Hvala. Poštovani predsedavajući, kolege narodni poslanici, gospođo Škero, gospodine Jankoviću, danas na dnevnom redu Narodne skupštine, kao i nekoliko puta pre u toku ovog saziva parlamenta, imamo tačku – izbor nosilaca pravosudnih funkcija.
Uvek kada je ova tačka na dnevnom redu mislim da postoji potreba da se da ocena o stanju u pravosuđu Srbije zato što to pre svega državi treba, a i mislim da je ovo mesto, Narodna skupština Republike Srbije, postala jedino mesto gde se objektivno mogu čuti kritički tonovi vezani za stanje u pravosuđu.
Ne kažem da ih drugi nemaju, ali je to uvijeno u celofan, u formulacije koje su više opšteg karaktera nego pojedinačno, gde se gotovo ništa suštinski ne može znati, gde se izbegava da se kaže bilo koja loša reč o stanju u pravosuđu, gde se beži od nekih pojedinačnih stvari. Suštinski, ne postoji smelost da se kvalifikuje stanje u pravosuđu.
Nažalost, postoji tendencija da se ćuti i da se kupovinom vremena pokušava stanje u pravosuđu učiniti boljim. Boljim, na koji način, to meni stvarno nije jasno, jer kada slušate predstavnike pravosuđa oni se nesporno slažu u dve stvari: da je bolje stanje u pravosuđu moguće obezbediti ako pravosuđe obezbedi uslove za svoj rad, a tu se podrazumeva odgovarajući prostor i bolji lični dohodak i ako bude nezavisno. Nezavisno i to nezavisno od bilo koga, pa i od samog sebe, jer ta nezavisnost je vrlo zanimljiva kategorija.
Ovih poslednjih nekoliko godina, od tzv. demokratskih promena, a suštinski od puča 5. oktobra, gotovo da nema ijednog, ako ih ima to je na prste jedne ruke, sudije ili tužioca koji je opomenut za svoj nerad ili za loš rad ili koji je smenjen.
Mi smo na Odboru, dok je bilo skupštinske većine, razgovarali o toj temi i više puta konstatovali da su kriterijumi krajnje relativni, a da unutar pravosuđa ne postoji spremnost da pogledaju u oči jedni druge i da kažu: kolega ili koleginice, niste radili na pravi način i zbog toga trpe i država i stranke, suštinski trpimo svi.
Mislim da je ovakav način ponašanja nažalost utemeljen posle 5. oktobra, konkretno u 2001. godini, kada je izvršna vlast apsolutno postala gospodar pravosuđa, finale tog čina se desilo 2003. godine u vreme vanrednog stanja kada je promenjen, bez prisustva javnosti, zakon o načinu izbora tužilaca i kada je Vlada dobila mogućnost da bira zamenike tužilaca i time je izabrala tada partijski podobne ljude da u praksi urade ono što izvršna vlast naumi.
Pre toga, početak tog procesa bile su kadrovske promene u pravosuđu.
Često sam pominjao podatak koji ću i ovog puta pomenuti, da je prema zvaničnim podacima Ministarstva pravde Republike Srbije, do sredine 2002. godine, 150 predsednika sudova promenjeno.
Znači, 2001. i sredina 2002. godine, 150 predsednika sudova. Možete sami zamisliti šta to suštinski znači za stanje u pravosuđu.
Da ne pominjem promene sudija koji su menjani samo da ne bi dotadašnje bile, nažalost, i to u ogromnoj većini, a da je jedini kriterijum kvaliteta podobnosti bila kadrovska komisija DOS-a, da li je unutar te kadrovske komisije postignuta saglasnost za izbor tih ljudi. Oko vrednosti, kvalitet rada, koliko je radio u pravosuđu, stepen rešenosti presuda itd, to je ostalo u drugom planu.
Imali smo situaciju, i na to smo ukazivali 2001. i 2002. godine, da nije normalno da se ljudi koji nisu u pravosuđu dovedu i da istog dana budu izabrani za sudije i za predsednike sudova, pa nam je rečeno da tako treba. Kasnije sam u jednom izveštaju nadzornog tela Vrhovnog suda Republike Srbije pročitao da i predsednik tog tela smatra da je ta praksa bila pogubna za stanje u pravosuđu, ali suštinski, onog trenutka kada je izvršna vlast uspostavila potpunu kontrolu nad pravosuđem, stvari su krenule loše.
Na početku su bile kadrovske promene, deo te priče jeste i kidnapovanje Slobodana Miloševića iz zatvora i bez reagovanja istražnog sudije, bez reagovanja predsednika Okružnog suda, bez reagovanja Vrhovnog suda, svi su ćutali, pognuli glave i time su priznali da izvršna vlast ima vlast nad pravosuđem. Džabe sve ono što su posle neki od njih pokušavali, da se usprave ili da kičmu postave u uspravan položaj, nije vredelo, jer su prvo prećutali i dali su znak da tako može da se radi.
Pre nekoliko dana jedne dnevne novine su objavile podatak o 10 najznačajnijih afera uz konstataciju – samo jedna stigla do utuženja. Mislim da taj članak, neću da pominjem novine da ih ne bi reklamirao, dovoljno govori kako se radi. Nažalost, važnije je u čije će ruke doći predmet, nego da li je tačno to što u predmetu piše i da li će zaslužene krivce dostići zaslužena kazna.
Pomenuću ovih 10 afera, ali pre toga, pošto nisu pomenute, ne mogu a da preskočim tri teme koje su takođe aktuelne, čini mi se za Srbiju, a trebalo bi i za pravosuđe i koje nisu još uvek rešene, a kada će to, kao u onoj dramskoj predstavi o Đekni, ne zna se.
Pre neki dan nam je ministar unutrašnjih poslova pomenuo podatak da su 2003. godine tadašnji ministar unutrašnjih poslova, Ministarstvo, suštinski i Vlada, sklopili ugovor sa nekim firmama u vrednosti od 98 miliona evra. Posao sklopljen 2003. godine, a čija se realizacija očekuje sada nakon usvajanja Zakona o ličnim kartama. 2003. godine sklopljen, a 2006. bi trebalo da posao počne da se izvršava.
Verovatno su u međuvremenu deo tog posla uradili, verovatno je novac prebačen i nikom ništa. Zanimljivo je da li je i kako moguće na osnovu očekivanog usvajanja Zakona o ličnim kartama sklopiti takav ugovor, a govorimo o 98 miliona evra. Naravno, niko se nije setio da pita da li je to u skladu sa odredbama Krivičnog zakona i da li to predstavlja zloupotrebu službenog položaja.
Drugi primer koji vredi pomenuti, ne smemo ga zaboraviti, jeste primer krađe glasova ovde u parlamentu Srbije, glasanje iz Bodruma, sećate se. Tadašnji predsednički kandidat i kasnije predsednik Srbije i predsednik DS je stalno govorio da će otkriti ko je kriv i odgovoran za tu aferu.
Evo, danas 2006. godine sve smo dalje i dalje od toga, odnosno oni koji su najodgovorniji se ne pominju, ali će zato neki drugi platiti glavom, politički sigurno, a na drugi način ne verujem, jer će se naći način da se i ta afera zatrpa.
Pitam se šta je urađeno sa onim ljudima koji su uveli vanredno stanje u Srbiji suprotno Ustavu Republike Srbije. Čini mi se da Ustav Republike Srbije decidno govori da se vanredno stanje može uvesti samo na delu teritorije i čini mi se da je Ustavni sud Republike Srbije ocenio da je ta odluka Vlade Republike Srbije, odnosno predsednika Narodne skupštine bila neustavna. Do dana današnjeg svi ćute. Izgleda da je stanje u pravosuđu takvo da sve zavisi od funkcije koju neko obavlja i od onoga u čije ruke dođe materijal, odnosno, nažalost, koje je političke pripadnosti, jer to je kod pojedinih ljudi u pravosuđu postalo vrlo značajan argument za odnos prema datom predmetu.
Konkretno, kad se uđe u neke predmete, to se može videti. Dnevni list je objavio 10 afera, pobrojaću vam ih i reći ću koja je došla do utuženja. Ali, zanimljivo je videti koje nisu, a kad se pročitaju koji su ljudi vezani za te afere, onda stvari postaju apsolutno jasnije.
Afere "Aerodrom Beograd", "Energoprojekt", GSP "Beograd", "Janjušević-Kolesar", stečajna mafija, savetnik ministra privrede, slučaj "Mobtel", drumska mafija i "kofer". Jedino je "kofer" stigao do utuženja. Zanimljivo je da "Aerodrom Beograd" gde su i neki bivši ministri, rukovodioci, gde je država u ovim poslovima oštećena u do sada utvrđenom iznosu od 220 miliona dinara stvar stoji i nema naznaka da će se nešto značajnije desiti.
Oko "Energoprojekta" pominje se da je društvena zajednica oštećena za 25,3 miliona dinara. Oko GSP "Beograd" pominje se suma od 200 miliona dinara. Ima tu mnogo toga ali ne bih želeo da sve danas čitam.
Oko "Janjušević-Kolesar", vezano za kupovinu cementare u Popovcu, stvari apsolutno stoje, zašto – to sam Bog zna, ali takvo ćutanje daje nam osnovu za zaključak da stvari jesu političke.
Stečajna mafija – pominje se suma od 22 miliona evra, doduše, to je novo i nije realno očekivati da ovih dana bude sve dostupno javnosti. Nažalost, pojedini mediji više znaju od nas poslanika ili se makar trude da sa ljudima iz pravosuđa detaljno upoznaju javnost, šta se tamo zbiva, jer nije logično da dok postupak traje, mediji objavljuju sadržaj iskaza pojedinaca. Nije logično da se u medijima objavljuje sadržaj presuda, krivičnih prijava. Očigledno da mediji vode glavnu reč. Kada taj medijski pritisak krene, onda stvarno nije lako ni ljudima iz pravosuđa, onima koji korektno i pošteno rade svoj posao, da to izdrže.
Slučaj "Mobtel" – pominje se suma od 13.100.000.000 dinara i "drumska mafija" 15.000.000 evra.
Kažem, jedino je afera "kofer" stigla do utuženja, s obzirom da ona, to se definitivno vidi i zbog načina na koji su mediji obaveštavali, jer čovek sad mora da posmatra stvari malo šire od samog ovog sadržaja, ima i tu političku dimenziju, pa je to, nesporno, bio jedan od glavnih razloga zašto je ovo rešeno.
Postavlja se pitanje šta je sa ovim drugim stvarima, da li stvarno pravosuđe nema načina da ove postupke dovede do kraja, da li je stvarno moguće proceduralno razvlačiti ove stvari do iznemoglosti, da li je stvarno moguće da ovo nikada neće ugledati svetlost dana i da će ih, kao i mnoge druge stvari, prekriti prašina i da će se zaboraviti, dok neki od njih, u tišini svoje sobe ili na nekom od egzotičnih ostrva širom sveta, krckaju evre i dolare koji su nezakonito stečeni.
Ako i postoji neka krupna reč izrečena sa moje strane, verujte mi, pre svega je to izraz nezadovoljstva što vidim da vreme prolazi, a stvari se ne menjaju. Vršimo kadrovske promene, ali značajnijeg poboljšanja nema. Neke stvari apsolutno stoje i ne zna se kada će biti rešene. Pomenuo sam, a govoriću u drugom delu o jednom od frapantnih slučajeva privatizacije, tj. pljačke u Srbiji. Najveća pljačka u Srbiji desila se tokom privatizacije, a pravosuđe je tu ostalo nemo. Zanimljivo je da pravosuđe kada hoće, onda rešava stvari ekspresno. Videćete da je posle istog dana donosio neka rešenja. Pomenuću vam danas i jedan slučaj gde se istog dana reaguje, da bi se proces učinio što zanimljiviji za javnost. S druge strane, kad neće, onda neće, onda ima mali milion proceduralnih razloga da se stvar razvuče.
Da vas podsetim o kakvoj je pljački reč. Hiljadu najboljih preduzeća u Srbiji, ono što je vredelo, prodato je za dve milijarde evra. Devedesetih godina je 49% "Telekoma" prodato za oko 800 miliona evra, a hiljadu najboljih preduzeća za dve milijarde evra. Kako se radilo, verovatno to znaju jedino ove banke u inostranstvu, koje su prebacivale na svoje račune novac od provizije.
Naši sudovi tu ćute. Čast izuzecima, ali je malo onih osporenih procesa privatizacije koji su dovedeni do kraja. Svi ćute, u stvari čekaju političke promene i čekaju neki znak nazovi iz vrha, pa da stvari promene, a ćutanjem im se daje za pravo da tako treba i da se tako, nažalost, radi u Srbiji. To je jedno od osnovnih obeležja stanja u pravosuđu. Na jednoj od poslednjih sednica sam govorio o slučaju preduzeća "Bačka" iz Čonoplje, gde je čovek legalno privatizovao to, ima sva potrebna dokumenta, upisan je u sva državna preduzeća koja su nadležna za taj postupak.
Ovde sam prezentovao to još pre godinu dana, jer se čovek nekoliko puta javljao u našu poslaničku grupu, a logično je da svako od nas poslanika treba da upozna javnost sa zbivanjima vezanim za pojedinačne slučajeve i da javno izgovori ono što mu se dostavlja ovde.
Nekoliko puta sam pomenuo i javno pročitao tvrdnje o umešanosti lokalne vlasti u stanje oko preduzeća "Bačka" iz Čonoplje i kako su lokalne strukture, u vreme DOS-a, donele odluku da se uvede stečaj, kako su donele odluku ko treba da bude stečajni upravnik, kako su predložile sudu da taj i taj, tada iz ove Čankove stranke, bude, čini mi se, predsednik stečajnog veća, kako su lokalne strukture rekle ko je podoban, a ko nije.
Napravljena je vrlo detaljna analiza, verovali ili ne, o stanju u Somboru, i u sudstvu i u tužilaštvu, da su išli poimence i rekli – ovaj je podoban, ovaj nije; ovaj je radio 90-tih godina, ovaj nije; ovaj inklinira socijalistima ili radikalima, ovaj ne; ovaj je odličan demokrata, njega treba protežirati. Inače, taj dokument stoji kod mene u poslaničkoj kancelariji. Čuo sam da je vlasnik preduzeća iz Čonoplje svu tu dokumentaciju dostavio i specijalnom tužiocu.
Verovali ili ne, oni su od "a do š" analizirali svakog čoveka u sudu i Tužilaštvu u Somboru. Bukvalno, rođen tu i tu, završio to i to; dobar, nije dobar; dokazao se, nije se dokazao; da li pripada nekoj stranci ili inklinira. U odnosu na to zaključivali su ko može napred, ko ne može, koga treba sprečiti, koga treba proterati iz pravosuđa i ne dozvoliti mu da dalje radi. To se zna. Zanimljivo je da je, prošli put kada sam pomenuo slučaj tog preduzeća, stigao telegram i od strane opštine i od Sindikata "Nezavisnost", uz puno uvredljivih reči, verovatno uz očekivanje da se i ja, kao narodni poslanik, neću usuditi dalje o tome govoriti. Mislim da za to nema razloga.
U vezi ovog preduzeća moram da pomenem jednu stvar koja je sama po sebi vrlo indikativna. Pročitaću, ovo je dostavio našoj poslaničkoj grupi punomoćnik preduzeća "Bačka" u Čonoplji, advokat gospodin Grujić Miloš. "Nakon pravosnažne odluke o obustavi stečaja Trgovinskog suda u Somboru, preduzeće "Bačka" je zatražilo sudsku zaštitu pred Opštinskim sudom u Somboru" itd. "i po toj odluci je došlo do sudskog izvršenja, gde su ključevi predati organima upravljanja, ali kada su interesne grupe iz lokalne samouprave i dela sudija bile suočene da se sudska odluka mora sprovesti i da se mora poštovati, te da će organi upravljanja bespogovorno stupiti u posed, na gotovo nezabeležen način u našoj sudskoj praksi, na dan izvršenja, 4. maja 2006. godine, oni su sazvali veće Okružnog suda i istog dana doneli odluku da se ukine sprovođenje izvršenja, te istoga dana dostavili izvršnom sudiji takvu odluku, koji je istog dana dostavio, na udaljenosti od 10 kilometara u Somboru, u 14,30 časova, punomoćniku preduzeća, čime je potpuno sprečeno izvršenje koje je započeto i predstavljen nezabeležen presedan u sudskoj praksi".
Moram da vam kažem da je vlasnik ovog preduzeća, gospodin Momčilović dostavio sijaset dokumenata i opštinskom i okružnom tužilaštvu. Zanimljivo je jedno pismo koje opštinski tužilac upućuje okružnom i obaveštava ga o stanju u tom preduzeću. Samo jedna rečenica: "Uz konsultaciju sa okružnim javnim tužiocem u Somboru, u vezi vršenja uviđaja nije ništa preduzimano".
Znači, apsolutno postoji koordinacija šta može, šta ne može, šta treba, a šta ne treba preduzeti. Mislim da su oni ovu dokumentaciju dostavili republičkom tužiocu, jer jedinu nadu imaju od republičkog i specijalnog tužioca. Ljudi cene da, ako je urađeno nešto na zakonit način, o tome treba voditi računa.
Inače, završavam tu, gospodine predsedavajući, o kakvom je značaju ovog pitanja reč, dovoljno govori podatak da to preduzeće ima 2000 hektara najplodnije zemlje – voćnjake, mehanizaciju. Sve je to dovedeno u ekonomski kolaps, zato što, praktično, tri godine vlasnik preduzeća ne može da uđe tamo, a u međuvremenu se obnavlja neka proizvodnja, jer ogroman deo ovog kombinata od 2000 hektara ne radi. Novac se stvara i novac nestaje. Pokušano je uvođenje lažnog stečaja i to nije uspelo.
Uzeo sam ovaj primer samo da vam pokažem kako pravosuđe, kad hoće, može sve, istog dana da spreči da se odluka izvrši, kako može da postoji koordinacija i da se ništa ne preduzima, da opštinski tužilac hladno napiše da je uz konsultaciju dogovoreno da se ništa ne preduzima, a verujte mi, kada se budem javio sledeći put i pomenuo jedan najdrastičniji slučaj privatizacije i pljačke Srbije, videćete šta su sve sudovi uradili, odnosno nisu uradili da to spreče. Hvala vam.