Da li još neko želi reč o ovom amandmanu? (Ne.)

Na član 6. amandman je podneo narodni poslanik Zoran Antić.

Vlada i Odbor za finansije nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.

Reč ima narodni poslanik Zoran Antić.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 6. Predloga zakona o deviznom poslovanju kojim je SRS izuzetno nezadovoljna, jer znači, pre svega, dalju liberalizaciju platnih tokova i omogućiće da se i ovako tanak kapital koji ima privreda Srbije još više otanji. Nema sumnje da je ovaj zakon na jako klizavom terenu i da može i te kako bitno da utiče na platno-bilansni deficit naše zemlje, na spoljnotrgovinski deficit, koji je i ovako velik. Uz činjenicu da imamo mali izvoz u apsolutnim iznosima, ovaj zakon stvoriće uslove da taj spoljnotrgovinski deficit bude još i veći.

Mislim da je jako opasno i dalje zaduživanje naše zemlje. Očigledno je da daljom liberalizacijom deviznog platnog prometa pre svega možemo bitno da utičemo na privatne dugove i da će taj iznos zaduživanja biti znatno veći nego do sada, a odliv kapitala, koji smo i do sada imali kroz naduvane uvozne fakture, eventualno kroz neke fantomske firme, biće još veći. Omogućiće se svim tajkunima, koji već par godina pljačkaju sve ono što je ostalo od privrede Srbije, da na još lakši i legalniji način ta sredstva, koja su i te kako potrebna privredi Srbije, iznesu iz ove zemlje.

Što se tiče člana 6, on se odnosi na naplatu izvoza robe i usluga uvozom robe i usluga. Član 6. je jako skroman i ovu robnu razmenu uopšte ne definiše, već ostavlja mogućnost da uslove i način propisuje Vlada Srbije, što je još jedna velika manjkavost ovog zakona.

Malopre sam govorio o tome da imamo izuzetno skroman izvoz, da je ovo mogućnost i prilika da se izvoz Srbije uveća. Ako već ne možemo da imamo čist izvoz, makar izvoz roba i usluga za uvoz roba i usluga značiće sigurno našoj privredi neko rasterećenje platnog bilansa, tako da je neprimereno da je Vlada Srbije izašla sa ovako nedorečenim predlogom.

Ima se utisak da je i ceo zakon poprilično nedorečen, da je to, u stvari, jedan poluzakon gde nije izvršena ni adekvatna analiza, niti se mogu pretpostaviti efekti ovog zakona, pa smo došli u situaciju da od nekih 70 članova, koliko ima ovaj zakon, jednu petinu čine kaznene i zaštitne odredbe koje omogućavaju Vladi, ukoliko stvar krene lošim tokom, da interveniše.

To na najbolji način pokazuje da se ušlo u jednu avanturu kada je u pitanju devizno poslovanje naše zemlje i da je i te kako neophodno da se svi instituti koji su predloženi ovim zakonom bliže definišu i da učesnici, privredni subjekti znaju pod kojim uslovima ulaze u neki posao. To je osnovno načelo neke pravne sigurnosti i značilo bi, u svakom slučaju, mogućnost da se bitnije popravi stanje u našoj privredi.

Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.

Član 6. Predloga zakona glasi: "Rezident - pravno lice može realizovan posao izvoza robe i usluga izuzetno naplatiti realizovanim uvozom robe i usluga samo pod uslovima i na način koji propiše Vlada."

Reč "realizovan" daje se kao svršeno stanje, te je onda nemoguće dva svršena stanja upariti, jer ovaj član, u suštini, treba da ima potpuno drugačiju kondiciju, ali to je problem pisanja.

Šta je osnovna poenta ovoga što smo mi tražili amandmanom? Osnovna poenta je da se promeni ovo ovlašćenje Vlade, jer ovde je rečeno "pod uslovima i na način koji propiše Vlada". Ovo je klasičan posao kompenzacije, prebijanja – za onoliko koliko sam izvezao, u tom iznosu uvozim neku drugu robu.

Moram da kažem da ovaj član ne treba da bude u ovom zakonu, jer ovaj član reguliše oblik spoljnotrgovinskog posla, a ovo je zakon o deviznom poslovanju koji treba da se odnosi na devize, plaćanje, naplatu itd.

Da ste u ovom članu stavili da Vlada Republike Srbije propisuje način kako se evidentira vrednost, jer je ovo ipak spoljnotrgovinski posao u oba smera, koji na neki način daje pravu vrednost našeg platnog prometa sa inostranstvom, onda bi to bilo prihvatljivo. Ne možete nešto što je materija Zakona o spoljnotrgovinskom poslovanju da stavite ovako suvo i suvoparno u zakon o deviznom poslovanju. Jednostavno, ovde nije mesto ovom članu.

Naravno da nije ni Vlada ta koja bi mogla da bude ovlašćena da sve ovo propiše. Ako nešto propisuje ona, to je samo jedan deo verovatno, da budem precizniji, sigurno samo onaj deo koji se tiče evidentiranja tog posla, koji ima neku svoju vrednost u izvozu, vrednost u uvozu. To je cela priča.

Međutim, kada je u pitanju privatni zakon, onda se piše po sistemu slobodnog teksta, kao kada se piše ljubavno pismo ili neki esej o nečemu.

Pa, onda se krene, za tri prsta se pomeri prvi red udesno, prvo slovo veliko, ja bih voleo da vidim, pa onda idemo dalje, pa sledeći pasus, znači spisak lepih želja, emocija, osećanja. Tako se ne piše zakon, već mora tačno da se utvrdi.

Ako ste u članu 1. Predloga zakona odredili šta je predmet ovog zakona onda član 6. ne može da postoji u ovom zakonu. On može da bude u Zakonu o spoljnotrgovinskom poslovanju, može donekle da bude u nekom drugačijem obliku u Carinskom zakonu; treba da se pojavi u deviznom, ali u potpuno drugačijoj formulaciji koja treba da ukaže na način evidentiranja ta dva spoljnotrgovinska posla ili jednog spoljnotrgovinskog posla.

Ovim amandmanom gospodin Antić traži da se unapred zna da će izvoz da se naplati uvozom odgovarajuće robe i usluga, a ne da se u međuvremenu menja status pravnog posla, da je krenuo sa klasičnim izvozom, pa nije mogao da naplati svoja potraživanja i onda kao oblik naplate potraživanja javlja se ulazak robe.

A vi nama u obrazloženjima dajete samo one izuzetne situacije za koje niko neće da vam prigovori. Niko neće da vam prigovori ono što ste napisali u obrazloženju za član 6: da postoje korporacije koje imaju dvosmernu putanju svog poslovanja, prema inostranstvu i iz inostranstva, pa da postoje dugoročni poslovni partneri koji međusobno sarađuju obostrano itd, itd, isporučuje se roba, ovaj drugi vraća robu itd. To vam niko ne osporava, to prihvatamo, ali obrazloženje ovog člana koje ste dali ne daje svoju punoću jednostavno i onda kad neko malo ozbiljnije pogleda šta ste napisali, a SRS to ozbiljno radi, vidi se da ste ubacili član kome mesto nije tu.

Hvala. Da li još neko želi reč o amandmanu? (Ne.)

Na član 8. amandman je podneo narodni poslanik Radiša Ilić.

Vlada i Odbor za finansije nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.

Reč ima narodni poslanik Radiša Ilić. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 8. Predloga zakona o deviznom poslovanju sa predlogom da se član 8. briše. U članu 8. osnovna je namera da u ugovoru obavezno mora biti navedena stvarna cena kojom se nešto plaća ili kojom se prenose sredstva.

Amandmanom se predlaže da se član 8. briše jer se predlogom ovog člana ništa konkretno ne postiže, odnosno ne postoji garancija da će se takav ugovor poštovati shodno ovom članu.

Ko uopšte može da garantuje da će ugovor biti ispoštovan iako ima cenu, odnosno navedeni iznos? Zar je malo slučajeva da u ugovoru stoji manji iznos, fiktivan, a veći deo posla se završava gotovim novcem ili, popularno, u kešu. Bezbroj je takvih primera sa fakturisanjem robe iz uvoza ili one koje se izvozi, jer cena robe je uvek stvar dogovore dve strane. Ništa neće značiti ako se u ugovoru navede cena koja nije stvarna samo da bi se ispoštovala ova zakonska procedura kako je navedeno u članu 8.

Ugovor sam po sebi ne mora da predstavlja realno stanje stvari za ona lica koja se bave mutnim poslovima. Upravo to dokazuju ugovori koji posle izvesnog vremena počinju da se dopunjuju dobro poznatim aneksima.

To nije samo slučaj kod sklapanja ugovora o spoljnotrgovinskom poslovanju, toga ima i kada se radi o ugovorima kojima se regulisala prodaja mnogih preduzeća u Srbiji, i to stranim kompanijama. Ono što ne treba da stoji u ugovoru stajalo je u aneksima ugovora. Tamo je sve ono što ne treba da upada u oči.

Uzmimo npr. ugovore koje je sklapala beogradska gradska vlast, odnosno vlast DS-a u vezi sa rekonstrukcijom mnogih ulica u Beogradu. U ugovoru jedna cena, a na kraju sa aneksima to izađe nekoliko puta više.

To samo dokazuje ono što odavno govore radikali, da se DS bavi mnogim mutnim i prljavim poslovima pomoću kojih se bogate pojedini miljenici ove žute interesne grupe. I, kada u žižu javnosti dospe neka afera oko cena iz ugovora za obavljanje određenih poslova ili usluga, akteri se odmah pozivaju na ugovor, a u ugovoru je, u stvari, fiktivna cena. Anekse niko ne pominje niti se na njih poziva, jer su nepoznanica za zainteresovanu javnost.

Uzmimo npr. slučaj Fabrike cementa Novi Popovac. Svi traže ugovor o toj kupoprodaji da ga proučavaju i na osnovu njega traže neka svoja prava, a u njemu nema ničega. Malo ko zna da je posle sklapanja tog ugovora sačinjeno još 20 aneksa tog ugovora u koje retko ko ima uvid.

Čemu onda ovaj član 8. kojim se traži da se navede stvarna cena u ugovoru, ako je očigledno da to neće imati nikakvog efekta jer još uvek nema preciznog zakonskog mehanizma koji bi onemogućio nepoštovanje navedene cene iz ugovora. Odliv novca u inostranstvo se može sprečiti i na druge načine, ali ovako sigurno ne.

Dosadašnje afere sa kojima su bile povezane ličnosti iz krugova izvršne vlasti upravo su pokazale kako se iznosi, gde se nalazi i kako se vraća oprani novac u Srbiju. Kajmanska, Maršalska i Sejšelska ostrva samo su trenutne stanice tog novca i mi ih vidimo kada se ovde pojavi, i te ljude kao kupce profitabilnih preduzeća.

Koliko bi ovaj član 8. bio značajan da se u ugovoru obavezno navede novčani iznos, stvarni iznos može se najbolje sagledati na primeru bivšeg ministra Prvoslava Davinića (kadar G17 plus), koji je upravo takvim ugovorima naneo veliku štetu Srbiji.

Setite se samo ugovora oko iznajmljivanja izraelskog satelita – 45 miliona evra, pa nabavka vojne opreme u vrednosti od više stotina miliona evra. I šta vredi i da ima i da nema tog iznosa u ugovoru ako je neko ko je sklon kriminalnim radnjama zauzeo važnu državnu funkciju.

Ili Trizon, koji je ukrao 27 miliona evra; a da vas podsetim, toliko je vredela kosjerićka fabrika cementa. Znači to je ukrao od NIS-a, bez obzira da li je bilo cene ili nije bilo cene u ugovoru. Jednostavno, on je završio svoj posao.

Nažalost, ima i onih koji bez ugovora preuzimaju ogromne sume novca, i to ekspert iz Narodne banke Srbije poput viceguvernera Dejana Simića koji plastične kese sa stotinama hiljada evra nosi kao povrće sa pijace.

Pozivam poslanike da u danu za glasanje prihvate amandman SRS na član 8. sa predlogom da se ovaj član briše.

Hvala. Da li još neko želi reč o amandmanu? Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić. Izvolite.

Gospodine Mihailoviću, neću da nabrajam ove afere samo zbog vas, jer onda će i vas da optuže da ste fašista.

Molim vas, član 8. kaže ovako: "Rezident ne može izvršiti naplatu, plaćanje ili izdati nalog za plaćanje, odnosno izvršiti prenos nerezidentu, na osnovu ugovora u kojem nije navedena stvarna cena", ko utvrđuje stvarnu cenu, "ili na osnovu neistinite isprave". Ko utvrđuje da li je isprava istinita ili neistinita? Na ta dva pitanja kada dobijete odgovor onda vidite koliko je besmisleno ovo što se napiše, ali ono ima svoj prirodni nastavak, a taj nastavak je član 58.

Kaže se ovako: "Ko izvrši naplatu, plaćanje ili izda nalog za plaćanje, odnosno izvrši prenos nerezidentu iznosa koji prelazi 100.000 evra, na osnovu ugovora u kojem nije navedena stvarna cena ili na osnovu neistinite isprave, kazniće se za krivično delo kaznom zatvora od jedne do deset godina. Za pokušaj izvršenja dela iz stava 1. ovog člana kazniće se." A mi smo skoro donosili Krivični zakon, sva krivična dela treba da budu u tom zakoniku. Ne želimo da bude krivično zakonodavstvo razasuto u 250 zakona, pošto se hvale da su 250 zakona doneli.

Prvi problem: zabrana vršenja krivičnih dela postoji; to je propisano i Ustavom i Krivičnim zakonom. Zašto se ovde to ubacuje? Ako uzmete ovo - 100.000 evra, kao merilo, onda stvarno neko može da postavi pitanje – što niste pohapsili do sada. Koliko znam, neću opet spominjati imena zbog gospodina Vojislava Mihailovića da ga ne prozivaju, ali ni ostavinski postupak odjednom ne može da se završi, 30 - 40 stanova, ne zna se šta je; normalan čovek u svom životu, kako god da se okrene, ne može da zaradi milion dolara.

To su mnogo bolji matematičari i ekonomisti od Albijanića računali i došli do tačne matematike, da jedan čovek u svom životnom veku legalno može maksimalno da zaradi milion dolara. Sad se kod nas ljudi hvale kako su bogati, ali oni kažu ovako – nemojte da me pitate za prvi milion, a sve ostalo ću da vam kažem, do poslednjeg dinara, kako sam zaradio. To je neka stara izreka sa Bliskog istoka.

Znači, ovde ste napisali član po sistemu da jednim prutićem treba da uplašite mečku. Kako ste ga napisali? To ništa ne znači ako neko ne napiše stvarnu cenu. Ko utvrđuje stvarnu cenu?

Videli ste sami, Drašković je telefonom glasao da Savet ministara potpiše neki ugovor i onda stradao jadni Davinić ni kriv ni dužan.

Hajde da pričamo o ovim poslovima oko trgovine Hamović - Lazarević. Što ne date taj izveštaj Anketnog odbora da se pogleda? Zašto onda unosite ovako nešto kada znamo da će u startu selektivno da se primenjuje? Znači, stvarna vrednost, navodno neke isprave, a da vas samo podsetim, pre člana 8. se nalaze članovi 4. i 5, gde ste rekli – 180 dana si amnestiran, na sve moguće načine, niko ne sme ni da posumnja da si došao u situaciju da treba da se primeni član 8.

E sad, da ovi koji su veliki eksperti ne bi nas prozivali, mogu oni za čas preko medija da okrenu – radikali traže da se izbriše taj i taj član, a tim i tim članom se zaustavlja to i to, pošto radikali traže brisanje, radikali su upravo za ekspanziju tog i tog kriminala. Nije priča takva. Priča je takva što se vi borite protiv kriminala deklarativno i selektivno.

Juče sam vam sat i po čitao izveštaj nadležnih državnih organa iznad kojih stoji Vlada Republike Srbije i pozivao vas da uradite ono što ste napisali u vašim izveštajima. Hajde da vidimo kada će to da se završi. Neće da se završi, znam unapred odgovor, jer se ne razlikujete od vlade Zorana Živkovića i Zorana Đinđića.

Da vas podsetim kako se to ne razlikujete. Članovi Odbora za bezbednost imali su prilike da slušaju kako su nekad izgledale sednice za vreme Živkovićeve Vlade, pa Batić kaže – ja ću da hapsim ovoga, on je kriminalac, onda Čeda kaže – ako tog mog dirneš, onda će Mihajlović da hapsi ovog tvog. Slično je, identično i u ovoj vladi, samo što sada ova vlada ima deset sponzora, deset odvojenih, selektovano, sređeno, podeljeno, parcele određene, ovaj je za metale, ovaj za hemiju, ovaj za prehranu, ovaj je da proda poljoprivredno zemljište našim vekovnim neprijateljima, ovaj je za ovo, onaj za ono.

Cveta demokratija, dok nas jednog dana ne obavestite – ljudi, stvarno smo izgubili državu, a sve smo učinili da je sačuvamo, a pošto smo sve činili, pa nismo taj posao završili, sad je vreme da demokratija procveta, da mi odemo sa vlasti, pa voljom naroda neko drugi dođe, pa on neka trlja glavu da li će moći da se snađe u tom haosu koji ćete ostaviti. Usput, lepe pričice, usput koalicioni kapacitet, svako sa svakim i cveta demokratija u Srbiji, samo što je Srbija manja i manja, bolesnija, tužnija itd.

To je efekat vaših zakona. Na bazi ovog člana pouzdano mogu da vam kažem da će da se hapsi Karić, ali neće da se hapsi Hamović. Hapsiće se ovaj, ali neće onaj, kako rekoste, za 27 miliona.

Da bi se očuvao ovaj vid kohabitacije mora da se napravi uravnotežena selekcija, kao što na RTS-u, zna se, pet minuta Vojislav Koštunica, drugih pet minuta Tadić, a ostali nisu bitni.

E, tako će da bude, malo ćemo Karića, malo ćemo ovoga, malo ćemo onoga. Građani, znajte, čim krene hapšenje, znači, lokalni izbori su blizu, da se stvori jaka poruka, ova vlada se oštro bori protiv kriminala. To treba da traje onoliko koliko vest preko televizije kao medija traje, vrlo kratko, sa jakim emocijama; naravno, to se sve forsira uoči dana lokalnih izbora, praktično se menja izborna volja građana na taj način i sve je to demokratski.

Ja ću izlaziti malo češće, pošto imam i zadatak kao član stranke, a imam i veliko zadovoljstvo kao pojedinac da raskrinkam ovu vlast koja od 5. oktobra vedri i oblači u Srbiji, da je raskrinkam po svim segmentima, da je ogolim, da svakom u Srbiji bude jasno da ovo ništa ne valja, da ovo sa demokratijom nema pojma, da su ovo samo prazne iluzije kako bi se građani prevarili. Samo da se građani prevare, ako uspeju makar jednog da odvrate od SRS, oni su zadovoljni. E, to je ta politika.

Zato će radikali od 10 do 18 časova svakog dana po svakom amandmanu maksimalno da koriste demokratske tekovine parlamentarizma Predraga Markovića, ponovo o Poslovniku...

Gospodine Krasiću, prekoračili ste vreme.

Gospodine Krasiću, zahvaljujem se na vašem pokušaju da me branite od neosnovanih optužbi, ali zaista nema potrebe, pustite da se sam branim.

Da li još neko želi reč o ovom amandmanu? (Ne.)

Na član 23. amandman je podneo narodni poslanik Miljko Četrović.

Vlada i Odbor za finansije nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.

Da li neko želi reč? (Da.)

Reč ima narodni poslanik Veroljub Arsić.

Dame i gospodo narodni poslanici, vidite kako to izgleda kada pišete zakone, u članu 23. već prva nedoslednost u svim ovim rigoroznim članovima koji definišu rokove i način na koji novac koji se dobija po osnovu izvoza robe treba da se vrati u državu.

Narodni poslanik Miljko Četrović koji je podneo amandman u ime SRS traži da se član 23. briše, a u članu 23. se kaže: "Rezidenti - pravna lica mogu nerezidentima odobravati finansijske kredite iz dobiti koju rezidenti ostvare poslovanjem u inostranstvu i to pod uslovom da je nerezident - dužnik po kreditnom poslu u većinskom vlasništvu rezidenta."

U prevodu bi to značilo da ukoliko neko pravno lice sa teritorije Republike ima u svom većinskom vlasništvu i pravno lice van teritorije prihod koji je ostvaren prilikom izvoza robe može da ostane na teritoriji one zemlje gde se roba izvozi.

Znači, devizna sredstva koja se dobijaju prilikom izvoza, a treba da težimo da sve što se proizvede, odnosno ono što se izvozi, da bude na teritoriji Republike, da se taj novac vrati proizvođaču, da se napravi novostvorena vrednost, da se uposle kapaciteti privrede i tako dalje, da se taj posao nastavi, ali mi dolazimo u jednu drugu situaciju da ta sredstva ostanu van zemlje.

Ovaj zakon, ovakav kakav jeste, pisan je i u interesu banaka. To ćemo videti kasnije, dakle, u nekim drugim članovima ovog zakona gde se određuje kako se prodaju devizna sredstva ostvarena po osnovu izvoza, kako se prodaju devizna sredstva uopšte, da li je moguće njima trgovati na slobodnom tržištu ili određena banka može da ima monopol na tom tržištu.

Koliko je ta moć banaka koje su trenutno ovde visoka možemo da vidimo iz trenutne situacije na deviznom tržištu. Znači, neposredno pre 1. jula dolazi do pada evra i neko će da kaže – znate, na tržištu trenutno ima mnogo deviza, pa zato dolazi do tog pada evra. Ja se ne bih složio sa tim, to je veštački izazvano, jer u sledećih 40 ili 50 dana na teritoriju Republike treba da dođe oko milion građana koji žive u dijaspori, odnosno na privremenom radu su u inostranstvu.

Oni dolaze sada da bi doneli određena sredstva članovima porodice, da bi možda nešto i kupili ovde, da bi nešto napravili, znači računajte po glavi 1.000 evra, u sledećih 40 - 50 dana otkupiće se po nešto nižem kursu, ne beznačajno nižem već 5 - 7%, negde oko milijardu evra, što znači da će poslovne banke samo na osnovu razlike u kursu, da ne spominjemo provizije koje naplaćuju, da ostvare prihode od 70 do 80 miliona evra.

Onda se pojavljuje guverner koji kaže – nema problema, sprečićemo mi to, izbacićemo iz deviznih rezervi određenu količinu deviza na tržište, odnosno dinara i tako peglati kurs. Zanimljiva je ta briga koja je isključivo u interesu banaka, jer će sva ta sredstva koja budu plasirana opet završiti u bankama.

Po završetku sezone godišnjih odmora očekuje se skok evra, sigurno će biti veći nego što je bio pre pada, znači opet 5 - 7% ili celih 10%, jer očekujete do kraja godine da evro bude u iznosu u dinarima sa tri broja, znači, opet će i na toj razlici banke da zarade između 70 i 80 miliona evra bez provizije.

Kada se sve to pogleda, ovakav zakon, kako je napisan, koncipiran, isključivo služi poslovnim bankama koje su se odjednom našle ovde na teritoriji Republike.

Naše domaće banke ukidane su baš kada se prelazilo sa zapadnoevropskih valuta na evro, a najveća zasluga je tadašnjeg guvernera Narodne banke Mlađana Dinkića. Sada te banke, koje su zaradile ogromna sredstva samo na promeni deviza, koje su došle do poslovnog prostora domaćih banaka koji je bio ekskluzivan, i dalje nastavljaju da vedre i oblače i da kontrolišu monetarna tržišta na teritoriji Republike.

Zanimljivo je i to kako se naša Narodna banka odnosi kada su u pitanju krediti prema građanima ili tzv. potrošački krediti. Odnosi se tako što neprestano pokušava da smiri tu kreditnu potražnju povećanjem iznosa depozita koji banke daju prilikom odobravanja kredita Narodnoj banci Republike Srbije.

Sasvim slučajno razgovarao sam sa predstavnicima nekih banaka koje su otkupljene od strane stranaca i kada sam pitao zašto ne plasiraju malo više kredita u privredu, zašto ti krediti nisu povoljniji, kažu – nama je svejedno hoćemo li privredi ili građanima, jer kamatne stope su iste, a nama je cilj da plasiramo građanima, jer mnogo lakše dolazimo do plasmana samog kredita.

Naša centralna banka nije ništa uradila da razdvoji kredit koji ide u privredu, koji je investicionog karaktera, od kredita koji ide građanima. Mislim da je to veliki problem Narodne banke, jer samim tim naša privreda ne može da prati tu kreditnu politiku koja se vodi među građanima. Posledica je da odjednom na tržištu imate više novca, nego robe koja može da odgovara toj količini novca.

Kada biste kroz monetarnu politiku, odnosno, iznos depozita koji se daje za kredite smanjili kada idu u privredu i kada bi ti krediti bili povoljniji, kada bi čak i sa tom valutnom klauzulom bili približni kreditima koje te iste strane banke na svojim teritorijima plasiraju, sigurno ne biste imali problema sa kreditima koje podižu građani, jer bi privreda došla do povoljnijih kredita, a samim tim količina robe koja bi bila ponuđena bila bi veća i smanjila bi se potreba za kreditiranjem građana od banaka, jer bi mogli kroz neku novostvorenu vrednost, kroz proširenje kapaciteta, kroz povećanja obima poslovanja da prime veće plate, samim tim da potreba za kreditima bude manja.

Izgleda da Narodna banka ima interes samo u jednom pravcu: kako da očuva banke koje su na tržištu i istovremeno kako da očuva dinar. O standardu građana ne brine, o privredi takođe i to su problemi koji postoje od kada ste na vlasti.

Slažem se da su neki rokovi kratki u starom zakonu od 90 dana, ali bih hteo da ipak neko ko se ikada bavio spoljnotrgovinskim poslovanjem, uvozom, izvozom, nabavkom robe, repromaterijala za uvoz, sezonske robe, investicijama kod samog dobavljača za sirovinu, pod kojim uslovima će tu sirovinu da dobije ako je plati godinu dana unapred, sigurno su mnogo povoljniji, pogotovu ako ima slobodna sredstva...

Znači, mi na ovaj način dobijamo da ako ima slobodna sredstva ne može da ih plasira, ne može da ulaže, a naše tržište je ograničeno koliko robe može da proguta i ne može više; znači, taj novac drži kod nekih banaka, daju mu neku kamatu na sredstva po viđenju, mislim da je to 1,2% i to je najviše što može da se dobije; ta ista sredstva banke plasiraju građanima od 10, 12, 14 i 16%, a sa valutnom klauzulom ide i preko 20% na godišnjem nivou. Ko je u tome dobar? Banke. Nešto možda malo Narodna banka koja kroz ta sredstva dolazi do nekih sredstava iz depozita banaka zbog davanja kredita.

Znači, ovakvim zakonom i ovakvim članom 23. vi samo na određeni način pojačavate i povećavate sve posledice koje sam nabrojao. Mislim da biste kada je u pitanju spoljnotrgovinsko poslovanje, pogotovo kad je izvoz u pitanju, morali više računa da vodite o plasmanu robe i uvozu repromaterijala koji je namenjen izvozu i da tu malo više sluha imate, jer svako ko je ozbiljniji kada sklapa ugovore o svom poslovanju, sklapa te ugovore za neku dugu saradnju, nikako za kratkoročnu. Što je saradnja duža, uslovi i za jednu i za drugu stranu su po pravilu povoljniji.

U tome i jeste problem, tako da će od ovog zakona najveće koristi imati isključivo uvoznici i banke. Uvoznici zato što će na mnogo lakši način da dolaze do deviznih sredstava da budu povlašćeni, banke zato što će u čitavom ovom poslu da naplaćuju provizije, da špekulišu sa kursnim razlikama dinara u odnosu na evro. Jer, moramo biti svesni da je evro ipak centralna moneta na teritoriji Evrope, a valjda je svima to jasno, mada stalno deklarativno pričate idemo u Evropu, mi smo u Evropi i moramo da prihvatimo tu činjenicu da naše devizno tržište radi u paritetu sa evrom, a ne sa nekom drugom valutom.