Gospodine Dačiću, tražili ste repliku. Hoćete prvo vi ili gospodin Obradović? Gospodin Obradović ima reč.

Drago mi je što je prethodni govornik rekao sve ono što ga nisam pitao, a ni deo onoga što je trebalo da odgovori. Kako je moguće da "Sartid", procenjen od strane Ekonomskog instituta u Beogradu na 56 miliona dolara, bude prodat za 23? Kako je moguće da ambasador Srbije i Crne Gore kaže da je prodat za 35? Kako je moguće da se pojavi razlika 12 miliona dolara? Gde su te pare? Pa valjda ambasador jedne države zna šta priča. Zašto te pare nisu stigle u Smederevo i gde su te pare završile?
Bilo bi dobro da smo čuli kako je to "Sartid" izuzet iz nadležnosti Privrednog suda u Požarevcu pa prebačen u Beograd, to bi bilo dobro da čujemo. Bilo bi dobro da čujemo kako je uveden stečaj, pa, primera radi, NIS i EPS koji su imali potraživanja od 10 miliona dolara nisu dobili ni deo toga. To bi bilo dobro da čujemo.
Bilo bi dobro da čujemo o ulozi svih ljudi iz strukture vlasti, a Savet za borbu protiv korupcije je naveo taksativno strukturu koja je odlučivala o prodaji "Sartida".
Ove priče pričate svaki dan – narod u Srbiji dobro živi, samo toga nije svestan, a vi ste tu da mu, naravno, objasnite. Bilo bi dobro da kažete kako to 2000 preduzeća za dve milijarde evra, a 49 posto "Telekoma", u vreme sankcija, 1.536.000.000 maraka. Kako reče prethodnik – podaci, pokazatelji.
To su pokazatelji, a ne vaša čista demagogija. Izađite pa nam objasnite kako ste to prodali EPS za 22 miliona dolara, a ne za 56, i zašto neposrednom pogodbom, a ne da neko drugi još traži da kupi.
Zašto su se Nemci naljutili zbog toga i zašto su slali pisma i protestovali. To bi trebalo da objasnite. Za ovo nemate odgovore, da imate vi biste ih dali.

Narodni poslanik Ivica Dačić.

Dame i gospodo narodni poslanici, već sam zaboravio zbog čega sam se javio za repliku, ali to ne znači da neću iskoristiti pravo na repliku.
Šalim se malo, ja nisam u godinama da bih to mogao da zaboravim. U svakom slučaju, javio sam se za repliku. Povod mi je bio izlaganje Aleksandra Vučića. Hvala mu što me je spomenuo, da bih iskoristio pravo na repliku. Evo, ja spominjem njega, kako bi i on iskoristio pravo na repliku.
Zamolio bih vas, sve ostale poslanike, zašto se čudite korišćenju svih poslovničkih prava koje koristimo mi kao poslanici. Pogledajte malo kako zloupotrebljavate sve državne funkcije i medije u Srbiji pa ćete zaključiti da je ova govornica, nažalost ili na sreću, jedino mesto odakle mi možemo da se obraćamo javnosti Republike Srbije.
To što smo mi, navodno, činili neki deo vladajuće strukture u Srbiji ovih nekoliko godina ne znači da su novinari u Srbiji to tako shvatili; i dalje je glavna vest u medijima u Srbiji šta kažu Vladan Batić, Čedomir Jovanović i svi ostali.
Pošto je ovo interaktivna emisija, ja bih vas zamolio, ovde se ne glasa putem SMS poruka, nema potrebe, ipak se glasa na izborima, znači, nije kao u "Piramidi".
Gospodin Aleksandar Vlahović, od kad znam za sebe, a bavim se politikom dosta dugo (Nataša Jovanović i ja smo bili najmlađi poslanici u ovoj saveznoj skupštini 1996. godine), bio je ekspert za pitanja privatizacije i u vreme vlasti Slobodana Miloševića i SPS-a.
Zajedno sa Dankom Đunićem, Ekonomskim institutom, kasnije Deloitte&Touche, učestvovao je u privatizaciji preduzeća u Srbiji, po našem zakonu. Tada mu zakon nije smetao da za to uzima proviziju.
Isto tako, i sada, po novom zakonu, on je savetnik za privatizaciju. Znači, nije bitno kakav je zakon, važno je biti savetnik. To je najprofitabilnija delatnost u Republici Srbiji, privatizacioni savetnik. Samo ne znam šta ćete više da savetujete, pošto više nema šta da se privatizuje. Gotovo je.
U svakom slučaju, gospodin Vlahović kritikuje privatizaciju u naše vreme, a on je obavljao tu privatizaciju, on je savetovao preduzeća kako da obavljaju privatizaciju po tom zakonu koji je tada donet.
Da se razumemo, tačno je da su neka preduzeća privatizovana po našim zakonima, na sreću tih radnika, jer kada su prodali akcije stranim vlasnicima ili domaćim strateškim partnerima za to su dobili po nekoliko hiljada ili desetina hiljada evra.
A šta su dobili od vaše privatizacije? Dobili su šut na biro rada. Prema tome, to je razlika između ta dva koncepta privatizacije.
Što se tiče ratnih vojnih invalida, o čemu ste govorili, od 2000. do 2003. godine može se reći da je ostao dug od 1.800.000.000 dinara, tek toliko da se zna. Evo gospodina Vlahovića, dobro. Rekao je da se više neće uključiti u raspravu, pa neće biti problema.
Mi smo ovde, izgleda, pomešali malo lončiće, jer ste malopre napadali Tomu Bušetića da kada govori napada Vladu kao da nije bio deo te vladajuće strukture.
Kada slušate Vlahovića, deluje kao da je on deo vladajuće strukture. Zašto vi branite ovo što se sada dešava? Vi ste možda zajedno na vlasti svih ovih godina, verovatno jeste...
U stvari, javio sam se povodom reči Aleksandra Vučića i molim ga da me sasluša. Molim vas, gospodine Vučiću, vi ste govorili o kontinuitetu i diskontinuitetu.
Naravno da ovaj Ustav nije ustav diskontinuiteta; predsednik Srbije Boris Tadić i njegova stranka insistirali su na tome da ostanu sva ovlašćenja i da se dodaju nova ovlašćenja predsedniku Srbije. Napadali su Miloševića da je diktator i napadali su ustavni sistem da je predsednički sistem, a sada insistiraju na tome da predsednik Srbije nema ovlašćenja i da im treba jači predsednik. Zadržali su isti način izbora predsednika.
Problem je, zato što predsednik komanduje vojskom. Znate li u čemu je sada razlika? Mi više nemamo vojsku i u tome je razlika, i što se naša vojska danas naoružava praćkama ili sapunima i peračima za pranje po bolnicama i penzionerskim domovima, gde naši ljudi civilno služe vojni rok. Sa takvom vojskom nema potrebe bilo ko da komanduje.
Ali, u svakom slučaju, ovde se ne radi ni o kakvom kontinuitetu i diskontinuitetu, već o nastavku one ustavne pozicije predsednika Srbije.
Na kraju, mi se politički razlikujemo i na naše obostrano zadovoljstvo možete videti onolike optužbe i sa jedne i sa druge strane. Kakva bi Socijalistička partija Srbije bila kada bi hvalila Demokratsku stranku, i obrnuto? U tom slučaju bih se zabrinuo. Tačno je da su hvalili Baneta Ivkovića, a mi nismo baš dotle došli, nismo zaslužili da nas hvale.
Mi treba međusobno da se raspravljamo, ali nemojmo da se međusobno potcenjujemo.
Govorite koliko mesta treba da ima neko u parlamentu, pa bih vam predložio da malo razmilite o tome, jer koliko god osvojila Socijalistička partija Srbije u parlamentu, a verujte da će ih osvojiti više nego sada, biće politički faktor bez koga nećete moći u političkom životu Srbije. Zbog toga obratite pažnju na upotrebu nekih reči preko kojih posle ne možemo da pređemo.

Reč ima narodni poslanik Aleksandar Vučić.

Dame i gospodo poslanici, na ono što je gospodin Albijanić govorio odgovorio bih da će ići na fakultet gde je predavao, da li ste zadovoljni tim?
Što se tiče teme o kojoj govorimo – Ustav Republike Srbije – dopunio bih ono o čemu sam malopre govorio, a to su prerogativi vlasti, nadležnosti predsednika Republike, predsednika Vlade i Narodne skupštine Republike Srbije.
Naime, podsetio bih vas na okrugle stolove koji su se održavali 1990. godine povodom donošenja Ustava Republike Srbije, na kojima su predstavnici različitih političkih stranaka pokušavali na svaki način da govore kako je Milošević napravio ustav za sebe i kako je to diktatorski ustav, a u pravu se to naziva cezaristički ustav. Ako ste čitali Ustav, to nigde ne može da se primeti; onome ko je pažljivo pročitao taj akt jasno je bilo da najvišu moć u državi ima Vlada Republike Srbije, a ne predsednik Republike Srbije.
Tu nisu bile u pitanju neznalice, tu greši gospodin Dačić, jer su to radili smišljeno. Nije da nisu znali, jer je tu bilo vrhunskih pravnika. Nije vrhunski pravnik Stevan Lilić, koji je lopov i sudski plagijator, koji je uzeo knjigu Laze Kostića koju je celu prepisao, jer je mislio da se neće saznati, a sada je valja u Demokratskoj stranci u nekom udruženju demokratskih pravnika. Čovek ukrao celu knjigu i prepisao, misleći da niko neće pronaći tu knjigu, "Administrativno pravo" Laze M. Kostića, našeg istaknutog emigrantskog pisca.
Dakle, svi oni su nešto tako govorili i lagali su. Ali, ovi danas su prepisali apsolutno sve norme koje se tiču sistema podele vlasti iz Ustava 1990. godine, sem što su pojačali ovlašćenja predsednika Republike. Ako je ono bio cezaristički ustav, onda bi ovaj bio cezaristički na kub. Na sreću nije, niti je ono bio cezaristički ustav, sa takvim ovlašćenjima predsednika Republike. Tu je bila jedna laž u nizu laži, mislim da je to nekog Studija B, B92 i pojedinih političara, i ništa više. To je ono od čega treba da se čuvamo i o čemu smo govorili.
Malopre se pričalo o ulozi u privatizaciji, kako se ona odvijala; možda naša privatizacija nije bila brza i uspešna, ali je bila veoma pažljivo vođena.
Znam kako je to rađeno, mučili smo se oko pojedinih sportskih centara, i kroz koliko muka i ruku je prošlo sve to. To je prolazilo takve stravične kontrole da nigde ne bude pljačke i otimačine, provizije i bilo čega drugog.
Ovo sve je išlo navrat-nanos, što kaže naš narod, iako je to besmisleno i jezički neispravno, brzom brzinom, da bi se neki obogatili i dobili što više.
Ljudi, mi danas govorimo o stečajnoj mafiji kao posebnom vidu i obliku mafije, mafijaškog organizovanja. Šta znači kada kažemo "mafijaško organizovanje"? To znači da je najviši organizovani kriminal u sprezi sa državom i državnim organima.
Treba sada da vidimo ko je taj ko je bio u sprezi sa gospodinom Kljajevićem i ko ga je postavio na to mesto, odnosno sa gospodinom Čumetom koga je oslobodio Trgovinski sud i slično. Dakle, ko su ti ljudi? Da li smo to mi? Nismo. Vidimo to iz pisma gospodina Kljajevića gospodinu Tadiću, jer on navodi ljude, sve ministar do ministra iz Vlade od 2000. do 2004. godine. Ne znam koje su to dve vlade, ali naređao ih je sve jednog do drugog i rekao da je bio samo pion koji je ispunjavao te naloge, pa sada on nagrabusio, a oni svi ostali fini i neće da ga se sete.
Naravno, građani Srbije će dati svoju procenu stanja u zemlji, ali smatram da je neophodan objektivniji i ozbiljniji pristup. Uvek možete stvari da posmatrate samo iz jednog ugla, ali to nije dovoljno dobro, jer će drugi deo Srbije i drugi ljudi u Srbiji reći – ej, pa nisi govorio ništa o onome što se događa sa druge strane. Mnogo toga moramo da menjamo i popravimo u Srbiji da bi građani Srbije živeli bolje, i mislim da je to interes svih.
Nadam se da je zbog interesa građana Beograda gospodin Bogdanović upalio večeras svetla na onom nevidljivom mostu koji je reklamirao po svim novinama. Računam da je zbog toga bio odsutan iz sale i da će svi koji budu večeras prelazili preko Save videti taj most. Nisam vas razumeo, gospodine Bogdanoviću, ali pitao bih kada će konačno taj nevidljivi most ugledati Beograđani, jer ga obećavate šest godina i nikada da ga vide. Hvala vam najlepše.

Samo momenat, Branče Stojanović, pa gospodin Vlahović.

Dame i gospodo narodni poslanici, otišli smo malo daleko od teme, ali pozivam se na član Poslovnika koji govori o tome da za ovom govornicom mora da se govori istina. Ja bih samo pitao gospodina Vlahovića kada je govorio istinu: da li je govorio u Skupštini, kada smo o tome razgovarali, kada je isključivo tvrdio da Vlada nema ništa sa privatizacijom "Sartida", da je ceo postupak sproveo stečajni upravnik i da Vlada s tim nema ništa.
Ja sam tada rekao da to nije tačno. Barem mi, što se tiče lokala i lokalnih medija, vrlo dobro znamo kakve fotografije su bile objavljene; gospodine Vlahoviću, da ne imenujem sve ljude, neki nažalost nisu među živima, bili ste na toj fotografiji i govorili o celom postupku koji je sproveden. Tada ste tvrdili da Vlada iza toga ne stoji, već stečajni upravnik. Naravno, postavlja se pitanje zašto je stečaj vodio Privredni sud u Beogradu, a ne u Požarevcu. To nikada nećete da kažete, ne možete da kažete.
Drugo, sada ste potvrdili da tada niste istinu govorili. Sada ste rekli da je Vlada Republike Srbije sprovela najbolju privatizaciju, i to ste još jednom ponovili u Smederevu na lokalnoj televiziji kada ste učestvovali u predizbornoj kampanji gospodinu Mićeviću.
Prema tome, molim, povređen je Poslovnik. Uvažavajući vašu stručnost iz oblasti ekonomskih nauka i vaše poznavanje "Sartida", koje je izvanredno, i vi vrlo dobro znate koliko ste dugo radili u "Sartidu" ispred firme u kojoj ste bili pre nego što ste bili ministar u Vladi Republike Srbije, ne želim nijednog momenta da to umanjim, ali veštom manipulacijom oko ove priče, a pokrenuli ste sami tu priču, obmanjujete i ovaj dom i javnost Srbije. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Aleksandar Vlahović. Izvolite.

Izvinjavam se poslanicima, građanima Srbije što sam se ponovo javio za reč, ali jednostavno nova tvrđenja, koja ovog puta prevazilaze zdravu logiku, zaista nailaze u talasima.
Dakle, prvo da kažem vizavi mog prethodnog angažovanja, dok sam radio nekada u Ekonomskom institutu, pa kasnije u "Deloitte and Touche" do 2000. godine, i učešća kompanije za koju sam radio i kojoj sam bio partner do momenta kada sam imenovan kao ministar u novoj Vladi Srbije, ovde je bilo tvrđenje da je kompanija za koju sam radio uzimala proviziju od privatizacije iz prethodnih perioda.
Kako je to moguće, gospodine Dačiću? Privatizacija je bila besplatna podela akcija. Dakle, nema prodaje. Provizija ili procentualna nadoknada se uzima onda kada se obavlja neka prodaja. Procentualna nadoknada kompaniji koja radi u ime neke kompanije koja se privatizuje ili radi za državu je moguća samo onda kada postoji model prodaje.
Ja ne znam niti za jedno preduzeće, da je prethodna Vlada, dakle Vlada pre 2000. godine, od 1997. godine... I, otuda me čudi da gospodin Vučić prisvaja taj model privatizacije koji je donet u periodu kada Srpska radikalna stranka nije bila na vlasti. Dakle, Vlada Republike Srbije od 1997. godine do 2000. godine nije prodala niti jedno preduzeće. Prema tome, tvrđenje gospodina Dačića jednostavno nije tačno.
Zapravo, prodala je jedno, i to ono najvrednije, u kome "Deloitte and Touche", niti bilo koja firma sa kojom sam ja ikada imao veze, nije učestvovala. A kako je prodala najvrednije preduzeće? Ne na način kako smo pre par meseci imali prilike da gledamo – pred kamerama, javno, u takmičarskoj konkurentnoj proceduri, kada se postiže najbolja cena, nego tako što je direktna pogodba pala između ne zna se koga. Jer, danas da vas pitam ko je prodavao Telekom Srbije, odnosno ko je na brzinu promenio Zakon o Javnom preduzeću PTT, ne bi li napravio posebno preduzeće Telekom, i to bukvalno preko noći, i ne bi li za dva ili tri dana nakon toga izvršio prodaju Telekoma za cenu koja je bila bescenje u odnosu na privatizaciju koja se nedugo zatim desila u Hrvatskoj, prodaja 35% hrvatskog Telekoma Dojče telekomu.
Podsetiću vas, 35% hrvatskog Telekoma je prodato za oko 950 miliona dolara. Vi ste prodali 49% za milijardu dolara. Prema tome, Hrvatska, koja je maltene dvostruko manja od teritorije Srbije i čiji Telekom daleko manje vredi od srpskog Telekoma po potencijalima, uzela je veću količinu novca za manji procenat prodatog kapitala. Zašto? Zbog modela prodaje, gospodo. Da ste i vi onda imali konkurentnu takmičarsku proceduru imali biste daleko veću cenu i možda biste mogli da sastavite još koji mesec na vlasti.
Prema tome, nemojte elementarnu logiku i elementarni intelekt da vređate. Nisu moguće kompenzacije kroz naknadu koja se zove naknada za uspešno obavljeni posao, što je sve legalna stvar, i što prolazi preko računa, a ne u kesama ili u nekim drugim vangotovinskim plaćanjima, jer nije bilo ni modela prodaje. Toliko za večeras. Zaista ne želim da ispravljam više gomilu neistina koji se izriču za ovom govornicom.
Samo još jedna rečenica apropo "Sartida": nema nikakve kontradiktornosti u onome što sam rekao večeras i što sam rekao više puta i u Skupštini Srbije, dakle u starom zdanju, i što sam rekao medijima, Savetu za borbu protiv korupcije.
Tačno je, privatizacija "Sartida" je urađena od strane Trgovinskog suda, na način kako propisuje Zakon o stečajnom postupku, ali isto tako je tačno da je tom privatizacijom 9.000 radnika u "Sartidu" dobilo posao i da je "Sartid" postao od preduzeća koja se subvencionira preduzeće koje je lider u spoljnotrgovinskom poslovanju zemlje Srbije. Zahvaljujem.