Gospodine Krasiću, nećete repliku za kriminalističke romane. To mogu i ja da odgovorim. Da, u kriminalističkim romanima postoji potraga za krivcem ili ubicom.
Tu se pokazuje određeno pokajanje, ali to je zbog toga što je to roman i unutra je potraga i mogućnost da se nađe krivac ili ubica, surogat mogućnosti za čitaoca da se nađe pravda, a za čitaoca je to supstitut mogućnosti da je moguće naći istinu. Ali, jedno je samo roman, a mi ovde govorimo o zakonu i o činjenicama.
Reč ima narodni poslanik Vojkan Tomić, još tri minuta ima poslanička grupa na raspolaganju.

Biću vrlo kratak, jer mislim da je gospodin Aligrudić, u ime poslaničke grupe DSS, dao vrlo utemeljeno obrazloženje zašto ovakav institut treba da postoji u ovom zakonu.
U ovom mom kratkom nastupu bih želeo samo da podvučem zašto se mi zalažemo za ovaj institut, jer naš koncept jeste borba protiv organizovanog kriminala, a ne samo priča o borbi protiv organizovanog kriminala. U trenutku kada mi nemamo dovoljno instrumenata u ovoj zakonskoj regulativi, koja se bavi ovom oblašću, mislim da je apsolutno potrebno imati ovakav institut svedoka-saradnika. On možda nije idealan, ali kao institut je neophodan u čitavom ovom konceptu.
Ako pogledamo trenutnu zakonsku regulativu, vidimo da nam manjka jedan ovakav institut. Uporedno-pravno iskustvo nam govori da je ovaj koncept davao rezultate u onim zemljama koje su imale problema sa pošasti koja se zove organizovani kriminal. Nažalost, kod nas je organizovani kriminal u onom prethodnom periodu, koji nas je opterećivao, jako puno prisutan.
Zato mislimo da je potrebno ovaj institut uvrstiti u zakon, jer su nam bitni rezultati, a ne samo gola priča. Želim samo još jednom da podvučem da ono što su nam dosadašnji zakoni pružali nije bilo dovoljno. To je DSS videla i zato podržava ovakav koncept.

Još neka poslanička grupa? (Ne.)
Na član 161. amandman je podneo poslanik Momir Marković.
Vlada nije prihvatila amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Izvolite, gospodine Stevoviću.

Dame i gospodo narodni poslanici, poslanik SRS Moma Marković podneo je amandman na član 161. Predloga zakonika o krivičnom postupku, a taj član nosi naziv - Žalba oštećenog. Inače, mi već sat, sat i po, govorimo o jednom vrlo problematičnom i diskutabilnom pravnom institutu, a to je institut svedok-saradnik.
Evo, u zadnjim javljanjima kolega poslanika imali smo i neka rešenja koja idu u prilog ovog instituta, ali SRS insistira na onome što je do sada rečeno - da ovaj institut nije potreban našem procesnom pravu i da će ovaj institut verovatno u nekoj budućnosti biti zloupotrebljen ili modifikovan.
Osnovno pravilo nauke i struke, koje delegiraju zakonopiscima, upravo je činjenica - ako možete, ovaj institut nemojte uvoditi; ako ga uvodite, neka bude maksimalno restriktivan. Ovaj institut ne sme nikada da bude pravilo, jer to pravilo može da se pretvori u zloupotrebu. To bi bila suština i apsolviranje neke dosadašnje diskusije.
Što se tiče ovog konkretnog člana, bez obzira da li se poslanici glasanjem odluče za jednu varijantu, za svedoka-saradnika i uvođenje ovog instituta u naše krivično-procesno pravo ili da se opredele da ne uvode ovaj pravni institut, član 161. nema apsolutno nikakvog smisla. Mislim da je ovo jedan od najžalosnijih članova koji je ovde pomenut, a obrazložiću to na sledeći način.
Ovim članom, nakon predloga javnog tužioca da se neko uvede kao svedok-saradnik, odlučuje kvalifikovano veće i to veće trojice sudija, kako je to predviđeno u prethodnom članu. Tada žalbu dajemo kao pravo oštećenom, koji je oštećen od strane velike kriminalne grupe, od strane ogromnih kriminalaca, onoga ko je priznao krivično delo i koje je evidentno. Mi dajemo njemu pravo da se žali na ono što je odlučio i javni tužilac i kvalifikovano veće.
Sada pitam ministra kakav to treba da bude oštećeni, kakvu on treba da ima ulogu, kolika je njegova težina, koliki je njegov kvantum da bi drugostepeni organ usvojio njegovu žalbu? Totalna besmislica koja je uneta u zakon.
Ako pođemo od činjenice da svedok-saradnik može biti i u pogledu krivičnog dela protiv ustavnog uređenja i bezbednosti Republike Srbije i SCG, postavljam pitanje ko je ovlašćen kao oštećeni da podnese žalbu? Da li smo o tome razmišljali? Mislim da nismo.
Dakle, naša država organizovanim kriminalom dovedena u pitanje, ili SCG, sasvim svejedno, kao državna zajednica, i mi odlučili, putem predloga javnog tužioca i odluke kvalifikovanog veća, da zaista treba da se svedok-saradnik u nekom predmetu pojavi, onda se neko javlja kao oštećeni. Ko je taj oštećeni, koje je to ime i prezime, koja je to institucija, koji je to predstavnik institucije? Mislim da na to nemamo odgovor.
Ako uzmemo u obzir krivično delo protiv čovečnosti i drugih dobara zaštićenih međunarodnim pravom, ko je onda nadležan da podnese žalbu, koji je taj oštećeni? Da li je to možda krivično delo genocida, primera radi, pa sad ko je ovlašćen da u ime onoga nad kim je izvršen genocid podnese žalbu? I govorimo o sudbini te žalbe, da li uopšte ima smisla govoriti o toj žalbi?
Ako smo se odlučili za opciju da se uvede ovaj institut, onda je sasvim dovoljno da ga predloži javni tužilac i kvalifikovano veće.
Kvalifikovano veće je veće trojice sudija, po pravilnu krivičara u nadležnom sudu. Ako mi nemamo dovoljno poverenja ni u javnog tužioca, ni u odluku kvalifikovanog veća, nego još dodajemo da to može biti i verifikovano višim sudom putem žalbe oštećenog, smatram da je to samo komplikovanje postupka, a to dovodi u pitanje institut koji vladajuća opcija želi da uvede.
Molim vas, ministre, razmislite o svemu ovome što sam rekao, jer zaista pričam o ovome bez obzira da li se odlučili za jednu ili za drugu opciju. Dovodimo u pitanje legalitet, dovodimo u pitanje sposobnost javnog tužioca, kvalifikovanog veća, ako dajemo ovako neodređenom oštećenom pravo da uloži ovu žalbu. Evo, toliko u vezi ovog člana.

Hvala vam, gospodine Stevoviću. Još neka poslanička grupa? Da. Izvinite, gospodine Aligrudiću, samo pre toga nisam shvatio, i gospodin Jojić. Da završimo sa jednom poslaničkom grupom, mislim da je lakše. Izvolite, gospodine Jojiću, osam minuta. Molim vas, po amandmanu je reč, naprosto je korektno da se prvo jedna poslanička grupa izjasni po amandmanu, takav je uobičajeni redosled, pa druga. Ovo je pitanje i međusobne pristojnosti. Izvolite, gospodine Jojiću.

Dame i gospodo narodni poslanici, kolega Aligrudić je rekao da je to tako regulisano u nekim zemljama gde se koristilo uporedno pravo. Postavljam pitanje, kolega Aligrudiću, vi ste pravnik i verujem da ćete me zadovoljiti time što ćete mi reći tačno u kojoj zemlji i dajte prevod te odredbe, da možemo da zaista se uverimo da je to tačno. Ako imate, pomoći ćete nam da shvatimo jednom i mi da li je to iz uporednog prava ili je to možda improvizacija bilo čija, ili je to samo evo na časnu reč. Ne, ne, molim, ne bih se složio sa tim.
Vidite, kada je u pitanju ovaj svedok, on je dosta problematičan, on u našem pravu nije potreban. Zašto je on potreban u našem pravu? Vi ste uporedili, bilo je reči prethodno da mi imamo u uporednom pravu i da su se neke zemlje obračunale sa organizovanim kriminalom, pa su predvidele određene sankcije i doneli su odgovarajuće zakone i određene norme. Neko reče Italija, pa nismo mi Italija.
Nismo mi kriminalna država, u kojoj je tako organizovan kriminal kao što je bi u Italiji, mi to nismo. Ali, bilo je reči prethodno da je Italija. Ali, pitao sam vas samo ako imate da navedete primer koja je država u pitanju. Molim vas, koja je država? Neko od kolega je prethodno spomenuo Italiju, zato se nisam obraćao lično u odnosu na taj deo vama, ali govorim o tome da je neko spomenuo Italiju.
Mi smatramo iz SRS da je svedok-saradnik isto tako veliko zlo kao što je tajni islednik, odnosno tajni agent.
To su dve problematične stvari u našem pravu sa slobode, vrlo problematične i opasne sa aspekta sigurnosti i bezbednosti građana i njihovih sloboda.
To znači da ćete imati situaciju da će čovek doći i biti angažovan za svedoka-saradnika. Učestvovao je u ubistvu, ili je dao pištolj ili je uzeo nož, ili je bio jedan od saizvršilaca i on se, zamislite, predomislio, pa dođe kod tužioca i da mu kaže - evo, pomogao bih vam da rasvetlite delo, evo, moram da vam kažem, da se izvinim, kajem se što sam učestvovao u tome jer sam počinio zajedno sa tim i tim krivično delo, ali eto, molim vas, voljan sam da vam pomognem da ga do kraja rasvetlite.
Evo, sada ću vam reći, delo je izvršeno na Adi Ciganliji te i te noći, u tom delu su učestvovali Pera, Paja, Sima, Šaja itd. A tužilac pita - a ko je imao pištolj? A on kaže - pištolj sam imao ja. Pa šta si uradio? Pa pištolj sam dao Simi. I šta je uradio Sima? Sima je pucao. I šta je bilo? Kaže - pogodio je pokojnika i došlo je do ubistva. E sad, on vidi.
Drugo, policija traga, neovisno od takvih šušumiga koje treba sada i takvih svedoka, radi svoj posao. Mi imamo stručnu policiju. Imaju završene srednje, više i visoke škole, i to profesionalno, specijalne škole policijske, Viša unutrašnjih poslova i Policijsku akademiju. Imamo izuzetno stručnu policiju.
E sada, taj svedok-saradnik, on je saznao da se za njega i njegovo kretanje u poslednjih mesec-dva dana ili prošle nedelje ili prethodne noći interesovala policija preko građana, i on je to čuo. Znajući da je ostao njegov dokaz na licu mesta, primer ispala mu lična karta ili ostao je pištolj ili nož ili sekira ili motika, on brže-bolje trči kod policije i kaže - molim vas, nešto bih vam rekao, hoću da vam pomognem, i on da kompletnu informaciju, policija od njega uzima izjavu, obaveštava javnog tužioca, tužilac kaže - au, taj bi nam bio dobar za svedoka.
Ali, ajde prvo da vidimo sada da se prikupljaju podaci o istrazi, pa će operativnim putem policija da dođe do podataka. Prvo, uviđaj na licu mesta, ima li tragova ili ima dokaza, zatim podnosi krivičnu prijavu i sad krećemo u proceduru. Ne podržavamo, otkud možemo da podržavamo, ma nema ni govora. Nemojte, kolega Aligrudiću, da pomislite da će SRS, ne, govorim...

Molim vas, bez dobacivanja gospodine Jojiću, koncentrišite se. Molim vas, ovo poslednje je bio Šilja, a pre toga Laza, ostavio ličnu kartu, idemo... Molim vas, izmišljeni primeri, izvolite.

Ovo su činjenice koje ukazuju na način i metode rasvetljavanja i otkrivanja krivičnih dela i prikupljanja dokaza za sud. E sad, zamislite vi, podjednako kriv.
Čak šta se može desiti, da je bila njegova radnja u izvršenju krivičnog dela odlučujuća i da je ona dovela do štetne posledice, njegova radnja.
Ali, on je to saznao i čuo je, još pogotovo sada kada ovo što slušaju građani i ovo što slušaju neki na koje se možda ovo sutra odnosi, pa oni jedva čekaju ovo da im kazna bude prepolovljena, jedva čekaju.
E što bi mi sada trebalo da dozvolimo da jedan kriminalac, koji je podjednako odgovoran za izvršenje krivičnog dela, samo zato što je on policiji pomogao da se rasvetli delo, da bude nagrađen umesto 40 godina zatvora za najteža dela, recimo 20 godina da bude osuđen. To već više ne može biti prihvatljivo, tu nema kriterijuma, nema uopšte merila i ne možemo dozvoliti tako nešto.
Drugo, ako se on saslušava i isključuje javnost, da li je omogućeno optuženom da se sa njim suoči, da li će biti to dozvoljeno, da mu on direktno postavlja pitanja i da bude ispoštovano načelo kontradiktornosti i načelo neposrednosti. E, u tome su problemi ozbiljni i SRS smatra da je svedok-saradnik velika opasnost.
Šta će da radi onda policija, šta će raditi operativci policije, ako treba da očekuju da im sada izvršioci krivičnih dela koji su saizvršioci, da im oni učestvuju u rasvetljavanju. To će biti jedna policijska produžena ruka.
Policija će sada da vodi poseban imenik, poseban upisnik o mogućim saradnicima, doušnicima, pa će voditi sada o potencijalnim izvršiocima, o modus operandi, koji su vršili krivična dela, koje vrste, i sada policija može da se osloni na svedoka-saradnika, ali sada se postavlja pitanje - jesu li svi građani pred zakonom jednaki?
Ako naš Ustav kaže, svi su pred zakonom, svako odgovara za izvršeno delo podjednako. Ako sada mi stavljamo u povoljniji položaj nekoga ko se prijavio i da mu se kazna smanji 50%, upola, ne delim mišljenje takvo, SRS smatra da se mora poštovati Ustav.
Pogledao sam u zemljama, konkretno u Italiji, kako je to regulisano, šta se u stvari kao norme utvrđuju, koliko je njima to pomoglo, koliko nije, vidite to je taj prevod i studija čitava koja je prevedena iz 11 zemalja sa zapada, a mogu vam reći da smo to uradili.
Status osumnjičenog i okrivljenog u nekim zemljama Zapadne Evrope, SAD, analizom savremenih krivičnopravnih propisa i zakonodavstava većeg broja zemalja, među kojima su SAD, Ujedinjeno kraljevstvo Britanije i Velsa, Severne Irske, Nemačke, Francuske, Belgije, Švedske, Švajcarske, Italije.
(Predsednik: Gospodine Jojiću, pošto je isteklo vreme, nećemo usmeno, to ćemo pismeno da damo ministru.)
Samo bih molio, ako ima, želeo bih, ako imate prevod neke od ovih zemalja ili neke zemlje, ako je koristila i prevela i ako preuzimamo rešenja njihova, želeo bih i ako imate dajte mi na uvid, jer moje je pravo da tražim prevod, da bih mogao da se uverim. Ako je tako, onda možemo drugačije diskutovati, možda ne bi ni bilo primedbi. Inače, gospodine Aligrudiću, ja i vi se uopšte ne slažemo. Vi ste za saradnika svedoka, vi ste za tajnog agenta, a SRS nije.

Molim vas, vi ste objasnili svoj stav plastičnim primerima, pratio sam ih, a gospodin Aligrudić će tek pojasniti svoj stav, jer sada ima reč, nema razloga da polemišemo unapred. Narodni poslanik Miloš Aligrudić.

Od svega ovoga slažem se samo s tim da imamo različita stanovišta o ovom pitanju. Dakle, što se tiče člana 161, odnosi se na žalbu oštećenog, zaista ne bih ulazio u neku dužu polemiku.
Naravno da uloga oštećenog u postupku jeste definisana ovim zakonikom i potpuno bi bilo neverovatno ići za tim da oštećeni nema pravo da uloži žalbu protiv odluke veća o svedoku-saradniku, jer takva odluka može u krajnjoj liniji da se direktno tiče prava oštećenog.
To što u određenim postupcima nije moguće definisati oštećenog na ovaj način, to ne isključuje mogućnost da u drugim postupcima, gde je to moguće učiniti, institut ne zaživi. To samo znači da moramo da vodimo računa o tome da institut koji smo ovde predvideli, i to je sada polemika koja je direktno vezana za sam institut i njegovu primenu koja proističe iz ovih članova, nije napravljen taj svedok-saradnik da on u svakom od ovih oblika krivičnih dela, vidova krivičnih dela o kojima je ovde reč mora biti primenjen.
Nije to nova policijska taktika, koja prema ovom zakonu u svakom slučaju biti primenjena, jer iz ove diskusije bi neko pogrešno shvatio da, kada god je izvršeno neko krivično delo koje ima u sebi obeležja krivičnog dela organizovanog kriminala ili krivičnog dela protivustavnog poretka, protiv bezbednosti, da u svakom od tih slučajeva jedan od dokaza je obavezno saslušanje svedoka-saradnika. I da obavezno moramo izabrati jedno ili dva lica iz kriminalne bande, koji će biti duplo manje kažnjeni ili čak oslobođeni od kazni.
Ne, cilj društva je da svakoga kazni primereno prema delu koji je počinio. Svako mora biti kažnjen prema delu koji je učinio, a naravno da mora biti, ne mora ništa, slažem se, ali je dobro i po našem mišljenju je povoljno, što je predviđeno u našem krivičnom zakonodavstvu na ovaj način predloženo da bude institut svedoka-saradnika, upravo zbog toga što mi ne možemo reći sledeće, kao što je ovde bilo izneto.
Policija ima tehničke mogućnosti da rasvetli krivična dela. Javni tužilac ima ulogu vrlo značajnu u istrazi i uz pomoć policijskih organa oni moraju da rasvetle krivično delo do kraja i cilj države je da svakog kazni. Naravno, ja se sa tim potpuno slažem, ali moguće je zamisliti situaciju, i u praksi je toga bilo, da dosta toga zavisi od nekoga ko može da pruži onu vrstu podataka koje, pored najboljih tehničkih mogućnosti policije opremljenosti, policija nije u stanju do kraja da izvede.
Pa će se onda desiti da uhvatimo jednu kriminalnu bandu, da troje, četvoro lica iz te bande primereno kaznimo za učešće u organizovanom kriminalu, za dela koja su tom prilikom izvršili, i da jedno ili dva lica koja su bila spiritus movens tih kriminalnih aktivnosti jednostavno ne budu otkrivena. Često će se dešavati da neka od tih lica možemo najlakše otkriti upravo uz pomoć ovog instituta.
Zar je moguće da mi uklanjanjem jednog ovakvog instituta iz Predloga našeg krivično-procesnog zakonodavstva prosto prepuštamo mogućnosti da se i ovakva stvar dogodi. Dakle, razumem argumente protiv, ali molim da oni koji razgovaraju u prilog tome da se ovaj institut izbaci, da pokušaju da malo razmisle o tome šta stoji u prilog ovakvom institutu da on ostane u Predlogu zakona. Znači, nijedan drugi razlog ne postoji, sem razlog da se stane na vrat organizovanom kriminalu i da oni ljudi koji su bili pokretači, osnivači kriminalnih organizacija, spiritus movens tih organizacija dolijaju i da budu kažnjeni primereno po zakonu.
U uslovima koji su Predlogom ovog zakona predviđeni za to da neko može uopšte biti proglašen svedokom-saradnikom, striktno su naznačeni uslovi ko to ne sme biti. Na taj način je zaštićen vrlo širok društveni interes. Naravno da član 161, koji govori o žalbi oštećenog kod ovakve odluke, mora da uzme u obzir i stav oštećenog, jer ako bi to izbacili iz našeg zakonodavstva, onda bi to bilo besmisleno.
Naravno da je vrlo bitna uloga oštećenog u postupku i to je poslednja odbrana pred eventualnom sumnjom da se ovde radi o arbitrarnosti ili možda nekom potpuno slobodnom nahođenju tužioca ili veća. Ali, morate imati u vidu da tužilac ne donosi odluku samostalno, da postoje druge ličnosti koje su u sistemu potpuno odvojene od tužioca, imaju sasvim drugačiji položaj, reč je o sudu kao organu i o veću.
Prema tome, to su dva potpuno različita subjekta. Samo na osnovu toga može nastati ova odluka i prirodno je da oštećeni može imati pravo žalbe na takvu odluku.
A ovaj institut nije uveden da bi to bilo obavezno sredstvo veštačenja u postupku, izvođenja dokaza. To nije tačno.
Ovo je jedna od mogućnosti i to jedna koja će se primeniti kada najverovatnije i očigledno nema drugog izlaza, a ne svako malo.
Suština ovog instituta je u tome da se kazne oni koji pokreću i osnivaju kriminalne organizacije, koje čine najteže oblike teških krivičnih dela u ovom društvu i koji predstavljaju društveno zlo. Ili hoćemo valjda da kažemo da takvih organizacija u Srbiji nema. Ako hoćemo da se izborimo protiv organizovanog kriminala, ako hoćemo da stanemo na put toj nemani, prvo što jedna vlast, a mi ovde reprezentujemo vlast s ove strane, mora da prizna da toga u ovom društvu postoji, da postoji korupcija u pravosuđu. Moramo da priznamo da imamo određenih problema.
Ako to ovde sa ove govornice jasno ne izgovorimo, ne postoji način da se izborimo protiv te pojave. Ovo su sredstva koja smo predložili tačno, kao vladajuća većina smo predložili ovo preko Vlade Republike Srbije, odgovorno smo ovo predložili, kao jedno od sredstava koje može na najozbiljniji način da doprinese da realizujemo naše ciljeve.