Poštovani gospodine predsedavajući, poštovane kolege narodni poslanici, javio sam  se povodom amandmana koji je podneo narodni poslanik Miletić Mihajlović, koji glasi: ''U članu 8. Predloga zakona, kojim se menja postojeći član 20, stav 2. briše se. Onaj drugi amandman neću obrazlagati, već će ga obrazlagati moj kolega Petković.
Izmene i dopune Zakona o Vladi predvidele su, u članu 20 - da predsednik Vlade može podneti ostavku, koju upućuje predsedniku Narodne skupštine i o kojoj obaveštava predsednika Republike i javnost. Isto tako, u stavu 2. se kaže - Narodna skupština, na prvoj sednici, bez rasprave prima k znanju da je predsednik Vlade podneo ostavku i time Vladi prestaje mandat. Onda idu sledeći stavovi, stav 3. i stav 4.
Ovde se, konkretno, radi o ovom roku od sedam dana, za koji su kolega Mihajlović i kolega Mirović smatrali da treba da ostane u zakonu o Vladi, da postoji neki rok koji bi bio potreban, vezano za podnošenje ostavke.
Ovde je u pitanju i pravna tehnika, jer postoje u zakonima izvesne odredbe koje slede iz pravnih akata više snage, a to je u ovom slučaju Ustav Republike Srbije. Konkretno, ono što je predloženo izmenama i dopunama Zakona o Vladi, gde se kaže, dakle, prepisuje se ovaj član 132. stav 3. - da Narodna skupština na prvoj sednici konstatuje ostavku predsednika Vlade.
Poslanička grupa DSS-a smatra da predloženi stav, vezano za izmene i dopune Zakona o Vladi, treba da stoji onako kako je to Vlada predložila, jer se na ovaj način potpuno reguliše ova materija, a ona proističe iz Ustava.
Koliko se sećam, tokom prethodne godine, odnosno tokom oktobra-novembra, postojala je velika većina narodnih poslanika koji su stali iza teksta Ustava koji je prošao i na referendumu.
Apsolutno, ovde ne opovrgavam konstataciju da je moguće u izmenama i dopunama Zakona o Vladi taj rok definisati. Teoretski je njega moguće postaviti u ovaj tekst, međutim, smatram da ovo što je Vlada Republike Srbije predložila treba da stoji i iza toga stoji i poslanička grupa DSS-a.
Još jednu stvar bih hteo da naglasim, da je prvobitni tekst zakona o Vladi donet 2006. godine, pre nego što je donesen Ustav Republike Srbije, i u skladu s tim je trebalo izvršiti njegovu korekciju.
Iz tog razloga se i ove izmene i dopune Zakona o Vladi nalaze na dnevnom redu, samim tim i ovaj amandman, odnosno ova odredba koju je predložila Vlada Republike Srbije.
Smatramo da ovde ima mesta ovom Vladinom predlogu i iz tog razloga pozivam sve narodne poslanike da ovaj amandman koji su podneli moje kolege poslanici ne prihvate i da se u danu za glasanje negativno izjasne o njemu. Hvala vam.

Hvala, gospodine Nedimoviću.
Narodni poslanik Miletić Mihajlović.

Dakle, naravno da ne osporavam mogućnost da se formuliše ovaj član Zakona onako kao što je predložila Vlada, da se ovo pitanje ostavke razmatra na prvoj sednici Narodne skupštine, ali argumentacija koju ste vi, kolega, dali ne objašnjava  mnogo i ne opovrgava ono što je bojazan i što je opasnost ako to ostane ovako kako je Vlada predložila.
Pitam, da li je tačno da se zakazivanje prve sednice može odložiti, možda, na više meseci u letnjem periodu, između dva zasedanja, recimo. Da li je to moguće?
Dalje, postavljam pitanje, ako već neće niko decidno da kaže da jeste, da li to može da bude iz određenih političkih razloga, koji idu u korist tada vladajuće većine. Lično, smatram da Ustav nije ograničio, ovde smo to čuli, i ja sam dao takvo objašnjenje, Ustav, znači, dozvoljava, time što je rečeno - na prvoj sednici, ne zabranjuje da se odredi rok u kome sednica mora da se održi i prihvati ostavka Vlade. Takođe, ni prethodni ustav nije definisao u kom vremenu se zakazuje sednica, ali je donet zakon koji je to do kraja definisao i rekao – u roku od sedam dana.
Valjda ide u prilog toj vladajućoj većini da bude politički čista pred narodom, pred građanima, i da se drži slova zakona u svakom trenutku, na najbolji mogući način, da bude efikasna, kako bi se procesi, politički i drugi, nastavili što pre.
Iz tih razloga, smatramo da ovaj stav treba, ipak, izbrisati i učiniti da sve bude jasno, a Ustav to ne ograničava. Obrazloženje Vlade da se uspostavlja saglasnost sa novim ustavom uopšte ne pije vodu. Ustav ne zabranjuje da to definišete i da oročite vreme.

Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić, zatim narodni poslanik Miroslav Petković, o Amandmanu.
Gospodine Krasiću, proverio sam, isti je tekst amandmana, suštinski je isti. Izvolite.

Gospodine Albijaniću, da su u pitanju brojevi, ja ne bih smeo na crtu sa vama i sa gospodinom Šamijem, zato što bi bilo smešno da vas ja ubeđujem u brojeve. Međutim, ova dva amandmana nisu u istovetnom tekstu i to se lako utvrdi kad se pročita kako je napisano.
Jedan amandman kaže - u članu 8. Predloga zakona, kojim se menja postojeći član 20 - tu bi sad trebalo da bude zapeta, stav 2. briše se. Sad, koji stav 2. se briše, člana 20. ili člana 8. Predloga zakona?
Gospodin Mirović je napravio pravno-tehnički ispravan amandman, koji glasi - u članu 8. stav 2. briše se. Neću da vam sada tu držim predavanja, ne plaćate ni ona predavanja koja su bila, samo da znate da niste u pravu, jer to nije istovetni tekst.
Oko čega se mi ovde vrtimo? Mi se vrtimo oko nečega što je bila komparativna prednost DSS-a.
Aligrudiću slušajte, 2005. godine, kada je u ovoj prostoriji donet Zakon o Vladi Republike Srbije, ugrađena je odredba o roku od sedam dana. Zašto?
Da se ne bi desila situacija slična onoj koju smo imali od 2001. godine, samo da vas podsetim, kada je podnet bio jedan predlog da se izglasa nepoverenje Vladi Zorana Đinđića. Onda je odavde, gde su ''vodoskoci'', Čedomir Jovanović rekao - to da skinemo, to ne može da bude na dnevnom redu, ne mogu da podnose predlog za izglasavanje nepoverenja oni koji nisu glasali za Vladu.
Tako je bilo, a taj argument je usvojio Zoran Balinovac i 2005. godine je, u okviru člana 20, ubačen rok od sedam dana, a raspravu smo, gospodine Aligrudiću, vodili oko toga da li Vlada ima pravo da obrazloži svoju ostavku. Pobegoste opet. Pamtim ja sve, rekao sam da sam zlopamtilo teško.
Znači, tada smo se samo sporili oko toga da li Vlada ima pravo da obrazloži svoju ostavku. Onda smo rekli, ako Vlada obrazlaže svoju ostavku, onda i poslanici imaju pravo da učestvuju u raspravi i da kažu i oni šta misle o toj ostavci.
E, sad, da li je opstanak ovih nekoliko reči u članu 20, stavu 2, neustavno? Nije neustavno. Da li je poželjno? Jeste. Čuli ste argumentaciju o tome zašto je potrebno da norme budu precizne. Da li postoje politički razlozi da taj rok bude propisan zakonom? Postoje.
Sad ću da vam dam jedan primer kako će to otprilike da izgleda. Posvađaju se, malo više nego što su sad u svađi, ovi koji su u Vladi i država krene na dva koloseka. Jedan prati trag Borisa Tadića, drugi prati trag Vojislava Koštunice.
Vlada formalno-pravno podnese ostavku, ali se ovi iz DSS-a dosete pre toga da na Skupštini razreše predsednika Narodne skupštine. Zašto? Zato što je on važan, on zakazuje sednicu.
Ali, njima ne odgovara da se konstatuje što pre ta ostavka Vlade, već bi oni to da protegnu na jedno godinu i po dana, a možda i 15 godina, pošto imaju tu sklonost.
Zašto? Da onda predsednik Republike ne bi mogao da primeni upravo onaj član na koji se oni pozivaju. Koji je to član?
Vraćamo se opet na ono što smo pričali pre podne, a tiče se ostavke i one odredbe gde je bilo govora o tome da u roku od 30 dana treba da se izabere nova vlada; ako se ona ne izabere, onda predsednik raspušta Narodnu skupštinu.
Znači, tu se nalazimo u materiji koja se zove organsko jedinstvo – kako bez podrške naroda, bez popularnosti, a po nalogu stranih sila, ostati što duže na vlasti u Srbiji, da bi se što temeljnije rasturila Srbija.
Ko god da formalno-pravno rukovodi Vladom demokratskog bloka, to je ta pučistička vlada u kontinuitetu, on ima taj posao da obavlja.
Ako se usvoji amandman, oba ova amandmana, onda svako ko je predsedavajući Narodne skupštine, predsednik, pre svega, dužan je kada dobije papir na kome piše ostavka da u roku od sedam dana zakaže sednicu gde bi se to konstatovalo, a čin konstatovanja je potreban da bi onda predsednik u roku od 30 dana završio svoj deo posla oko budućeg mandatara i oko izbora te nove vlade ovde.
Ukoliko nema tih preciznih odredaba, onda tehnička vlada postaje turbo tehnička vlada i sve gubi smisao. Onda ode i RTB Bor, i Elektroprivreda, i NIS, i banke, a oni se pozivaju na legalizam nečega što su izbacili iz svog zakona, nečega što su oni ubacili pre dve godine. Taj rok od sedam dana ste vi ubacili i rekli ste - to je brana za demokratiju, to je garancija vladavine prava, da ne dođemo u situaciju, i tada ste baš imenovali DS, Čedomira Jovanovića i one marifetluke i one sklonosti.
Samo da vas podsetim da je u Vladi Zorana Đinđića jedanput bila rasprava o poverenju jednom ministru, Vladanu Batiću.
Bila je inicijativa, odnosno predlog za Gašu Kneževića, nikad nije uvrštena u dnevni red. Bila je za Dušana Mihajlovića, nikada nije došla na dnevni red.
Tek u petom pokušaju, krajem 2003. godine, došla je na dnevni red Vlada Zorana Živkovića i nepoverenje celoj vladi. Tada smo svi prigovarali što u Zakonu o Vladi, što u Poslovniku o radu Narodne skupštine nema preciznih odredaba o tome kako se zakazuje sednica, gde se raspravlja o poverenju Vladi.
Slična je situacija i sa sednicama gde treba da se primi k znanju, konstatuje da je Vlada podnela ostavku. Ali, sada vama ne odgovara rok. Zašto vam ne odgovara rok? Zbog marifetluka.
Vidite, gospodine Albijaniću, niste imali potrebe da se sekirate.

Reč ima narodni poslanik Miroslav Petković. Pre toga, da obavestim Narodnu skupštinu da ćemo, u slučaju da se ova rasprava produži nakon 18 časova, nastaviti da radimo.

Poštovani gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici,  predsedavajući je malopre rekao da, praktično, vodimo objedinjenu raspravu povodom ova dva amandmana, kolege Mihajlovića i kolege Mirovića, i ja ću se složiti sa kolegom Krasićem.
Mislim da je amandman kolege Mirovića precizniji, jer se tačno odnosi na član 8 i stav 2, za koji je predloženo da se briše. Da bismo pojasnili onima kojima to nije jasno, on se odnosi na član 8, a ja ću pročitati član 20. važećeg zakona o Vladi, gde se kaže - predsednik Vlade može podneti ostavku, koju upućuje predsedniku Narodne skupštine i o kojoj obaveštava predsednika Republike i javnost. U drugom stavu, o kome se i vodi rasprava - Narodna skupština, na prvoj narednoj sednici, koja se održava u roku od sedam dana od prijema ostavke, bez rasprave prima k znanju da je predsednik Vlade podneo ostavku i time Vladi prestaje mandat.
U Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o Vladi, praktično se brišu ove reči - koja se održava u roku od sedam dana od prijema ostavke.
Obrazloženje Vlade zbog čega nije prihvatila ovaj amandman i onaj stav koji poslanici DSS-NS brane, danas je potpuno jasno. Takođe ću se pozvati na član 132. Ustava Republike Srbije koji je, podsećam, ubedljivom većinom usvojen u ovom parlamentu i potvrđen nakon toga na referendumu, na koji su izašli građani Republike Srbije. Stav 3. člana 132.glasi: ''Narodna skupština na prvoj narednoj sednici konstatuje ostavku predsednika Vlade''.
Obrazloženje je jednostavno. Amandman se ne prihvata jer se ovo rešenje člana 20. stav 2. važećeg zakona o Vladi usaglašava sa novim ustavom. Znači, on ne uspostavlja obavezu Narodne skupštine da sednicu održi u roku od sedam dana.
Kolega Krasić je, takođe, dao argumentaciju s kojom donekle mogu da se složim. Da je pravno moguće - jeste. Da nije protivustavno - nije. Ali da je neophodno - nije.
Prema tome, siguran sam da će predsednik Skupštine, bez obzira ko to bio u tom trenutku, ako dođe do takvog slučaja, kao odgovoran čovek i kao neko ko se nalazi na visokoj državnoj funkciji, u najkraćem mogućem roku zakazati sednicu Narodne skupštine na kojoj će, ukoliko bude imao želju, predsednik Vlade u ostavci da obrazloži razloge za svoju ostavku.

Zahvaljujem. Branislav Nedimović, izvolite.

Samo sam hteo da ukažem na situaciju, da moje reči, koje sam malopre izrekao za ovom govornicom, govoreći o amandmanu na izmene i dopune Zakona o Vladi, ne bi bile pogrešno protumačene.
Ni u jednom trenutku nisam rekao da je ovaj amandman nemoguć, odnosno da nije u skladu s Ustavom. Postoji mogućnost da se zakonom ta materija, odnosno ti rokovi, predvide, ali, isto tako, stojim na stanovištu da nije neophodno ovo ustanoviti, jer se radi o izuzetno krupnom pitanju i mislim da niko ne bi smeo toliko da rizikuje, u političkom smislu, da se igra s ovakvom jednom situacijom, pre svega, zbog činjenice što je u prošlosti, ono što ste vi govorili, bilo ovakvih situacija. Mislim da je to naša daleka prošlost i da ne bi trebalo da se vraćamo na takve situacije.
Samo bih još jednu stvar da kažem. Kada smo vodili prethodnu raspravu o Zakonu o Vladi, mislim da smo 2005. godine doneli taj zakon, isto se o ovim rokovima govorilo, koliko se ja sećam, od strane pojedinih poslanika u tadašnjem sazivu Parlamenta je, isto tako, bilo rečeno da ne bi bilo dobro da se ovaj rok od sedam dana nalazi u materiji koju reguliše Zakon o Vladi, već to treba da bude mogućnost koja će biti predviđena Poslovnikom o radu Narodne skupštine Republike Srbije, jer se na taj način zadire u prava narodnih poslanika koji sede u Skupštini Srbije i da je to stvar koja treba da bude regulisana Poslovnikom.
Mislim da je način na koji je sada to regulisano, prenetom odredbom iz Ustava, najbolji mogući način da se reguliše ova materija, a Poslovnikom o radu Narodne skupštine Republike Srbije može se na bliži način regulisati situacija kada stigne ostavka od strane predsednika Vlade predsedniku Narodne skupštine. Apsolutno stojim pri tvrdnji da ovaj amandman u ovom obliku ne treba prihvatiti. Hvala.

Zahvaljujem.
Replika, narodni poslanik Zoran Krasić.