Dame i gospodo, na dnevnom redu je ratifikacija Sporazuma o uspostavljanju specijalnih paralelnih odnosa između Republike Srbije i Republike Srpske.
Verovatno da nije tema ratifikacije upravo citirana ovo bi prošlo kako i inače rutinski prolaze ratifikacije sporazuma koje vlade zemalja čine, a za koje je potrebna potvrda Skupštine da bi sporazum mogao biti primenjen. Međutim, zbog toga što je predlog sporazuma koji je pred nama praktično samo povod za jednu debatu, danas imamo prilike da slušamo, u stvari, o dve teme.
Najmanje o tome šta je sadržaj sporazuma i najmanje o proceduri, za koju je Skupština po Ustavu ovlašćena da je sprovede kada je u pitanju ratifikacija sporazuma između vlada, pa ma kada taj sporazum bio potpisan, pre mesec, pre šest meseci ili pre godinu dana.
Nas čekaju ratifikacije sporazuma koje su vlade parafirale, koje se tiču, na primer, zaštite životne sredine ili se tiču ugovora o zajedničkom ekonomskom tržištu Jugoistočne Evrope CEFTA, kao što nas čeka i ratifikacija sporazuma koje su vlade parafirale, a tiče se zajedničke elektroenergetske zajednice Jugoistočne Evrope, koju čine sve zemlje bivše Jugoslavije, i Rumunija, i Bugarska, i Albanija. Znači, da nije tema koja je predložena, verovatno bi rasprava o ratifikaciji sporazuma trajala kratko i završila bi se glasanjem.
Međutim, danas umesto da govorimo o procesu ratifikacije, u suštini smo otvorili temu analize primene Dejtonskog sporazuma. Dejtonski sporazum, kojem ima 11,5, uskoro će 12 godina, jeste sporazum koji je 14. decembra potpisan i napravljen uz saglasnost Beograda, Zagreba i Sarajeva, tako da u suštini nemate ni pobednike ni poražene, i sporazum koji je potpisan zaista je trebalo da prekine ratna dejstva na teritoriji bivše Jugoslavije.
Sporazume o miru, ugovore o miru vlade mogu da potpisuju, ali samo ljudi na teritoriji na kojoj se sporazum odnosi mogu taj mir i stabilnost, i zajednički život zaista da naprave.
Razlika između onoga što vlade imaju namere u sporazumima koje potpisuju i razlika između realnosti ume da bude ogromna. Ono što je važno da razumemo da je sporazum o kome je reč danas neposredna posledica načina na koji je Dejtonski sporazum koncipiran i prostora koji je Dejtonski sporazum ostavio za specijalne veze entiteta sa susednim državama.
Namera i cilj, u to ne sumnjam, bila je da se stvore stabilni uslovi u regionu, da se stvore osnovni uslovi da možemo da krenemo napred, nakon što smo svi zajedno platili ogromnu cenu jednog pogrešnog, loše procenjenog, katastrofalnog političkog i istorijskog projekta, koji je regionu, bar iz Srbije, i u Srbiji ponuđen krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina.
Zato što se u suštini priča o primeni Dejtonskog sporazuma, hoću da u taj deo rasprave, ako mogu, unesem doprinos opisujući i današnju Bosnu i Hercegovinu u brojevima od jedan do šest. To je jedna država koja ima dva entiteta, ima tri naroda, ima četiri miliona stanovnika, pet nivoa vlasti, što nema ni jedna druga država u Evropi i ima šest međunarodnih organizacija koje se još uvek, 12 godina kasnije, staraju o tome da kako-tako sistem javnih poslova, javnih finansija, javne administracije, svi sektori koje neka država treba da ima, da funkcionišu.
Meni ne bi smetalo da naša Skupština, da li na plenarnim sednicama ili na odborima koji su za to zaduženi, raspravlja o primeni Dejtonskog sporazuma, jer su glasovi i kritike na rezultate za poslednjih 12 godina glasni u raznim krugovima, ali mi smeta i zameram da se razgovara o Dejtonskom sporazumu u stvari plasira teza o tome da je etnički identitet isto što i politički identitet.
Nikada nije bio, nije i neće biti, i tu zabludu najčešće uspostavljaju ili komunisti ili nacionalsocijalisti, a cenu te zablude plaćaju građani i građanke, kojima se ispostavlja zabluda da je etnički identitet isto što i politički identitet.
Takva vrsta zablude u suštini je skrenula raspravu sa onoga što treba da budu naši komentari i opaske o specijalnim paralelnim odnosima između Republike Srbije i Republike Srpske, na temu i debatu koju nikada nismo u stvari otvorili ni u društvu ni u Skupštini, a to je kakve su posledice Dejtonskog sporazuma na region i kakve su posledice desetogodišnjeg projekta devedesetih, koji ispostavlja sada svoju cenu. Loši politički projekti imaju te osobine da njihovu cenu plaćaju građani, zato treba biti pažljiv kada se donose političke odluke.
Šta je neposredni doprinos ovog sporazuma u okviru, ponavljam CEFTE, znači jednog većeg regionalnog projekta, koji podrazumeva zajedničko ekonomsko tržište Jugoistočne Evrope, i u okviru EEZ, koji podrazumeva zajedničko energetsko tržište? Dejtonski sporazum kaže da zemlje unutar tog regiona mogu ostvarivati specijalne veze, a na korist onoga što smatraju da su potrebe društva u jednoj ili u drugoj zemlji koje taj sporazum potpisuju.
Zašto spominjem ova dva druga regionalna sporazuma, čiju ratifikaciju ćemo imati u ovoj Narodnoj skupštini pre ili kasnije? Zato što su to dva segmenta gde će važiti pravila EU. To će biti prva dva cela segmenta gde će region zapadnog Balkana i jugoistočne Evrope ponašati se identično po pravilima koja važe u EU.
Zašto mi je važno da spominjem Evropu i EU? Zato što se ovde čulo jedno nametnuto pitanje o temi da posebne veze podrazumevaju teritorijalnu preraspodelu na osnovu pojedinačnih političkih programa i želim da sa vama podelim procenu da postoji samo jedna budućnost za naš region i samo jedan način da svi narodi zapadnog Balkana i jugoistočne Evrope zaista žive kao da su ponovo u jednoj državi. To je EU.
Što češće i bolje budemo sarađivali i sa Republikom Srpskom i sa Bosnom i Hercegovinom, i u okviru sporazuma koji će Republika Srpska imati sa Hrvatskom, i sa Crnom Gorom, Albanijom i Makedonijom, to pre ćemo imati promenjeno reformisano društvo i državu, i mi i naši susedi, i zaista se nadam za pet, za 10 godina, nijedna reka neće biti granica i nijedan rezultat koji ljudi sa ove teritorije mogu da ostvare neće biti nedostižan.
Jedan od načina da se u taj proces promena zajedničkih uđe je i ratifikacija ovog sporazuma i zato će DS podržati, ratifikovati Sporazum o specijalnim paralelnim vezama. Hvala vam.

Hvala, gospođo Čomić. Za repliku se javio gospodin Aleksandar Vučić.

Dame i gospodo narodni poslanici, lepo je da smo čuli ovde lekciju koju je narodni poslanik Gordana Čomić održala svim ostalim narodnim poslanicima, ali ću sada pokušati da ukratko razložim ono što je ona izgovorila, da bi građanima Srbije bilo jasno o čemu je ovde reč.
Naime, čitajući nam bukvicu, Gordana Čomić je očitala bukvicu onima za čije se stavove zalaže. Naime, ona je rekla, ovde su neki želeli da dele i poistovećuju političke i etničke kolektivitete, i to su obično komunisti i nacionalsocijalisti iliti nacisti, i ne znam ko sve još. Zbog građana Srbije, poštujući sve ono što oni znaju, a znaju sasvim sigurno sve ono što znamo i mi, i više od toga, pokušaću da ukažem na neke činjenice, pa neka sami ljudi zaključe ko je zaista kakav i ko o tome na takav način govori.
Dakle, niko ovde nisam čuo da je rekao neku lošu reč za bilo kojeg pripadnika neke manjine, bilo u Republici Srpskoj, bilo u Republici Srbiji. U Republici Srpskoj žive pripadnici manjina, dakle, muslimanske ili, kako oni sebe vole da nazivaju, bošnjačke nacionalnosti, hrvatske nacionalnosti i neki drugi, naravno u neporedivo manjem broju.
Što se Srbije tiče, reč je o pripadnicima brojnih manjina, rekao bih gotovo da pripadnici svih manjina sede upravo u ovim poslaničkim klupama, najviše u redovima SRS i mi se time ponosimo. Ali, nemojte da nam držite prilike otprilike - mi smo demokrate, a neki drugi koji drugačije govore i drugačije misle su nacisti, komunisti ili ne znam šta sve.
Moram da vam kažem, mi smo umnogome bili u Republici Srpskoj i Republici Srpskoj Krajini, mnogo naših ljudi je položilo živote na oltar otadžbine, ali nismo pekli mi volove, vi ste pekli volove, ali kada je bila ugrožena Republika Srpska, odnosno Zoran Đinđić. Kada je bila ugrožena Republika Srpska i blokada na Drini tog trenutka se Zoran Đinđić odrekao svog prijatelja Radovana Karadžića i svih ostalih prijatelja koje je imao u Republici Srpskoj, i rešio da pomogne onima koji su napravili granicu na Drini, provodili je do krajnjih granica i imali zapadnjačku podršku za tako nešto.
Nažalost u to vreme je jedino SRS bila protiv te granice i govorila o tome kako i na koji način vi to sve činite protiv našeg naroda.
Nevezano za sve to da govorimo malo o tom komunizmu, nacizmu i o toj Evropskoj uniji kao jednoj državi. Lepa tema. Naime, u našoj zemlji je postalo moderno ili kako to ovi kažu kod nas u Beogradu "fensi" da si ti za Evropsku uniju. Sada vi njih pitate - izvini, a jesi ti za one koji ti otimaju Kosovo i Metohiju, jesi li ti za one koji bi da tu uzmu 15% teritorije. Pa dobro, ali to su odvojeni procesi.
Na kraju krajeva čujemo da to uopšte nisu odvojeni procesi, nego da je važno da Srbija pristane i da Srbija prihvati da Kosovo i Metohija dobije otcepljenje, pa onda Srbija više i ne postoji, gospođo Čomić. Da li vi govorite o Srbiji u Evropskoj uniji, o ostacima Srbije u Evropskoj uniji? Pošto Evropska unija hoće da nas primi samo kao ostatak Srbije, a ne kao Srbiju, da li o takvim ostacima Srbije govorite?
Ako moram da biram, ne znam kako ćete to da okarakterišete, nekako je u mojoj porodici odranije, ali znam da ima mnogo takvih srpskih porodica, uvek sam protiv tih velikokomunista nekadašnjih, pa velikih eumunista danas, kako to reče Isidora Bjelica. Sutra ćete da budete i kinezisti, kada oni budu najjači na planeti, da uvek budete samo uz najjačeg ništa drugo. Nekako mi se ono što imam u sebi protiv toga i te kako buni.
Nismo bili ni veliki komunisti, još manje eumunisti. Zato što pre svega želimo da budemo Srbi, i ostali građani Srbije, i da imamo svoju zemlju Srbiju - to je ono što mi tražimo. Mi hoćemo Srbiju da imamo i nas interesuje Srbija. Nas interesuje, naravno, i naš narod zapadno od Drine i Dunava.
A vi sa onima koji nam otimaju Srbiju i uništavaju nam Srbiju radite šta god hoćete i kako god hoćete, ali nemojte sve nas u to da terate i nemojte nama da govorite da govorimo o etničkom principu. Jer vaši prijatelji i nalogodavci Cobel, Polt, Frid, Berns, ne znam im više ni imena, oni pričaju...
(Predsedavajući: Vreme.)
Hvala, gospodine Mrkonjiću, na strpljenju, završavam.
...oni sve vreme kada im ponestane argumenata, podsetiću građane Srbije, imaju jedan argument, na kraju krajeva taj argument im se svodi na sledeće - pa znate, građani Kosova, njih 90%, želi nezavisno Kosovo. Džabe da vi objašnjavate da su Albanci nacionalna manjina i da je to nemoguće jer se sa time ruši međunarodno javno pravo. Ali, sve to nekako sklonite.
A onda kad im postavite pitanje - izvinite, ali 99% Srba u Republici Srpskoj ne želi da živi u Bosni i Hercegovini. Ne shvatamo nekako te principe. Kako je to moguće? Ovde ćemo Srbe da teramo, sve protivpravno da radimo, da dajemo državu jednoj nacionalnoj manjini, a ovde Srbi kao konstitutivni narod nemaju pravo da odlučuju o svojoj sudbini.
Argument se svodi na to - čije su ovce, toga je i njiva. To su ti fašistički principi, i tu se slažem s vama gospođo Čomić. Te fašističke principe nam donose iz Sjedinjenih Američkih Država i Evropske unije, oni koji hoće da nam uzmu teritoriju, oni koji hoće da nam razore Srbiju i da nam unište Srbiju.
U tome se slažemo. Protiv smo takvih komunista i eumunista, i svih ostalih koji nam razaraju Srbiju, a mi smo onakvi - da volimo svoju zemlju više od svega, svoju otadžbinu, jer rezervnu nemamo. Tako je bilo i ostaće. (Aplauz.)

Hvala, gospodine Vučiću. Za repliku se javlja, po Poslovniku, gospođa Čomić. Izvolite, gospođo Čomić.

 Gospodine Mrkonjiću, pre nego što iskažem da li je moj zahtev za reč povreda Poslovnika ili replika, moram vas da pitam da li ste narodnom poslaniku Aleksandru Vučiću dali reč po Poslovniku ili kao repliku.
(Predsedavajući: Kao repliku.)
Dakle, narodni poslanik Aleksandar Vučić je dobio repliku.
Tražim reč po Poslovniku i želim da pitam po članu 226. Poslovnika predsedavajućeg Narodne skupštine - šta je bio osnov za repliku?
(Aleksandar Vučić, sa mesta: Objasniću.)
Narodni poslanik Aleksandar Vučić dobacuje da će on objasniti. Da imam nameru da pitam nekog drugog, pitala bih nekog drugog.
Dakle, pitam predsedavajućeg Narodne skupštine, gospodina Mrkonjića, po kom osnovu ste dali Aleksandru Vučiću repliku na moje izlaganje, bez namere da ponavljam izlaganje i sa nadom da se dovoljno znamo.
Ni u jednoj mojoj reči, ni u jednom objašnjenju, ni u jednom delu mog obraćanja nisam podrazumevala nijednu poslaničku grupu u ovoj skupštini. Niti sam smatrala da opštost koju hoću da dam kao doprinos, ako nekome koristi, podrazumeva suprotstavljanje i sukobljavanje sa bilo kojom poslaničkom grupom.
Dakle, ili predsedavajući, gospodin Mrkonjić, nije mogao da da repliku poslaniku Aleksandru Vučiću, ili ste vi u onome što govorim čuli ono što niti mislim niti je rečeno. Nemam nikakav problem i nikad nisam imala - da popu kažem pop i bobu bob.
Tako, da mislim da išta kažem, ja bih vam rekla u lice, poimence, sa pominjanjem vaše poslaničke grupe, sa pominjanjem vaše funkcije i sa očekivanjem replike na ono što imam da izjavim.
To uradila nisam. Osnova za repliku nije bilo, ali mi je žao što ne mogu da se javim za repliku na sve ružno, iz dubine duše nečasno što ste rekli izgovarajući ime Zorana Đinđića.
Svaki put kada krenete da se borite sa mrtvim čovekom zbog onoga što je kao ideju nosio, zbog onoga što je značio na političkoj sceni Srbije, zbog onoga što je ostavio kao neizbrisiv trag nepovratnih reformskih procesa u Srbiji, svaki put ću vas ćutke saslušati. Neću da ulazim u rasprave sa ljudima koji tako, takvim stilom i sa takvim rečima, mogu da govore o mrtvom čoveku. On je živ. Hvala. (Aplauz.)

Hvala, gospođo Čomić. Momenat, moram da objasnim ženi. Dužan sam da odgovorim gospođi Čomić. Shvatio sam, naravno, da je gospodin Vučić tražio repliku i zato sam mu dao reč. Ako sam pogrešio, izvinjavam se. Izvolite, gospodine Vučiću. Da li sada želite reč po Poslovniku?

Ne, sada je replika.

Replika. Dobro. Hvala.

Gospodine, niste me razumeli, jer je reč o replici, a po Poslovniku je izašla gospođa Čomić. Znam da je tako, ali nije to ni naročito važno. Znate, kod ljudi iz Demokratske stranke sam uvek voleo to što će sve da kažu u lice, pa će da budu najfiniji. Onda će negde pri kraju u dve rečenice da vam kažu najstrašnije stvari na kugli zemaljskoj koje neko nekome može da izgovori, na najpokvareniji, najperfidniji mogući način, sve glumeći veliku finoću i veliku dobrotu.
Poštujem tu vrstu škole, tu vrstu perfidnosti i pokvarenjaštva u politici, nemam ništa protiv. Tu školu je unela Demokratska stranka. Da li od Zorana Đinđića ili još od pre toga, ne mogu tačno da znam, jer nisam baš siguran da li mogu precizno da navedem šta je sve bilo u 90. i 91. godini.
Dakle, nemam ništa protiv. Nisam učestvovao ni na koji način, niti bih voleo da se bilo šta dogodilo Zoranu Đinđiću. Nisam razumeo tu vrstu prebacivanja. Da, voleo bih da je živ, jer sam mu sto puta sa ovog mesta govorio mnogo gore stvari od tih. Vi ste bili nečasni, jer vi ne govorite istinu. Sve što sam rekao govorio sam suštu istinu.
Je l' vam smeta to što sam saopštio ono čime se nekada Zoran Đinđić ponosio. Pa sa mnom je razgovarao i hvalio mi se kako je sa Radovanom pričao i o čemu su razgovarali kada su bili na Palama. Mi nismo mogli do Radovana da dođemo koliko ga je on voleo, dok na kraju od njega nije odustao.
Mogu da vam kažem još nešto, pošto ovde ima jedan svedok naših razgovora, Čedomir Jovanović. Neka vam kaže šta sam rekao Zoranu Đinđiću u Narodnoj skupštini kada smo bili nas trojica i to smo ovde razgovarali oko svega što je Đinđić Srbiji radio. Zoran Đinđić je za Srbiju uradio mnogo loših stvari i u tome se razlikujemo.
Niko ne misli da treba da postoji ni hajka, ali ni glorifikacija Zorana Đinđića. Vi mislite da možete da uvedete nama novog sveca. Izvinite, slavim Svetog Nikolu.
Neki ljudi slave Svetog Luku, neki Svetog Arhanđela, neki ovu ili onu slavu, ali neću da slavim slavu Zorana Đinđića, šta god vi radili, koliko god nas terali preko svojih medija da to činimo. Toliko da znate. Dakle, to je ono u čemu se razlikujemo.
Mogu da vam kažem da nam je Zoran Đinđić uveo i nove metode oko duvanske mafije, oko mnogo drugih mafija, ovih otmičarskih, kidnaperskih i nekih drugih. Neću, nije mi to tema.
Neću da vam kažem da ste nečasni, jer mislim da ne priliči da takav dijalog vode kolege u Narodnoj skupštini Republike Srbije.

U pravu ste, gospodine Vučiću.