sud.

Naravno, ne pričam imena, poštujem zakon, ali koristim pravo da kritikujem kršenje zakona i da kritikujem negativne pojave koje postoje u takvom sudu, a oni su iskoristili nešto slično što se sada zakonikom o krivičnom postupku promoviše kao saslušanje svedoka-saradnika. Da vam ne pričam o onim mutavima i onim drugima koji svedoče kao saradnici.

Potenciram još jednu stvar, svedok-saradnik je lice za koje postoje dokazi da je izvršilo krivično delo, lice koje je priznalo da je izvršilo neko krivično delo. To je priznanje. Da li njegovo priznanje i sve ono što ide kao podrška tom priznanju može biti iskaz svedoka protiv drugih lica? Gde je tu granica? Ko će tu granicu da nađe?

Namerno pričam o članu 160. i ne želim konkretno da se držim ovih stavova, jer oni upravo o ovome i govore.

Njima se propisuje ova situacija. Nemojte, izbacite svedoka-saradnika. Ukoliko neko nije spreman i sposoban da svedoči u smislu održavanja istine, nemojte istinu da kupujemo sa pola kazne, jer onda nema istine. Nemojte da vam bude princip veće i manje zlo. Ne košta mnogo državu što će on pet godina da bude samo, a trebalo bi 10, jer ćemo na osnovu njega biti uhapšeno još 20 itd, a oni će da dobiju maksimalne kazne. Vi mislite da se tu došlo do istine? Ne verujem. Da li mislite da se tu došlo do pravde? Ne verujem.

Sve nagodbe koje su se desile, a evo vam primer tu je Haški tribunal, sve nagodbe su lažne. Jedan je morao da prizna nešto što je i Florens Artman u svojim izjavama rekla da se nikada nije desilo u Bosni i Hercegovini. Radi nagodbe on čovek priznao da je bio saučesnik u nekom genocidu. Kako možete na bazi njegove izjave da sudite drugima, a svi znaju da toga nema. Nemojte da se držite Nataše Kandić i ovih ovde.

Izvinite, gospodine Krasiću, vi ste drugi govornik, oprostite, molim vas, prethodni govornik je koristio 10 minuta, ali zamenili su se predsedavajući, izvinite još jednom.

Po istom amandmanu, gospodin Aligrudić.

 Dakle, ovaj amandman spada u onu grupu amandmana kojima se traži da se brišu članovi zakona koji zapravo određuju institut zaštićenog svedoka, tj. svedika-saradnika. Naravno, ovo zbog javnosti, pošto ono što se pričalo o zaštićenom svedoku, zapravo se svodi na svedoka-saradnika, a to je sličan institut.
I možda, u kontekstu rasprave koja se vodi, potrebno je istaći razliku. Dakle, ovde se radi o licu koje je priznalo izvršenje krivičnog dela u toku postupka i napravilo dogovor sa javnim tužiocem o tome da će se na taj način izjasniti, da će svedočiti o okolnostima pod kojim je krivično delo izvršeno, vrlo je važno da se ovo krivično delo vrši od strane grupe lica, to je vrlo bitno u čitavoj stvari, i ne odnosi se samo na krivično delo organizovanog kriminala, nego se može odnositi i na druga krivična dela, kao što su krivična dela protiv ustavnog uređenja i bezbednosti, kao što su krivična dela protiv čovečnosti i međunarodnog prava.
Prema tome, samo sekund da se razumemo, da mi se ovo oduzme od vremena, ne polemišem sa onim što ste vi govorili, nego govorim o ovom amandmanu u kontekstu instituta koji pokušavam da odbranim, smatrajući da ne treba prihvatiti amandman. Ne polemišem, i samim tim će se ono što govorim suprotstaviti onome što ste vi rekli, ali ne vodim polemiku sa vama. Prema tome, pustite tu priču.
Dakle, ovde se radi o veoma važnom institutu, i sada polemišem sa vama, dakle, u kontekstu ovog pitanja, da li je zakonodavstvu Srbije neophodan ovaj institut ili nije? Vi ste na stanovištu da institut svedoka-saradnika srpskom zakonodavstvu nije potreban.
Hajde da vidimo nešto drugo. Ako nemamo svedoka-saradnika, a ponavljam, da bi se lakše razumelo, to je ono lice koje je učestvovalo u izvršenju krivičnog dela a koje ima karakter organizovanog kriminala, a to su najteži oblici kriminalnog ponašanja koje možemo da zamislimo u jednoj državi, koje u sebi podrazumevaju narodski rečeno mafijaške organizacije, koje podmićuju državne činovnike i službenike najčešće, to nije nužno, ali se najčešće u praksi to dešava, i na osnovu koga oni obavljaju kriminalnu aktivnost.
Prema tome, da bi se takvim organizacijama i takvim kriminalcima stalo na put, moraju se primeniti sredstva koja odstupaju od uobičajenog postupka kada je reč o otkrivanju, procesuiranju i kažnjavanju onih koji su počinili krivična dela. Ovo nije izmišljeno od strane ministra pravde kada je predloženo, niti izmišljeno od strane Vlade Republike Srbije, nego je preuzeto praktično iz drugih zakonodavstva, koja takođe nisu izmislile zato što im se ćefnulo, nego zato što su pratili određena iskustva u sopstvenim sredinama i imali veoma teška iskustva sa organizovanim kriminalom.
Uzmite, na primer, Italiju, Španiju, SAD. Dakle, ta zakonodavstva nisu ovaj institut izmislila da bi se bilo ko iživljavao, nego da učine sve što je u njihovoj moći da spreče pojavu organizovanog kriminala.
Hajde sada da vidimo ovde, da li mi u našem društvu imamo tolerantnu granicu, nivo u kome se takvi oblici krivičnih dela pojavljuju, pa računamo da možemo i drugim sredstvima koja su predviđena Zakonom o krivičnom postupku rešiti i da je uvođenje ovog instituta potpuno nepotrebno.
Ne postoji institut u krivičnom pravu kome se nešto ne može zameriti, a evo zbog čega. Zato što je krivično pravo sazdano od toga, ono se kao takvo, kao procesno pravo, pre svega, odnosi prema pitanju zaštite ljudskih prava. To je ono što je osnovno u krivičnom zakonodavstvu, jer polazi od pretpostavke nevinosti, od toga da krivično delo mora biti predviđeno zakonom da bi se neko mogao pozvati na odgovornost za to krivično delo. To su osnovne norme, od njih proističe sve ostalo.
Ne postoji norma materijalnog krivičnog zakona ili procesnog krivičnog zakona kojoj se ne može naći neka zamerka, neka mana, kao što ne postoji lek koji ćemo, ako smo bolesni, primeniti, a da neće neku drugu štetu napraviti osim što bolest leči. Takvog leka nema, makar nastao od prirodnih biljnih preparata, makar ne bio izmišljen u laboratorijama Galenike ili neke fabrike.
Prema tome, mi moramo biti spremni kao društvo, kada hoćemo da kažemo ne kriminalu, a mislim da smo u tome svi iskreni, hajde da izaberemo ona sredstva koja će zaista objektivno dovesti do cilja.
U svakom institutu ima mana, ali hajde da pričamo o prednostima ovog instituta, hajde da pričamo o tome.
Imamo još neke institute u ovom zakonu, imamo islednika, imamo prisluškivanja i vidimo da se tamo kasnije u onom amandmanu traži brisanje onog stava člana 164. kada je reč o merama obezbeđenja prisutnosti okrivljenog, hajde da vidimo da li je moguće to brisati, a da postignemo onaj cilj ili onaj rezultat u vođenju krivičnog postupka protiv najtežih oblika težih krivičnih dela kojem kao država težimo.
Da li mi imamo u našoj državi redovno stanje, da li se u našoj državi stvari odvijaju na takav način, takvom normalnom, ustaljenom praksom, kada je reč o stepenu kriminaliteta i borbi protiv kriminaliteta, da možemo da odahnemo i da kažemo da je dovoljno primeniti samo najnužnije mere i sredstva, koja smo inače u našoj praksi do sada videli. Da je to tako, mi ne bismo imali probleme sa kojima se danas suočavamo.
Mi danas imamo ljude, kao što je Bogoljub Karić, koje dve godine vijamo da bi krivične prijave mogle da postignu određeni efekat. I sada nije dostupan državnim organima Srbije i onda se pitamo da li njega neko politički štiti, čime je on to plaćao. Naravno da se pitamo, zato što smo kao država morali biti ranije u stanju da se izborimo sa takvim slučajevima.
A ne da doživljavamo da Bogoljub Karić mesecima priča, srećom da ne priča danas, srećom da je to jedan potpuno beznačajna politička pojava koja je otišla dovraga, ali mi danas doživljavamo i doživljavali smo prošlih meseci da on mrtav ladan preko one svoje televizije objašnjava građanima Srbije kako neko njega napada iz političkih razloga.
Koji su to politički razlozi zbog čega bi neko napao Bogoljuba Karića, koga on politički uopšte zanima, koga on politički ugrožava. On je jednostavno saznao, preko svojih saradnika, a ti saradnici su, normalno je da kriminalci imaju svoje saradnike, saznao je u kojoj fazi su predmeti protiv njega, u kojoj fazi je javni tužilac kada je reč o istraživanju onoga što je on počinio, pa kada je video da je vrag odneo šalu, onda je rešio da se politički organizuje i onda je cela paljba i nastala. I došlo je do neverovatne zamene teza.
To je ono što se u društvu dešava. Ako hoćemo da se izborimo sa takvom pojavom, mi moramo sredstva koja predviđamo našim zakonom primeriti cilju koji želimo da postignemo. Jako mi je žao, ali ne može drugačije da se uradi posao.
Znači, svedok-saradnik je bitan institut. Čovek je priznao krivično delo, u čemu svakako mora imati elemenata kajanja, ali pazite, te elemente neko procenjuje po zakonu, neko procenjuje celishodnost.
Razumem da se neko ranije pozivao na to da institut nije bio dovoljno dobro definisan u zakonu i nije bio.
Pošlo se od pretpostavke da postoje olakšavajuće okolnosti kod svedoka saradnika. Te okolnosti se nisu unapred mogle znati, nego se direktno ide na to da javni tužilac ima pravo da proceni da li postoje osnovi celishodnosti da se na taj način postupi, da se sa ljudima razgovara, da oni priznaju krivično delo.
Onda će im se izreći kazna za to delo, po zakonu, po principu subjektivnog odmeravanja, kao što je gospodin Krasić i rekao, a onda će ta kazna biti prepolovljena. To je ono što će se desiti.
Postoji mogućnost oslobođenja od kazne, ali ne postoji mogućnost oslobođenja od krivične odgovornosti.
To što biste vi nazvali "dilom" između tužioca i okrivljenog, postoji samo u jednom interesu, a to je da se ta krivična dela od strane onih lica koja su ih vršila više ne ponavljaju, da se lanac organizovanog kriminala pokida i da se ta dela više ne ponavljaju na štetu društvene zajednice ili određenih pojedinaca koji su trpeli konkretnu štetu, bili oštećeni, ne daj bože, ubijeni, od strane takve bande.
Prema tome, to je interes ovog društva, da oni koji su osnovali kriminalnu organizaciju, koji su saosnivači te kriminalne organizacije, stradaju, to je namerna metafora, teška reč, znači, budu krivično odgovorni i kažnjeni po zakonu za dela koja su učinili i da više ne smetaju ovoj društvenoj zajednici. Namerno ovde odstupam od onoga šta su ciljevi kažnjavanja itd. Govorim narodskim jezikom, da bude vrlo jasno o čemu se radi.
Prema tome, to je cilj ovog instituta i zbog toga je ovaj institut predviđen. Ne postoje drugi razlozi. Mi možemo zameriti tom institutu, slažem se, različito vidimo stvari, ali upravo o tome i pričam.
Da ste išli u detalje šta sve ne valja ovde, onda bi o tome razgovarali, poredili bi raniji zakon sa ovim zakonom, videli koja su bolja rešenja itd.
Mi ovde pričamo o opravdanosti uvođenja instituta. Ne znam kako na drugi način da vas ubedim da je ovaj institut opravdan za naše društvo i da ne postoji drugi način da se izborimo sa mafijom. Ako je neko iskren u želji da se izbori sa mafijom, onda moraju da se primene sva sredstva. Ako ste iskreni u nameri da nekog izlečite, dajte mu adekvatne lekove, nemojte da bajamo unaokolo, da čitamo bajalice itd. Primenite lek kojim je neophodan da se pacijent izleči.