Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, dobar dan. Nastavljamo Sedmo vanredno zasedanje Narodne skupštine Republike Srbije u 2006. godini.
Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 99 narodna poslanika.
Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.
Konstatujem da je primenom elektronskog sistema utvrđeno da je u sali prisutno 96 poslanika, odnosno da je prisutno više od jedne trećine narodnih poslanika i da postoje uslovi za današnji rad Narodne skupštine Republike Srbije.
Obaveštavam vas da je narodni poslanik Veroljub Stevanović sprečen da prisustvuje sednici.
Jedno obaveštenje: sednica Zakonodavnog odbora će biti održana u Maloj sali u 10,15, a Administrativni odbor u 10,30 – u sali na trećem spratu.
Prelazimo na 2. tačku dnevnog reda: – PREDLOG ZAKONA O IZMENAMA I DOPUNAMA ZAKONA O BUDžETU REPUBLIKE SRBIJE ZA 2006. GODINU (pojedinosti)
Primili ste amandmane koje su na Predlog zakona podneli narodni poslanici: Milorad Belić, Dragan Todorović, Srđo Komazec, Momir Marković, Nataša Jovanović, Milorad Buha, Sreto Perić, Ljubomir Kragović, Nenad Mitrović, Dragutin Perić, Milorad Mirčić, Dragan Živkov, Vojislav Milajić, Milan Škrbić, Miljko Četrović, Gordana Pop-Lazić, Zoran Krasić, Petar Jojić, Rajko Baralić, Vjerica Radeta, Milorad Krstin, Zoran Mašić, Božidar Koprivica, Bore Kutić, Dragoljub Stamenković, Aleksandar Đorđević, Paja Momčilov, Branislav Blažić, Zlatan Jovanović, Nikola Lalić, Nemanja Šarović, Zvonko Mihajlović, Rodoljub Gačević, Zoran Antić, Radiša Ilić, Milovan Radovanović, Dragoljub Anastasovski, Vitomir Plužarević, Dragan Čolić, Vitomir Milošević, Veroljub Arsić, Zoran Tanasijević, Milan Stevović i Stevica Deđanski, kao i amandmane Vlade.
Primili ste Izveštaj Odbora za finansije, s ispravkom.
Pošto je Narodna skupština obavila načelni pretres, saglasno članu 140. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram pretres Predloga zakona u pojedinostima.
Na član 1. amandman je podneo narodni poslanik Veroljub Arsić.
Da li neko želi reč? Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.

Na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o budžetu Republike Srbije za 2006. godinu, Poslanička grupa SRS podnela je veliki broj amandmana.  
Radi boljeg praćenja svih budućih amandmana, mislim da je potrebno da se da jedno načelno obrazloženje ovog prvog amandmana, gde smo pratili metodologiju predlagača ovog zakona. Nismo dirali u podatke kojima su iskazani ukupni prihodi. Izvršili smo samo jednu intervenciju, koja se tiče preraspodele sredstava u okviru rashoda iz budžeta za 2006. godinu.
Na ovaj način pokušavamo da pokažemo kakvo je naše strateško opredeljenje kada je u pitanju jedna ovakva situacija – da se putem poreskih izvora obezbeđuje sasvim dovoljno sredstava za finansiranje svih funkcija Republike Srbije, funkcija koje izražavaju vršenje vlasti, funkcija koje izražavaju ispunjavanje obaveza države koje ona ima prema građanima, naravno, sve u skladu sa zakonom.
Mi smatramo da iz one virtuelne priče o suficitu, odnosno neraspoređenim prihodima, ili višku prihoda nad rashodima, otvorimo jednu drugu priču - da država, pre svega, ima obavezu da ispunjava svoju dužnost prema građanima.
Ukoliko je država u docnji u pogledu nekih materijalnih obaveza, te materijalne obaveze treba da imaju primat, odnosno ispunjavanje tih materijalnih obaveza prema građanima, a ne da se suficit javlja kao statistička kategorija koja se kasnije prikazuje kao izvor sredstava za izmirivanje nekih dugova prema inostranstvu i za neke epohalne stvari, krečenje školskih učionica, završavanje nekih puteva.
Razvoj mora da bude sastavni deo budžeta Republike Srbije, kao što to mora biti i socijalna zaštita, kao što i pomoć privredi mora da bude sastavni deo, ne samo ovog budžeta, nego svih budžeta Republike Srbije, za svaku godinu.
U ovoj raspodeli, u okviru stavke II – Izdaci, mi usmeravamo deo sredstava rashoda, pre svega, nekih šest milijardi dinara, za podsticaj privrede u vidu subvencija i drugih dotacija koje iz državnog budžeta idu prema privrednim subjektima, a koje imaju za cilj da se olakša i podstiče privredni rast.
Računamo da su to normalne mere, da je država ovlašćena da tim merama podstiče privredu. Glavna odlika ovog amandmana je što se kapitalni projekti sele tamo gde im je mesto prema ekonomskim klasifikacijama i što se povećavaju sredstva za podsticaj privrede. Naravno, ovaj princip je prisutan i u ostalim amandmanima.
Kada je gospodin Arsić podnosio ovaj amandman, on je vodio računa o tome da uravnoteži sve ove razdele, da uravnoteži sve ove pozicije koje su navedene u članu 1. ovog zakona o izmenama i dopunama Zakona o budžetu Republike Srbije za 2006. godinu.
Osnovna karakteristika ovog amandmana je povećanje izdvajanja, tj. povećano izdvajanje sredstava iz budžeta za podsticaj privrede. Mislimo da se na ovaj način vidi kakva bi trebalo da bude ekonomska politika.
Mi moramo da prihvatimo ovu činjenicu da se rebalans vrši krajem septembra, početkom oktobra i da, bez obzira na usvajanje ovog amandmana, u realizaciji ovog budžeta do kraja godine možda mnoge pozicije neće biti realizovane onako kako smo mi predložili amandmanom.
Povećano izdvajanje sredstava za intervencije u privredi, za pomoć privredi, bez obzira na to da li se sredstva utroše u toku ove i do kraja budžetske godine, kao namenska sredstva se prenose za sledeću godinu. Ujedno se sprečava nenamensko korišćenje tih sredstava, za koje mi tvrdimo da je sadržano u Predlogu izmena i dopuna Zakona o budžetu Republike Srbije za 2006. godinu.
Rebalansom ovog budžeta ne bismo da prihvatimo postojeće stanje ili neku projekciju koja bi trebalo da legalizuje postojeće stanje, koje nije u Zakonu o budžetu za 2006. godinu. To je ta opasnost koja postoji.
Znači, ukoliko se raspodela sredstava iz budžeta izvrši prema planiranim proporcijama iz rebalansa ovog budžeta, onda će privreda biti uskraćena za neka sredstva, onda će izostati subvencije i ta sredstva će, do kraja godine, da se potroše za namene kako je Vlada planirala. Kasnije ćemo govoriti i o tim stvarima, odnosno ekonomskim klasifikacijama.
Za početak bih samo rekao da su pozicije koje se tiču službenih putovanja u inostranstvo, gotovo svih organa, prevelike. Sredstva koja se izdvajaju za te namene su preko potrebna za neke elementarne potrebe građana, a to jeste i obaveza za državu - to je primarna obaveza za državu, koju ona ispunjava preko ovog budžeta.
Ako smatrate da ovaj amandman ne može da bude prihvaćen zato što u sledeća tri meseca nije moguće da se obavi potrošnja kakvu njime planiramo, to nije nikakva smetnja, kažem vam, namenski će se potrošiti ta sredstva i taj deo. Ono što se može - potrošiće se, a ono što se ne može - preneće se za sledeću godinu. Međutim, svrha usvajanja amandmana jeste da se spreči potrošnja za koju može da se kaže da je nenamenska. Nije ona nenamenska gledano sa pozicija klasifikacija koje predlaže Vlada, već je nenamenska u suštinskom smislu reči, jer će se tim sredstvima zadovoljiti neke, mogu da kažem, čak i luksuzne potrebe, na uštrb elementarnih, koje se bacaju na stranu ili se odlažu u nedogled.
Juče, sam rekao neke stvari i sada ću samo da ih ponovim.
Svi budžeti su - socijalni, policijski, vojni i razvojni - u funkciji da država ispuni svoje obaveze u svim oblastima za koje je država. Sada nam je potreban potpuno drugačiji pristup ekonomskoj politici. Očigledno, ovaj koncept će sve prepustiti tržištu, dovesti sve do ulice i krenuti sa nekog novog početka, što je dalo i daće kao rezultat - toliki broj nezaposlenih.
Možda je još veći problem to što postoji velika grupa ljudi koja se zbog godina života nalazi u bezizlaznoj situaciji - ne mogu da ostvare pravo na penziju, a niko neće da ih primi da rade.
Država ne može da bude pasivna u takvim situacijama.
Ja se u potpunosti slažem da od sledeće godine krene neki sasvim drugačiji proces, odnosno jedna malo stimulativnija poreska politika za novozaposlena lica, ukoliko poslodavac garantuje da će biti na radnom mestu, čini mi se da je to bilo pet godina i duže. Dalje, stimulans će biti i u pogledu onih kategorija ljudi koji imaju veći broj godina života i drugo.
Da bi se ta politika realizovala sledeće godine, i ove godine mora da krene signal - da će više da se izdvaja za podsticaj privrede, za subvencije, za pomoć da se krene sa ekonomskim životom, da se krene u otvaranje radnih mesta.
Nesporno je, kako se kaže: "Svaki kramp kad se zabode u zemlju i krene neki posao, dolazi do rasta broja zaposlenih".
Zna se da razvoj građevinarstva i stanogradnje, po definiciji, povlači 30 odsto rasta industrijske proizvodnje, gotovo u svim oblastima koje prate građevinarstvo. To, svakako, mogu biti dobri potezi. Ali, da bi se to realizovalo, potrebno je i veće izdvajanje iz budžeta za privredu, za pomoć privredi, za subvencije da se sve pokrene. Nekima treba i da se pomogne da što lakše izbegnu ovo teško vreme tranzicije.
Veliki je broj građana Republike Srbije koji su gubitnici u ovoj tranziciji. Još jedan minut ću iskoristiti da bih vam skrenuo pažnju na to.
Budžet za 2000. godinu je bio 50 milijardi, uzimajući u obzir i neke državne i paradržavne organe, koji možda nisu bili prikazani u budžetu. Sada nam je budžet za 2006. godinu deset puta veći. Povećao nam se i broj zaposlenih u državnoj upravi, povećao se broj zaposlenih u vanprivrednim delatnostima, smanjio se broj zaposlenih u neposrednoj proizvodnji, povećao se broj paradržavnih i državnih organa, a nije se pojavio 10 puta bolji kvalitet u odnosu na 2000. godinu. Da se pojavio bar dva puta bolji standard kod građana, verujte da ne bi niko nešto značajnije prigovarao. Ali, vidite da je veliko nezadovoljstvo kod građana, i to pravdano nezadovoljstvo, jer država ih je prepustila ulici. To može da bude bukvalno kazano, jer je tako.
Ne može taj nalog iz inostranstva da bude takve prirode, da toliko obavezuje Vladu Republike Srbije - da u budžetu ne vidi svoju privredu i svoje građane. Čitave oblasti su date ljudima iz inostranstva.
Došlo se do nekih para. Nekada je deo sredstava od privatizacije išao za pokrivanje budžetskog deficita, a nešto je išlo za neke navodne investicije, a danas imamo totalni haos - niko živi ne zna gde idu sredstva od privatizacije.
Gde god se događa neka privatizacija, naiđete na neku aferu, bez obzira na to da li ta privatizacija ide uz direktan televizijski prenos, ili na neki drugi način, pa javnost sa zakašnjenjem sazna - ko je otkupio, šta je otkupio, za koje pare kupio i koliko je radnika otpustio.
Neminovno se tu uvek postavlja pitanje - koliko je radnika otpustio.
Ako efikasnost proizvodnje u Srbiji treba da se gradi na otpuštanju radnika, onda je to loša ekonomija - loša ekonomija po državu i po građane. Najbolja socijalna politika je ona politika koja obezbeđuje punu zaposlenost radno sposobnog stanovništva.
Da bi se to obezbedilo, mi smo amandmanom predložili preraspodelu rashoda - u korist subvencija, podsticaja privrede i ekonomskog razvoja onih koji treba da stvaraju novu vrednost.

Hvala, gospodine Krasiću.
Da li još neka poslanička grupa želi reč o ovom amandmanu? (Ne.)
Hvala.
Na član 1. amandman je podnela Vlada.
Odbor za finansije je prihvatio amandman.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 2. amandman je podneo narodni poslanik Dragan Todorović.
Predstavnik predlagača i Odbor za finansije nisu prihvatili amandman.
Izvolite, reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.

Da, gospodine Markoviću, sve je ovo kontinuitet i moram da skrenem pažnju da ovim amandmanom gospodin Todorović predlaže da se član 2. promeni tako da glasi:  "Budžet za 2006. godinu sastoji se od:
1) ukupnih primanja u iznosu od 521.269.000.000
2) ukupnih izdataka u iznosu od 521.269.000.000".
Vrlo je pregledan i jasan ovaj amandman i razlikuje se od onoga što je predloženo članom 2. od strane Vlade Republike Srbije, jer Vlada ovde razgraničava izdatke na deo za redovno finansiranje korisnika budžetskih sredstava i ubacuje Nacionalni investicioni program.
Iskazuje se čak i budžetski suficit od nekih 15,5 milijardi dinara i iskazuje se otplata nekih dugova.
Amandmani SRS na član 1. i član 2. predstavljaju jednu celinu. Smatramo da ne može da postoji suficit dok postoje neizmirene obaveze države.
Nacionalni investicioni plan nije nešto ekstra plus, nego nešto što može da se definiše kao kapitalni projekat koji ima svoje trajanje. On ima svoju prošlost, ima svoju sadašnjost i treba da ima svoju budućnost, i to su kapitalni projekti države u one oblasti iz nadležnosti države koje država stalno mora da finansira iz budžeta. Kamo te sreće da u Zakonu o budžetskom sistemu imamo odgovarajuću odredbu koja ukazuje na odgovarajući procenat koji iz mase ukupnih prihoda mora da se odvaja za investicije, ili da se to definiše u odgovarajućem procentu ili promilu u odnosu na bruto društveni proizvod. To moraju da budu trajne razvojne investicije Republike Srbije, uz one svoje osnovne funkcije koje mora da ispunjava.
Ne prihvatamo to da budžet treba da ima taj nacionalni investicioni plan, jer nacionalni investicioni plan bi, po našem mišljenju, bilo nešto kada se ostvari stvarni suficit u budžetu i kada nije potrebno vraćati višak prihoda onima koji su obezbedili te prihode, privrednim subjektima i građanima Republike Srbije, već treba ulagati u razvoj, ali ne državnih funkcija, nego u razvoj naše privrede, i to na tržišnim principima, preko nekih razvojnih banaka, razvojnih fondova, kao vid nekog podsticaja.
Vidite i sami, kada se krene sa ovom raspravom, padaju u vodu one priče - ko ne glasa za ovaj rebalans, on nije za Nacionalni investicioni plan. To apsolutno nije tačno. Mi jesmo za to da se izvrši preraspodela sredstava koja se uberu u toku godine po osnovu poreza i drugih javnih prihoda, koji pripadaju budžetu Republike Srbije, da se ona rasporede da bi država mogla da izvršava svoju osnovnu funkciju, da bi država mogla da postoji i da funkcioniše, a to su obaveze u pogledu odbrane, u pogledu bezbednosti, obaveze u pogledu obrazovanja, zdravstvene zaštite, ispunjavanja obaveza iz socijalne politike itd.
Drugi deo su kapitalni projekti koji moraju da postoje, ali to bi moralo drugačije da se nazove. Investicije u razvoj funkcija države nekad su vezane za delatnost, nekad za osnovna sredstva, nekad za opremu, neki put za viši nivo prava koja imaju materijalna izdvajanja, ali ne za ličnu potrošnju građana kao pojedinca, nego materijalna izdvajanja u smislu neke delatnosti. U tom smislu, može da se priča - materijalna izdvajanja prema zdravstvenoj delatnosti koja se ne tiču uvek samo objekata i opreme, nego i školovanja kadrova, zašto da ne, mora da se prati nauka i nova dostignuća u obrazovanju, u fizičkoj kulturi, ne sport, bolje je da kažete fizička kultura, sport je nešto drugo. Sve mi to prihvatamo, ali ne možemo da se složimo s ovakvim načinom iskazivanja. To je nešto što koju predlažemo ovim amandmanom. Znači, nema tog suficita, on realno ne postoji. Vraćanje dugova ne ide iz suficita, nego iz redovnog poslovanja. Koliko je to pogrešna logika?
Uzmite primer, neko pravno lice se zadužilo kod neke banke, uzelo kredit. Pa, neće valjda da vraća kredit toj banci tek kad ostvari ekstra dobit, ne, nego ga vraća odmah, da ne bi zapalo u probleme. Nama se ovde otprilike ovako kaže - to pravno lice može da vrati, recimo, Rajfajzen banci, kredit tek kad ima dobro pozitivno poslovanje, pa ostanu neke velike pare, pa onda kaže - hajde da vratim kredit.
Obaveze moraju da se ispunjavaju. Ne možemo sada za ispunjavanje obaveza kroz Nacionalni investicioni plan da kažemo - to je suficit, mi nismo dužni, ne postoji nikakva obaveza, a država je u obavezi da okreči škole, država je u obavezi da obezbedi da u bolnicama postoje normalni kreveti, da ne spavaju po dva bolesnika u krevetu ili da se odlaže prijem u bolnicu zato što nema mesta. To je pitanje te društvene akumulacije.
Da li je naša ekonomija sposobna da obezbedi tu akumulaciju na nivou cele države, kako bi obezbedila i komunalnu, saobraćajnu, komunikacijsku infrastrukturu i sve ono što znači život u ovoj zemlji? To ne može da ide iz ekstra programa. To je sastavni deo života i sastavni deo ovog budžeta, kako ste ga vi koncipirali.
Nekada davno, da bi se napravio neki put, neko industrijsko postrojenje, u ono vreme kada je postojala jedna stranka, nije mogao da pravi fabriku gde ko stigne, tu su se pitale i privredna komora i ovi drugi. Ne može da se napravi fabrika tamo gde je potreban železnički kolosek, a ne postoji železnica na 100 kilometara od tog mesta. Međutim, nama se sad kaže, u vreme tranzicije, u vreme procvata demokratije i tržišne ekonomije, da je sve moguće. Pošto je sve moguće, tresne neko tamo neki kapacitet i onda kaže - da, ali ja ne mogu da funkcionišem.
Obezbeđenje infrastrukture zavisi od toga ko je na vlasti i u kakvom je odnosu sa vlašću. Tako država ne može da funkcioniše.
Onda se postavlja pitanje čemu planovi, čemu prostorni plan, čemu razvojni planovi?
To je poenta naših amandmana, da skrećemo pažnju na neke stvari. Manite vi EPP, EPP traje jedan dan, dva dana, pet dana, prođe, sutra se prozivamo ko je šta rekao, ko je šta obećao. Ne želim nikoga da prozivam za ono što je obećao, ali dajte da stavimo da bude nešto normalno u zakonu o budžetu. Normalno je da su ove godine toliki prihodi i da su u istom iznosu rashodi. Prihvatamo da imate za to opravdanje, ali ne prihvatamo da sada prikazujete da postoji suficit, da ne znamo šta ćemo sa parama, kao što beše prošli put kada se donosio zakon o budžetu. Kaže se - imamo toliko para, ne znamo šta ćemo sa parama. Ako ne znate šta ćete sa parama, onda smanjite poreze. To je centralno pitanje.
Vi smatrate, kao vlast, da je državni budžet prebogat, mada je situacija, pošto čitam statističke podatke, potpuno drugačija. Ne čitam ove nezavisne ekonomiste koje vi napadate, nego baš ove institute koji prave analize. Oni ukazuju da je situacija potpuno drugačija.
Ne volim nikoga da mnogo citiram i narodski želim da objasnim ono što je možda malo komplikovano da se shvati. Želim da vam skrenem pažnju na to da, ako je takvo stanje naših javnih finansija da ne znate šta ćete sa parama, pa Nacionalni investicioni plan dođe kao ekstra plus, onda, molim vas, nešto nije u redu sa prihodnom stranom. Prihodna i rashodna strana budžeta moraju da se uravnoteže i u svakoj poziciji da imaju realno opravdanje. Vi nam ovde kažete - prihodna strana nema nikakvih problema, možemo da zgrnemo koliko hoćemo, a kod rashodne strane - ovo je realno, a ovo što je suficit, to je nešto što smo super postigli.
Sa takvom porukom ne možete pred građane. Kada se javlja takav rashod između te dve strane, gde onda intervenišete ? Da li na strani rashoda, da bi bili što normalniji ili možda primereniji trenutku i u funkciji nekog razvoja, ili menjate prihodnu stranu, tako što smanjujete stope poreza? Vi imate opravdanje i za to. Srpska radikalna stranka će vas podržati u tome ako smanjite stope poreza. Zašto imate opravdanja? Ne možemo da se selektivno upoređujemo, možemo da se upoređujemo samo po svim ekonomski pokazateljima. Ne možemo da kažemo da su plate skočile dva i po puta, ovo je toliko i toliko i tu stanemo. Gde je ona zaposlenost, gde je bruto društveni proizvod, gde je industrijska proizvodnja, gde je promet?
Sada smo pali za dva mesta na listi kredibilnih zemalja za investicije. Ministar se hvalio tim nekim listama, kako smo stalno na nižim mestima, a sada smo još pali, otišli smo na gore mesto. Ovi koji su, navodno, bili juče najavljivani da su primljeni u Evropsku uniju, pali su za 11 mesta.
Vidite da Evropska unija nema nikakav kriterijum, ona ima samo politički kriterijum, ono što je njihov interes. Njih uopšte ne interesuje naša statistika i naše procene, vidite i sami, oni vas najviše kritikuju, oni vas stiskaju da do kraja završite ovaj prljav posao. Mi vas hrabrimo da se otkačite tog prljavog posla i imaćete našu podršku, samo neka sve bude normalno, u funkciji razvoja, da opstane ova nacija i ovaj narod.
U našoj projekciji, prihodi su raspodeljeni na rashode i nema suficita, a ovo što predstavljate Nacionalnim investicionim programom su kapitalni projekti za koje postoji obaveza u Zakonu o budžetskom sistemu Republike Srbije. Kao što vidite, ovo uopšte nije teško da se shvati, da shvati svaki razuman čovek. Ovo nije igra reči, ovo je naša stvarnost i o tome treba da povedete računa, jer građani sve pamte. Možda neki put građani malo kraće pamte, a neki put malo duže, ali oni sve pamte.
Ja ću vas u sledećem javljanju podsetiti na onih šest i po milijardi iz 2000. godine, na one paljevine i one čarape, na sve ono što se dešavalo.

Da li još neko želi reč po ovom amandmanu? (Ne)
Na član 2. amandman je podnela Vlada.
Odbor za finansije je prihvatio ovaj amandman.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 4. amandman je podneo poslanik Srđo Komazec.
Predstavnik predlagača i Odbor za finansije nisu prihvatili ovaj amandman.
Da li neko želi reč? (Da)
Narodni poslanik Srđo Komazec.

Dame i gospodo, poštovani poslanici,  ja sam u ime SRS podneo amandman na član 4. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o budžetu Republike Srbije za 2006. godinu. Moj amandman glasi:» U članu 4. na kraju stava 1. tačka se zamenjuje zapetom i dodaju se reči: " a alineja 4. briše se".
Narodna skupština ne treba da određuje svojim budžetom prihode koje ostvaruje AP Vojvodina iz svojih izvora, pogotovu što u samom predlogu budžeta nije postavljena gornja granica iznosa i nisu precizno navedeni izvori prihoda.
Pored ovog obrazloženja, neophodno je istaći potrebu povećanja transfernih sredstava utvrđenih članom 4. Zakona o budžetu Republike Srbije za 2006. godinu. Povećanje predmetnih sredstava za iznos od 830.528.000 dinara je nesrazmerno povećanje obima budžeta koje se predlaže ovim zakonom.
Transferni iznos sredstava budžeta AP Vojvodine trebalo bi povećati i uskladiti sa povećanjem obima budžeta Republike Srbije, sa ciljem da se obezbede dodatna sredstva kojima će se finansirati ne samo potrebe u oblasti obrazovanja i isplate otpremnine, već i potrebe u kulturi, kojima će se rešavati i problemi izraženi u drugim oblastima za koja se sredstva obezbeđuju iz budžeta Pokrajine.
Smatram da je neophodno uspostaviti korelaciju između transfernih sredstava koja se prinose budžetu AP Vojvodine, ukupnih sredstava kojima raspolaže budžet Republike Srbije, kao i realnih potreba finansiranja funkcija Pokrajine. Postojeća sredstva koja se obezbeđuju u Pokrajini za finansiranje njenih funkcija, a koja potiču, najvećim delom, od poreza na zarade i poreza na preduzeća, nisu dovoljna. Zato je neophodno obezbediti dodatna sredstva, odnosno transferna sredstva koja će omogućiti finansiranje povećanih potreba, naročito u oblasti daljeg razvoja i povećanja ukupne privredne aktivnosti.
Nadam se da će poslanici, na dan određen za glasanje, glasati za ovaj moj amandman. Hvala vam.

Da li još neko želi reč? (Ne)
Pre nego što pređemo na sledeći amandman, imam obaveštenje da će se sednica Zakonodavnog odbora održati u Maloj sali, u 11 časova i 30 minuta, danas.
Na član 5. amandman je podneo narodni poslanik Momir Marković.
Predstavnik predlagača i Odbor za finansije nisu prihvatili ovaj amandman.
Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.

Na početku moram da objasnim da se član 5. Zakona o izmenama i dopunama budžeta Republike Srbije za 2006. godinu odnosi na stanje duga Republike Srbije i na zaduživanje Republike Srbije u 2006. godini.
Gospodin Marković je amandmanom tražio da se u članu 5. brišu stavovi 2. i 3.
Ja bih samo ukratko obavestio o čemu se ovde radi. U stavu 1. se prikazuje stanje duga Republike Srbije, i po osnovu direktnog zaduženja Republike Srbije, i po osnovu potencijalnih obaveza Republike Srbije, na ime ranijih zakona o zaduženju i garancijama koje je dala Republika Srbija. Inače, stanje duga, radi javnosti, na dan 31. jula 2006. godine, ima neki svoj novčani izraz, numerički izraz u dinarima, ali ja mislim da će građanima biti lakše ako se kaže da je to velika cifra. Pretpostavljam da je ovo devet milijardi 471 milion 20 i ne znam koliko hiljada evra, ili je ovde nešto greškom upisano.
To je veliki dug, da budem jasan.
Vi vidite da se ovo razlikuje od onoga što je u uvodnom izlaganju ovde saopštio gospodin Dinkić o stanju duga, deviznim rezervama itd. On je pokušao da kaže da naš realni dug iznosi milijardu i nešto.
Sve države u deviznim rezervama treba da imaju otprilike onoliko koliko je potrebno za šestomesečno normalno servisiranje spoljnog trgovinskog projekta, a mi imamo to za devet meseci. To je sve nešto epohalno, ali kada se pogledaju ovi papiri i ovi podaci i kakvo je stanje duga, onda se vidi da je to strašno. To je, otprilike, dve trećine bruto društvenog proizvoda Republike Srbije u toku jedne godine. To je opasno. Međutim, u stavovima 2. i 3. se navodi kako će se Republika Srbija u toku 2006. godine zadužiti, tako da po ovome ispada da ćemo u 2006. godini izdati garancije do iznosa od 518 miliona evra. Mislim da čitam pravi stav, a to je stav 2.
Što se tiče stava 3, piše da će Republika Srbija u 2006. godini potpisati projektne zajmove u vrednosti od 201 milion evra. Znači, što ova direktna zaduživanja, što ove garancije, to je 700 miliona evra zaduživanja. Sad svako ko prati ovaj prenos sebi može da postavi pitanje zašto se Republika Srbija zadužuje za tolike pare kada je, recimo, prodala "Mobtel" za milijardu petsto i nešto miliona evra?
Ovo zaduživanje ima neke svoje tranše, pa pare nisu odmah date. Koliko sam uspeo da čujem, mediji su objavili da su kupci "Mobtela" već uplatili te pare. Znam da je malo teško da se te pare troše, jer moraju da se naštampaju dinari i da bukne inflacija. Neki iz inostranstva upozoravaju da to ne može da ide u ličnu potrošnju. Moram da vam kažem da je ovaj nacionalni investicioni plan kojim se hvalite, u suštini, ipak, lična potrošnja, jer i tesaru i zidaru mora da se isplati plata za ono što je radio. U jednom delu izgradnja ima robu, koja u svojoj ceni ima neki rad koji treba da se plati, a i tesar kad se popne, valjda treba da primi platu. Opet ide u neku ličnu potrošnju.
Sad tu imate veliki problem. Nije jasno, ako toliko para postoji, zašto se zadužujete? Ovo su sve vaši podaci, ovo ja ništa nisam izmislio. Nikada Republika bolje nije prošla u prodaji od prodaje "Mobtela", toliko i toliko miliona evra je došlo, nalazi se na žiro računu, milijardu i 500 miliona. Kamo sreće da je 16 milijardi. Što se zadužujete? Ne znam šta to znači. Malo bi ovamo, malo bi onamo. Ne može tako, mora na jednoj stolici da se sedi, ne može na tri stolice, nikako.
Zaduživanje se vrši pod različitim uslovima, uvek se to predstavlja kao da su najbolji uslovi. Nikad niste čuli - ovo je nepovoljan kredit. Uvek je to najbolji kredit, veliki period čekanja dok se krene sa otplatom, sve najbolje. Kada su se donosili ti zakoni o zaduživanju, mi smo rekli - nemojte da uvodite Srbiju u neke robovlasničke odnose.
Formalno-pravno, vlasnik nepokretnosti ne može da bude stranac, ali po osnovu zaduženja je on, faktički, vlasnik.
Zašto toliko zaduživanje, kad su rezultati dobri? Na to mora da se odgovori.
Samo da vas upozorim na jednu stvar. Kada je Čaušesku obavestio svoju naciju da više ništa ne duguje Svetskoj banci, MMF-u, Pariskom klubu, Londonskom klubu, CIA mu je organizovala puč i ubijen je, uz direktan prenos iz Srbije. Da vas možda neko ne plaši - ako sve izmirite, ako se ne zadužujete, bićete eliminisani?! Kažite ako je to tako. Onda ćemo da vas lečimo od svih strahova, a sada ćemo da vas kritikujemo, jer nema logike ovo što predlažete: imamo para, ali moramo da se zadužujemo. Kako to? Onaj ko ima para, on ih daje u banku da bi što više zaradio po osnovu kamate. Nas veliki ekonomski ekspert uči da imamo para, ali ne znamo šta sa njima da radimo, pa ćemo da se zadužimo ponovo.
Nešto tu nije normalno, nešto je tu za doživotno, da li u ludnicu, da li u zatvor, nema druge. Ne znamo o čemu se radi, samo znamo da ovde može sve i svašta da se napiše. Može da se napiše i - rudnik, može da se napiše i - autoput, može ovo, može ono, šta god hoćete.
Sad samo da podsetim javnost da smo, i kada se donosio Zakon o javnom dugu, upozoravali Vladu Republike Srbije šta će to u praksi da znači i kakve će posledice da ima. Smeškali su se, rekli – vi radikali, vi samo pričate i ništa ne radite. To Dinkić sada koristi protiv radikala - radikali samo pričaju i ništa ne rade. Mi smo opozicija, mi ne možemo da uzmemo motke i da vas bijemo ovde u Skupštini, nego da vas upozoravamo rečima, da nas poslušate, da ne pogrešite. Iskusniji smo, stariji smo, više volimo državu i narod. To smo dokazali i to svaki put dokazujemo. Ako tražite da radimo, onda nam kažite kako mislite da treba da radimo. To vam je slab izgovor.
Veliki je broj gubitnika u tranziciji, ali građani Republike Srbije treba da znaju da zbog ovog nekontrolisanog zaduživanja vi od 1.
više nećete biti u Vladi, a onda ćete, kao Đelić, da se hvalite: "u moje vreme je bilo dobro". A šta je bilo dobro? Da li je neko razmišljao o deci, o unucima, o čukununucima? Niko o tome nije razmišljao. "Drži vodu dok majstori odu".
Zašto se mi zadužujemo kad ste na poklon dobili 6,5 milijardi? Građani Republike Srbije su 24. septembra 2000. godine obavešteni da DOS ima 6,5 milijardi na granici, kako reče Batić. To je onaj što je rekao da su u Skupštini samo dve zastave zapaljene, da nije izgorela zgrada. Gde su te pare? Gde su 4,5 milijarde sa Kipra? Mi još nismo dobili odgovor. Samo citiramo vas. Velimir Ilić je išao da kontroliše i rekao da to Dinkić zna. Batić je otišao da kontroliše i kaže da Dinkić nešto muva.
Dinkić je otišao, prvi put, i rekao: "Ima, milijardu i 600 odmah dolazi". Otišao drugi put, pokupio one obrasce 10-54 i rekao: "Biće nešto". Otišao treći put, pročitao izveštaj veštaka Haškog tribunala, Norvežanina, o stanju sredstava bivšeg predsednika, ličnih sredstava, to se nije ni pojavilo više u Hagu, a četvrti put kad je došao rekao je: "Tih para nema, zaboravite".
Sada mi objasnite kako razuman čovek da pronađe istinu. Da li tu negde postoji istina ili je između, po etapama. Čak je i knjiga o tome objavljena. Da vas podsetim, bio je u toj ekipi i neki Bogavac iz DB-a, pa je bio i neki prijatelj koji je tamo držao te račune itd.
Zašto dug, zašto kad imamo, kad smo bogati, zašto se zadužujemo? Znamo da 35 odsto od onoga za šta se zadužujemo ide na konsalting i druge usluge stranom partneru. Da se, možda, mi ne zadužujemo kao država zbog tih 35 odsto apanaže koja treba da se da i da se ostavi u inostranstvu?
Mi nemamo odgovore na ova pitanja, a ne želimo da odgovore tražimo u novinama, jer ova skupštinska govornica i ovaj mikrofon su verovatno, ako se izražava u procentima, 99,9 odsto jedino mesto gde se vodi politika u Republici Srbiji. Mi tražimo da nam se tu odgovori, da nam se ovde polože računi, ne u hodniku, ne u TV emisijama sa nekim emotivnim nazivima, poput "Poligrafa", gde svako ko dođe priznaje da li laže ili ne laže, ili "Retrovizor", gledaš sve obrnuto, od pozadi; kad se pogleda u retrovizor, sve je obrnuto i sve nam prikazuju obrnuto.
Ne, ovde treba da dođu i Vojislav Koštunica, i Boris Tadić, i Mlađan Dinkić, i potpredsednik Vlade i guverner, da svakodnevno podnose izveštaje, podnose račune: zašto se zadužujemo, koliko se zadužujemo, da li postoji projekat, ko je napravio projekat, koliko taj projekat košta, zašto je on neophodan, zašto nismo napravili ekstra višak u budžetu, šta je smetnja, koliko ima ljudi koji žive ispod crte siromaštva, koliko ima dece koja ne idu u školu, koliko ima dece koja ne idu u obdanište, koliko ima porodica koje ujutru razmišljaju kako će taj dan da završe, šta će da jedu, šta će da piju itd?
Ovde treba da se podnese izveštaj, a ne na RTS-u, B92 ili ne znam gde. Ne treba pred nevladinim organizacijama da se odgovara nego ovde da se odgovara, pred poslanicima. Možda neki nisu lepi, možda nisu interesantni, ali su predstavnici naroda sve dok ih neko ne promeni.
Ova govornica je postala sredstvo za medijske manipulacije, sa većinom koju treba ubediti da proguta knedlu i da glasa, i sa publikom, građanima, koji treba da prihvate sve i svašta kao nužnost. Zašto – zato što je neki idiot 2001. godine rekao – mi krećemo iz pepela, a drugi idiot mu je rekao – proglasi bankrot Srbije.
Ja to neću nikada da prihvatim. Krećemo iz pepela kao da nismo ni država ni narod.
Ne mogu Otpor, CESID, fondovi za "otvorena i zatvorena društva" da nas ugase kao narod, da oni na nas utiču sociološki i psihološki i da se mi povlačimo i da padamo u depresiju. Nema depresije, mora da se ide napred. Ovde treba da polažete račune.
Mi smo podneli amandman i očekujemo odgovor na ovaj amandman, razuman odgovor, ne sa parolama – hiperinflacija, zaduživanje. Mi, srpski radikali, zadužili smo Srbiju od 1998. do 2000. godine, ali smo tada bili pod sankcijama, niko nije hteo ni da nas pogleda, a kamoli da pusti naftu ili bilo šta. I mi smo se kao zadužili?! Zatim, drugi dan izlazi Dinkić i kaže – nije tad bilo zaduženje nego je ovo zaduženje iz perioda pre 1980. godine.
Manite te manipulacije, izađite i razložno obrazložite vaše pozicije i vaš stav, s argumentima a ne sa parolama. Parole su za neka druga mesta. Najbolje je kad parole pišete na tarabama.

 Hvala.
Da li još neko želi reč o ovom amandmanu? (Ne)
Na član 6. amandman je podnela narodni poslanik Nataša Jovanović.
Predstavnik predlagača i Odbor za finansije nisu prihvatili amandman.
Reč ima narodni poslanik Nataša Jovanović. Izvolite.

Dame i gospodo, narodni poslanici, član 6. predloženih izmena Zakona o budžetu Republike Srbije odnosi se na Nacionalni investicioni fond.
Kampanja koju je otpočeo Mlađan Dinkić i resorni ministri iz Vlade Republike Srbije, koja je u funkciji predizborne kampanje za izbore koje ćete vi da dočekate, ali sa veoma niskim rejtingom u narodu, i ono što ste pokušali, a naročito Dinkić, kroz ovu ekskluzivnu brošuru koju nam je podneo kao veliki projekat od nacionalnog značaja, koji će da se realizuje do 2011. godine, zapravo je jedan resurs iz oblasti telekomunikacija koji je imao početnu cenu na javnoj licitaciji od 800 miliona, a prodat je za znatno veću sumu.
Kompletan iznos od te prodaje je ugrađen u Nacionalni investicioni plan, kao i sve ono što se predviđa da do kraja bude prodavano, što nikako ne smemo da dozvolimo da se desi pod ovom vlašću. Kamo te lepe sreće da ni oni prethodnici iz «žutog preduzeća lopova» nisu sve budzašto prodali!
Da je to mogla da sprovodi odgovorna vlast, ljudi kao što su srpski radikali, mi bismo danas imali ne samo oporavljenu privredu i strateški razvoj pojedinih privrednih grana, nego bi građani u svojim budžetima, u fabrikama, deca u školi, svako domaćinstvo, penzioneri, osetili neki boljitak.
Ako pažljivo pogledate, dame i gospodo, ovaj nacionalni investicioni plan, videćete da u opisu pojedinih nerazvijenih segmenata našeg društva ima istine, ali samo opisno. Tako se u jednom delu kaže da ima nerazvijenih područja, brdsko-planinskih oblasti u Srbiji, regiona i regionalne neujednačenosti privrednog razvoja, koji su sistematski zapostavljani od strane prethodnih vlasti, a navodno će ovaj Dinkić da se brine o njihovom razvoju.
Kao prvo, u specifikaciji već sada odobrenih sredstava, u izmaglici nekih projekata, određene su cifre, ali ništa nije realizovano dok se to i ne napravi. Prvo, da li će taj novac uopšte da stigne do tih korisnika, ili će, po sistemu pljačke, kao i do sada, da završi u privatnim džepovima i, kao što kaže gospodin Vučić, lopatama će da ga utovaruju u kamione i na svoje privatne račune.
Vi vidite da uopšte nema namere predlagača ovog projekta da ispravi nepravdu koja je učinjena mnogim krajevima u Srbiji. Jer, ako su predlagači projekata Ministarstva lokalne samouprave, pazite, nevladine organizacije – to vam piše na prvim stranicama, i pojedinci, postavlja se pitanje - kako je onda moguće da neke, a ne znamo ni koje, nevladine organizacije podnesu projekat i da on bude odobren? Inače, do sada je, ne pod tačkom razno, toliko puta bila potpuno odbačena inicijativa od strane srpskih radikala da budžetska inspekcija malo kontroliše te nevladine organizacije, kako se finansiraju.
Postavlja se pitanje zašto su namerno kažnjeni građani u velikom broju gradova u Srbiji?
U kampanji pred lokalne izbore za opštinu Leskovac, koji će se održati u nedelju 1. oktobra, mi smo uvereni, baš kao i građani opštine Leskovac, u ubedljivu pobedu kandidata Srpske radikalne stranke dr Gorana Cvetanovića. Mlađan Dinkić, osim toga što je lažno predstavio poreklo nekih funkcionera Srpske radikalne stranke i lagao građane opštine Leskovac, prvog dana rada je, u svom prvom obraćanju sa govornice, promovišući ovaj nacionalni investicioni plan, rekao da ta opština nije dostavila nikakav projekat i da se tamo ništa ne radi.
To nije tačno, zato što je najveći problem, pored drugih problema infrastrukture koje ima i ta opština, a i svaka u Srbiji, sistem vodosnadbevanja Barje. Taj projekat je vredan 90 miliona evra. Od njega je do sada lokalna samouprava, na inicijativu dr Gorana Cvetanovića, koji je bio predsednik Opštinske skupštine, uložila četiri miliona evra.
Ja sam uverena, baš kao i građani opštine Leskovac, da će on biti u prilici da gotov sistem Barje za vodosnabdevanje, gorući problem za meštane Leskovca, kao budući predsednik opštine, preda građanima na korišćenje.
Uzgred, da obavestim građane tog kraja da se danas u Grdelici održava veliki narodni miting na kome će govoriti budući predsednik opštine dr Cvetanović i generalni sekretar SRS gospodin Aleksandar Vučić, a od 18 časova, na centralnom trgu u Leskovcu je, takođe, veliki narodni miting građana koji očekuju takvu pobedu SRS.
I onda kada ministra u startu uhvatite u laži, u obmani, i u trenutku kada nema šta da odgovori, on pobegne na bilo koja od ovih vrata.
Podnela sam ovaj amandman, kao i drugi poslanici SRS, na razdele po funkciji člana 7. da bismo govorili o konkretnim problemima i o tome kako treba da se sredstva ulažu u privredni razvoj, međutim, Dinkića nema. Bio je malo i otišao.
Hajde, recimo, da pričamo o Boru. Hajde da pričamo o budućoj privatizaciji. Ova je završena kako je završena i to nije kapitalni projekat Mlađana Dinkića, ni Koštunice, ni Vlade, nego je to resurs koji je država imala i koji je prodat jednoj stranoj kompaniji – "Telenoru". Taj se novac sada koristi za ovo što su oni nazvali Nacionalni investicioni plan, ali kroz političke projekte.
Hajde da razgovaramo o Rudarsko-topioničarskom basenu Bor. Izabrani predsednik opštine Bor, gospodin Branislav Rankić, zadobio je poverenje birača pre nešto više od dva meseca, i to u iznosu od 64 odsto. Odmah je aktuelizovao, najpre kao čovek iz struke, jer je rudarski inženjer, a zatim kao izabrani predsednik opštine, pitanje privatizacije Topioničarskog basena.
Šta je ustanovio? Da su neka tri potpuno neupućena mlada čoveka, poslata iz Dinkićevog ministarstva, iz Agencije za privatizaciju, iz Vlade Republike Srbije, došla i zadržala se u Boru i Majdanpeku dva ili tri sata i pri tom procenila da je vrednost kapitala Rudarsko-topioničarskog basena Bor oko 300 miliona, a iznos dugovanja od 77 miliona naduvali su na 600 miliona evra i tako stvorili negativan odnos između stvarne vrednosti kapitala i dugovanja.
Primera radi, dame i gospodo poslanici, jedan takav rudnik, koji je počeo da se eksploatiše i u kome je izgrađena infrastruktura sedamdesetih godina u Iranu, procenjen je na nekoliko milijardi dolara u to vreme.
Logično zaključujete da samo infrastruktura vredi neuporedivo više od ove procenjene vrednosti, uz činjenicu da Rudarsko-topioničarski basen Bor u ukupnoj masi zaliha bakra u svetu učestvuje sa 1,8 odsto i da je 250.000 ljudi, koji na direktan ili indirektan način tu rade, oštećeno za iznos akcija do 30 odsto, koje Vlada Srbije očigledno ne želi da im da i da se sprema jedna velika pljačka i prevara - da se po elaboratu koji su još davnih 30-ih godina stručnjaci iz ove oblasti iz Nemačke uradili, ono što je nacionalno blago proda budzašto.
Vi mislite da je Dinkićeva namera da sve to uradi pošteno, ne njegova nego Vlade Republike Srbije, one prethodne, i da se po stvarnoj vrednosti kapitala izvrši privatizacija?! Nije i to znaju oni u gradovima i opštinama gde su šećerane i cementare prodate za po dva evra. Kupili su ih tajkuni iz Demokratske stranke.
Ko se sprema za privatizaciju elektroprivrede Srbije? Dvojac Hamović-Lazarević, kumovski dvojac, bliski prijatelji Mlađana Dinkića, Hamović koji se ne skida sa državne televizije Republike Srpske zato što tamo nesmetano pljačka građane Republike Srpske. O čemu mi onda ovde govorimo? O poštenoj privatizaciji i o pošteno uloženom dinaru od strane prethodne i ove vlasti? Nemojte da se šalimo. Da su tako hteli da rade i da su imali poštene namere, ne bi se obogatili za tako kratko vreme, a radnike ostavili bez posla. Zato je opravdana bojazan zaposlenih u RTB Bor i svuda, u Elektroprivredi Srbije, Naftnoj industriji Srbije, gde se sprema privatizacija.
Zašto u ovom nacionalnom investicionom planu nema Automobilske industrije "Zastava"? Zato što je Dinkiću, baš kao i onome koji mu daje podršku, gradonačelniku Veroljubu Stevanoviću, to trebalo samo u predizbornoj kampanji.
Vlada Republike Srbije, onaj putujući cirkus, na čelu sa Koštunicom i sa dvojicom ljudi koji se lažno predstavljaju i koji će jednog dana morati zbog toga i krivično da odgovaraju, jedan kao ministar spoljnih poslova, koji, čujem, danas po novinama opet lupeta svašta i govori da postoji neki plan B za Kosovo i Metohiju, Vuk Drašković, i onaj drugi, takođe opasan čovek, koji se lažno predstavlja kao ministar odbrane, Zoran Stanković, došli su u julu u Kragujevac. Šta su obećali Dinkić, Koštunica i Bubalo? Da će za kratko vreme, koliko do kraja jula meseca, kragujevačkoj Fabrici automobila biti upućena pomoć za obnavljanje tehnologije i za početak proizvodnje novog modela u fabrici od januara meseca 2007. godine, u iznosu od 14 miliona evra.
Da li ste čuli Dinkića za ova tri dana ili, možda, Bubala, pošto vidim da se i on rastrčao i razigrao u ovoj predizbornoj kampanji i lažariji po celoj Srbiji, da su spomenuli da imaju nameru da pomognu Fabrici automobila? Niste. Upropastili su Fabriku namenskih proizvoda. Najpre je to uradio Boris Tadić kao ministar odbrane, pre toga ona DOS-ovska Vlada i ministarstvo u kojem su bili Vesić, Šutanovac i ostali, kojima je važnije da im je došao neki tamo oficir iz Ohaja, nego da Vojska ima šta da jede i čime da jača svoju strukturu. Ne samo da su otišli tako daleko da lažno predstavljaju jednog čoveka koji je vrli saradnik Karle del Ponte, Zorana Stankovića, za ministra odbrane, nego su u Predlogu rebalansa budžeta taksativno naveli šta je to što Vojska Srbije, odnosno Srpska vojska, kako treba da se zove, mora da remontuje, od aviona, preko svih ostalih postrojenja.
Recite da li je to normalno i u kojoj državi u svetu to postoji i da li bi to uradili Amerikanci, da li bi u svom projektu budžeta, vama na izvolte, taj iz Ohaja koji je dolazio da se rukuje i pozdravlja sa ovom brukom za Vojsku i sa Tadićem, ovako na izvolte rekao - to će Pentagon da radi, ta sredstva su potrebna za to i to, mi se bavimo tom istraživačkom delatnošću u oblasti NATO alijanse i vojne industrije?!
Mi smo država koja je, zbog takvih koji su na vlasti i zbog takvih koji su potpuno i po svim šavovima sve upropastili, danas u situaciji da mora da krene od onog najgoreg, a to je da iskoreni kriminal i korupciju i da se krene zaista sa strateškim proizvodima.
Gde je ovde strateški socijalni program? Nema ga. Da li je država uradila, ali u pravom smislu reči, socijalne karte za najugroženije? Nije. Najlakše je da se hvalite time da je jedan resurs države prodat po relativno dobroj ceni, ali i to je diskutabilno, možemo i o tome da razgovaramo, ili stručnjaci za tu oblast, ali šta ćemo sa budućim privatizacijama, šta ćemo sa ljudima koji su očekivali da nešto investirate i otvorite neku fabriku, recimo za "Zastavu automobili". Da li će opet da se pokupi Dinkić sa svitom i sutra ili prekosutra izaći pred oči zaposlenima u sindikatu u Fabrici automobila? Neće, zato što je već danas odlučio da pošalje pismo, juče je kukao i plakao, ceo dan se pozdravljao ovde, kako odlazi, pa će neka buduća vlada, navodno demokratskog bloka, to učiniti. Neće biti takve vlade. Biće vlade SRS i ta vlada će da vodi računa o onima koji su bez posla, o onima koji su gladni, o penzionerima i poljoprivrednicima.
Morate da se zamislite nad činjenicom da je jedan režimski list, dakle onaj koji je pod kontrolom države, "Politika", u nedeljnom izdanju objavio, u dodatku, intervju sa jednim od najvećih poljoprivrednih proizvođača iz opštine Kikinda. Taj čovek, koji ima 50 i nešto godina, čija je porodica imućna i poseduje velike komplekse zemlje, ljudi su na svojoj zemlji godinama uzgajali žito, kaže - dižem ruke od svega, meni ovo ne treba, da me država tako ponižava i da mi određuje cenu 30 odsto nižu, da ne mogu da dobijem za svoj vredni rad i rad svojih predaka i svojih ukućana pošteno kredit.
Naravno da neće to više da radi. Niko normalan u ovoj državi neće više da trpi pljačku.
Još samo nešto, završavam, mada ćemo po ovim razdelima da govorimo i o tome. Uz sve ovo i uz ovakve, od jutros, ludačke izjave ovog koji se lažno predstavlja kao ministar spoljnih poslova, Vuka Draškovića, poigravate se sa strpljenjem i teškom sudbinom koja je zadesila naše sunarodnike na Kosovu i Metohiji. Obratite pažnju na stavku - privreda i preduzetništvo na Kosovu i Metohiji.
Za sve drugo po opštinama u kojima i dalje nekako, pod okupacijom, živi naš narod mogu da nađu opravdanje i da kažu da su pristigli neki elaborati, neki projekti. Pod stavkom - Privreda i preduzetništvo za Kosovo i Metohiju stoji 400 miliona dinara. Neka vam kažu kolega Kragović, kolega Mihajlović iz Štrpca, kolega Perić iz Gračanice, da li im se javio neki živi Srbin koji im je rekao da je konkurisao za podsticaj i razvoj preduzetništva. Naravno da nije jer to je jedna od stavki za pljačku i krađu, a mi u tome moramo da vas sprečimo.