Dame i gospodo narodni poslanici, saznali smo, barem, sudbinu amandmana koje su podnosili narodni poslanici, odnosno mišljenje Vlade Republike Srbije. Doduše, nemamo obrazloženje zašto su amandmani koje su podneli narodni poslanici prihvaćeni ili odbijeni. Da kažem da ste uspeli nekakav minimum uslova koje predviđa Poslovnik da ispoštujete i to je sve.
Amandman koji sam podneo u ime SRS-a menja suštinu Predloga zakona o budžetu.
Pre nego što pređem na tu temu, ne bih da ministar izlazi za ovu govornicu i da se hvali kako je Ministarstvo finansija odlično uradilo Predlog zakona o budžetu, kako su vrlo ekspeditivni, jer, eto, nama narodnim poslanicima treba sedam dana da pregledamo materijal, pa kad nama treba toliko vremena, kako je tek ministru, odnosno Ministarstvu finansija koje mora da sačini taj predlog zakona o budžetu.
Gospodine ministre, ne znam da li ste vi nekada ranije bili narodni poslanik, ali kao ministar, to znam sigurno, imate kompletan kabinet, sa neograničenim tehničkim i ljudskim resursima. Narodni poslanik to nema. Narodni poslanik, eventualno, može da dobije jedan računar, i to da čeka na red da bi mogao da uradi amandmane na neki predlog zakona, u ovom slučaju, na Predlog zakona o budžetu.
Nemojte time da se hvalite. Narodna skupština je na određen način, zbog ovakvog načina podnošenja Predloga zakona o budžetu, ponižena, kao i narodni poslanici.
I pored svega toga, Srpska radikalna stranka, poštujući Poslovnik, napisala je određen broj amandmana na Predlog zakona o budžetu.
Na šta se odnosi amandman na član 1. koji sam podneo u ime SRS-a? Hteo sam da dokažem vladajućoj većini, a i vama, gospodine ministre, da zakon o budžetu Republike Srbije, prvo, ne mora da bude u deficitu, a da dobrim delom, poštujući restriktivnu politiku i smanjenje javne potrošnje, možete sasvim komotno da raspolažete rashodnom stranom budžeta Republike Srbije i da namirite sve budžetske korisnike, direktne i indirektne.
U svom završnom izlaganju posle rasprave u načelu, gospodine ministre, niste odgovorili na jedno pitanje - šta je bilo sa onih 17 milijardi dinara neutrošenih sredstava, koji su bili predloženi u prvobitnom predlogu zakona o budžetu? Nemoguće je da se promeni nešto što je već završeno. Možete da menjate budućnost, prošlost ne možete. U najmanju ruku, to vaše završno izlaganje je više bila jedna politička, populistička priča, nego obraćanje ministra narodnim poslanicima.
U članu 1. predvideli ste da budžetski prihodi iznose 581 milijardu 841 milion itd., a da ukupni rashodi budžeta treba da budu u iznosu od 595 milijardi 517 miliona i da je budžet Republike Srbije za 13 milijardi dinara u deficitu.
U sledećoj tabeli, gospodine ministre, vidimo da je taj deficit, kako ste ga vi predložili, mnogo veći nego 13 milijardi, jer se kaže da ćete 50 milijardi 948 miliona dinara da finansirate iz hartija od vrednosti koje će da emituje Republika Srbija.
Da li može neko pri zdravoj pameti da kaže da je emitovanje hartija od vrednosti tekući budžetski prihod i da se kao takav vodi, ili je emitovanje hartija od vrednosti isto što i štampanje novca, ili primarna emisija, jer to nije ništa drugo nego to.
Navodno, kažete da pokriće za jednu ovakvu primarnu emisiju, odnosno štampanje novca, leži u prihodima koji su ostvareni od privatizacije Mobtela, a koliko znam, prihodi koji se ostvare od privatizacije, ne samo Mobtela, nego i svih drugih preduzeća koja su do sada bila u društvenoj, a po novom ustavu u državnoj i javnoj svojini, jesu izvorni prihod budžeta Republike Srbije.
Gospodine ministre, jedno prosto pitanje - ako već imamo sredstva od privatizacije, zašto nam ona služe za pokrića štampanja hartija od vrednosti, koja posle isplaćujemo s određenim kamatama i određenim troškovima, a na ta sredstva koja su deponovana kod poslovnih banaka primamo veoma male, da ne kažem i znatno manje kamate od onih koje kao država dajemo. To bi bilo isto kao kada biste nekome ostavili novac na čuvanje pod kamatom od 0,5 ili 1%, a onda se zadužili kod njega sa kamatom 12-15 ili 20%.
Ko će od toga imati korist? Onaj koji čuva sredstva i ta ista sredstva vam daje pod kamatom, koju plaćaju, u ovom slučaju, građani Republike Srbije.
Znači, na prihodnoj strani, u ovom amandmanu predviđeno je 599 milijardi 544 miliona, uključujući i 17 milijardi od neutrošenih primanja iz ranijih godina.
Gospodine ministre, moram da kažem da u ovom amandmanu nema Nacionalnog investicionog fonda, jer tako nešto, u principu, i ne postoji. Mi smo do sada imali različite zakone o budžetu, koji su čak imali i stavke za 2007, 2008. i 2009. godinu, gde je bila stavka - NIP.
Postavlja se pitanje - taj NIP je već u zakonima o budžetu koji su doneti, u izmenama i dopunama Zakona o budžetu za 2006. godinu, a nema ga u 2007. godini, u vašem predlogu budžeta, iako ste bili u obavezi, po Zakonu o budžetskom sistemu, da takve stavke ispoštujete i stavite u ovaj predlog zakona o budžetu.
Znači, NIP nije ništa drugo nego petogodišnji plan ministarstava kako će da troše sredstva. Da stvar bude još gora, to kako će ministarstva da troše sredstva niko drugi ne zna, nego će plan i program od 44 milijarde, koliko je predviđeno ovim budžetom, da donosi Vlada Republike Srbije, na predlog nadležnog ministra, znači, uredbom.
Zar to nije posao zakonodavne vlasti i zar nije posao narodnog poslanika i njegovo pravo, na prvom mestu, da za svaki dinar koji planirate da potrošite zna namenu?
U ovom slučaju, imamo samo podzakonska akta, kojima ćete da opredeljujete kako se kome svidi, verovatno mnogima. Zavisno od toga ko je na vlasti u određenim lokalnim samoupravama, dobijaće se sredstva iz fondova, a to znači oni koji su miljenici stranaka koje su na vlasti, članovi stranaka.
Nemamo jasan kriterijum kako ćemo sredstva iz NIP-a da trošimo, pa zato smatramo da ona ne treba da se nalaze u ovom budžetu, barem dok ne donesete zakon o NIP-u, onog časa kad Skupština Srbije usvoji i pre nego što usvoji zakon o budžetu, da bi se znalo ko će koliko da ima tih sredstava.
U amandmanu su predviđena sredstva i za otplatu stare devizne štednje, u iznosu od 21 milijardu dinara. To je prihvaćeno, to nismo hteli da menjamo, ali smo tačno odredili namenu u rashodnoj strani budžeta, da ne bi kasnije bilo zloupotreba, jer imamo takva iskustva da su, i pored toga što su se neke stavke samo u tekstualnom delu nalazile, prema nekom planu i programu Ministarstva, kasnije bile u korist građana Srbije i nisu izmirivane.
Predviđena su i sredstva u iznosu od osam milijardi dinara za otplatu duga zajma za privredni preporod Srbije, tako da je i ta strana namirena kada su građani u pitanju.
Kada su u pitanju subvencije, mislim da je vreme da ova vlada konačno prestane sa lošom politikom kada je u pitanju poljoprivreda.
Prvo ste uveli PDV na poljoprivredne proizvode. Uveli ste na repro-materijal za poljoprivredu, takođe, PDV. Subvencije koje su do sada imali poljoprivredni proizvođači, sve do jedne, ukinuli ste.
Spominjete ih i setite se poljoprivrednika samo u vreme izbornih kampanja, kada obećavate nekih 100 evra po hektaru zasada, a onda to zaboravite kad dođete na vlast itd.
Izgovor za vašu brigu o poljoprivrednim proizvođačima je verovatno taj što ste opredelili određena sredstva, u iznosu od 11 milijardi dinara, za programe razvoja u poljoprivredi.
Kako su do sada ti programi razvoja u poljoprivredi prolazili kod prethodne vlade, a ova ima kontinuitet sa tom prethodnom vladom, čućete iz sledećeg primera.
Kredite za poljoprivrednu proizvodnju mogli su da dobiju samo oni koji su bili pripadnici političkih stranaka koje su na vlasti, a dok je prošla vlada postojala - najviše članovi G17 plus.
Znači, nemate čak ni kriterijum kako ćete određene kredite da dajete poljoprivrednim proizvođačima, nego dajete za pravo ministru da on sam o tome odlučuje, da sam opredeljuje sredstva i da sam određuje ko će koliko da dobije.
Ovim amandmanom je predviđena pravednija raspodela sredstava za poljoprivrednike.
Povećali smo subvencije za poljoprivrednike, i to isključivo po kriterijumu koji niko ne može da ospori, a to je poljoprivredni proizvod.
Znači, koliko proizvede, toliko će da vredi i toliko para može da dobije, a ne da pojedinci imaju sredstva koja će često i nenamenski da troše, pogotovo što nemamo nikakvu kontrolu da li se ti krediti iz budžeta, koji se dobijaju od strane Ministarstva, troše namenski.
Podsetiću vas samo, gospodine ministre, da se u Vladi od 2001. do 2004. godine Demokratska stranka izuzetno proslavila kreditima koji su dati poljoprivrednim proizvođačima, kada ste kredit i sredstva namenili za uzgoj ovaca, a kredit je dobila tadašnji ministar u Vladi Republike Srbije Marija Rašeta-Vukosavljević, pa od kredita koji je namenjen za poljoprivrednu proizvodnju otvorila noćni klub. E, tako to izgleda kada DS i DOS, bez obzira koju mutaciju doživeo, troši budžetska sredstva.

Zahvaljujem.

Po Poslovniku se javio narodni poslanik Laslo Varga.

 

Poštovani predsedniče, poštovani narodni poslanici, reklamiram povredu Poslovnika, član 231, prema kojem narodni poslanici, pripadnici nacionalnih manjina, imaju pravo da koriste svoj jezik i svoje pismo u radu Narodne skupštine.

Naime, 14. februara smo gospodin Pastor Balint i ja, na konstitutivnoj sednici, podneli zahtev da se naša imena u poslaničkim legitimacijama ispisuju na mađarskom jeziku, u skladu sa pravopisom mađarskog jezika. Priložili smo fotokopije ličnih karata i fotokopije izvoda iz matičnih knjiga rođenih.

Kada sam pre nekoliko minuta preuzeo svoju legitimaciju, morao sam konstatovati da je moje ime, bez obzira na ovu činjenicu, ispisano ćiriličnim pismom, što je, s jedne strane, protivzakonito, jer je protivno Zakonu o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina, a, s druge strane, protivno je pravopisu mađarskog jezika.

Stoga vas molim da legitimaciju gospodina Pastora ispišete u skladu sa našim zahtevom, pošto njegova legitimacija nije još gotova, a ovu moju legitimaciju vam vraćam, s molbom da mi se ovo ispravi.

Hvala, u pravu ste. Biće i vaša i legitimacija gospodina Pastora ispisana na mađarskom jeziku.
Izvolite, po Poslovniku, Zlatan Jovanović.

Gospodine predsedniče, javljam se po članu 226. Poslovnika i po tom članu imam pravo, kao narodni poslanik, na objašnjenje od predsednika Narodne skupštine, odnosno drugih funkcionera.
Naime, pitam, da li su svi poslanici dobili isti materijal danas sa Zakonodavnog odbora.
Mi smo dobili Izveštaj Zakonodavnog odbora u kome su samo tri amandmana navedena kao pravna moguća, a ostali se uopšte ne pominju. Vi ste ovde sada, najavljujući narodnog poslanika Veroljuba Arsića, rekli da je Zakonodavni odbor dao mišljenje da je njegov amandman pravno moguć. To se nigde u Izveštaju ne pominje.
Takođe, ministar Cvetković je u svom obrazloženju malopre rekao da je Vlada Republike Srbije na današnjoj sednici prihvatila amandmane narodnog poslanika Srđana Šajna i narodnih poslanika Arsena Đurića i Miloljuba Albijanića.
Odmah da kažem da se ova dva amandmana narodnih poslanika Miloljuba Albijanića i Arsena Đurića uopšte ne pominju u ovom izveštaju Zakonodavnog odbora kao pravno mogući.
Interesuje me da li postoji nekakav drugi papir iz Zakonodavnog odbora ili je ovo jedini koji su narodni poslanici dobili?

Odmah ćete dobiti odgovor.
Zakonodavni odbor je na sednici 19. juna dao spisak amandmana koji su pravno mogući.
Vi držite u ruci dopunu od 21. juna, kada su razmatrana samo tri amandmana; svi ostali amandmani su razmatrani na sednici od 19. juna i vi ste taj izveštaj dobili kao i svi drugi narodni poslanici.
Na član 1. amandman je podneo narodni poslanik Čedomir Jovanović.
Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč?
Izvolite, narodni poslanik Čedomir Jovanović.

Gospodine predsedniče, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, jasno je, iz načina na koji ste formulisali Predlog zakona o budžetu za 2007. godinu, da vi ne možete prihvatiti predlog na kojem mi kao poslanička grupa insistiramo. Mislim da vi taj predlog odbacujete ne zbog toga što ne mislite ono što mislimo i mi, već zbog toga što, praktično, ne postoje mogućnosti da se izađe u susret tom predlogu.
O čemu se zapravo radi? Radi se o sredstvima koja Ministarstvo finansija izdvaja za Republički zavod za zdravstveno osiguranje. Budžetom je predviđeno nešto više od tri milijarde dinara, 3.100.000.000 dinara. Problem je u činjenici da Ministarstvo finansija obavezuje Zakon o zdravstvenom osiguranju kojim su garantovana posebna prava licima koja se ne osiguravaju po osnovu doprinosa kao zaposlena lica. Reč je o đacima do 15 godina, studentima do 26 godina, trudnicama, starima, bolesnima. Više od 900.000 ljudi u Srbiji ima zakonsko pravo na zdravstvenu zaštitu i sve usluge koje proizilaze iz njihovog statusa.
Mi ne možemo glasati za zakon o budžetu, a pri tom kršiti Zakon o zdravstvenom osiguranju. Kroz ovaj amandman se prepoznaje naša namera da prekinemo tu političku demagogiju, koja je tako prisutna u našem političkom životu. Žao mi je, papir trpi sve, pa tako i stav da građani imaju pravo na besplatnu zdravstvenu zaštitu, ali to piše u jednom zakonu. U drugom zakonu, o kome mi danas raspravljamo, toga nema.
Vlada nam je predložila da, glasajući za zakon o budžetu za 2007. godinu, prekršimo Zakon o zdravstvenom osiguranju. Zbog toga smo predložili Ministarstvu finansija da u Predlogu zakona, o kome ćemo se izjasniti u danu za glasanju, poštuje sve one zakone koje Ministarstvo finansija, Vladu i nas kao poslanike i kao građane obavezuju. Između ostalog, i Zakon o zdravstvenom osiguranju.
Istina je da 900.000 ljudi ima pravo na zdravstvenu zaštitu, ali ti ljudi imaju pravo da im se kaže istina - da Srbija nije u stanju da finansira ona prava na kojima deklarativno insistira i da zbog toga u ovoj zemlji moramo nešto promeniti. Ne možemo tek tako preći preko činjenice da ćemo ostaviti obespravljene ljude, u poziciji u kojoj ni na koji način ne mogu rešavati svoje životne probleme.
Ponavljam, 900.000 ljudi - đaci do 15 godina, studenti do 26 godina, stari, bolesni, trudnice. Država mora stvoriti preduslove za poštovanje zakona na kojima sama insistira ili mora kreirati zakone koje je sposobna sama da ostvaruje.
Na ovakav način, ne možemo podržati Predlog zakona o budžetu, zbog toga što bismo time kršili one zakone do kojih je nama veoma stalo. Ako treba da štedimo, hajde da štedimo, ali da to ne bude na bolesnima, na trudnicama.
Ako treba da radimo, hajde da kažemo da moramo više da radimo, ali ne možemo glasati za zakone poštujući neka pravila koja su nasleđena i koja, između ostalog, vrlo jasno dokazuju da u ovoj zemlji stvari nisu onakve kako bi ova vlada želela da ih predstavi.
Ponavljam, razumem da vi ovo ne možete da prihvatite, jer tog novca nema, ali kao ministar finansija to morate reći građanima Srbije. Kada to uradite vi, kada to uradi predsednik Vlade, kada to uradimo mi kao Skupština, moći ćemo da zajedno menjamo zemlju na takav način koji će u budućnosti otvoriti one prave mogućnosti, koje su danas, praktično, neostvarive, prava koja su utvrđena Zakonom o zdravstvenom osiguranju.

Zahvaljujem.
Da li još neko želi reč?
Ima reč narodni poslanik Zoran Krasić. Izvolite.

Ja ću povodom ovog amandmana, jedinstveno, obraditi i prethodni amandman gospodina Arsića, jer se tiče iste materije koja je regulisana članom 1. ovog zakona.
Mislim da bi bilo dobro da narodni poslanici koji podržavaju Vladu Republike Srbije, pre nego što se upuste u ove amandmane, imaju uvid u nešto što bi trebalo da bude uvod za razmatranje, uopšte, šta je to ukupan obim javne potrošnje.
Od 2001. godine, svaki zakon o budžetu se razlikuje, čak i po metodologiji. To moram da vam kažem. Jedanput je razlog za tu razliku bila činjenica, navodno, da je došlo do suficita. Drugi put, neke novotarije koje se tiču iskazivanja. Treći put je bio neki treći razlog, a sada imamo neki peti razlog.
Kako bi to moralo da bude? Moralo bi da bude tako da se u zakonu o budžetu vide svi prihodi koji potpadaju pod kategoriju javnih prihoda i da se vide svi rashodi. U 2001. godini, Đelić je pričao kako Zakon o javnim prihodima i javnim rashodima nije dobar jer ne prikazuje sve, već je nešto skriveno. Zaboravio je tada da kaže da je sastavni deo budžeta bio i konsolidovani bilans javne potrošnje.
Mi danas nemamo konsolidovani bilans javne potrošnje. Nešto što bi trebalo da liči na to je Memorandum o politici Vlade i drugo. Međutim, to su vrlo skupe knjige, u kojima se, opet, ništa ne vidi. Znači, imamo situaciju da dobijamo veliku knjigu, po sistemu da se ništa ne vidi.
Ovde imamo nešto kao projekciju, koja nije u nominalnom izrazu, nego u nekom procentualnom, pa se tako kaže da će biti veći društveni proizvod za toliko i toliko u odnosu na prošlu godinu. A koliko je bilo prošle godine, to već mora da se zna, jer je prošlo već pola godine, od prošle godine. Tog podatka nema. Daje nam se podatak o izvozu i drugim stvarima, ali nema realnog sagledavanja.
Mi samo nekim matematičkim metodama možemo doći do zaključka o tome koliko je učešće javne potrošnje u bruto društvenom proizvodu i, naravno, možemo svi da grešimo. Da li će to biti 35, 45, 55, 65, tu će svako da greši, zbog jednog razloga - što tu ne postoji podatak.
Skrenuo bih vam pažnju da je pre tri godine promenjena metodologija izračunavanja bruto društvenog proizvoda, da bi se to prikazalo kao demokratska tekovina i druge stvari. Onda imamo jedan zdravorazumski problem koji se javio u protekla dva dana. Na početku rasprave o budžetu, saznali smo da se javlja neki deficit. Onda smo juče saznali da nema deficita, da je pokriven.
Čime je pokriven? Poseban član reguliše kako se pokriva deficit. Pa, ako se pokrio taj deficit, zašto ga onda iskazujete u članu 1. ovog predloga zakona? To je nova činjenica koja se desila za ova dva dana.
Treba da uravnotežite tu prvu tabelu i da kažete - ukupni prihodi toliko, ukupni rashodi toliko, deficit se ne javlja, nema potrebe za pokrivanjem deficita, da se iskaže način na koji će da se pokrije deficit.
Dalje, vrlo je nejasno u ovom budžetu šta su to preneta sredstva, a nigde nema šta su prenete obaveze. Kao rezultat toga, dobijamo ovu farsu, a to je član 1. u interpretaciji Vlade, gde se kaže da su prihodi 581 milijarda, a troškovi 595 milijardi. Javio se neki nedostatak od 13 milijardi, a tih 13 milijardi se pokriva tako što se država zadužuje za 65 milijardi, pa troši 50 za neke obaveze, i tako je završen posao.
Ako je tako završen posao, onda ukupan obim rashoda ovog budžeta nije 595, nego preko 700 milijardi. To je formalno-pravno iskazano, ali po sistemu - idem iz Niša za Nišku Banju preko Beograda. Čim se primeni takva metodologija, skreće se pažnja na nešto što se dešava, a što je neprihvatljivo.
Amandman gospodina Arsića ima uvid u nešto što se zove realnost. Ako je sasvim očekivano da budu toliki prihodi, onda toliko sredstava treba i da se razdeli, jer je to ukupan obim javne potrošnje. Nema deficita i nema ovih igrarija. To je jedan sasvim drugi sistem.
Verovatno, ispravna cifra ukupnog obima javne potrošnje koju prati budžet treba da bude 707 milijardi dinara. Do tog se iznosa dolazi kada se analizira prvi stav člana 5, pa se vidi da, pored 646 milijardi, postoji još 71 milijarda, što su tzv. izvorni prihodi organa, i to mora da se uključi, i to predstavlja ukupan obim javne potrošnje. Međutim, sa našim budžetom se već nekoliko godina dešava ono po sistemu - šta god poželiš, možeš da staviš, možeš da ga razbiješ na različite stavke, samo da se ne vidi.
Ne želim da umanjim značaj amandmana gospodina Jovanovića. Sve što je obaveza države, ima neki svoj nominalni izraz u novcu i treba da bude uključeno u budžet.
Međutim, pravno-tehnički amandman ne bi mogao da bude prihvatljiv, jer tamo gde je povećao za toliko, na drugom mestu mora da se smanji, da bi taj amandman bio kompletan.
Znači, ne želim to da tumačim kao veliku primedbu, ali računam da Vlada, s obzirom na to da je legalizam na prvom mestu, ovo treba da uzme u obzir i da, eventualno, promeni svoj stav i da uvaži ovaj i slične amandmane koji imaju za cilj da obavezu države smeste u zakon o budžetu.
Još nekoliko stvari bih vam razjasnio zbog sledećih amandmana.
U ovom zakonu o budžetu imamo neke pozicije gde su planirani neki budući troškovi a da za to ne postoji zakonski osnov, ne postoji zakon, ne postoji propis, ne postoji program, već se stavlja kao neko rezervisanje, ali sa određenom namenom, koja se definiše zakonom o budžetu, što je zabranjeno.
Znači, to je zabranjeno. Međutim, dešava se ovom budžetu i nešto još opasnije, nešto što predstavlja zakonsku obavezu, a toga nema u budžetu. Da vas podsetim, jedan od tih primera je ovo što je navedeno u amandmanu.
Drugi primer je zakon, jer mi u pravnom prometu imamo Zakon o pomoći porodicama optuženih pred Haškim tribunalom. Taj zakon podrazumeva neke obaveze države. Vi nemate tu poziciju, uopšte, po tom zakonu. Zašto je nemate? Zato što je Vučetić zloupotrebio položaj predsednika Suda, pa umesto da, eventualno, rešenjem poništi ili stavi van snage pojedinačni akt koji je donet na osnovu zakona čija se ustavnost ceni, on je doneo rešenje kojim je suspendovao ceo zakon.
Nema veze što je on to uradio, od njega ne možete ništa bolje ni da očekujete, jer on se slabo razume u ta drvca. Ali, kako Vlada ne priznaje da postoji zakon? Vi kažete da ne postoji zakon. Vi ste otišli još dalje od Vučetića. Vučetić je rekao - postoji zakon, ali neće da se primenjuje dok se ne izvrši ocena ustavnosti, i, evo, tri godine se čeka na ocenu ustavnosti.
Ovima što se zalažu za lustraciju, evo Vučetića, prvog, i možete odmah da ga lustrirate; zloupotrebio je funkciju predsednika Ustavnog suda da bi izigrao zakon.
Imam još jedan primer za lustraciju. Od 2004. godine, ništa se nije promenilo značajnije u Poslovniku Narodne skupštine. Dakle, izrekle su se tri opomene.
Pre toga, tri opomene su izricane na sat, u toku jednog sata, u Narodnoj skupštini i bilo je situacija da su išle po tri opomene, tri isključenja. Znači, to je faktičko stanje, a praksa je pokazala da je prethodni predsednik Narodne skupštine, u ženskom rodu, masovno kršio Poslovnik.
Dakle, može da se razvije diskusija, polemika o nečemu. Znači, kada tražite pare za lustraciju, lustrirajte ova dva primerka, ne treba nikakav postupak da vodite, sve je očigledno i sve je jasno.
Dakle, u ovom sazivu - jedna opomena, u prethodnom sazivu - dve ili tri, znam da je Vučić plaćao kaznu. U onom tamo sazivu prvog DOS-a, na sat vremena rada Narodne skupštine - po tri opomene minimum. Šta je pričala gospođa? Pričala je - ja se držim propisa, ja se držim zakona.
Poenta te režije lustracije jeste da se kažnjavaju oni koji su se držali zakona, jer su ga, navodno, maliciozno primenjivali.
Predsednik Skupštine Dulić pokazuje veliku razliku u odnosu na onog predsednika ženskog roda koji je masovno zloupotrebljavao poslovnička prava da kažnjava sve redom. Eto vam dokaza za lustraciju i to je plastični primer kako se to dešava. Naravno, od toga nema ništa.
Ja se ne zalažem za lustraciju, jer to je ortodoksna glupost, koja potiče od jedne profesorke koja je htela da dobije neku dnevnicu za neku knjigu, pa, hajde da napiše nešto o lustraciji, pa se ceo Pravni fakultet smejao kada je čitao tu knjigu. To je drugo pitanje.
Znači, u Predlogu zakona o budžetu nemamo sve što mora da bude, a zašto to mora da bude? Mora da bude po zakonu i mora da bude po zakletvi. Po kojoj zakletvi?
Ovde nam se kleo onaj malecki Đelić, sada je došla demokratija, sada ćemo mi javne nabavke, a od kada su ušle javne nabavke u zakon, najveća krađa se dešava. Moramo privatizacijom da podstaknemo našu privredu, 88 preduzeća je prodato. Dakle, svi vi koji ne radite, da znate gde treba da se javite, jer to su krivci zašto vi ne radite i tu su oni, to da znate. On je u koaliciji sa njim.
Samo da vas podsetim, bio je jedan direktor Agencije za privatizaciju i zvao se Branko Pavlović. Mislim na ovog koji je opelješio male akcionare. Vidite, 2004. godine neko je njega postavio za direktora i pokrenulo se pitanje nekih privatizacija. Zapeli ljudi iz Odbora za privatizaciju da isteraju pravdu i došli do nekog čoveka koji je kupio neko preduzeće, pa kažu - vidite, kriminal, a on kaže - znate šta, dok sam ja direktor Agencije za privatizaciju, tom čoveku ne može ništa da se desi, jer je on meni mnogo veći prijatelj i to mnogo više poštujem nego bilo koji zakon.
Ima tu još ljudi iz Odbora za privatizaciju prethodnog saziva. Vidite kako se primenjuje zakon u demokratskoj režiji.
Znači, u članu 1. nemamo iskazane sve prihode, nemamo iskazane sve rashode. Imamo jednu pogrešnu matematiku, prikaz, jer naš budžet nije ovoliki.

Vreme.