Mika Vlaović, narodni poslanik.

Gospodine potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, gospođo potpredsedniče Vlade, gospodo iz Ministarstva, ne bih da polemišem ideološki oko ovog pitanja, hteo bih da kažem nešto domaćinski. Ostavljeno je lokalnoj samoupravi da odredi u PIK Bečej i PK Beograd da li će na tender staviti po 50 i 100 hektara pa prodavati, da kupi ko hoće, ili će davati u zakup, opet prodavati za novac, celokupnu tablu koju će kupiti kombinat. I da se prihvati ovaj amandman, rešava se za godinu, dve ili tri. Vratimo da ti kombinati postoje 50 godina. Renta po hektaru da je 100 evra, to je 5.000 evra. U celoj Srbiji, kada bi se uzeo prosek, 5.000 evra ne košta hektar prosečno.
Znači, svakom je, za tih 50 godina, kombinatu poklonjena zemlja, od koje nije uspevao čak ni da pokriva normalne troškove, mnogi su poslovali sa gubitkom. Dobro, bilo je tu i čuvanja socijalnog mira, viška radnika i nekih obaveza koje im je nametala država, koje privatnom sektoru poljoprivrede nije mogla.
Kada pričamo o glasačkoj kutiji, i tu dolazimo u situaciju da razmišljamo, 1119 veleposednika ukupno je imalo 84.000 hektara; kada se bude vršila restitucija, povraćaj jednostavnije, bolje ljudi razumeju, tu će biti isto pet, šest hiljada, a možda i više, koji će dobiti, to je oduzeto dedi, sinovima, unucima, praunucima.
Kada svi dobiju po neki deo i tu je značajan deo birača. Recimo, uzećemo Kombinat Bečej; ima na 14.000 hektara 2.800 zaposlenih radnika; kada se podeli zemlja sa radnicima nema pet hektara po jednom zaposlenom. Jedan hektar u poljoprivredi ne može da donese ni 500 evra čistih para; oni su opet osuđeni, i da im ostane zemlja džabe, da proizvode gubitke, jer moraju se i oni prestrojiti u tome.
Proizvodili su semensku robu, imaju zalivni sistem, zatvoren krug proizvodnje, klanicu, sojaru, preradu, tu je moralo da bude i prihoda. No, međutim, kako rekoh, ostalo je lokalnoj samoupravi da to odredi.
Na drugoj strani, kada bi se prihvatio ovaj amandman, svako ko je kupio društvenu zemlju, "MK komerc", Mišković, "Agroživ", Marković, po istom sistemu bi imao prava. Zašto bi ti takozvani tajkuni, da ne kažem lopovi, imali veća prava od zemljoradnika u tom naseljenom mestu u kojem je ta zemlja? Pitam se zaista zašto. Teško je kada vladaš između dva koga ćeš povrediti, da ne povrediš nikoga, ali ne mislim da je neko puno povređen.

Reč ima narodni poslanik Vladislav Kronić.

Poštovani potpredsedniče, potpredsedniče Vlade, dame i gospodo, došli smo na jednu akademsku raspravu, što je dobro za ovaj parlament, pa da pokušamo da sučelimo neke stavove i mišljenja. Čuvši ovaj amandman u prvom momentu pomislio sam zaista da bi trebalo izaći u susret predlagačima ovog amandmana, međutim, šta onda radimo, da li onda neki postaju ravnopravniji, a neki manje ravnopravni, mislim na one koji se bave poljoprivredom, i ko je tu više ili manje ravnopravan?
Prema tome, zašto nastaju reprolanci? Nastaju da bi primarna proizvodnja, stočarska proizvodnja, prehrambena industrija ili proizvodnja semena, dorada semena itd, da bi onaj ko to poseduje ostvario veći profit. Onaj ko ima šanse da ostvari veći profit postaje ravnopravniji, nego onaj ko se ne bavi time.
Mislim da poređenje glasačke kutije nije loše poređenje, moj poštovani kolega Rajko Baralić; 40% od osam miliona je tri miliona i nešto glasača. Svaki naš građanin u Srbiji, izvinjavam se svima, i onih 60 i one 2000 i 5000 i tri miliona, zaslužuje da ima isti i ravnopravan tretman ako se kandiduje da uzme u zakup poljoprivredno zemljište.
Ja sam bio dugo godina proizvođač, između ostalog, i semenske proizvodnje itd., ali sa ovog aspekta koje su najveće semenske kuće na svetu? Da li one iz komunističkih zemalja, socijalističkih zemalja ili neki drugih, gde je sedište KVS-a, Pionira itd? Da li tamo gde je većina zemljišta u privatnom ili nekom drugom vlasništvu? Prema tome, zalažem se pre svega da naši poljoprivrednici, bez obzira da li rade na velikom ili malom imanju, imaju jednak pristup, mogućnost da uzmu državno zemljište u zakup. Postoji član 64. koji reguliše te prioritete.

Replika, Rajko Baralić.

Mene su moji pratili, tako se kaže u mom selu, da ja njih zastupam, pa to ću da činim i ovde. Naravno, uvaženi kolega Vlada je rekao nekoliko rečenica. Samo da odgovorim kontrom. Znači, ponoviću ono što sam o Kombinatu Beograd rekao na Odboru za poljoprivredu. Kombinat Beograd bio je dosanjani san, dakle, ostvarena vizija gospodina Veljovića, koji je izvozio godišnje 500 miliona dolara u zemlje zapadne unije u vreme kada je to bilo nezamislivo za najveći broj razvijenih poljoprivreda u svetu, u ritovima, znate gde je nastao itd. Dakle, nije bio važan poredak, bila je važna vizija jednog čoveka i podrška koju je ta vizija dobila od države.
Kada bih bio u prilici, kada bi mene neko pitao i kada bih ja o tome odlučivao sam, isto bih učinio kao sa "Sartidom" – otpustio dugove od PKB-a i onda mu dao šansu da ponovo bude ono što je bio pre, ali naravno ovo bi već bilo u domenu naučne fantastike. To ovde nije moguće. Jednom jeste bilo moguće. Svakome ko ne veruje preporučujem da pročita knjigu dr Branka Kovačevića "Milojko Veljović, ostvarena vizija PKB", tamo piše sve. Svako od nas bi mogao odande ponešto da nauči. Ja sam knjigu pročitao, ne znam da nije neko od vas. Dakle, sve je moguće, naravno ukoliko se jednom problemu priđe ozbiljno, ukoliko analiziramo pozitivne i negativne efekte svega toga.
Ali, nema veze, želim da kažem da popodnevna rasprava dobija jedan finiji tok, jedan korektan tok i želim da tako bude i ubuduće i ćeraćemo se još, ima prilike, i na drugim zakonima. Imponuje, u svakom slučaju, da je i retorika i uvažavanje kolega danas na onom nivou koji želimo da u parlamentu bude svaki dan. Hvala lepo.

Zahvaljujem se. Za repliku Vladislav Kronić.

Poštovani potpredsedniče, dame i gospodo, kako je u onom vicu – da li si čitao, pa naravno, hodao, radio u ozbiljnom kombinatu 30 godina. Da, ideal jeste, samo se postavlja pitanje ko je to platio, koliko je to koštalo. Nažalost, i moja firma je otišla u gubitke, ne zato što nije imala reproceline, nego zbog nečega, mislim da sad to ne elaboriramo zbog čega su određeni  kombinati propali, i oni su naravno imali iz primarne emisije, imali su razne subvencije itd.
Međutim, činjenica je, to što se dogodilo zaista se dogodilo. Kako iz toga izaći, to postaviti na tržišne osnove, pa samo jedan od segmenata je zakon o zemljištu.

Zahvaljujem se, gospodine Kroniću. Narodni poslanik Saša Vitošević, po amandmanu. Izvolite, gospodine Vitoševiću.

Hvala, gospodine predsedavajući. Svi smo svedoci činjenice da se tokom javne rasprave povodom Predloga zakona o poljoprivrednom zemljištu najviše pažnje posvetilo upravo ovom segmentu, ali bih ja pokušao, za razliku od svih svojih kolega koji su govorili na ovu temu, kroz jednu drugačiju prizmu da pojasnim politiku koju sprovodi Ministarstvo poljoprivrede u delu zemljišne politike i naravno deo te politike je upravo Predlog ovog zakona.
Pojedine kolege su predlažući i obrazlažući ovaj amandman pokušale da unesu opet jedan deo socijalne politike, da ugrade jedan deo socijalne politike u ovaj zakon. Ja sam to jedanput rekao za ovom govornicom i nadam se da se slažete sa mnom, ima ovde ljudi koji se zaista bave poljoprivrednom proizvodnjom, ja sam jedan od njih, i verujem da poljoprivreda više nije test patriotizma i verujem da se svi zalažemo za to da poljoprivreda bude posao kao i svaki drugi posao od koga se može zaraditi, živeti i opstati.
Ja bih apsolutno ne podržao amandman o kome sada raspravljamo, nego bih ga možda i ja predložio u varijanti da se svi mi dogovorimo, odnosno da izvršna vlast ima koncepciju i kaže – da, mi želimo da ti kombinati ostanu u državnom vlasništvu. Znači, da država bude vlasnik tih kombinata. U tom kontekstu, opet ponavljam, ja bih prvi predložio takav isti amandman i rekao bih da, ali naravno onda mora da postoji jasan motiv zašto bi država upravljala tim kombinatima.
Ja naravno ne podržavam takvu politiku, jer se pokazalo ne samo u našoj zemlji nego i u drugim zemljama koje su vodile sličnu politiku kao i naša zemlja da jednostavno država nije dobar gazda i mnogi su kombinati, ne samo u seriji poljoprivrede, već i u drugim delatnostima, doživeli sudbinu kakvu su doživeli.
Dakle, iz tog razloga i kroz ovu prizmu pokušavam samo da pojasnim da mislim, i najbolje je moj kolega gospodin Vlaović to pojasnio, da ne možete uvoditi različite kriterijume jednim zakonom i neke dovoditi u povlašćen, a neke u podređen položaj. Dakle, moraju svi da imaju identične uslove na tržištu, a onda ko je sposoban, ko je pametan taj neka radi.
Opet da kažem u kontekstu, mislim da mi zaista polemišemo, ne prebacujemo ovo na polje stranačke politike, govorite o tajkunima koji su nastali poslednjih godina u procesu privatizacije.
Postavljam pitanje ko je taj ko može da kupi, pominjali ste PIK "Bečej", PKB, znači u tom kontekstu i da mu se jednostavno da još 14.000 hektara na eventualno 20 godina, kako je bilo predloženo, da koristi pod opet povlašćenim uslovima. Logično je da su povlašćeni uslovi, jer ta cena nije tržišno formirana, cena zakupa.
Dakle, mislim da je to kontradiktorno, jer podsetiću vas samo, i jedan i drugi kombinat su u procesu tenderske privatizacije. Dakle, nije država ta koja treba da brine, naravno ona treba da brine o sprovođenju tog ugovora koji će biti potpisan, ali ne treba da brine o tome kako će taj vlasnik upravljati tim kombinatom posle privatizacije, jer tenderom se obično propisuju i investicije, naravno cena koju treba da plati za to, socijalni program i sve ostalo. Pa ne kupuje neko firmu u koju ne želi da investira itd. Dakle, taj treba da brine ko kupi firmu da li će ta firma dobro poslovati, ako ne propašće i otići će u stečaj.
Zamolio bih samo da mi pojasnite kada ste vi govorili...
(Predsedavajući: Izvolite.)
Zaista mi nije bilo jasno, možda evo malo šale da unesemo, rekli ste, da citiram, "da smo mi upropastili robne rezerve". Na koga ste mislili u tom kontekstu? Pošto je bilo nejasno možemo da pogledamo stenogram. Da li ste mislili na nas lično?
(Predsedavajući: Objasniću ti, Saša, samo ti govori poslanicima.)
Pa ne, vama se obraćam. Naravno, niko nije upropastio robne rezerve. Jednostavno, takva je bila situacija kada je država morala da interveniše iz robnih rezervi da bi sačuvala socijalni mir.
Ponovo ću podsetiti, malopre smo polemisali u klupama, tvrdim vrlo odgovorno da ne postoji razvijena zemlja koja ima sistem garantovanih cena. Vezano za intervencije koje sprovode, da li se to zovu direkcije za robne rezerve, državne rezerve ili kao što je to u nama bliskim zemljama agencija za intervencije, to se ne može smatrati garantovanim cenama, jer nijedna država ne može otkupiti sve ponuđene količine, bilo da je reč o pšenici ili nekim drugim poljoprivrednim proizvodima.
Dakle, to nisu garantovane cene, to su jednostavno cene pod kojima se nadohranjuju državne rezerve i koje se koriste isključivo u slučaju nekih elementarnih nepogoda i naravno intervencije na tržištu kada to zahtevaju uslovi. Inače, dug od 19 milijardi dinara je nastao pre 2000. godine u Direkciji za robne rezerve. Hvala vam.