Reč ima poslanik Zoran Krasić.

Mnoge stvari u ovom članu 8. nisu jasne i mogu da se proizvoljno tumače zato što je napisano jednim slobodnim tekstom, koriste se neke stilske figure koje ne idu obično u zakon.
Moram da skrenem vašu pažnju kako počinje član 8. On ima naslov - Izuzeci od obaveze objavljivanja ponude za preuzimanje. Počinje ovako - sticalac nije obavezan da objavi ponudu za preuzimanje ako: 1) stekne akcije ciljnog društva nasleđivanja. Onda mora da se navede u tački 1) da se radi o fizičkom licu, jer ste vi, u članu 2, gde ste dali definiciju pojmova, sticaoca definisali kao pravno i fizičko lice, a nasledstvo može da se sprovede samo nad fizičkim licem.
Drugo, ako stekne akcije ciljnog društva deobom zajedničke imovine bračnih drugova.
Mora da se potencira ipak da se radi o fizičkom licu, jer kako se kod nas primenjuje, znate i samo šta sve može da se desi. Znači, ovo su izuzeci, kada javnost nije obaveštena i kada ne postoji obaveza objavljivanja javne ponude da će se vršiti preuzimanje nekog društva.
Skrenuo bih pažnju i na sledeće tačke u stavu 1. To je tačka 9) i u toj tački je navedeno, ali sada moram da krenem sa uvodnom rečenicom, kako kreće prvi stav, da bi se videlo šta je napisano u tački 9). ''Sticalac nije obavezan da objavi ponudu za preuzimanje ako: 9) je isključivi cilj akcija obezbeđenje potraživanja koje ponuđač ima prema društvu, pod uslovom da poverilac ne koristi pravo glasa po osnovu stečenih akcija.''
Da to sada malo prevedem, to je situacija kada se akcije daju kao zaloga, kao sredstvo obezbeđenja nekog potraživanja. Ovde već imate nekoliko spornih stvari.
Prva, sa kojom se kreće, jeste da sticalac nije u obavezi da objavi ponudu, a onda imate dalje da ''isključivi cilj sticanja akcija obezbeđenja potraživanja koje ponuđač'', a ponuđač u članu 2. je fizičko ili pravno lice koje je pod uslovima predviđenim ovim zakonom obavezno da objavi ponudu.
Znači, vi dajete izuzetak, koristite na početku rečenice sticaoca, a u tekstu idete na pojam ponuđača, za koje postoji obaveza objavljivanja ponude.
Malo je kontradiktorno, možda je uopšte trebalo da izbacite ove reči ponuđač. Ako je isključivi cilj sticanja akcija obezbeđenje potraživanja prema društvu koje se preuzima, pod uslovom da poverilac ne koristi pravo glasa.
Ali, moram da vam kažem, ako ne koristi pravo glasa, onda to i nije preuzimanje, jer cilj preuzimanja jeste da se ostvari, odnosno da se promeni vlasnička struktura u smislu lica koja imaju akcije, jer onaj ko stiče akcije, na taj način obezbeđuje svoje pravo glasa.
Znači, ovde se radi o jednom klasičnom obligacionom poslu, gde se akcije daju kao sredstvo obezbeđenja potraživanja prema jednom društvu i to se kod nas zove ručna zaloga nad hartijama od vrednosti.
Nije teško da se shvati da tačka 9) nema mesta u članu 8, jer to nije preuzimanje akcija i nije izuzetak u smislu preuzimanja akcija i preuzimanja društva.
Moram na početku da kažem da smo sa malim brojem amandmana intervenisali, jer stvarno teško je ovaj tekst urazumiti, to mora da bude jasno.
One očigledne primere gde ima pravne nedoslednosti, gde ima konfuzija, gde ima protivurečnosti između članova, mi smo na neki način ovim amandmanima žigosali, pre svega da skrenemo pažnju da ovakav zakon neće moći da se primenjuje na način, verovatno, koji svi mi drugi želimo.
Pošto imam još malo vremena u vezi ovog amandmana na član 8, da napravim jedan uvod za sledeći amandman koji se takođe odnosi na ovaj član, a odnosi se na stav 3, gde se kao izuzetak daje da ne postoji obaveza objavljivanja javne ponude, ako aktom Vlade nije drugačije određeno, odredba zakona se ne primenjuje, pa su navedeni slučajevi kada se trguje sa akcijama Republike Srbije.
Ovde ste stavili državnu zajednicu. Tačka 1) na prenos svojine bez naknade na akcijama koje su izdale banke, sa državne zajednice Srbije i Crne Gore na Republiku, po osnovu zakona. I ovim drugim tačkama, da ne ulazim konkretno u ceo tekst ovog stava 3, jer će o tome biti govora posle mene.
Moram da vam kažem, vidite, stičem utisak da se malo brkaju neke stvari. Republika Srbija po osnovu konverzije potraživanja prema privrednim subjektima, postoji propis gde to potraživanje može da se iskaže u akcijama i da Republika Srbija postane vlasnik nekih akcija nekog preduzeća, ali moram da vam skrenem pažnju da u tim poslovima država, Republika Srbija, Vlada Republike Srbije vrši svojinska prava u ime državne svojine i Republike i u ovim stvarima je ravnopravni privredni subjekt na tržištu.
Ne postoji mogućnost da ona ima neko povlašćeni položaj, jer ukoliko Republika ima takav povlašćeni položaj kako ste vi koncipirali sve ovo, postavlja se pitanje da li su svi ostali subjekti ravnopravni kada učestvuju na tržištu.
Mislim da se ovde bitno poništava taj princip ravnopravnosti, u smislu jednakih uslova i jednakih mogućnosti za sve one koji žele da stiču u skladu sa odredbama ovog zakona, koji žele da preuzmu odgovarajuća akcionarska društva u skladu sa odredbama ovog zakona.
Ovo je u suprotnosti i sa članom 3. Predloga zakona, gde ste izrazili osnovna načela na kojima se bazira ovaj zakon. Tu ste naveli da su svi akcionari ciljnog društva ravnopravni u postupku preuzimanja.
Ako Republika Srbija ima u portfelju neke akcije nekog privrednog društva, pa još postoji neko drugi ko je akcionar tog društva, onda moram da vam kažem da oni nisu ravnopravni.
Ako je po osnovu konverzije Republika došla u posed 30% akcija nekog privrednog društva, a ostalih recimo 70% ima neku svoju drugu strukturu, nešto je otišlo Akcijskom fondu, pa neka bude i 15% da je kod zaposlenih, onda ostali akcionari nisu ravnopravni sa Republikom Srbijom.
U kom smislu? Ako Republika Srbija napravi neki sporazum sa nekim ko je zainteresovan da preuzme akcije, šta je sa drugim akcionarima, jer možda oni ne žele.
Ako mislite da garantujete njihovu ravnopravnost na taj način što je onaj ko preuzima akcionarsko društvo u obavezi da i ostalim akcionarima pod istim uslovima isplati vrednost akcija, onda smo promašili temu. To je pitanje vrednosti akcija, a ne pitanje ravnopravnosti akcionara. Mislim da ne treba Republika Srbija, ne treba država kao akcionar ili kada ima u portfelju neke akcije, da bude toliko privilegovana, jer ukoliko je ona toliko privilegovana, nije tu samo problem u tome što će neko ko istupa u ime Republike da možda bude u poziciji da zloupotrebi to ovlašćenje sa gledišta vrednosti akcija, nego je mnogo veća opasnost ta što je u mogućnosti da probere kupca tih akcija i onoga ko će da preuzme to akcionarsko društvo.
To je mnogo veća opasnost i tu treba naći vezu sa ovim diskusijama koje ste malopre čuli da postoji otvorena opasnost, jasna opasnost, propisana vašim predlogom zakona, na primer, da Mlađan Dinkić svojim prijateljima proda, hajde da kažem, državne akcije u nekim preduzećima, bankama, itd. i da to bude pokriveno, amnestirano ovim odredbama zakona.
Zato mi skrećemo pažnju da imate ovu i još nekoliko odredbi ovog predloga zakona koje su u direktnoj suprotnosti sa rešenjima koja nudite u članu 3. Predloga zakona, koji na nivou principa govori o opštim načelima na kojima je sazdan ovaj zakon. Zato mogu da kažem da su pojedini stavovi i pojedine tačke člana 8, a amandman se odnosi na taj član, u suprotnosti sa načelima koja su prihvaćena čim nije bilo amandmana.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 8. amandman je podnela Vlada.
Pošto je Odbor za finansije prihvatio ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Na član 8. amandman je podneo poslanik Branislav Rankić.
Vlada i Odbor za finansije nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? Reč ima poslanik Veroljub Arsić.

Dame i gospodo poslanici, u amandmanu koji je u ime SRS podneo narodni poslanik Branislav Rankić traženo je da se deo teksta u član 8. briše.
Taj stav 3. glasi: "Ako aktom Vlade nije drugačije određeno, odredbe ovog zakona ne primenjuju se:
1) na prenos svojine bez naknade na akcijama koje su izdale banke, sa teritorije državne zajednice Srbija i Crna Gora na Republiku po osnovu Zakona o regulisanju odnosa između SRJ i pravnih lica i banaka sa teritorije SRJ koji su prvobitni dužnici ili garanti prema poveriocima Pariskog i Londonskog kluba;
2) na trgovinu akcijama koje su izdale banke kada je zakoniti imalac tih akcija Republika po osnovu Zakona o regulisanju odnosa između SRJ", opet prema poveriocima Pariskog i Londonskog kluba;
3)"na trgovinu akcijama koje su izdale banke, kada je zakonit imalac tih akcija Republika;
4) na trgovinu akcijama koje su izdale banke, kada je u skladu sa zakonom, zakoniti imalac tih akcija Agencija za osiguranje depozita;
5) na trgovinu akcijama koje su izdale banke, kada su zakoniti imaoci tih akcija posebnim ugovorom, koji mora biti zaključen u pismenoj formi, ovlastila Agencija za osiguranje depozita, da u njihovo i za njihov račun izvrši prodaju takvih akcija trećem licu" (ima još dve tačke).
Znači, podnet je amandman da se ovaj deo teksta briše. U obrazloženju amandmana piše: "Ovakva diskriminacija predviđena u stavu 3. ovog člana isključivo služi za dalje prikrivanje zloupotreba Mlađana Dinkića i Miroljuba Labusa i omogućava privilegovanim krugovima da se i dalje bogate".
U obrazloženju bi još moglo da stoji da je odredbama člana 8. u stavu 3. Republika Srbija povlašćena prilikom trgovine određenim akcijama ili hartijama od vrednosti, kako god hoćete.
U obrazloženju zašto je ovaj amandman odbijen kaže se: "Amandman se ne prihvata. Ovom odredbom se omogućava Republici Srbiji da, u slučaju kada je ona zakoniti imalac akcija, izabere najpovoljniji metod trgovanja svojim akcijama". Valjda je svim učesnicima na tržištu cilj da izaberu najpovoljniji metod trgovanja svojim akcijama.
Dalje, narušava se i član 3, koji kaže: "Opšta načela ovog zakona su sledeća: 1) svi akcionari ciljnog društva imaju ravnopravan položaj u postupku preuzimanja; 2) manjinski akcionari mogu pod istim uslovima kao i većinski akcionari da prodaju svoje akcije ponuđaču; 3) akcionari ciljnog društva moraju biti potpuno, tačno i blagovremeno obavešteni" itd.
Znači, cilj ovog zakona je da se obezbedi ravnopravan položaj svima koji trguju akcijama. Šta sada ovde imamo? Ovde imamo da je Republika povlašćena. Kako to izgleda u praksi?
Prvo me čudi zašto se ovde stalno spominju Pariski i Londonski klub, kada pre nekoliko meseci, doduše, dok su još bili zajedno, Mlađan Dinkić i Miroljub Labus seku nekakve torte, neki veliki uspeh, neke silne milijarde otpisane, a što od Pariskog i Londonskog kluba.
Odakle sada to u zakonu? Ili ste taj zakon napisali ranije, pa neka sada prođe u proceduri ili nekog ozbiljnog i pravog otpisivanja nije ni bilo. Možda je otpisan dug koji, u stvari, nije ni mogao da se pripiše Srbiji, nije moglo da bude pravnih lica sa teritorije Republike Srbije.
Dalje, ovo se odnosi na pravna lica i banke sa teritorije SRJ. Koje banke? One banke što ste ih zatvorili, koje su u postupku stečaja i likvidacije, one banke kada im je Mlađan Dinkić oduzimao dozvolu za rad sa obrazloženjem – ukoliko te banke budu morale da vrate svoje dugove, doći će u pitanje stabilnost nacionalne valute, doći će u pitanje ekonomija države itd. Obrazloženje za ukidanje tih banaka je bilo to.
Obrazloženje je bilo da više ne priznajemo dugove tih banaka, to je bilo dok je Mlađan Dinkić bio guverner Narodne banke, a kada je postao ministar finansija, donosimo zakon gde država preuzima dugove tih banaka. Hajde da razumem da država preuzima dugove banaka po osnovu štednje građana, depozita po viđenju, ugovora o depozitu itd. kada su u pitanju građani. Ne, država preuzima sve obaveze, pogotovo prema Pariskom i Londonskom klubu. Obrazloženje je bilo - da zaštitimo građane. Od koga? Od Pariskog i Londonskog kluba? Na čiju štetu? Na njihovu štetu.
Dalje, hajde da se podsetimo kako to izgleda kada država emituje svoje akcije, kako to izgleda kada država prodaje svoje banke, kako to izgleda kada jedna određena banka, koja u početku ima samo registraciju, odnosno dozvolu za rad i saglasnost Narodne banke, koju je potpisao tadašnji guverner Mlađan Dinkić, jednu kancelariju ovde u Beogradu, verovatno jedan sto, jednu stolicu, jedan telefon, odjednom postaje državna banka sa većinskim državnim kapitalom. U redu.
Odjednom se gasi Zavod za obračun i plaćanje Narodne banke Jugoslavije tada, poslovanje prelazi u poslovne banke, odnosno finansijske transakcije rade sada poslovne banke i gle čuda - Nacionalna štedionica ulazi u sve veće filijale Narodne banke tadašnje Jugoslavije. Treba li da se kaže da je taj prostor bio ekskluzivan. Obično su zavodi za obračun i plaćanje bili u najužem centru gradova. Obično je vrednost tog poslovnog prostora bila višestruko veća nego u nekim drugim, možda malo daljim delovima određenih centara.
Postavlja se pitanje šta je sa infrastrukturom Zavoda za obračun i plaćanje, koji je, niko to ne može da spori, pogotovo ne ovi iz Ministarstva i iz Narodne banke, bio jedan od najboljih na svetu kada je u pitanju platni promet; da su svi bili međusobno povezani računarski, da je, maltene, onog trenutka kada predate nalog za isplatu, tog trenutka novac bio na računu poverioca.
Šta je sa tom infrastrukturom? Nasledila je Nacionalna štedionica.
Onda odjednom Nacionalna štedionica postade privatna banka. Vlasnici Vuk Hamović i Vojin Lazarević. Zašto? Prodao Đelić kaže Dinkić. Pa prodao je Đelić, a sa neprihvatanjem ovog amandmana može bilo ko da je proda.
Kako je izgledalo, sada kada pričamo o preuzimanju akcionarskih društva, kako je preuzeta sada Nacionalna štedionica koja je u većinskom privatnom vlasništvu, a u manjinskom državnom od Euro banke. Zašto tada pod jednakim i istim uslovima nije prodat i državni deo kapitala?
Postoje dva razloga, jedan je onda bi nominalna vrednost akcija bila mnogo manja. Trebalo je još gospoda Vuk Hamović i Vojin Lazarević da zarade. Sada postavljam pitanje, nema ovde ministra i ovi zakoni imaju dva ovlašćena predstavnika predlagača, nema ni Dinkića, nema ni Bubala, baš me interesuje da li je pod istim uslovima, znači po nominalnoj vrednosti jedne akcije prodat i državni kapital Nacionalne štedionice, po istoj ceni i po istom rangu kao i onaj deo kapitala koji su prodali Vuk Hamović i Vojin Lazarević?
Niko za to ne odgovara, a odredbama ovog zakona se predviđa da, ukoliko neko kupi većinski deo nekog akcionarskog društva i stiče pravo na upravljanje, obavezan je i onaj preostali po istoj ceni da kupi, najmanje po istoj ceni. Da li su te odredbe ovog predloga poštovane? Ako nisu, zašto onda sada imamo ovaj zakon?
Je l' se čekalo sa ovim zakonom od 14. decembra, da se on sada nađe u primeni kada se završi posao?
Znači polako, ali sigurno jedno društvo kriminalaca završava posao, prvu fazu, privodi je kraju, znači zatvara finansijske konstrukcije, briše tragove iza sebe. Sada ćemo da radimo po nekim drugačijim pravilima, a ako posao krene loše, moći ćemo opet, u skladu sa zakonom, da kupujemo akcije mimo odredbi zakona, mimo onoga što važi za sve ostale akcionare, ako je to aktom Vlade dozvoljeno.
Pa ne može više ni Mlađan Dinkić, niti bilo ko u ovoj državi da ima veća ovlašćenja na tržištu, koje treba da bude slobodno, od bilo kog drugog učesnika. Kada vam to bude bilo jasno, onda ovakve gluposti u zakonima nećete ni da pišete.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 18. amandman je podnela poslanik Miloš Dišić.
Vlada i Odbor za finansije nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić. Izvolite.

Da bi javnost u Srbiji shvatila o čemu se radi, zašto se donosi ovaj zakon i na šta on liči, moram da navedem samo jedan primer, da nešto što je bilo nekada u Zakonu o hartijama od vrednosti, u vidu jednog ili nekoliko članova koji daju ovlašćenja Komisiji za hartije od vrednosti da samostalno propiše način trgovine akcijama i preuzimanja nekog društva, i neka iskustva koja je Komisija imala, a poznate su kao neke afere oko preuzimanja akcija.
To je praktično smešteno u ovaj predlog zakona, naravno dopunjeno sa nekoliko principijelnih odredbi koje bi trebalo da deluju malo ozbiljnije. Uzeta su neka iskustva, sećate se i onog košarkaša i uticaja, te žena, te prijatelj, onog plivača sin, te drugi itd. I sve je to pretočeno u Predlog zakona.
Šta je poenta ovog predloga zakona? U suštini da preuzimanje AD se vrši što više pod kontrolom države u vidu komisije, nego da ide na berzu. I to je cela poenta ovoga, da se zamrzne jedan postojeći odnos, privilegije i mogućnosti dogovaranja. Sve je to sada smešteno u ovaj zakon.
Gospodin Dišić je podneo amandman na član 18. stav 1. Predloga zakona koji tu reguliše objavljivanje oglasa, odnosno ove ponude. Ona se objavljuje odmah nakon prijema rešenja komisije o odobrenju objavljivanja ponuda za preuzimanje, u jednom dnevnom listu. Gospodin Dišić je tražio da se dopuni posle ovog - objavi - doda reč - najmanje u jednom dnevnom listu koji se distribuira na celoj teritoriji Republike Srbije, sa tiražom od najmanje 100.000 primeraka, i to neka ide. Posle toga ide tekst - a može objaviti i na svojoj internet stranici.
Ovde ovaj deo rečenice "a može objaviti na svojoj internet stranici" u praksi može da se protumači na različite načine. Naravno, sve ono što podleže obavezi objavljivanja u novinama, zakonskoj obavezi, ne sprečava onoga da objavi na svojoj internet stranici.
Međutim, ako se to ubaci u zakon i ovako formuliše, ne bi nas iznenadilo da se u praksi to smatra kao alternativni oblik objavljivanja i da neko zaključi - pa da, ako ne objavim u novinama, gde je dosta skupo, mogu na internet stranici, gde mi je to prilično jeftino.
Mada iz ovog čitanja ne bi moglo da se protumači da postoji alternativa, već postoji jedna zakonom propisana obaveza, a drugo je mogućnost koja se stavlja na volju ponuđaču. Pošto tražimo konkretne norme, jasne norme, zato smo i podneli ovaj amandman kojim tražimo da se ove reči izbace iz stava 1.
Međutim, moraću da se malo vratim na prethodne članove koji nisu obuhvaćeni amandmanom, a u nekoj su vezi sa članom 18. Skrenuo bih pažnju poslanika na član 10. koji ima naslov - Objavljivanje ponude i pravo glasa: od dana objavljivanja obaveštenja o nameri preuzimanja do dana objavljivanja izveštaja o preuzimanju. Ne bih mogao precizno da kažem, a mislim da ni predstavnici Vlade ne bi mogli da kažu koliko bi taj rok trajao.
Ako je propisano da obaveštenje mora da je rok važenja ponude najmanje 21 dan, a najduže 45 dana i da prethodno treba da se završi posao sa Komisijom za hartije od vrednosti, koja treba da da saglasnost, verovatno taj rok može da se meri i sa 60, i sa 90 dana.
E sad, ako se uzme u obzir taj rok onda akcije ponuđača i akcije lica koje sa njim zajednički deluju ne daju pravo glasa. Da bi se to shvatilo koje su to akcije, to su u suštini akcije onih akcionara koji imaju, ajde neka bude ne toliko mnogo više od 25% akcija, neka bude oko 25% akcija. E sad, 25% akcija u jednom AD je kvalifikovano učešće u upravljanju. Obično ti akcionari su oni koji učestvuju i koji kreiraju poslovnu politiku preduzeća ne samo u pogledu odluka finansijskih planova, nego naročito u pogledu svakodnevnih komercijalnih odluka. Oni vrlo lako mogu da utiču na ostale da promene vrednost akcija i prilagode te akcije upravo onima koji imaju nameru da otkupe.
Sada, javiće se verovatno, ako bude mogućnosti da se javi neko iz Vlade, on bi rekao - nije to tako, s obzirom da postoji odredba koja govori o ceni ponude za preuzimanje. Tu se uzima tromesečni prosek kontrolisane vrednosti akcija koje su na berzi, što je takođe nešto aproksimativno i podobno različitim promenama, pogotovo kada se akcija nalaze na berzi, one često mogu da menjaju svoju vrednost po prirodnom toku stvari, ali i odgovarajućim udarima i odgovarajućim malverzacijama na berzi, a berza se u suštini zasniva na malverzacijama.
Gde god se susreće ponuda i tražnja, onda se cena javlja kao krajnji efekat, kao novčani izraz nečega, ali šta je sve uticalo da se dođe do te cene spektar je beskonačan, tako da je moguće da ide i na jednu i na drugu stranu i da to sve bude, što se kaže, ilegalno, a zahvaljujući tržišnim ulovima legalno. Ta odredba je dosta značajna kada se posmatra u kontekstu člana 18.
Takođe bih rekao da ovi rokovi od jednog dana u praksi će da budu neprimenjivi. To da znate. Objavljivanje namere o preuzimanju - rok jedan dan.
Imate kontradiktornost u članu 13. Ponuđač je u obavezi da u roku od jednog dana od dana nastanka obaveze preuzimanja podnese komisiji zahtev za odobrenje objavljivanja ponude za preuzimanje, samu ponudu itd.
Onda kasnije u jednom članu govorite da opet on mora komisiju da obavesti o tekstu ponude koja je objavljena u dnevnom listu. To je ista ponuda. Vi ćete da kažete - ako je on u međuvremenu promenio. On i ako je nju promenio, on je takođe morao da dobije saglasnost komisije i da obavesti komisiju.
Ne znam koja je svrha ove kopije ponude objavljene u dnevnom listu koja se naknadno dostavlja. Znam da je u praksi, kada nije bilo ovakvog zakona, kada je cela materija preuzimanja akcija bila regulisana odlukom i rešenjem Komisije za hartije od vrednosti, bilo takvih slučajeva i znam da želite na neki način da isključite tu mogućnost da u jednom javnom postupku neko se provlači zahvaljujući tome što ne postoje odgovarajuće odredbe zakona.
Takođe, problematičke su odredbe o obezbeđenju sredstava, dokaz o obezbeđenju sredstava mora da postoji odmah nakon ovog obaveštenja, jer vi ste dali tri načina, tri vrste papira kojima se garantuje da su sredstva obezbeđena. Međutim, moram da vam kažem da je sa bankom zaključiti ugovor o odobravanju kredita za tu namenu, onda moram da vas podsetim da to nije pravno perfektno preuzimanje akcionarskog društva.
Ne znam zašto bi NBS dozvoljavala tu kreditnu aktivnost banaka. Ta kreditna aktivnost banaka verovatno bi u našim uslovima morala da se zabrani. Zašto da se zabrani? Da vidimo koja je svrha privatizacije. Doduše, ovo je preuzimanje, već je definisan svojinski oblik.
Sada vi meni objasnite, pošto je ovde u jednom od prethodnih članova data mogućnost da bez javnog objavljivanja ponude država može svoje akcije da prodaje, kako bi država prodavala akcije nekom pravnom licu koje je svesno obezbedilo putem kredita kod banke? Da li je to u suprotnosti sa monetarnom politikom?
Sa ovom vašom koja važi pet godina je u direktnoj suprotnosti, jer ova monetarna politika ima cilj da sve zaustavi, da se naprave što veće rezerve kojima se garantuje plaćanje stranih dugova. Kako ćete da se ponašate prema bankama koje budu imale tu kreditnu aktivnost, da pravnim licima ili fizičkim licima daju kredite radi preuzimanja akcija, kupovine akcija na ovaj način?
Valjda preuzimanje treba da se vrši sredstvima koja postoje, a ne da se kreditira preuzimanje. Ne znam, ovo nema ekonomsko opravdanje. Zašto? Sada ću da vam objasnim šta sve može da se desi sa ovim? Može da se desi da neko namerno obori vrednost akcija i da neko, zbog toga što je u dobrim odnosima sa bankom ili zato što banka želi da sačuva svoj kapital preko nekog ko bi preuzimao akcije, njemu pod povoljnim uslovima da kredit.
Otkupe se akcije, kada treba da se vrati kredit on ide sa nekom kamatnom stopom, a akcije u međuvremenu takođe nekim lukrativnim poslom porastu na tržištu i on preko berze proda te akcije, vrati glavnicu, bankarsku kamatu i stavi pare u džep. To, gospodo iz Ministarstva finansija, ovaj član dozvoljava.
Mi ionako po Zakonu o NBS nemamo nikakvu kontrolu nad NBS. Ova skupština čak ne može ni da razreši guvernera. Ako i najgore radi. Evo vam na ovom primeru jedna operacija, odmah mogu da vam kažem koje će banke da daju kredite za ovo: Rajfajzen, Sosijete ženeral, ova Đelićeva.
Nisu oni tamo predsednici upravnih odbora što su mnogo pametni ili što su neki vajni ekonomisti, nego zato što se preko tih banaka i još nekih banaka upravo plasiraju ta sredstva.
Odakle ta sredstva dolaze? Raznim kanalima sa egzotičnih ostrva. Čija su to sredstva? Nema ga ministar da odgovori.
Nemam razloga da ne verujem Batiću, Velji Iliću i drugima koji su optužili Mlađana Dinkića da on zna gde su 4,5 milijarde maraka koje su bile na Kipru. Gde su te pare?
Osamdeset sedam kutija je doneo iz ambasade SRJ sa Kipra Mlađa Dinkić, gde se nalaze svi nalozi, gde je evidentirano ko je donosio te pare, gde su te pare bile, gde su se čuvale i kako je sa računa išlo.
Da vas samo podsetim, Mlađan Dinkić prilikom prve posete je rekao – nikakav problem nije, milijardu i 300 možemo odmah da prebacimo. Ništa od toga nema.
Ko to pere pare građana Republike Srbije i unosi ih ovde, i postaje veliki vlasnik, između ostalog i preuzimanjem ovih preduzeća, u skladu sa odredbama ovog zakona, koji navodno lični na sve ono što je bio pokušaj Komisija za hartije od vrednosti da preuzimanje akcija svede u neke podnošljive okvire.
Ne mogu da kažem zakonske, jer u to vreme zakon to nije propisivao, nego je prepuštao Komisiji za hartije od vrednosti i Komisija za hartije od vrednosti, posle dva debakla, javna skandala, navodno našla je neku formulu i evo je ta formula u ovom zakonu. Međutim, ovaj zakon ne sprečava, već samo legalizuje ono što smo svi imali prilike da kritikujemo.

Reč ima narodni poslanik Aleksandar Vučić, po Poslovniku.

Dame i gospodo narodni poslanici, građani Srbije, izašao sam zbog onoga što se dogodilo u Crnoj Gori, a zbog velikog broja ljudi koji zovu SRS, zbog ogromnog broja Srba koji su ostali bez države, njih 44,6%, 200.000 ljudi.
Na našu žalost, noćas se slavilo u Zagrebu, Tirani i okupiranoj Prištini. Na našu žalost, neprijatelji Srbije su se radovali i ovde u Srbiji.
Naša poruka onim građanima koji su bili za opstanak državne zajednice je da dignu glavu, zato što su otimali nama državu bezbroj puta. Doći će neka nova podgorička skupština, doći će neka nova vlast i u Srbiji i u Crnoj Gori. Borićemo se za zajedništvo.
Naš cilj, cilj naše politike biće stvaranje zajednice sa Crnom Gorom, jer ne možemo da prihvatamo da nam kao deo po deo tela otkidaju, komad po komad, i deo teritorije i naroda.
Ovde milion, ovde milion, ovde 200.000, ovde ovoliko ili onoliko. Naš cilj će biti, takođe, da jednom zauvek, jer nije naš narod gubitnički i to ćemo morati da pokažemo, i zato govorim svim ljudima u Srbiji, glavu gore.
I posle ovog tragičnog poraza srpskog naroda, da pobedimo ovaj politički ološ u Srbiji koji se toj nesreći radovao i gore od toga, pa dahćite koliko hoćete, i gore od toga, jer to su neprijatelji ove zemlje, neprijatelji srpskog naroda, da ih pobedimo na izborima, olovkom i papirom, i da napravimo svoju zemlju, a onda ćemo polako ali sigurno da stvaramo uslove i da se ujedinjujemo, a da se više ne rastačemo.
Da prekinemo to da se svet ujedinjuje, a da se Srbija i srpski narod rasturaju, države da nam se rastaču, otimaju, a da nam se ološ smeje u lice i da nam govori kako su srećni što su uspeli da nam otmu još jedan deo našeg naroda. Nećete to moći.
Uz veliku podršku nekih drugih centara, i Tirane, i Zagreba i nekih drugih, uspeli su da obezbede, a da ne govorim o biračkim mestima gde i kako, da me ne biste za ne znam šta optužili, kako je to i na koji način prošlo.
Obećavamo odavde, obećavam građanima Srbije, obećavam građanima Crne Gore da od tog cilja nikada nećemo odustati, a da ćemo ovaj politički ološ u Srbiji da sklanjamo, pobeđujemo i da uspostavljamo slobodnu Srbiju. (Aplauz.)

Da li još neko želi reč o amandmanu? (Ne.)
Na član 20. amandman je podneo Branislav Stevanović.
Vlada i Odbor za finansije nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Branislav Stevanović.
Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandman na član 20. Predloga zakona o preuzimanju akcionarskih društava sam podneo u skladu sa članom 3, a govori se o Centralnom registru i upisivanju kompletnih akcija u Centralni registar.
Naime, ta nepravda oko preuzimanja i upisa svih akcija trebalo bi da se ovim zakonom reguliše, tako da kada pogledamo u ovom slučaju EPS i restrukturiranje EPS-a možemo da kažemo da te akcije koje nisu upisane i uopšte restrukturiranje i izdvajanje nekih pogona od EPS-a, naravno da treba da se upišu sve akcije.
Znači, ako se izdvaja jedno preduzeće i treba da kupi neko privatno lice, naravno da je neophodno da se upišu sve akcije, kako bi se izvršila privatizacija i kupovina tog preduzeća, a i sam popis imovine koja se nalazi u tom preduzeću.
Naime, sama tri zakona o osnivanju akcionarskih društava pozivaju se na ovaj zakon oko preuzimanja akcija.
Znači da je neophodno da se upišu sve akcije i sam popis imovine, znači onaj vlasnik koji kupuje jedan deo preduzeća ili celo preduzeće, mora da zna koliko duguje vlasnicima akcija i ne može da kupi nešto ako ne zna pravu vrednost i ako se ne izvrši popis imovine itd.
Ovo se svesno izbegava, jer imali smo nekoliko slučajeva privatizacije, gde se videlo da je čak i Komisija za hartije od vrednosti morala da interveniše po nekim pitanjima, jer nije bilo dovoljno mogućnosti po pitanju akcija da se izvrši proces privatizacije da bi bilo zakonito, čak se i tu kršio zakon.
Prema tome, ovaj član 20. je u skladu sa članom 3. Svi uslovi koji se traže, navedeno je 11 uslova, predložio sam tačku 11a, gde se kaže da potvrdu iz Centralnog registra o preuzimanju kompletnih akcija ciljnog društva, to je tačka 11a, jeste jedna neophodnost koja treba da se uvede. Prema tome, predlažem da se u danu za glasanje ima u vidu ovo. Hvala.