Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsednici Vlade i Republike, borba Srbije za ovaj prostor, borba Srbije da sačuva južni deo svoje Republike, borba Srbije da ekonomski i kulturno razvije prostor Kosova i Metohije nije od juče, a nije ni samo poslednjih 10 godina, ona traje mnogo duže.
Paralelno sa procesom ekonomskog i kulturnog razvoja tog prostora i ogromnog materijalnog ulaganja Srbije da bi se sačuvala ta teritorija i razvio taj prostor, da bi se obezbedio zajednički život, mir i tolerancija, traje proces albanskih separatista i terorista da očiste taj prostor, da proteraju sve ono što nije srpsko, a da one koje mogu pretvore u Albance, da Turci nestanu sa tog prostora i da postanu Albanci, da Goranci nestanu sa tog prostora i da postanu Albanci, ako već nisu otišli, da Romi u znatnoj meri postanu Albanci.
Asimilacija na tom prostoru i etničko čišćenje je višedecenijski proces, koji traje. On nije vezan ni za jednu godinu. Onako kako je etnički čišćeno posle Drugog svetskog rata ili pre, onako kako je etnički čišćeno i obezbeđivano, kroz proterivanje i kroz sve drugo, pre 1971. godine, tako je bilo i posle, pre 1974. i Ustava i posle, pre 1981. i demonstracija i posle, 1989. godine, kada su ponovo bile oružane pobune. Tako je bilo i 1998. i 1999. godine i danas.
Sve vreme su se menjali režimi, vlasti, mnogi su upravljali Kosovom; bila je i kraljevina, i republika, i jednopartijski sistem, i višestranački sistem. Odnosi snaga se nisu menjali. Kada kažem nisu se menjali, nisu se menjali u smislu da se obezbedi mir i tolerancija. Menjali su se u smislu etničkog čišćenja i proterivanja nealbanskog življa sa tog prostora.
Na kraju smo dobili da Kosovom upravljaju i oni sa strane, da upravlja UNMIK. Ni tada se ništa nije promenilo, i pored Rezolucije UN nastavljeno je etničko čišćenje na tim prostorima.
U različitim periodima, bilo je i pregovora. Mnogo pregovora je bilo, ali ni u jednom periodu se ne može reći da su albanska delegacija ili predstavnici albanske nacionalne zajednice sa ozbiljnošću prihvatali te razgovore, a naročito ih nisu prihvatali u poslednjih desetak godina.
Nisu ih prihvatali zato što su uvek imali obećanja, najčešće iz Vašingtona, da će dobiti ono što traže, a to je da kada etnički očiste Kosovo, onda će dobiti nezavisno Kosovo. Kada kažem da im je tako rečeno, podsetimo se i izjave tadašnjeg predsednika Amerike posle bombardovanja, koji je rekao, pa šta ako stotinu hiljada Srba ode sa Kosova i Metohije?
Šta je to drugo nego poruka za etničko čišćenje i proterivanje Srba sa Kosova i Metohije?
Ni danas, kao ni 1998. godine, kada je 16 puta srpska delegacija odlazila na Kosovo, albanska delegacija, koja tada nije htela da dođe, ali sada dolazi, nije želela da razgovara o ozbiljnim pitanjima rešavanja statusa ljudi koji žive tamo, nego, pre svega i jedino, kako da uzme 15 posto teritorije Srbije.
U Rambujeu je bilo razgovora, pregovora, samo ne direktnih. Bilo je gostovanja u Rambujeu, ali ne razgovora, bilo je ponude koja je značila: ili će Srbija da potpiše da za tri godine Kosovo bude samostalno ili će biti bombardovanja. Danas u Beču imamo: ili će Srbija da prihvati da bude nezavisno Kosovo ili nećete imati dobre odnose sa nama.
Ne mogu dva puta da nas ubiju, jednom su nas bombardovali. Samo je u tome razlika, ni u čemu drugom. Ni tada ni danas, ni ova skupština ni narod Srbije nije prihvatao, niti će prihvatiti takvu ucenu da se dobrovoljno odrekne Kosova i Metohije.
Danas slušam ovde da li je trebalo da prekinemo pregovore posle izjave Ahtisarija, ili posle ovih ili onih stavova albanske delegacije ili Vašingtona. Nije mogao da se prihvati ni tada prekid pregovora, a ni danas, zato što ni ova pregovaračka delegacija nije ovlašćena od Ahtisarija da pregovara, ovlašćena je od ove skupštine. Samo kada ova skupština kaže, a ona nema razloga da kaže da se prekinu pregovori, mogu da se prekinu pregovori.
Mi ćemo nastaviti i Pregovarački tim treba da nastavi pregovore. Naravno da treba ponovo da kažemo ono što jeste istorijski, što jeste nacionalni interes, a to je da ne damo svoju teritoriju, ne damo svoje Kosovo i Metohiju. To nije vezano ni za koga.
Ni tada, 1999. godine, ni Slobodan Milošević, ni vlada, ni narod Srbije, ništa drugo nisu mogli da kažu nego: branićemo i odbraniti Kosovo i Metohiju. Ni danas ni ova vlada, ni predsednik Vlade gospodin Koštunica, ni Vlada, ni ova skupština, ništa drugo ne mogu da kažu nego: ponovo ćemo pitati narod.
Kao što je narod rekao 1989, širom Srbije, na mnogim skupovima, kao što je to rekao usvajanjem Ustava, kao što je rekao 1998. na referendumu, tako će sigurno i u ovom ustavu reći: da, ustav Srbije u kome piše da je Kosovo i Metohija sastavni deo Srbije. Drugačije ne može biti, i pored svih tih obećanja i pored tih nerazumnih stavova – eto, kako ćemo mi ako nemamo dobre odnose sa Vašingtonom. Ne grade se odnosi tako što ti neko ukrade nešto, pa mu ti i dalje poltronišeš.
To više nije poltronisanje, to je superpoltronisanje. Odnosi se grade onda kada svako poštuje svačije dostojanstvo i kada se razvijaju ekonomski i svaki drugi odnosi u korist jednog i drugog naroda, i jedne i druge zemlje, nezavisno od veličine i snage bilo koje teritorije i bilo koje zemlje.
Zato i SPS i ova skupština treba da prihvate Izveštaj Pregovaračkog tima, zato što je on radio u skladu sa Rezolucijom koju je Skupština Srbije usvojila, u skladu sa zaključcima koje smo krajem februara ove godine usvojili, zato što je to ono što će građani Srbije da podrže i zato što je to jedino pravo, ne međunarodno, nego bilo kakvo, običajno i svako drugo pravo ove zemlje da brani svoju teritoriju i da očuva Srbiju kao celinu.
Niko nam nešto drugo ne bi oprostio. Ne bi nam oprostila ni naša pokolenja, a ni sadašnja generacija kad bi se bilo ko drznuo da se drugačije ponaša. Čak ni izjave koje, tim povodom, kažu: šta da radimo ako nam to otmu, nisu prihvatljive i suprotne su interesu Srbije. Ponovo će građani Srbije, ubeđen sam, kao i više puta do sada, da kažu - da jedinstvenoj Srbiji, jer su bili za to, za to će biti i to im kao istorijsko pravo pripada.
Zato SPS mora, ali i mi ovde u Skupštini moramo jasno, još jednom, da kažemo, pored ovih zaključaka, da za ovih skoro sedam godina od Rezolucije 1244 gotovo ništa nije realizovano, ništa od onoga što je bila osnovna obaveza i UNMIK-a i KFOR-a, kada je reč o bezbednosti, slobodi kretanja građana, povratku izbeglih lica, proteranih sa Kosova i Metohije. Nema nikakvog ekonomskog razvoja na tom prostoru. Ništa se nije dogodilo i ništa se ne poboljšava kada je reč o multietničkom sastavu Kosova i zajedničkog života na Kosovu. Nema vode, nema struje, nema posla, nema ničega što će obezbediti boljitak i što se pokazuje kao boljitak za ovih šest-sedam godina vladanja međunarodne zajednice.
Kad kažem da to moramo da saopštimo još jednom, onda isto tako smatram da je i obaveza države Srbije da nastavi da pomaže sve one sredine i srpski narod na Kosovu i Metohiji u ekonomskom smislu, u razvojnom smislu, otvaranjem novih pogona, otvaranjem novih radnih mesta, otvaranjem novih škola, otvaranjem novih domova zdravlja, jer i na taj način ćemo uputiti poruku, ne samo tako što ćemo ustavno i pravno zaštititi teritoriju Kosova i Metohije, nego ćemo i u ekonomskom smislu zaštititi taj prostor.
Na kraju, osuđujući Ahtisarijevu izjavu, uvek se sećam izjava naših političara koji su govorili o tom periodu 1998-1999. godina. Rekli su da je vlada bila zločinačka, da je Milošević bio zločinac, a oni to protumače ovako – vladu bira narod. Prema tome, Ahtisari je citirao neke od vas koji ste ovde govorili, a pre svega gospodu iz DS koji su to govorili u poslednjih nekoliko godina. Nažalost, kada se ne razmišlja o tome, onda se dobije to što dobijemo. No, i pored toga, Ahtisari nema pravo da to kaže na bilo koji način, ali mene to ne iznenađuje. Oni koji su plaćeni da rade kao lobisti Vašingtona i albanskih separatista, to fino otplaćuju takvim izjavama.
Da ne bih polemisao sa gospodinom Petrovićem na svakoj sednici Skupštine povodom ovih pitanja – ko je kriv, kada je bio datum pre, kad posle, koji je datum važniji a koji manje važan, pokloniću mu dve knjige o tome šta smo mi 1998. i 1999. godine radili. Ja sam ovo napisao o onom što se dešavalo, a i ovo, pod naslovom "Dani terora", o tome šta se dešavalo od 1999. do 2000. na Kosovu i Metohiji. Valjda će mu biti lakše i valjda će nešto više da sazna. Ako mu to ne pomogne, ja ne mogu da mu pomognem.

Reč ima narodni poslanik Gordana Pop-Lazić, pa narodni poslanik Zoran Krasić.

Poštovane kolege narodni poslanici, uz osnovnu zamerku što smo ovaj izveštaj dobili zaista kasno, ali dobro je da smo ga uopšte dobili, malo bih se osvrnula na sam sadržaj Izveštaja koji, pored ovog hronološkog pregleda koliko je rundi razgovora bilo, dakle 13, pa me to nekako asocira i na onih naših 13 razgovora koje smo imali na Kosovu i Metohiji, mislim na tadašnju Vladu Srbije, u pokušaju da se iznađe zajedničko rešenje sa Šiptarima na Kosovu i Metohiji, daje i tematski pregled zaštite verske i kulturne baštine, ekonomsko-finansijskih i pravnih pitanja, kao i prava zajednica.
Vaša konstatacija kod svake od ovih tema je bila da vaši amandmani, vaša nastojanja nisu naišli na odobravanje sa druge strane, niti na saglasnost volja i da je ipak status taj koji mora da se reši pre svih ovih pitanja. Došlo je do ovog sastanka o statusu 24. jula. Bili ste tamo, kako kažete, sa ministrom spoljnih poslova, iako on to nije, za vas verovatno jeste.
Hoću da vam kažem šta je ono što u narodu kruži vezano za Kosovo i Metohiju, šta narod misli da možemo da učinimo, a što ne činimo. Vi možda nemate mogućnosti da se sretnete sa ljudima na ulici, ali ljudi ne veruju u to da ste spremni i kadri da to pitanje rešite i zastupate onako kako vam je Skupština mandatom dala, zbog toga što nema jedinstva među vama - pregovaračima.
Čitajući sve ono što u dnevnoj štampi piše, šta o svemu tome kažete vi kao premijer, šta kaže predsednik Republike i vrhovni komandant, šta kaže Vuk Drašković, kao vaš ministar inostranih poslova, može se videti da su to dijametralno različiti stavovi. To zbunjuje ne samo unutrašnju javnost, to zbunjuje i celokupnu svetsku javnost. Dakle, ako ste predsednik Vlade, a Vlada je taj izvršni organ kome je Skupština, ipak, poverila da se, pre svega, ovim pitanjem bavi, da odgovara za ove pregovore, morali biste da obezbedite jedinstvo stavova.
Dogovorite se međusobno ko će u ime Pregovaračkog tima da istupa u javnosti i onda neće biti tih zabluda.
Ovako možemo da pročitamo sve i svašta, recimo, samo ono što je Vuk Drašković izgovorio o pitanju pregovora može da nanese veliku štetu daljim pregovorima. Vuk Drašković na onom molitvenom skupu u Vašingtonu, između ostalog, kaže - "Ujedinjene nacije su zaustavile zločine režima Slobodana Miloševića" i time potvrđuje ono što Ahtisari kaže, dakle, da smo mi zločinci nad Albancima, ali albanske zločine nad Srbima niko ne kažnjava.
To ne sme da izađe u javnost, ne sme da se iznese pod vašim pokroviteljstvom, a da vi to ne osudite ili da ne kažete narodu – on je to rekao u svoje lično ime; a nije smeo ni u svoje lično ime da govori tamo, jer verovatno nije tamo pozvan kao Vuk Drašković, tamo neki bivši književnik, nego je pozvan kao vaš ministar inostranih poslova.
Prenos nadležnosti sa UNMIK-a na lokalne organe vlasti i evropske vojne snage, jer je očigledno da Amerika, NATO i UNMIK, hoće da se povuku sa Kosova, koje će po odlasku KFOR-a naslediti, kažu, odgovornost za bezbednost na Kosovu, a čim kažu odgovornost za bezbednost, implicira se da bezbednosti ni posle toga biti neće, da će ona biti ugrožena.
Neko je ovde govorio o "Milosrdnom anđelu" i o tome šta je bilo pre i šta će biti dan posle, čini mi se da je iz DS-a, ali ako hoćemo da budemo iskreni, mi moramo da priznamo da "Milosrdni anđeo" i dalje traje i da ne znamo dokle će trajati. Nakon onog potpisivanja sporazuma Ahtisari-Černomirdin, a taj sporazum je podržao Vuk Drašković, koji sada mora da govori ovo što govori, dakle, da sam sebi skače u usta, onda je bio za to, a sada je protiv, onda smo, navodno, dozvolili da uđe NATO na Kosovo i Metohiju, tada smo izgubili Kosovo i Metohiju a sada treba ponovo da ga povratimo ili da ga sačuvamo.
Mnogo ljudi je izginulo za ovih šest godina otkako je sama agresija prestala. Mnogo njih je nestalo i svakodnevno se dešavaju teroristički napadi pod pokroviteljstvom samog KFOR-a. Šta se sada dešava na Kosovu i Metohiji? Svi znate, a niko neće o tome da govori.
Dakle, postoji grupisanje snaga KFOR-a na samom severu Kosova i Metohije. Krajem aprila i sredinom jula, KFOR je izvodio operativne treninge pod nazivom ''Balkanski soko 4 i 5'' na kojima je uvežbavao sposobnost odgovora na nasilne demonstracije, zaštitu manjinskog stanovništva, evakuaciju tog stanovništva, blokade puteva.
''Balkanski soko 5'' se odvijao između 11. i 13. jula, a uvežbavana je i zaštita administrativne granice Kosova i Srbije. Od koga? Odgovor nam daje Aleksandar Ivanko, portparol misije UN na Kosovu, koji kaže – cilj povećanja međunarodnog vojno-političkog prisustva na Kosovu jeste osiguranje integracije Srbima naseljenog severnog dela Kosovske Mitrovice u ostatak Kosova nakon odluke o budućem statusu Pokrajine.
Blokada srpsko-kosovske granice se, zapravo, planira samo u jednom smeru, od Srbije ka Kosovu, a u suprotnom, bila bi veoma propusna za srpske izbeglice.
Pored toga, znamo i da Crveni krst, Međunarodni komitet Crvenog krsta popunjava svoju delegaciju u Beogradu, dok je na Kosovu otvorio i posebnu kancelariju.
Dakle, i oni očekuju nešto negativno u pogledu Kosova i Metohije. Eksperti Svetske organizacije prave projekat - Integrisanje izbeglica sa Kosova u centralnu Srbiju. Zašto se sve to radi? Očigledno je da smo zapali u situaciju da se očekuje negativno rešenje pitanja Kosova i Metohije.
Nisam čula da ste spomenuli u svom uvodnom izlaganju, iako to ne mora da bude sastavni deo vašeg izveštaja, mada u Izveštaju govorite o delovanju Pregovaračkog tima van pregovaračkog procesa, dakle, tu široku aktivnost, pretpostavljam, vašu ili predsednika Republike, jer nemate ministra inostranih poslova, pa ne znam kako biste mogli da imate tu široku diplomatsku aktivnost. Niste se osvrnuli na ovo što Vladimir Putin govori, niste nam rekli da li je u nekoj konkretnoj diplomatskoj aktivnosti, sa Rusijom ili nekom drugom velikom silom, dogovoreno kada, kako, zašto i gde su njihovi interesi da se postave ovako ili onako. Možda to ne treba da kažete naglas, ali trebalo bi barem da pozdravite ili da zahvalite Vladimiru Putinu što je ovo juče izjavio, s obzirom na to da danas imamo ovu sednicu, što nam nekako daje i motiv za optimizam kada je u pitanju Kosovo i Metohija.
Mi znamo da imate javnu diplomatiju, da imate tajnu diplomatiju, pa može nešto iz te tajne diplomatije da se na neki način kaže, da znamo šta je to što možemo da očekujemo i koja je cena svega toga, jer sve ima svoju cenu.
Na početku sam rekla da nemate jedinstven stav o svemu što se dešava u pregovaračkom procesu. Smatram da je ova vaša ocena vezana za stav Ahtisarija preblaga, ali da vas podsetim i na izjavu Sande Rašković-Ivić, koja je takođe uznemirila javnost, a vezana je za podelu Kosova. Ni tu niste odreagovali kako se očekivalo ili kako je trebalo da reagujete.
Uopšte, izgleda da je to vaš manir rada i da vam nedostaje taj deo organizacionih sposobnosti na toj funkciji i u vašoj vladi, jer svaki ministar je car za sebe, pa i ova dvojica su bez kormilara, mada verujem da i gospodin Tadić i vi imate svog kormilara koji je negde na Zapadu. Tadić, sigurno tamo gde je potpisivao neki vojni sporazum, za koji ne znam ko ga je ovlastio da ga potpiše, niti da li će ikada ovaj parlament tako nešto da ratifikuje, jer ne znamo ni na šta se odnosi, kao što nismo ratifikovali svojevremeno ni onaj sporazum koji je Vuk Drašković imao sa NATO-om.
Dakle, mnogo ste se odmetnuli od Parlamenta, a to znači od naroda, i to može veoma skupo da vas košta.
To što će da košta vas, vezano za naše unutrašnje političke prilike, to uopšte ne boli mnogo i nije tako važno, danas ste gore, sutra ste dole, pa se opet malo popnete, ali boleće nas sve to jako mnogo u međunarodnim odnosima.
Kada donosimo neku rezoluciju vezanu za Kosovo i Metohiju, vi uvek kažete: "Polazeći od toga da smo izgradili demokratsko društvo", ili šta ja znam, ali kako smo izgradili demokratiju, ako vi na potpuno nedemokratski način držite dva ministra u Parlamentu. Dakle, vi vršite svojevrstan državni udar. Ako se zaklinjete u nešto, morate da budete principijelni u tome.
Drugo, hoću da vas podsetim, i završavam, ali samo da pronađem vaš govor u UN, gde u jednom delu (apsolutno se slažem sa 98% onoga što ste rekli tamo) kažete – "Molim vas, podsećam vas, gospođe i gospodo, na to da od demokratskog preobražaja zemlje 2000. godine, dakle, da su srpske vlade uspešno vodile zemlju i samostalno izlazile na kraj sa svim teškoćama tranzicije." Znači, niko vam nije pomagao. "Demokratske vlasti Srbije delovale su u regionu konstruktivno", jeste, išli ste u Srebrenicu da se klanjate i još mnogo gde, "a unutar zemlje je ostvaren privredni rast, obezbeđena sloboda medija, poštovanje ljudskih prava i značajno je suzbijen kriminal i korupcija."
Koga lažemo? Svi znamo da ništa od ovoga što ste rekli nije istina, ali morate da to kažete kada odete tamo. Šta ćete, ne možete da pljujete rođenu zemlju, ja i to razumem. Dalje ste rekli: "Uspeli smo da ostvarimo suštinski napredak u saradnji sa Tribunalom u Hagu." To jeste, bogami ćete biti zabeleženi kao neko ko ih je najviše isporučio Hagu, samostalno i po cenu velikog rizika. Zatim, "osvojena demokratija je u Srbiji pustila koren i uspela da za nepunih šest godina bitno popravi položaj naroda i da zemlju vrati na mesto koje joj u zajednici naroda pripada." U jednom momentu kažete – mi smo suosnivači UN, a znamo da ste vi zatražili ponovo prijem u UN.
Dakle, lutate tu, ne znate gde je mesto ovoj državi, ne možete da joj pronađete, što kažu, pravu meru. Jedno je šta bismo mi želeli, a drugo je šta je zaista postignuto. I, da se mi ne kitimo mnogo velikim uspesima, priželjkujete taj ustav i radimo na njemu, evo, skoro šest, sedam godina; da ste ga hteli, do sada bismo ga doneli. Dete da smo pravili, za sedam godina bi stasalo u školu da krene, a jedan ustav nismo mogli da donesemo. Prema tome, nemamo ništa protiv toga, zna se kakav status Kosova može da bude i u tom ustavu, ali da vas podsetim, jer ste danas i vi to potvrdili, na stav Tomislava Nikolića vezan za to. To je i u UN rečeno. Ako se desi da dođe do jednostranog proglašenja samostalnosti Kosova i Metohije, Parlament Srbije to neće prihvatiti, to ćemo proglasiti okupacijom, privremenim stanjem i tome slično.
Slažem se sa vama. Kada je to Toma Nikolić pričao, to je iz sveg artiljerijskog naoružanja, kroz medije, išlo protiv SRS, ali posle vam je došlo, da ne kažem odakle, trebalo je malo da putuje. Prema tome, razmislite o tome kada vas na nešto upozoravamo, to nije zlonamerno.
Ovo nije partijsko pitanje, ovo se podjednako tiče i vas i nas, i ovih žutih, i onih što nestaju, i ovih što dolaze, i svakog građanina Srbije. Ko god od nas to može, hoće da pomogne u rešavanju ovog pitanja, zato pružite ruku svima, saslušajte svakog, pročitajte stenograme sa ove sednice, možda vam pomogne, ali budite iskreni prema svom narodu i budite principijelni u onome što radite.
Još jednom vas molim, obezbedite, ipak, da taj vaš dvojac ostane bez kormilara, veslajte sami sa svojim parlamentom i svojim narodom, biće vam lakše.

Reč ima Zoran Krasić.
Posle njega, Dragutin Perić.

Verovatno će građani Republike Srbije bolje da shvate ovu današnju tačku dnevnog reda ako započnem jednom rečenicom koja je juče emitovana na svim medijima u Srbiji, a parafrazirana i primenjena na našu situaciju ona bi značila – Kosovo i Metohija je nulta tačka srpskog naroda, nulta tačka Republike Srbije. Ako njihovu nultu tačku, gde su bila dva solitera, niko živi ne može da pomeri, niko živi ne može da ugrozi, niko živi ne može na bilo koji način da dovede u pitanje kao temeljnu tačku jednog naroda, jedne države, zašto ne reći i jedne globalne imperije, onda i Kosovo i Metohiju niko ne može da dovede u pitanje kao temeljnu tačku srpskog naroda. Verujte, ako biste vi u Americi, a vi u Briselu to hiljadu puta ponovili, i ovi što su slepi i ovi što ne žele da čuju i što ne žele da čitaju morali bi da prihvate da i u Srbiji postoji neka nulta tačka.
Pošto smo kod nulte tačke, gospodo pregovarači, podsetiću vas na nešto o čemu smo pričali već nekoliko puta u ovoj Narodnoj skupštini. Vi ste tamo otišli po ovlašćenju Narodne skupštine da razgovarate, ali ne o budućem statusu Kosova i Metohije, zato što je to Rezolucijom 1244 već definisano. Kada se kaže budući status, onda se ne prejudicira ništa, već se, ako mogu tako da kažem, suflira da su moguće neke alternative. Prema Rezoluciji 1244, tema razgovora jeste suštinska autonomija na Kosovu i Metohiji. Čini mi se da ste po neki put izašli iz tog okvira. Doduše, to i priznajete, koristeći kao argumentaciju za to da je nešto nametnuto, nametnuto kao tema razgovora. Prihvatam objašnjenje, ali u taj razgovor ste morali mnogo hrabrije da uđete. Zašto? Zato što su svi međunarodno-pravni dokumenti na strani Republike Srbije.
Mi smo vama dali ovlašćenje da razgovarate o dimenzijama suštinske autonomije na Kosovu i Metohiji, ali stičem utisak da se neki put zaboravi u odnosu na šta treba da se definiše autonomija.
Ona treba da se definiše u odnosu na državnu vlast Republike Srbije na celokupnoj svojoj teritoriji. Onda, kada ste razgovarali o decentralizaciji, mislim da neke oblasti nisu za temu lokalna samouprava. Zašto?
Morate da znate da policijska ovlašćenja direktno izviru iz Ustava i predstavljaju atribut države, atribut neke vlasti. Nije svejedno gde će da se nalazi ta policija, jer ako prihvatite da ona može, u nekom sastavu, da se nalazi na nivou lokalne samouprave, onda bi vrlo brzo neko od ovih vaših sa suprotne strane, ne vaših, nemojte pogrešno da me shvatite, ne mislim da su vaši, mada i tu mogu da vam prigovorim što morate da idete tamo da razgovarate u ime svih građana Republike Srbije, bez obzira da li se to nekome sviđa u ovoj sali ili ne. Ova narodna skupština je dala vama ovlašćenja da u ime svih građana Republike Srbije razgovarate. S kim? Rezolucija je rekla – sa stanovništvom Kosova i Metohije. To su glavni argumenti, najjači argumenti.
Sada moram da vam kažem da u potpunosti razumem probleme na koje nailazite. Prvi problem, nekima vrlo drag Havijer Solana je već krajem 1990. godine objašnjavao "Milosrdnog anđela", pa je rekao – morali smo to da uradimo, a njegova malenkost je potpisala nalog da se ubijaju građani, zato što je toliko i toliko hiljada ljudi proterano, bili su izloženi torturi koja nije primerena demokratskoj vlasti. A to što su se oni naoružavali i hteli da otcepe poneki deo nije bio opravdani državni razlog, pa je čak i Holbruk, sa skinutim cipelama, snimljen sa svojim prijateljima. Ne leži vraže, posle godinu i po dana taj isti Solana je rekao – nije razlog bilo proterivanje, znamo mi da nisu proterani neki stanovnici Kosova i Metohije, nego smo hteli da promenimo režim u Republici Srbiji.
Vidite, 2002. na 2003. godinu, kada je to rečeno – dobro, promenjen je režim, pa zašto sada isto radite? Ništa se ne dešava u smislu ljudskih prava, dokumenata OEBS-a itd. Morate da znate da ste od 1990. godine izloženi pritisku, vi Srbi, da bismo vas naterali da prihvatite demokratske standarde. Vidite, tri razloga kao opravdanje, tri povoda, tri izgovora za permanentne pritiske na ceo jedan narod, bez obzira gde se nalazi.
Znam da vi razgovarate sa takvima i znam da vam nije lako, ali se pozivajte na međunarodno-pravne dokumente. U tim dokumentima se nalazi naš glavni adut u ovim pregovorima. Lako ste, mislim na DOS, prihvatili ustavne okvire, neke propise koje su doneli ti organi, olako ste pozivali građane da idu na izbore, verovali ste im. I Milošević je verovao Americi. Otpisali su ga. Svi koji veruju Americi, do određenog trenutka su otpisani; imaju neku blagonaklonost, a onda se to lepo izgužva i baci.
Evo vam dokaz za to. Pre nekoliko meseci, jedna delegacija, čini mi se da je iz Saveta Evrope, došla je ovde i vodila je neke razgovore sa poslaničkim grupama. Obrni, okreni, pojavila se tema - kako je to neko u nekoj Hrvatskoj napao teritoriju UN, a ona je teritorija Republike Srpske Krajine bila pod zaštitom UN, i šta se sve desilo, itd. Čovek iz Saveta Evrope je demonstrirao fantastično poznavanje činjenica i klimnuo glavom, Amerikanci su rekli - napadnite.
Dotakli smo i temu - Dejtonski sporazum. Kaže se - tu su se pojavile dve dobre stvari. Prva stvar, zaustavio se rat, i druga - bili su izbori u Americi. Klintonu je bilo potrebno da zaustavi rat kako bi osvojio drugi mandat. A ustav, Dejtonski sporazum, aneksi, je l′ to obavezuje? Ne, to nikoga ne obavezuje.
Znači, Rezolucija 1244 kod njih tako može da se desi, obavezuje, ne obavezuje, ali ima nešto što ih sve obavezuje, to je, verovatno, Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i sloboda. To su, verovatno, stavovi Evropskog suda za ljudska prava. To je, verovatno, Okvirna konvencija o pravima nacionalnih manjina. Da budemo iskreni, vi treba da govorite o tome, o najvišem stepenu autonomije i zaštite ljudskih prava za jednu nacionalnu manjinu koja na određenoj teritoriji predstavlja većinu.
Postavlja se centralno pitanje, u svim vašim razgovorima, ko je garant za ovo o čemu se razgovara i dogovara. Okvirna konvencija je to rešila. Garant može da bude samo država. Znači, ako ste pričali o obrazovanju, o upotrebi jezika itd, o svim tim oblastima za koje se predviđa određena autonomija, ko je garant? Ne garant u smislu onoga ko treba to da poštuje, to moram i ja kao građanin da poštujem, to mora i lokalna, pokrajinska i državna vlast, ali ko je garant prema inostranstvu u odnosu na čiji akt se vodi postupak pred Evropskim sudom za ljudska prava?
Gde su organi državne vlasti i za teritoriju Kosova i Metohije? U Beogradu. To morate da kažete. Zašto? Kada to tako ne bi bilo, ne bi važio nijedan međunarodno-pravni dokument.
Stičem određeni utisak zbog ovih pregovarača, bez namere da nekog uvredim, ovih ljudi koji rade tehnički deo posla, koji je stvarno mukotrpan. Verovatno je vama jasan slučaj čuvenog Kalaja koji je bio prvi administrator Austrougarske u BiH, koji je napravio fantastično delo pre nego što je postao administrator, o tome šta je Bosna i Hercegovina, koji je jezik u BiH itd.
Čim je izabran za administratora, on je zabranio svoju knjigu. Znate kako to izgleda kada naučnik zabrani svoju knjigu, kada političar zabrani svoju knjigu koju je napisao kao naučnik! Stičem utisak da se tako nešto dešava i kod nas, ali da se neko uhvatio u procep.
Uz sve simpatije prema konceptu asimetrične decentralizacije, koju tumačim strogo na lokalnom nivou, na nivou lokalne samouprave, ne idem dalje, one vam odgovaraju vrlo neuspešno s konceptom opšte decentralizacije. Svedoci opšte decentralizacije su bili u ovoj sali malopre. Gospodin Anđelković vam je pomenuo, čini mi se, da je 16 puta prof. Ratko Marković išao na noge u Prištinu da se upravo o tome razgovara, o opštoj decentralizaciji.
Da vas podsetim, na početku vašeg mandata, vi niste hteli da uvrstite u dnevni red Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o lokalnoj samoupravi. Samo da vas podsetim.
Zar vam se ne čini da je bilo dobro rešenje sa dvodomnim i trodomnim skupštinama jedinica lokalne samouprave na teritoriji Kosova i Metohije? Zašto taj njihov koncept opšte decentralizacije niste izbili argumentom, nuđeno vam je - niste hteli da razgovarate. Mogli ste da učestvujete na izborima, niste hteli. Onaj ko krši demokratske postulate, ne uživa sudsku zaštitu. To Ahtisari vrlo dobro zna. Znam kako je zavrtao ruke i pretio da će da se sravni Beograd ukoliko se ne potpiše. Šta se potpisalo? Ono što su svi jedva dočekali, osim Srpske radikalne stranke koja je prigovarala. Ovde je to potpisano, pa čak i ovaj što ne sme da uđe, što je pobegao, on je vapio sa nekih govornica – zavladao je mir, sada će Ujedinjene nacije da nas čuvaju, pa ne sme ni da ide tamo.
Možemo mi štošta da vam zamerimo. Nadam se da ste shvatili da ovo što ovde pričamo ima, pre svega, za zadatak da vam ojača poziciju kao pregovarača.
Ima tu još puno stvari na koje sam hteo da vam skrenem pažnju. Ovde vi čak citirate neke stavove Haškog tribunala. Izbegnite to. Ako već ne znate šta se dešava u Hagu, nemojte da duvate u jedra Hagu. To je pogotovo ovaj deo gde neko pokušava da Kosovo i Metohiju predstavi delom bivše SFRJ koji svoj subjektivitet zasniva iz Jugoslavije, a ne iz Srbije. To pokušavaju u Hagu da dokažu. Vodite računa o ovom pitanju sukcesije.
Da vas podsetim, napravljena je greška još pre tri godine kada je napravljen princip sukcesije koji je primenjen kod nas, po kome nepokretnost toj državi pripada, a ne politika čistih računa. Vodite računa i o nekim načelima koja se promovišu na bazi načela Badenterove komisije. Vi koji se malo razumete, to treba da znate, to je princip koji je postojao samo pedesetih godina, kada su se kolonijalne imperije rasturale, pa se formirale nove države. Srbija nikada nije bila kolonijalna imperija da bi se načela Badenterove komisije primenila na situaciju na Kosovu i Metohiji.
Naravno, bez namere da komentarišem i da zalazim u onaj deo o kome su pričali poslanici SRS, izražavam saglasnost sa stavovima koje je sa ove govornice, u ime SRS, izrekao gospodin Tomislav Nikolić.

Reč ima narodni poslanik Dragutin Perić, posle njega narodni poslanik Zvonko Mihajlović. Izvolite, gospodine Periću.

Gospodo narodni poslanici, gospodine predsedniče Vlade, kada vas je 2000. godine isforsirao DOS i kada ste postali perjanica DOS-a, u najboljim manirima ste pokušavali da usadite u svest narodu da će konačno, u takvoj demokratskoj vlasti, Srbi da zaštite svoj nacionalni interes. Ali da bi se to desilo, potrebno je da, navodno, lošu prošlost ostavimo iza sebe da bismo svetu pokazali kako jesmo grešili, ali ubuduće nećemo, da ćemo biti kooperativniji u odnosu na njihove zahteve. Međutim, zahtevima tih svetskih moćnika nikada mere, nikada kraja.
Priča da je vođena pogrešna politika u periodu pre bombardovanja Kosova i Metohije ne može da ostane kao normalna konstatacija, iz razloga što već sedam godina vlada DOS, normalno, sada u drugoj, skraćenoj verziji. Čija je obaveza i ko je u mogućnosti da štiti i sačuva nacionalne i državne interese Srbije, makar po Rezoluciji Saveta bezbednosti i Ujedinjenih nacija 1244?
To je vaša obaveza, predsedniče Vlade, ali i obaveza Tadića kao predsednika Republike Srbije. Narod se s pravom pita za koga je pobedio DOS 2000. godine, ali i ovaj mali DOS 2003. godine, za narod ili za Ameriku i druge kojima ste ispunjavali sve zahteve? Šta sada, kada kažete da očekujete da vam se ispostavi najskuplji zahtev, da postoji mogućnost gubitka Kosova i Metohije.
To ne smete uraditi ni u čije ime, ni po kojoj ceni, i ne samo vi, nego niko u Srbiji, makar da Kosovo i Metohija bude pod NATO okupacijom još narednih deset godina.

Reč ima narodni poslanik Zvonko Mihajlović, a potom narodni poslanik Vjerica Radeta.

Dame i gospodo narodni poslanici, kriza na Kosovu i Metohiji vuče svoje korene još iz 1878. godine, kada je u Prizrenu, od strane Arnauta, stvorena albanska, odnosno prizrenska ili arnautska kongra, Prizrenska liga ili arnautska kongra, što predstavlja stvarni naziv. Arnauti su tada, a vi znate da su Turci za sadašnje Šiptare upotrebljavali izraz Arnauti, prvi put definisali svoje ciljeve i pokazali otvorene pretenzije prema Kosovu i Metohiji.
Svoje ciljeve su ostvarivali na istovetan način na koji i danas to čine, a to je, pre svega, proterivanje Srba, praćeno raznim vidovima nasilja. U ono vreme imali su podršku Turske, Austrougarske, Italije, a danas dela međunarodne zajednice.
Danas, kada se Kosovo i Metohija nalazi pod okupacijom, Šiptarima je, bukvalno, sve dozvoljeno. Politika etničkog čišćenja Srba sa njihovih vekovnih ognjišta svoju kulminaciju doživljava 1999. godine, dolaskom međunarodnih snaga, čiji je mandat da zaštite, a ne da budu samo nemi svedoci ubijanja i proterivanja Srba.
Monstruozna ubistva se, u principu, nikada ne rasvetljavaju, tako da, ohrabreni činjenicom da neće biti privedeni pravdi, šiptarski teroristi čine nove zločine. Među najdrastičnijim a nerazjašnjenim slučajevima su svakako mučko ubistvo 14 srpskih žetelaca u selu Staro Gracko kod Lipljana, ubistvo 11 Srba u miniranju autobusa "Niš ekspresa" kod Podujeva, ubistvo tročlane porodice Stolić u Obiliću, dvojice dečaka u Goraždevcu, itd, što je dokaz da ni posle sedam godina od kako se sva svetska demokratija sjatila na Kosovo i Metohiju Srbima nije bolje, niti ima naznaka da će im biti u skorije vreme.
Što se tiče toka pregovaračkog procesa o budućem statusu Kosova i Metohije, Srbi na Kosovu i Metohiji smatraju da se prerano ušlo u pregovore, već da je trebalo insistirati na striktnom poštovanju i primeni Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN. Rezolucija je ta koja garantuje da je Kosmet sastavni deo Republike Srbije, da na Kosovo i Metohiju moraju da se vrate svi proterani, da se stvori bezbednost i sloboda kretanja za sve.
Šiptari na Kosovu i Metohiji nemaju nijedan istorijski spomenik materijalne i duhovne kulture, što predstavlja nepobitan dokaz da su na tuđoj, odnosno srpskoj zemlji i da na Kosmet ne polažu nikakvo istorijsko pravo.
Za težak položaj preostalih Srba na Kosovu i Metohiji svoje zasluge ima Vlada Republike Srbije, pre svega, svojom neaktivnom politikom. U javnosti se govori jedno, a situacija na terenu je sasvim drugačija. Postoji nešto oko čega moramo svi da se složimo, a to je da u ovom trenutku rešavanje kosmetske krize predstavlja najviši državni i nacionalni interes.
Ovih dana, Misija OEBS-a na Kosovu i Metohiji sprovodi anketu među građanima, sa pitanjem kakva će biti reakcija Srba u slučaju proglašenja nezavisnosti. Od Srba dobijaju različite odgovore. Jedni kažu da će odmah po proglašenju nezavisnosti napustiti Kosmet, jer ne žele da žive na nezavisnom Kosovu, dok su drugi ubeđeni da ne treba napustiti svoja ognjišta po cenu života, jer to je njihova, odnosno naša dedovina. Kada isto pitanje postave Šiptarima, oni kao jedan govore – nezavisnost i tačka. Tu nema dvosmislenih odgovora. Kada ih pitaju kakva će biti njihova reakcija u slučaju da ne dobiju nezavisnost, onda isto tako odgovaraju kao jedan – biće krvi. Ovakvog stava se i međunarodna zajednica plaši.
Kao Srbin koji živi u najjužnijoj srpskoj enklavi na Kosovu i Metohiji, u Štrpcu, baš kao i sva moja braća dole, apelujem, molim i kumim, uzmimo se u pamet, zaboravimo razmirice dok još nije kasno, učinimo svi sve da sačuvamo Kosmet, jer izgubljeno je samo ono čega se odreknemo.

Reč ima narodni poslanik Vjerica Radeta, a potom narodni poslanik Nataša Jovanović.