Reč ima narodni poslanik Ivica Dačić, predsednik poslaničke grupe SPS.

Gospodine predsedniče, gospodine predsedniče Vlade, gospodo ministri, narodni poslanici, poštovani građani Srbije, naravno da je pitanje Kosova i Metohije veoma bitno, čini mi se ključno za sve političke stranke u Srbiji. Svakako da ova sednica nije mesto gde bismo se međusobno nadmetali i prepucavali oko teme koja u ovom trenutku ne asocira na neki pozitivan razvoj događaja.
Takođe, mislim da ne bismo smeli da se bavimo sporednim pitanjima. Dobro je što sporni ljudi, koji bi danas trebalo da budu ovde, nisu tu, dobro je što su danas negde na službenom putu, da ne bismo to pretvorili u centralnu temu današnje sednice. Inače, kao što znate, SPS smatra da ministri treba da budu izabrani u parlamentu. Naše stavove tim povodom veoma jasno znate.
Mislim da su sporedna pitanja i ova ostala.
Nemojmo se baviti pitanjima srpskih opština, crkava, bezbednosnih zona i svega ostalog. Ako Kosovo bude nezavisno, retko koji Srbin će ostati da živi na Kosovu i Metohiji. Mislim da je apsolutno neprimereno da se bavimo tim pitanjima. Treba da se bavimo pitanjem političke suštine - možemo li sačuvati Kosovo i Metohiju u okviru sastava Srbije ili u bilo kakvoj vezi sa Srbijom ili ne.
Svima koji danas ovde govore i iznose kao neka epohalna otkrića to kakav ćemo oblik decentralizacije imati, ili pravo na veroispovest na Kosovu i Metohiji, treba da bude jasno da će, ako se proglasi nezavisnost Kosova i Metohije, od 100-200 hiljada, koliko dole ima Srba, ostati samo oni najstariji, koji žele da umru tamo gde su i rođeni. To je naša politička i društvena realnost i to treba da imamo u vidu.
SPS podržava ovaj izveštaj. Mi smatramo da je Kosovo sastavni deo Srbije, slažemo se s potrebom donošenja novog ustava, u kojem bi još jednom bilo zapisano to da je Kosovo i Metohija sastavni deo Republike Srbije, slažemo se da pregovori mogu i smeju da se vode samo o suštinskoj autonomiji Kosova i Metohije u okviru Srbije, slažemo se da nema nametanja rešenja bez saglasnosti Republike Srbije i, naravno, osuđujemo izjavu Ahtisarija.
Ali, mi treba da budemo politički realni. Nama predstoji veoma težak period, kada će pokušati da nametnu konačno rešenje, odnosno veoma brzo sledi period gde će svim sredstvima pokušati da nametnu nezavisnost Kosova i Metohije. Nije lako danas uzeti Kosovo i Metohiju od Srbije. Siguran sam da nema srpske ruke, bez obzira šta mislili jedni o drugima, koja će potpisati nezavisnost Kosova i Metohije. Nadam se i želja svih nas je da to bude jedinstven stav svih srpskih političara u ovoj državi i u našem narodu.
Međutim, hteo bih da iskažem nekoliko rečenica koje bi, bez izazivanja polemika, ukazale na to da treba da vodimo računa o našim javnim nastupima, da ne bismo išli naruku našim protivnicima u međunarodnim odnosima, a da budem otvoren - i našim neprijateljima.
Na primer, mi danas kritikujemo Ahtisarija zbog njegove izjave o krivici srpskog naroda. Dame i gospodo poslanici, predsednici, ministri, potpredsednice Vlade, koliko je bilo u izjavama svih vas, i nekih koji nisu u ovoj sali, takvih stavova koje su možda išli u tom smeru? Koliko smo ružnih reči jedni o drugima, a samim tim i o svom narodu, rekli za ovih 10-15 godina?
Nismo li mi sami za sebe pričali da je problem Kosova i Metohije demokratsko pitanje? Nije li Skupština Niša, u vreme najvećih sankcija i bombardovanja zemlje, donela odluku da je Kosovo demokratsko i pitanje nedostatka ljudskih prava, a ne separatizma i terorizma?
Ako je Kosovo i Metohija pitanje demokratije, a vi kažete da je demokratija došla posle 5. oktobra, u čemu je sada problem? U čemu je problem i u odnosima sa Crnom Gorom?
Koliko ima naših političara, a ima i poslanika, koji su govorili da su Srbi vršili zločine na Kosovu i Metohiji. Zašto vi očekujete da Ahtisari govori lepše o našem narodu nego mi sami o sebi? Osuđujte Ahtisarija, ali pomislite malo i o sopstvenim izjavama svih ovih godina.
Naravno da treba osuditi sve zločine na Kosovu i Metohiji i svuda. Svaki pojedinac koji je to radio treba da odgovara, ali Srbija nikada nije vršila sistematsko etničko čišćenje i genocid na Kosovu i Metohiji. Da je to tako, zar bi danas bilo samo ovoliko Srba, zar bi danas bilo samo ovoliko Srba u Hrvatskoj, zar bi danas, na neki način, bila ugrožena Republika Srpska?
Srbi su najveće žrtve etničkog čišćenja na prostoru prethodne Jugoslavije. Zato danas, kada govorimo o prethodnoj političkoj vlasti, nemojmo više mrzeti tu vlast nego što volimo svoj narod i svoju državu. Svi vi dobro znate i molite se Bogu da neki naši ljudi u Hagu ne budu osuđeni za ono za šta su optuženi, zato što ćemo morati da platimo veliku ratnu štetu.
Drago mi je da se danas državna politika Srbije ne razlikuje mnogo od državne politike u vreme kada smo mi bili na vlasti, zato što to nije moguće. Nije moguće voditi drugačiju politiku. Znate u čemu se razlikujete? Niste u prilici da naredite upotrebu oružanih snaga, jer ih nema na Kosovu i Metohiji. Pitam vas sve ovde - da dođe do separatističke pobune na jugu Srbije, šta biste uradili? Da li biste rekli da je problem demokratije ili bi naredili žandarmeriji i vojsci da reaguju?
Na čemu se zasniva ta politika? Da li se zasniva na osnovnim stavovima koje smo ovde iznosili? Lako je reći: "Za sve je kriva prethodna vlast". Mogli su Slobodan Milošević i SPS 1990. godine da kažu da je za sve kriv Josip Broz Tito, za sve je kriv Ustav iz 1974. godine, za sve su krive komunističke granice iz 1945. godine. Za sve su krivi Karađorđevići, zato što su stvorili Jugoslaviju, a nisu stvorili Srbiju sa omeđenom teritorijom. Za sve su krivi Karađorđevići, zato što su bili kumovi svakom devetom albanskom detetu. Za sve su krivi neki prethodni koji nisu realizovali plan Vase Čubrilovića. Za sve je kriv car Lazar što je izgubio Kosovski boj!
Lako je govoriti o tome ko je obavljao koju političku funkciju, ali zar ne shvatate da na Kosovu nije problem u političkoj vlasti u Srbiji. Na Kosovu i Metohiji je problem u separatizmu i terorizmu. Da li ste vi ovde zapisali da oni neće da pregovaraju ni o čemu drugom? Što bi pregovarali? Oni hoće nezavisnost Kosova i Metohije. Oni su jedinstveni u tome. Da li smo mi jedinstveni u tome da to ne damo?
Ne kažem da mi to možemo da odbranimo, ali da li smo jedinstveni u tome da to ne damo?
Mi se danas ustručavamo da kažemo jasno šta mi hoćemo. Ne kažem da Srbija treba da izaziva ratove, ne kažem da je Srbija u stanju da pobedi u tim ratovima one koji su jači od nje.
Ali, izjave poput te da Srbija neće ratovati za Kosovo i Metohiju, izjava, gospodine predsedniče Republike, da su nam i pored svega najvažniji dobri odnosi sa Amerikom i da nam je nacionalni prioritet ulazak u NATO, iako ne znam ko je o tome odlučio, nisam čuo da je neko doneo odluku da je naš prioritet ulazak u NATO, o tome se odlučuje na referendumu i po pravilima NATO-a. Ako narod donese odluku referendumom da se uđe u NATO, mi ćemo to podržati, ali dotle nemate pravo da govorite u ime celog naroda nešto što taj narod nije odlučio.
Ako kažete da Republika Srpska neće ići na referendum o priključenju Srbiji, ako cela međunarodna zajednica kaže - moramo da damo Albancima nezavisnost, zato što se plašimo njihove reakcije, plašimo se kako će oni da reaguju ako im ne damo nezavisnost; oni će da mobilišu 10, 20, 30 ili 40.000 ljudi za dva dana. Pa zašto onda neko ne kaže da se plaši reakcije Srbije? A koje reakcije da se plaši kada mi unapred kažemo da nećemo da se borimo za Kosovo i Metohiju.
Mi moramo jasno da kažemo da ćemo se za Kosovo i Metohiju boriti svim sredstvima, dakle, svim sredstvima, ponavljam, jer zašto bismo unapred rekli nekome da se za nešto nećemo boriti. Ako vi nekome kažete da se nećete boriti, nego ćete samo da se durite jedno vreme zbog toga, zašto neko ne bi doneo i nametnuo rešenje o nezavisnosti Kosova i Metohije?
Nama je neophodno da imamo jedinstven stav o ovim pitanjima. Bez toga Srbija neće moći da učini ništa na međunarodnom planu. Sve ovo što govorim ne govorim kao kritiku bilo koga, već je to dobronamerna želja da u pregovorima, odnosno u ovoj farsi od pregovora, koji su isti kao i oni koji su bili u Rambujeu i negde mnogo ranije, imamo jasnu taktiku, kako ne bismo došli do toga da se unapred zna šta će biti rezultati tih pregovora.
Inače, vi dobro znate da ovde nema ni „P“ od pregovora. O čemu vi tamo pregovarate, kada ni oko čega ne možete da se dogovorite? O čemu se mogu dogovoriti Srbi i Albanci na Kosovu i Metohiji?
Vi znate šta će sada uslediti, a ako ne znate, pitajte one koji su bili u Rambujeu. Neko će napisati gotov predlog, sa kojim treba da se složite, prihvatite ga ili ga ne prihvatite. Ako ga ne prihvatite, Srbija će biti izložena velikim pritiscima.
Kako ćete izaći pred naš narod i pred našu državu? Reći ćete – u redu, mi nismo mogli više, za sve je kriva prethodna vlast. To možete govoriti prvih nekoliko dana.
Kada ste došli na vlast, 5. oktobra 2000. godine, čini mi se da ste govorili potpuno drugačijim jezikom. Govorili ste da će nova Srbija, demokratska Srbija, imati otvorenu podršku međunarodne zajednice. Ne shvatate da nije u pitanju politička vlast u Srbiji, nego geostrategija na ovom prostoru.
Vi očekujete od Rusije da stavi veto. A zašto bi Rusija i Kina stavile veto i pomagale Srbiji, kada Srbija šest godina priča protiv Rusije i Kine?
Vi ste se podsmevali tome što neko govori o Rusiji i Kini. Za vas Kina ima manju važnost nego Luksemburg u Evropi, a sada ste se setili Rusije i Kine kada treba da vam pomognu, da stave veto.
Šta je govorio Miroljub Labus za Kinu? Je li rekao da ne prihvata da vrati kredit koji je uzela Miloševićeva vlast? S kojim pravom se tako govori o jednoj velikoj sili koju sada molimo da stavi veto. Zašto?
Sada, posle 2004. godine, odjednom ste se svi setili i posetili ste i Kinu i Rusiju. Shvatili ste da bez toga nema uravnotežene spoljne politike. Mislim da je dobro što je konačno predsednik Vlade Republike Srbije, u razgovorima sa Putinom, došao do tog saznanja i jasno rekao Putinu, čini mi se, da su Rusiji otvorena vrata u Srbiji.
Ako vi kažete da ne mogu ruska preduzeća da ulažu u privredu, da ne mogu ruske banke da kupuju naše banke, znači, ne mogu ruske firme, a mogu one sa Sejšelskih, Kajmanskih i drugih ostrva?
Sada očekujemo da će Rusija da se posvađa sa Amerikom, Engleskom i ostalima zbog Srbije. Hoće, ali u spoljnoj politici, valjda ste to naučili od vaših mentora u SAD i Engleskoj, nema stalnih prijatelja i stalnih neprijatelja. U spoljnoj politici ima samo stalnih interesa.
Ako Rusija ima interes u ovom delu sveta, a i ako ga ima tako da taj presedan ne udari nju po glavi, ona će pomoći. Ali, ako terate Rusiju sa ovih prostora i podsmevate joj se, i ako terate Kinu sa ovih prostora i podsmevate se ulozi Kine, ne znam ko će stati na našu stranu.
Nemojte da shvatite da sam, kada ovo govorim, ubeđen da je put Srbije ka istočnim integracijama. Naprotiv, put Srbije je ka evropskim integracijama. Mi se zalažemo za ulazak u EU, ali to ne znači da ne treba da imamo uravnoteženu spoljnu politiku, a naročito ne znači da treba da imamo negativan odnos prema velikim državama u svetu.
Želim samo još jednu rečenicu da kažem povodom ustava. Postoji velika opasnost da se u kampanji za donošenje novog ustava desi da ustav ne bude donet.
Da li imate uopšte u vidu takvu mogućnost, da se, jednostavno, neke stranke ne slažu oko donošenja novog ustava. I šta ćemo onda reći međunarodnoj zajednici: da Kosovo nije deo Srbije?
Zato je pristup koji imate dobar, ali nije potpun. Kosovo i Metohija je i po sadašnjem Ustavu – po kojem ste vi, predsedniče Republike, izabrani, po kome vladate, po kojem ste vi, predsedniče Vlade i gospodo ministri, izabrani, i po kojem svi vi, kolege poslanici, vladate, i ne smeta vam da vladate – sastavni deo Srbije. Zašto bi nam smetalo da kažemo da je u postojećem ustavu Kosovo i Metohija sastavni deo Srbije?
Šta sada to znači? Ako se kojim slučajem desi da se ne donese novi ustav, znači, Kosovo nije onda u sastavu Srbije?
Novi ustav mi u SPS-u posmatramo samo kao još jednu mogućnost da sada, kada Srbija nije više u sastavu neke šire državne zajednice, još jednom potvrdimo u ovom vremenu da je Kosovo i Metohija i dalje sastavni deo Republike Srbije, i to ćemo i dalje smatrati, bez obzira na sve pravno-političke konsekvence i posledice mogućeg nametanja rešenja za konačni status Kosova i Metohije.
Obratite pažnju, nemojte da prilikom donošenja novog ustava i o Vojvodini govorimo kao o suštinskoj autonomiji, jer ipak su to različita pitanja.
Moram da vam kažem, možda se vi ne slažete s tim, ali meni je lako da govorim o ovome, bavim se politikom od 89. godine, znate koliko smo mi imali kampanja za ustav, i za Kosovo i za referendum?
Onda nemojte govoriti o tome da vodimo različite državne i nacionalne politike. Ovog puta je kampanja za ustav, kampanja za Kosovo i Metohiju, ako sam dobro shvatio vašu intenciju.
Na kraju, predsednik Vlade BiH, ili ne znam koju je funkciju obavljao u BiH, primio je Nasera Orića kada se vratio iz Haga. Dudaković je i dalje na slobodi, a vi jurite Mladića. Karadžić je i dalje na slobodi, a čini mi se da je u Bosni i Hercegovini. Ko je za to odgovoran? Nemojmo stalno da sami sebi zabijamo trnove u noge.
Ratko Mladić je bio ovde svih ovih godina kada ste bili na vlasti. On se slobodno kretao, koliko sam shvatio, do 2002, 2003. godine. Što ga niste uhvatili ako vam je toliko bio važan?
Mogli ste da ga uhvatite na pijaci, u kafani ili na fudbalskoj utakmici, pošto je sedeo u loži. Sada ste se setili da je to toliko neizbežno. Mislili ste da ćete sa Miloševićem sve da zatvorite.
Šta sada? Mladić će ugroziti pitanje Kosova i Metohije. Neće. Nemojte da se libite da to kažete. Znam, nama su važni dobri odnosi sa velikim silama.
Ali, gospodine predsedniče Republike, vaša konstatacija da je nama prioritet dobri odnosi sa Amerikom je ispravna. To je tačno.
Ali, ako to kažemo, a oni u isto vreme kažu da se zalažu za neku vrstu nezavisnosti Kosova i Metohije, onda iz toga proizilazi jasan zaključak o kojem smo malopre govorili, da i pored toga što će oni podržati nezavisnost Kosova, i pored toga što će možda podržati autonomiju ili suštinsku autonomiju Vojvodine, i pored toga što će podržati ukidanje Republike Srpske, mi ćemo i dalje kao prioritet imati dobre odnose sa Amerikom. Da li ćemo imati dobre odnose sa onim državama koje će priznati nezavisnost Kosova?
(Predsedavajući: Gospodine Dačiću, vreme.)
Dobro, mislim da sam postavio retorsko pitanje, na koje ne treba niko da mi daje odgovor. One države koje rade protiv interesa Srbije ne zaslužuju da sa njima imamo dobre odnose. Sa državama koje se danas zalažu za nezavisnost Kosova treba prekinuti diplomatske odnose. Ne smete da primate ministre inostranih poslova koji se zalažu za nezavisnost Kosova i Metohije, kao što je švajcarski ministar, a kamoli da se ponosite i slikate sa njima.
Nadam se da niko neće shvatiti ovo kao bilo kakvu zlonamernu kritiku. Srbija treba da bude jedinstvena oko pristupa problemu Kosova i Metohije. On nije od juče, nije od ove vlasti, ni od prethodne, ni od pretprošle, od kada postoji Kosovo i Metohija postoji problem separatizma i terorizma na Kosovu i Metohiji. Ako to ne shvatimo, Kosovo ćemo izgubiti. Ako ne budemo jedinstveni, Kosovo ćemo izgubiti lakše. Ako budemo jedinstveni, možda ćemo ga odbraniti uz teške muke. Hvala vam.

Da li još neko od predsednika, odnosno predstavnika poslaničkih grupa želi reč? (Ne.)
Obaveštavam vas da su, saglasno članu 93. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, do otvaranja pretresa prijave za reč u pisanom obliku sa redosledom narodnih poslanika podnele poslaničke grupe DSS, DS, SRS, SPS.
Dajem reč Branislavu Stevanoviću, koji po članu 93. stav 3, ima pet minuta. Izvolite. Neka se pripremi narodni poslanik Zvonimir Stević.

Dame i gospodo, o teškoj situaciji Srba i nealbanskog stanovništva na Kosovu je dosta govoreno i treba samo istaći to da se oni bore za osnovna građanska prava, slobodu kretanja, pravo na rad i ostala elementarna prava, koja svakom građaninu na ovoj planeti pripadaju.
Treba izvući pouke, jer vekovima smo ugnjetavani i ovaj proces traje skoro čitav vek. Treba na osnovu svih dosadašnjih događanja na ovim prostorima, posebno na Kosovu i Metohiji, izvući pouke, a treba tražiti i razloge zbog čega je došlo do ovih dešavanja i proterivanja srpskog življa sa Kosova i Metohije.
Treba istaći da ubrzani proces traje već od 1941. godine, kada su čitave porodice iz Albanije prelazile na Kosovo i Metohiju. Proces se obavlja sistematski. Takođe, treba naglasiti da je veliki broj srpskih porodica bio prinuđen da proda svoju zemlju, ukupnu imovinu i da napušta Kosovo i svoje ognjište, što znači da sve prethodne vlade snose ogromnu krivicu, jer nisu pronašle pravu strategiju i pravi način kako sve to da spreče.
Takođe, nezaposlenost koja vlada na Kosovu je jedan od faktora koji je uticao da veliki broj Srba ode sa svog ognjišta. Najvažnija činjenica u svemu ovome je što istorija surovo govori protiv nas, a to je da su praktično svi evropski narodi zabeležili porast svog stanovništva, a mi smo, nažalost, smanjili za 10 odsto ukupan broja Srba, ne samo na Kosovu, nego uopšte u Evropi. Treba istaći surovu činjenicu koja govori da je Albanaca ukupno 700% više nego što ih je bilo pre 100 godina. Šta to znači? Znači da moramo napraviti nacionalnu strategiju i doneti mnoge zakone koji su vezani za zaštitu stanovništva i same porodice, što znači stratešku borbu protiv bele kuge.
Takođe, treba istaći ugroženost juga Srbije, naravno, sa svim ovim što sam rekao, i veliku nezaposlenost itd. Neophodno je uložiti u privredu, posebno u poljoprivredu i sve one grane koje odlikuju jug Srbije, jer, gospodo, preti nam opasnost da će nas sistematski, kao i do sada što su naseljavali Kosmet, ti Albanci pobediti, ne oružjem, nego time što njihova porodica sedmoro dece u proseku rađa, a naša, srpska porodica, tek jedno dete.
Na taj način kako živeti posle na jugu Srbije ako nemamo stanovništvo, ako ne ulažemo u privredu, ako ne zadržimo posebno mlade ljude, stimulišemo na taj način što ćemo zapošljavati te iste mlade ljude i na taj način zadržati ih da žive na svom ognjištu.
Znači, zadatak sadašnje Vlade i buduće vlade je upravo strategija, prvenstveno, a borba protiv bele kuge, da bismo opstali i ostali kao narod na ovim prostorima. Osim toga, dugo smo se zaluđivali nekim lažnim prijateljima u svetu. Gospodo, dok mi razmišljamo o nekim prijateljima vekovnim, za to vreme su se Hrvati, Albanci i svi ostali snašli na način kako to već ide u savremenom svetu, lobiranjem itd, da ne kažem otvoreno - kupovinom prijateljstva. Prema tome, ovom pregovaračkom timu koji vodi ove iscrpne pregovore u veoma teškoj situaciji, znamo u kakvim okolnostima sve i koje pritiske trpe iz celog sveta, predstoji veliki, ozbiljan zadatak.
Svakako podržavam Pregovarački tim i predsednika Republike u njihovim dosadašnjim nastupima. Treba da pokažemo veliku slogu, veliki patriotizam svi i da ne bude nijednog trenutka prisutno politikantstvo, da se ne vuče nekim stranačkim poenima, nego da shvatimo krajnje ozbiljno ovaj problem i budemo složni u svemu ovome.
Takođe, kao što sam rekao, neophodno je da počnemo da razmišljamo onako kako su mnogi narodi na ovim prostorima razmišljali i rešili svoje osnovne državne probleme. I naš pregovarački tim, i predsednik Vlade, i predsednik Republike treba krajnje ozbiljno da rade na ovome. Neka buduća vlada i ova sada, zavisi koliko joj mandat bude trajao, treba da razmišlja o zakonu o obnavljanju stanovništva i nacionalnoj strategiji, kao što sam rekao, a pogotovu kada je u pitanju bela kuga i broj Srba na ovim prostorima.

Reč ima narodni poslanik Zvonimir Stević, a neka se pripremi narodni poslanik Vuko Antonijević.

Gospodine predsedavajući, gospodo predsednici, ministri, dame i gospodo narodni poslanici, govoriti danas o aktuelnom stanju na Kosovu i Metohiji povodom izveštaja o dosadašnjem pregovaračkom procesu sa albanskom stranom znači istovremeno ukazivati na sve okolnosti i nevolje kojima su opsednuti građani srpske nacionalnosti i pripadnici svih nealbanskih zajednica, ali to je samo jedna dimenzija neizvesne kosovske zbilje.
Druga, koja je danas neposredni povod ove rasprave u parlamentu, jeste neizvesnost ishoda pregovora o budućem statusu koji vode srpska i albanska strana u Beču i u kojima, slobodno možemo reći, svaka strana ostaje na pozicijama, za sada, veoma suprotstavljenim.
Da to odmah kažem, za Srbe na Kosovu i Metohiji i raseljena lica sa Kosmeta, krajnje je neprihvatljiva bilo koja vrsta nezavisnosti za Kosmet, bilo ona uslovna, oročena na određeni period, do ispunjenja standarda, ili neka druga.
Jednostavno, ne možemo pristati da živimo u albanskoj državi, u kojoj ćemo predstavljati nacionalnu manjinu, sa krajnje neizvesnim ishodom u sferi bezbednosti, ali i u pogledu ostvarenja ljudskih i građanskih prava.
Pre toga, najkraće o tome, kakvo je sada stanje na Kosovu i Metohiji. Ono je veoma zaoštreno i sigurno se može reći da od martovskog pogroma Srba 2004. godine nije bilo teže. Za ilustraciju, da počnemo od poslednjeg bombaškog napada koji je nedavno izvršen u kafiću "Dolče vita" u severnom delu Kosovske Mitrovice, u kome je povređeno devetoro nedužnih građana, zatim nedavnog kamenovanja đačkog autobusa u selu Žabare kod Mitrovice, kojim su se u Sirinićku Župu sa mora vraćali učenici, preko svakodnevnih krađa i obijanja kuća u naseljima koja se graniče sa albanskim sredinama, do svakodnevnog napada na Srbe, poput onog u Prilužju, na mladića Ljubišu Janaćkovića, ili u centru Dečana, kada je pretučen Vuko Danilović, koji je sa grupom od petoro dece učestvovao u akciji „Multietnički kamp“ u međunarodnoj organizaciji OEBS-a.
U ovakvom nabrajanju otišao bih predaleko, jer je reč o nekoliko hiljada mučkih napada, nekoliko stotina drastičnih ubistava Srba.
Međutim, počinioci zločina ne samo da nisu otkriveni, već često čujem od predstavnika međunarodnih snaga, njihove administracije i privremenih kosovskih institucija da zločini nisu etnički motivisani.
S druge strane, najviši međunarodni zvaničnici, uključujući i šefove UNMIK-a, u svetskim prestonicama dele lekcije kako je vreme da Srbija pogleda unapred i počne društvene i ekonomske reforme, i daju recept da je neophodno da se do kraja godine reši status Kosova, da bi ceo region mogao da krene napred.
Zato se Srbi sa Kosmeta s pravom pitaju - ko je ubio Dragana Popovića, jednog od najuglednijih Srba u Klini, koji se nakon šest godina vratio, ko je samo dan nakon tog ubistva oskrnavio crkvu „Obilić“, odakle su skoro potpuno proterani Srbi, čemu je prethodilo demoliranje crkve "Svetog apostola Andreja" u Podujevu, hoće li i kada neko dati odgovor na pitanje kako to da se u jeku bečkih razgovora na Kosmetu dešavaju iz dana u dan teški incidenti, u kojima se nasrće na Srbe, njihovu imovinu i srpska imanja.
Kako da se ohrabre Srbi u Starom Grackom, ako se pored svih tragičnih zbivanja i poznatog terorističkog pira ponovo uznemiravaju mrtvi, letos je tamo skrnavljeno groblje. Kako da se ljudi vraćaju, ako ih dočekuju kamenicama neprijateljski nastrojeni Albanci.
Sa druge strane, naša vlada i njena ministarstva i posebno Koordinacioni centar moraju operativnije, odlučnije i pre svega sistematičnije brinuti o sudbini 120.000 Srba koji žive na Kosmetu, ali i raseljenih lica, kojih je dvostruko više, a žive u teškim uslovima, razbacani širom Srbije i u Crnoj Gori.
Naši zahtevi, da se posveti veća briga sudbini Srba koji su ostali na Kosovu i Metohiji, sada, u toku pregovaračkog procesa, još su zaoštreniji, iako treba reći da su izvesni koraci preduzeti.
Oko 27.000 bivših radnika kosovskih preduzeća, koji su od juna 1999. godine ostali bez posla usled progona iz svojih sredina, sada prima nadoknadu, mada minimalnu i neusklađenu sa zakonom. Isti je slučaj sa oko 7.000 radnika Elektroprivrede, kao i sa radnicima koji su radili u lokalnoj samoupravi.
Najavljeno je da se ove godine planira izgradnja 580 kuća za povratnike na Kosovo i Metohiju, a najveći urbani povratak planira se za Istok, gde bi se gradilo 75 kuća.
Naravno, sve ovo uz uslov da se tim licima obezbedi povratak, o čemu se ovih dana dogovaraju uslovi i potpisuju protokoli.
Sva ta kretanja su usaglašena u Vladi Srbije, koja preko Koordinacionog centra treba da intenzivira i brojne druge aktivnosti, jer dok pregovori u Beču teku, kao da se mnogi više okreću njima nego konkretnom životu Srba na Kosovu i Metohiji. Zato Srbi koji na Kosovu i Metohiji žive insistiraju i traže od Vlade dodatne mere za snošljiviji život u Pokrajini, ali i za lica koja su raseljena i nalaze se po kolektivnim centrima i drugim privremenim odredištima u Srbiji.
Moram da iznesem i utisak vezan za pregovore u Beču, po kojima se kroz izjave međunarodnih zvaničnika sve agresivnije najavljuje krivica Srba kao naroda za rat u bivšoj Jugoslaviji. Kako to da su Srbi, kao narod, krivi za situaciju na Kosovu, a da u proteklih sedam godina tragično stradaju na tom istom Kosovu? Zašto se traži plaćanje cene te navodne krivice? Sve se to radi uz prepoznatljiv scenario.
Uvertiru je napravila član evropskog parlamenta Doris Pak, da bi nastavio zamenik izaslanika Ujedinjenih nacija za rešenje kosovskog pitanja Albert Roan, koji je došao čak do Prvog svetskog rata, za koji je opet okrivio Srbe. Uostalom, ta floskula o Srbima kao dežurnim krivcima za sva zla na planeti iz dana u dan se ponavlja, od Haga i tužilaštva Tribunala, preko brojnih međunarodnih skupova i izjava čelnika Krizne grupe, do brojnih intervjua nekih diplomata sa Zapada i SAD, koji svojim izjavama utiru put ka nezavisnom Kosovu.
Srbi sa Kosmeta i poznavaoci kosovskih zbivanja u tome sve više prepoznaju scenario Rambujea, gde se očekivalo da srpska strana odbije ponuđeno da bi na scenu stupio NATO sa razornim bombama. Za naš pregovarački tim, nadam se, to je prepoznatljiva poruka.
Opravdane su najave naše diplomatske ofanzive sada kada se razgovara o budućem statusu Kosova i Metohije. Intenzivnu diplomatsku aktivnost pozdravljaju svi oni koji imaju dobre namere, jer naše argumente iznosimo pred svetom, a oni su zasnovani na opštevažećim principima međunarodnog prava.
U tom smislu, treba pozdraviti inicijativu našeg dela Pregovaračkog tima, koji odnedavno njegovi članovi artikulišu u razgovorima sa međunarodnim posrednicima, jer u dužem periodu nije bilo sistematične i koordinirane akcije našeg državnog vrha i naše diplomatije, kako bi se međunarodnoj javnosti prezentirala naša argumentacija o stanju na Kosovu i Metohiji.
Zato pozdravljam naše sadašnje reagovanje na Ahtisarijevu izjavu o kolektivnoj krivici Srba, to pokazuje naše jedinstvo. Smatram da smo u mnogo prilika tokom proteklih godina prećutkivali izjave i poteze bivših šefova UNMIK-a i brojnih posrednika iz sveta, koji su na naše oči mešetarili i vršljali u korist Albanaca, a na štetu Srba kada je Kosmet u pitanju.
Na domaćem planu ima pomaka. Mislim, pre svega, na novo delovanje Vlade Srbije vezano za predlog nacionalnog investicionog plana, u kome se realnije sagledavaju potrebe obrazovanja, zdravstva, infrastrukturnih rešenja, stanogradnje i povratka i integracije raseljenih. Obećana finansijska infuzija od 31 milion evra unela bi dodatnu nadu kod Srba na Kosmetu i onih koji nameravaju da se vrate na Kosmet.
Smatram da treba dobro odvagati mere i definisati kriterijume kako bi se ova sredstva stvarno usmerila ka sredinama kojima su najpotrebnije, a ne, kao što je do sada bio slučaj, da oni koji imaju bolje uslove, ulaganjima budu dodatno motivisani, a da sirotinja ostane po strani. Neko će reći da je to socijalni program, ali mislim da i taj elemenat treba da se uzme u obzir.
SPS smatra da je neophodno izgraditi kriterijume za preživljavanje i egzistenciju najugroženijih kategorija srpskih građana. Usmeravanje ukupne pozornosti na tok pregovaračkog procesa, posebno od predstavnika Koordinacionog centra, prilično odvraća od obavljanja tekućih životnih problema. Srbi sa Kosmeta negoduju što skoro ništa nije urađeno na prvom snimanju, iako se ovih dana radi na izradi socijalne karte.
Kada je o konkretnim potezima Vlade Srbije reč, dobro je što se interveniše sa 6 miliona evra. To će biti usmereno za razvoj malih i srednjih preduzeća i pospešiće zapošljavanje ljudi na Kosovu i Metohiji. Primera radi, samo u centralnom delu Kosova i Metohiji godišnje od 300 do 400 učenika završi srednju školu. Znači, prošlo je sedam godina, već imamo jednu armiju od 2.800 do 3.000 srednjoškolaca. Takođe jedan broj završi fakultete, ali nema posla i očekujem da ćemo ovim projektima i investicijama otvoriti nova radna mesta.
Sve ovo govorim zato što moramo izgraditi opšti konsenzus i imati čvrst stav i u pregovaračkom procesu, ali i u svim našim institucijama kada je o Kosmetu reč.
Socijalistička partija smatra da bi se ono o čemu Vlada i ova skupština striktno moraju voditi računa moglo svesti na sledeće: stalno se mora ukazivati na loše stanje bezbednosti, nedostatak slobode kretanja i loš ekonomski položaj Srba na Kosovu i Metohiji; shodno tome preduzimati mere i iznalaziti inicijative radi zaštite Srba na Kosmetu; jedinstveno u svim prilikama ukazivati da nikada ne može da se prihvati nametnuto rešenje za Kosovo i Metohiju; nikada ne prihvatiti nezavisnost, ali ni zamagljene i krajnje nedefinisane predloge kojima se nagoveštavaju tobožnje nove rezolucije o Kosmetu.
Zato je nova farsa predlog nekakvog dokumenta, u kome se navodno ne bi spominjao status južne srpske pokrajine, ali ni suverenitet nad pokrajinom.
To je samo prostor za kasnije instaliranje albanske države na srpskoj teritoriji, koje bi počele priznavati države pojedinačno.
Umesto toga, ključ je u našem čvrstom zalaganju za postojeću Rezoluciju 1244, jačanje ekonomskog položaja i stvaranje uslova za održiv povratak koordiniranim merama Vlade Srbije, ali i stalnim pritiskom na međunarodnu zajednicu da to ima u vidu i sa svoje strane tome doprinosi u rešavanju infrastrukturnih problema u ugroženim srpskim sredinama, obrazovanja, zdravstva, zaštite pravoslavnih svetinja i u drugim pravcima. Samo tako Srbi na Kosovu mogu se osećati sigurnijim i shvatiti da ih štiti i u tome im pomaže sopstvena vlada, Skupština i sve državne institucije, što je njihova osnovna dužnost i obaveza.

Reč ima narodni poslanik Vuko Antonijević, a neka se pripremi narodni poslanik Aleksandar Vučić.

Poštovani predsedavajući, uvaženi predsednici, članovi Vlade i državnog pregovaračkog tima, dame i gospodo narodni poslanici, prošlo je više od sedam godina otkako su trupe KFOR-a i jednog dela međunarodne zajednice zakoračile na Kosovo i Metohiju. To je period u kojem su Srbi doživeli najveći egzodus u svojoj istoriji postojanja na tom prostoru.
Više od 200 hiljada raseljenih Srba i još 50 hiljada raseljenih nealbanaca, 176 srušenih crkava, 30 hiljada spaljenih domova sa nestankom Srba i 797 naselja, bilans je rada međunarodne zajednice, mira na Kosovu i Metohiji.
Kroz sve ovo vreme bila je prisutna ideja koja se polako ali sigurno realizovala, a to je što manje Srba, lakše se pravi nezavisna albanska država. Mi smo na početku mandata misije UN imali dilemu kako 50 hiljada vojnika KFOR-a i 10 hiljada UN policajaca ne mogu da zaštite Srbe, kako to da najveća vojna sila na svetu nije u stanju da obezbedi red i mir, a onda je vremenom postalo jasno da oni to i ne žele, da se u praksi sprovodi tzv. dozvoljeni egzodus, u kojem je ubijeno 1.500, a nestalo 1.600 Srba, jer je svima jasno da je svaki Srbin na prostoru Kosmeta još jedan više protivnik albanske države na Balkanu. Zbog toga su ubijani čak i ljudi stariji od 80 godina, koji biološki nikome ne mogu da smetaju.
Povratak Srba, praktično, ne postoji, što je i logično zbog prisutne fašistoidne ideje o izgradnji nezavisne države, koju sprovode Albanci, a logistiku daje međunarodna zajednica, jer, kako kažu mnogi Albanci - zašto bismo ih sada vraćali kada smo ih već jednom proterali.
Nadležnost povratka prvobitno je bila u rukama UNMIK-a i UNHCR-a, pa na kraju Ministarstva za povratak u Vladi Kosova. Povratak je predat onima koji su vršili progon Srba, po principu da zec čuva kupus. Stanje na Kosovu danas podseća na sabirni logor, bez slobode kretanja, bez prava na rad, bez prava na život.
Izuzev na severu Kosova, stanje u ostalim delovima Kosova i Metohije, tzv. enklavama, kako su stranci krstili mesta u kojima Srbi žive, u mnogim selima ne razlikuje se od savremenog logora.
Poziv Srbima da se, navodno, reintegrišu ima više za cilj da se ispuni jedan od proklamovanih standarda ne bi li se dobila nezavisna država, nego što je iskrena želja za učešćem Srba u političkom životu južne srpske pokrajine. Najveći otpor stvaranju nezavisne albanske države dolazi sa severa Kosova i Metohije i zato je tu u poslednje vreme došlo više od 500 UNMIK policajaca i 2.000 vojnika KFOR-a, uz ranije prisustvo 3.000 vojnika KFOR-a. Svi oni su smešteni ne na liniji razdvajanja Srba i Albanaca, nego u dubini srpskog prostora, pa ispada da je po glavi stanovnika broj vojnika NATO-a mnogo veći na severu Kosovo nego u Iraku i Avganistanu.
Pokušaj SPC da sa Ministarstvom za kulturu Vlade Kosova obnovi srušene srpske svetinje doživeo je neuspeh. Na vrh albanske političke scene Kosova međunarodna zajednica forsira one Albance za koje opravdano sumnjamo da su vršili zločine nad Srbima, tj. da su okrvavili ruke. Tu su pre svega Ramuš Haradinaj, Agim Čeku, Hašim Tači i Fatmir Ljimaj, navodno se dovode na istaknute položaje jer, po nekim zapadnim stratezima, oni treba albanske mase da drže u stanju mirovanja, a ne oni koji su taj mandat dobili Rezolucijom 1244, pre svega NATO trupe.
Dobar deo njih je prisutan i na pregovorima u Beču, što, pre svega, ima za cilj da provocira srpski pregovarački tim, ne bi li odustao od pregovora. U ovako teškom stanju u kojem se nalazi srpska zajednica, ne mogu a da ne dodam neke medije i brojne nevladine organizacije, kao i minorne političke stranke, koje svesno propagiraju i lobiraju ideju nezavisnog Kosova, čime samo zagorčavaju život Srbima i pospešuju njihovo dalje iseljavanje sa Kosova i Metohije.
Mi, Srbi sa Kosova i Metohije apsolutno podržavamo srpski pregovarački tim, prisutno jedinstvo u njemu. Nismo za podelu Kosova i Metohije, jer zašto bismo delili nešto što je naše.
Očekujemo da se jasno i glasno, što hitnije i kroz novi ustav Srbije potvrdi da je Kosmet deo države Srbije. Za nas nije dovoljno reći samo da nećemo potpisati nezavisnost Kosova, nego, što ne kazati, da ćemo se stvarno svim sredstvima boriti da nam ne otmu 15 odsto državne teritorije.
Neka EU i SAD biraju da li hoće Srbiju za partnera ili nezavisno Kosovo. Apsurd je da mogu da dobiju i jedno i drugo. Mi Srbi sa prostora Kosmeta jesmo za evroatlantske integracije, ali ne po sistemu teritoriju za razvoj i integracije. Više volimo neke druge integracije, ali sa Kosovom u Srbiji, nego evroatlantske bez Kosova. To jasno i glasno moramo da kažemo svima.

Reč ima narodni poslanik Aleksandar Vučić, a neka se pripremi narodni poslanik Vladan Vučićević.

Dame i gospodo narodni poslanici, čini se da smo u Narodnoj skupštini uspevali da postignemo konsenzus  jedino kada je bilo u pitanju Kosova i Metohija i uvek su naše rasprave u Narodnoj skupštini imale primese prebacivanja odgovornosti nekoj drugoj političkoj stranci za trenutno stanje na Kosovu i Metohiji.
Valjda, kada ne znaju šta drugo da kažu, predstavnici vlasti uvek nađu krivicu i odgovornost u nekima koji su pre njih obavljali državne funkcije.
Pretpostavljam da je to najlakše, pa šta god da se desi nismo mi krivi, kriv je Milošević, krivi su radikali, kriv je ko zna ko, samo oni ne snose nikakvu odgovornost, jer su oni najpametniji i najbolji na kugli zemaljskoj.
U ovom izveštaju koji smo dobili kao narodni poslanici mogli smo, otprilike, i sami da sastavimo u skladu sa onim što smo dobijali kao izveštaj iz medija, prepoznavajući volju Albanaca na Kosovu i Metohiji isključivo za nezavisnošću i isključivu volju srpskog naroda i građana Srbije da se sve drugo prihvati izuzev nezavisnosti.
Svi razgovori, i o decentralizaciji, o našoj kulturnoj baštini, tradiciji, i o svemu drugom, tiču se uvek osnovnog pitanja, hoće li Kosovo i Metohija dobiti nezavisnost, sa albanske strane, odnosno hoće li Kosovo i Metohija ostati deo Srbije, a to je pitanje koje postavljaju svi Srbi i svi građani Srbije, bez obzira na njihovu nacionalnu pripadnost ili veroispovest.
Sada, kada smo do toga došli, a najavljuje se rešenje do kraja godine ili do proleća 2007. godine, nameće se pitanje – šta je naše da učinimo, šta je to što možemo da napravimo i šta je to što možemo da uradimo, a da sprečimo nezavisnost Kosova i Metohije.
Naše je da govorimo na svakom mestu da je to neprihvatljivo, da je to suprotno međunarodnim pravnim normama, što je apsolutno tačno.
Naše je da jasno stavimo do znanja svakome ko bi ucenjivao Srbiju i pravio pijacu time što će da kaže, sada ulazite u EU, pa i Kosovo ulazi u EU kao nezavisna država, pa ćete imati dobre međusobne odnose, lična karta je dovoljna da posetite Srbe na Kosovu i Metohiji, pa vi građani Srbije to prihvatajte, da je to neprihvatljivo. Samo čekajte trenutak kada će to kao konačna ponuda da se pojavi na meniju EU ili pregovarača o Kosovu i Metohiji.
Naše je da im danas kažemo da je to za Srbiju i građane Srbije apsolutno neprihvatljivo, jer mi nećemo, ne možemo i nikada nećemo pristati da se odreknemo dela naše teritorije.
Neka se oni odriču i dela Švajcarske, neka ide Lozana u jednu, neka ide Belincona u drugu, a Bazel u treću državu ako hoće, pošto nam je švajcarski ministar spoljnih poslova ovde lepo saopštila kako se ona zalaže za nezavisnost Kosova, neka svoju zemlju rasparčava, ali ne može da rasparčava našu zemlju.
Postavlja se pitanje, ukoliko zaista sve opstane onako kako se sada najavljuje, ukoliko Rusija bude na našoj strani i Putin naloži predstavnicima Rusije da stave veto u UN, znači ne može da dođe do multilateralnog priznanja nezavisnosti Kosova, šta su naši potezi i koji su postupci koje država Srbija preduzima ukoliko dođe do bilateralnog priznanja nezavisnosti, ukoliko pojedine države krenu u to, šta ćemo da radimo?
Hoćemo li se ponašati onako kako je to bilo vreme Adenauerove politike i onako kako glasi Halštajnova doktrina ili ne, šta ćemo da radimo? Nemačkoj kada je oduzet DDR, kako su oni smatrali, Nemačka je u svoj ustav zapisala da je Demokratska Republika Nemačka sastavni deo Savezne Republike Nemačke i da će to uvek biti. Nemci su čekali 40 godina da se promene okolnosti u svetu i da mogu da vrate svoju teritoriju.
Po Halštajnovoj doktrini, oni su prekidali diplomatske odnose sa svim zemljama koje bi tada, bilateralnim putem, priznavale Demokratsku Republiku Nemačku. Vas pitam, šta je naš potez, da li taj ili nešto drugo? Tada su prekinuli odnose i sa SFRJ. Kasnije su pravili nekakve baj-pasove, sedam godina kasnije, pa smo pravili konzulate, i posle 20 godina krenulo je novo uspostavljanje diplomatskih odnosa.
Šta su naši potezi u tom slučaju? Naš odgovor ne sme da bude onakav kakav je dao predsednik Srbije, Boris Tadić, u Americi, da, mi smo protiv nezavisnosti Kosova, i to je jedina rečenica koju svi ponavljaju, ali kaže, nama su najvažniji odnosi na svetu sa Amerikom, pa sada, ako priznate Kosovo, šta da radimo. To je loša poruka, zato što će oni da kažu, dobro, baš nas briga, uzećemo Kosovo, i posle toga kao da se ništa nije dogodilo.
Dobro, mi smo mali, ne možemo da se sukobimo sa njima, ali ne moramo da kažemo: izvinite, divno je to što ste nam uzeli teritoriju, jer nam je najvažnije u kakvim ćemo odnosima da budemo sa vama.
To znači da će sutradan da nam otmu neku drugu teritoriju, to znači da će sutra da kažu, sada povećajte autonomiju Vojvodine, a sledeći ustav će da bude prekretnica, kada ćemo da tražimo suštinsku autonomiju, što će reći punu zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast na teritoriji Vojvodine, pa onda isti postupak.
Onda će opet nešto da nam bude najvažnije, jer mi ne smemo to da radimo. Onda će odgovor da bude uvek politika realnosti. Na sve što se postavi kao pitanje za vas, odgovor je, to je politika realnosti.
Ako je politika realnosti, onda, lepo, ukinite izbore, ukinite Narodnu skupštinu Republike Srbije i saopštite nam da nam političke stranke nisu potrebne, zato što imamo gazdu koji će da nam određuje sve, a mi ni u čemu nećemo da se razlikujemo. Postavićemo okupacionog gaulajtera, koji može da se zove i onako i ovako, i nikakve razlike nema, jer je to politika realnosti.
Molim da građani Srbije više ne slušaju taj najgluplji mogući odgovor. Nemojte da vređate inteligenciju narodnih poslanika, jer ne postoji gluplji odgovor na bilo koje pitanje u Srbiji od tog – politika realnosti. Ne, mi smo mislili da skačemo do Marsa ili da se jurimo vrteškama oko Jupitera, pa ste sada vi mnogo pametni, pa nam ukazujete na to šta je politika realnosti.
Onda nam kažite lepo: ukinite državu, ne postoji više Srbija kao država, nema pravo na svoj opstanak, nema pravo na svoju teritoriju, uzeli su nam to, ali nama je najvažniji interes – evropske integracije.
Baš me briga za bilo kakve integracije ako će da nam uzmu Srbiju. Srbija je naš najvažniji interes, građani Srbije su naš najvažniji interes, kakve crne integracije. (Aplauz SRS.)
Ovde svaki dan slušamo kako neko kaže, ne smete, nemojte da kažete jednu, ili drugu, ili treću stvar o njima. Ahtisari se pojavi sa nacističkim sindromom i krene hajka državnih organa, odgovorićemo žestoko. Istog dana, ne dajte mi da lažem, pojavi se portparol Tužilaštva (da li je tu ministar pravde) za ratne zločine, mislim da je Vekarić, koji kaže, ova presuda je važna da bi se Srbi i Srbija suočili kao narod i država sa zločinima koji su činjeni u prethodnom periodu; ponovio, parafrazirao Ahtisarijevu izjavu.
Vaš predstavnik državnih organa, vaš čovek je to rekao, predstavnik vlasti je to rekao. I to je rekao da, druže Ahtisari, potpuno si u pravu. Za to vreme šaljete novinare, i hajde da nađemo da je Toma Nikolić negde za rat ili ne znam za šta. Pet puta ga pita i on kaže: borićemo se svim diplomatskim sredstvima i na sve moguće načine. I onda kaže, piše u Ustavu kako se brani zemlja, na sve moguće načine.
Sutradan se pojavljuju svi, od Borisa Tadića do ovog i onog, sa nameštenim pitanjima na konferencijama za novinare. I vi mislite da smo mi blesavi? A ovo pred put u Ameriku, sa celom farsom koju ste namestili sa B92? Mogu da vam kažem ko je od vaših savetnika zvao i kog urednika na B92. Pa, to ni maloj deci ne možete da prodajete više, a ne nama.
Sada, kao mi mnogo volimo mir, postoje neki ludaci koji bi da ratuju. Ne, svako od nas voli mir i svi mi imamo decu, većina imamo decu, a i da nemamo, normalno je da se zalažemo za mir.
Samo da znate još jednu stvar, svojevremeno je sin Tome Nikolića, kada je bio pozvan u armiju i kada su ovi vaši što ih sada pozivate na Beogradski aerodrom da dolaze i da se ismevaju sa nama, bombardovali Srbiju, služio armiju u Lađevcima i njegova jedinica je bila bombardovana skoro svake večeri.
U tome se razlikujemo. Naravno da svako hoće mir i podrazumeva se da svaki normalan čovek želi mir. Mi pitamo, da li imate državu ili ne? Kažu onda, oružane snage komanduju njima.
Ukinite vojsku, ne možemo da se suprotstavimo ni Šiptarima ako nas napadnu, ukinite armiju, ionako dobijate poklone da vojska sprečava poplave, da sprečava zemljotrese, da pomaže, ne znam, svinjokolje. Ukinite armiju, za šta ona služi drugo? Za šta to služi vojska, objasnite nam.
Vidim, sada će da dolaze neki drugi, Ohajo, Teksas, Kentaki, pa da zauzimaju Srbiju, i vi gledajte kako ćete i šta ćete. Neki novinari kažu, to je specijalni sporazum. Kakav crni specijalni, to je kao i za sve banana-republike, ovaj iz Ohaja i Kentakija može da radi šta hoće i kako hoće.
Šta će nam onda vojska, ljudi. Šta će nam vojska ako ćete vi svaki put da kažete da našoj vojsci nisu potrebne puške, da im ne treba ništa. Ne obučavamo je za rat, nego je obučavamo za poplave i zemljotrese. Sprdate se sa državom, ljudi. Dajte da imamo samo civilnu zaštitu, da ukinemo vojsku. Nemojte više da se sprdamo sa vojskom.
Imamo načelnika Generalštaba, koji je načelnik zato što je dobar drug Borisa Tadića i zato što nije hteo da brani svoju Krajinu, zato što je postrojavao maksimalno jedan vod od deset ljudi u svom životu, nikad četu postrojio nije. On je čovek za civilnu zaštitu!
Dame i gospodo, da, Ahtisari je na nacističkim osnovama napao Srbiju i građane Srbije i srpski narod. Zato vaš odgovor treba da bude - šta mi imamo dalje da razgovaramo s tobom. Ionako je važnije kako ćemo da se odnosimo prema Kontakt grupi, na koji način ćemo da šaljemo poruke velikim silama, pre svega onima za koje ste govorili da njihovi lekovi nisu dobri, pošto su pravljeni za male ljude.
Da li je tako? Kako je rekao onaj ministar DOS-a 2001. godine: "Nikada više nećemo da imamo ove loše kineske lekove zato što se oni prave za male žute ljude". Veselinov. Onda Kina kaže - šta vi očekujete od nas, vi vređate jednu od najmoćnijih medicina na svetu, vi vređate nas kao zemlju, kao narod, na sve moguće načine.
Sada "daj malo Rusija i Kina da pomognu". Protiv koga da nam pomažu? Vaših najvećih "prijatelja"? Mislio sam da će Rusija i Kina da nam odmažu, slušajući vas toliko da će vaši "veliki prijatelji" da nam pomažu. Ispostavilo se da nije baš tako.
Nevezano za sve to, mi ćemo podržati sve, i uvek kada je reč o opstanku Kosova i Metohije unutar Republike Srbije, nikada nikakav problem nećemo praviti, samo nemojte vi da nam govorite o danu pre i danu posle, zato što sa vama, od 2000. godine, svaki dan dođe kao sudnji dan za narod i građane Srbije, svaki dan mu dođe kao najteža i najgora muka.
Da vas pitam, ko će moći u pređašnje stanje da vrati sve lopovluke, kriminal, otimačinu i pljačku koja je u Srbiji napravljena. Pitam se ko će moći da vrati, ne daj bože, gubitak teritorija bilo kada, pa makar za 40 godina, ukoliko se to ostvari.
Nemojte da smetnete s uma da ste nasledili Rezoluciju 1244. Na opozicionim skupovima 99. i 2000. godine, kada su za Klintonov rođendan organizovali, negde u avgustu, pošto oni vole da se igraju tim simbolima, nije to naivno, veliki miting u Beogradu, rekli su: "Mi ćemo sa našim prijateljima sa Zapada lako da rešimo pitanje Kosova i Metohije".
(Glas iz sale: Gde to piše?)
Ne piše. Niste pisali nego ste govorili.
Gospodine predsedavajući, moram da vas zamolim da upristojite ove "žute" što su nervozni. Ne znam što su nervozni. Naučio sam da ih nema u ovoj sali, naučio sam samo da ih ima pri onim tenderskim privatizacijama, i ovamo i onamo, gde se pljačka. Ne znam šta će uopšte u ovoj sali uopšte. Računam, prekinuće čovek, ja ću da završim još malo.
Dame i gospodo, što se SRS tiče, tamo gde je državni interes uvek ćemo ga poštovati i uvek ćemo državu da štitimo i branimo. Samo vas podsećam na to da su neki bili pozvali i na izbore na Kosovu i Metohiji, a bio je dogovor i bila je skupštinska rezolucija, kao opšti pravni akt, po kojoj niko to nije smeo da učini. Obratite pažnju! Molim vas da se to ne desi ubuduće, zato što će od toga imati štetu država, građani Srbije i celokupan srpski narod.
Siguran sam da Srbiji niko ne može da otme Kosovo i Metohiju, ako oni ne nađu nekoga ko će da bude prilično značajan, a da postane njihov saradnik. Saradnika u razaranju srpske teritorije nikada neće imati u SRS. Zbog toga sam ponosan na to što sam član SRS.