Zahvaljujem.
Narodni poslanik Miloš Aligrudić, replika.

Javio sam se zbog govora tri prethodna govornika i zatražio sam repliku, ali ću to sve sažeti u minut jedne replike.
Dakle, mi imamo pravo, valjda, da se javimo za reč i da komentarišemo zakon, predložene amandmane i da učestvujemo u raspravi. Ako neko osporava pravo da se to čini i to uvodi u priču, u neku drugu vrstu politike, kada se kome isplati da koji zakon dođe na red, stvarno, nema smisla. Na to sam hteo da reagujem. Kada je reč o pozivanju na pojedine odredbe Poslovnika, kakve to veze ima? Pozivamo se na odredbe člana 101. Poslovnika i kažemo sebi da imamo pravo na repliku. Zatražimo repliku, pa ćemo repliku i dobiti. Tražio sam maločas repliku i, evo, replike.
Dakle, nema potrebe pozivati se na član Poslovnika kako bismo dobili pravo na repliku. Jedino ako se predsedavajući ogluši o pravo na repliku, pa neće da da ni meni ni bilo kome drugom pravo na repliku, onda se pozovete na povredu Poslovnika i kažete - izvinite, meni član 101. obezbeđuje pravo na repliku u trajanju od tri minuta. Prema tome, ne vidim razloga da na taj način radimo.
Druga stvar, ponavljam još jednom, da ne bi bilo nesporazuma, o svemu što je ovde izneto kao argumentacija, u vezi sa zapošljavanjem, politikom zapošljavanja u državnim organima, nagomilavanjem nekih službenika koji dolaze u amanet, navodno, nekoj novoj vlasti od strane prethodne itd, pa se tu rođaci, tetke, prijatelji i ostali smeste, vrlo sam otvoren da porazgovaramo i možemo otvoriti tu temu, nije nikakav problem, tim pre što se s vama u tome slažem.
Zaista mislim da je neodgovorno i ružno da Vlada i administracija kojoj prestane mandat ostavi iza sebe niz službenika koji su se, brže-bolje, u vremenskom periodu između dve vlade zaposlili. Potpuno se slažem, ali poenta je da ne može amandmanom na ovaj član i na ovaj zakon da se to pitanje reši. To se tu ne rešava. Ovo je Zakon o Vladi. Slažem se da je u odredbi Ustava postavljena jedna relacija u odnosu na poslove koji se tiču zapošljavanja, nije sporno, ali ovaj zakon se ne bavi poslovima zapošljavanja. On govori isključivo o nadležnosti Vlade, kada je reč o postavljenju ili, čak, izboru lica. Nikakve veze ovo sa zapošljavanjem nema.
Dakle, možemo intervenisati u nekom drugom zakonu, možemo predložiti neki zakon s tim u vezi, možemo na različite načine sesti i dogovoriti se kako da jedan društveni problem, koji je ovde identifikovan, rešimo. Nemam ništa protiv. Suludo bi bilo da imam nešto protiv argumentacije koju smo ovde čuli. Svako normalan bi valjda to mislio. To nije ništa sporno. Samo je problem što se ovaj amandman na ovaj član zakona ne da prihvatiti, iz krajnje jednostavnih razloga.
Dakle, kada bi Vlada neposredno zapošljavala, onda bismo mogli tim istim zakonom, koji obezbeđuje poslove zapošljavanja u njenoj nadležnosti, da Vladi, nekoj, bilo kojoj, skrenemo pažnju i na određena ograničenja u tom pogledu, u određenim slučajevima. Tu bih se složio. Kako to ovde nije slučaj, formalno-pravno ne postoji mogućnost da se ovakav amandman ovde prihvati.
Što se tiče argumentacije koju smo čuli, vi sigurno možete sada da replicirate meni zato što sam se složio sa vama, nije problem, tako možemo do podne, ali slažem se. Nemam nikakav problem s tim, to je sve na mestu. Nemam nikakvu primedbu što se toga tiče.

Reč ima Zoran Krasić, po Poslovniku, pa narodni poslanik Vladan Batić.

Gospodine Mrkonjiću, javio sam se za repliku zato što su me uplašili dok sam pričao.
Dok sam malopre pričao, oni su pretili: ''promašio si član, promašio si zakon'', Srđan reče: ''Pogodio si u zeca''. Rekli su da će izaći da mi kažu sve, da mi odgovore. Izađe ministar, fuć-fuć-fuć, nemojte tetke da dirate. Izađe Aligrudić, on je zaboravio zašto je izašao.
Vidite li s kakvim smo problemima suočeni? Da li vidite koliko je tačno ono što sam rekao - ''znam ja vas''? Da li vidite da vas znam?
Očekivao sam i od ministra i od gospodina Aligrudića da će da objasne i da kažu - taj član Ustava, taj član zakona, ovaj član, onaj član. Oni kažu: ''Vozači imaju platu 20 hiljada, nemojte njih da dirate, nemojte da dirate strine, tetke, žene i ostatak koji nije obuhvaćen ovim članom''. Gospodin Aligrudić izašao i kaže: ''U potpunosti se slažem sa vama''.
Gospodin Aligrudić je pogrešio u jednoj stvari. Ovaj član Zakona o Vladi, a to je član 17, ne reguliše to što ste vi rekli, gospodine Aligrudiću.
Pročitajte stav 1. Kaže se: ''Ovlašćenje Vlade i članova Vlade posle prestanka mandata Vlade'' i reguliše taj tehnički aspekt kada imamo i nemamo Vladu. Imamo je na papiru da troši pare, a nemamo je da vodi normalnu politiku, jer Vlada u ostavci, Vlada kojoj je izglasano nepoverenje, dok se ne izabere nova vlada, jeste mumificirana vlada, zombi vlada, Vlada koja postoji samo da bi glumila kontinuitet neke izvršne vlasti.
U situaciji kada ta vlada glumi kontinuitet izvršne vlasti, a jači smo za iskustvo od kada nam je došla demokratija i ovi pučisti, oni su, obično, u tom interegnumu završavali najprljavije poslove, pa onda državni funkcioner, ili državni službenik na položaju, kako to Balinovac sada koristi neku terminologiju iz 1925. godine, postane i državni službenik, preko noći.
Mi hoćemo to da vam zabranimo, da ne možete to da radite, jer, u suštini, vi ste danas Vlada, ali ste danas Vlada pod ostavkom. Vi ne funkcionišete kao normalna vlada. Vi se nalazite upravo u ovom interegnumu. Još vas Solana nije obavestio kakav će biti budući sastav vaše vlade. Radite najprljavije poslove.
Da vas sada malo podsetim, pošto sam poznat kao zlopamtilo, da li se sećate šta smo prvo menjali na početku mandata ove skupštine? Menjali smo Zakon o državnim službenicima. Znate li zbog čega? Zato što niste mogli da nagovorite one koji su konkurisali za mesto pomoćnika ministra da promene člansku kartu i da postanu članovi G 17 plus.
Znam za jedan primer, a bio je konkurs sproveden, bila je potrebna odluka, pa je onda Koštunica rekao: ''Ova vlada će imati nov sastav. Zašto bi pomoćnici ministra bili oni koji su iz SPO ili iz nekih drugih stranaka koje neće biti u budućoj vladi?''.
Gospodine Markoviću, ova patetika s kojom izlazite ovde i pričate da se ovaj amandman Nemanje Šarovića odnosi na šofere i kafe-kuvarice, vežite mački o rep. Odnosi se i na vaše bliske članove porodice, ne vaše, konkretno, nego pojedinih ljudi iz Vlade, pojedinih poslanika, pojedinih stranačkih funkcionera.
Samo da vas podsetim, kada ste prvi put došli na vlast, 2001. godine, desilo se da je rođena sestra vašeg Radujka, inače, kafe-kuvarica DS-a, da li je tako bilo, gospodine Markoviću, postala direktor Uprave prihoda, pa su se svi krstili i levom i desnom rukom.
Mi hoćemo da sprečimo infiltraciju tih ljudi koji su duvali vatru 5. oktobra, ne da se ona ugasi, nego da se potpiri i da gori još više. Želimo da žigošemo sve to.
Znači, prvi zakon koji menjamo kad dođemo na vlast jeste Zakon o državnim službenicima. Zašto? Zato što ste nas vi naučili šta je demokratija.

Reč ima narodni poslanik Vladan Batić.

Poštovano predsedništvo, uvažene dame i gospodo narodni poslanici, član 226.
Tražim objašnjenje od Vlade i republičke Radio-difuzne agencije - kako je moguće da sinoć, u udarnom terminu, na RTS-u, tzv. javnom servisu, za koji građani plaćaju pretplatu, a onima koji ne plaćaju preti se tužbom, bude emitovana emisija čiji je cilj da se veličaju zločin i zločinci, da predstavnici medija tumače, sa medijske strane, tobože, mega-intervju Milorada Ulemeka Legije, čoveka koji je pravosnažno osuđen na 40 godina zatvora i protiv koga se vodi postupak za još više najtežih krivičnih dela, da predstavnici medija relativizuju, devalviraju i opstruiraju ono što je predmet rada tužilaštva i suda?
Pošto je to bilo nedovoljno, u pomoć je pozvan, niko drugi nego Ivo Pukanić, vlasnik mafijaškog glasila ''Nacional'', Ivo Pukanić, koji je član zločinačkog udruženja Hrvoja Petrača, čoveka koji je najveći kriminalac u Hrvatskoj i sada čami u zatvoru u Hrvatskoj.
Ivo Pukanić je, zajedno sa kriminalnom organizacijom FIA, sećate se da sam je pominjao, za potrebe Mlađana Dinkića, tadašnjeg guvernera Narodne banke, tražio, tobož, naše pare na Kipru. Oni su bili zaduženi da satanizuju Zorana Đinđića i on je sinoć pred gledaocima RTS-a, pretplatnicima, ponovio da je Zoran Đinđić mafijaš, da je kriminalac, jer je tada cilj bio da "Nacional" neprestano ponavlja da je Zoran Đinđić jedan od šefova ''duvanske mafije''. Umesto da danas, kada je otkriveno gde su kraci i ko su članovi ''duvanske mafije'', umesto da Ivo Pukanić bude u istrazi ili na optužnici, poternici, on je gost, sinoć, na programu Javnog servisa Srbije.
Da vam kažem još nešto. Sinoć je Ivo Pukanić rekao ne samo ovo o Đinđiću, nego da je Srbija, po svemu što radi i gde se nalazi, 4000 kilometara istočno, ili daleko od Hrvatske, da je Gotovina veliki heroj, da nije bilo Gotovine, još bi trajao rat, da nije bilo Gotovine, još bi ovde vladao Milošević. Taj čovek je sinoć držao lekciju Srbima u Srbiji, preko programa Javnog servisa.
Dakle, to je nemoralno, ali valjda je to normalno u zemlji gde je na čelu Javnog servisa njegov prijatelj, onaj koji je izgovorio antologijsku rečenicu - ako Zoran Đinđić preživi, Srbija neće.
Gospodo i dragi prijatelji, gospodine Markoviću, članovi DS-a, obraćam se vama, vi sve to gledate, slušate, ćutite i na kraju glasate, a Zoran Đinđić se prevrće u grobu. To je sinoć bilo na programu RTS-a.
Treba dići glas, jer to nije bila politička debata, gde se često upotrebljavaju nekorektne reči, teške reči, skrnave pokojnici itd, to je bilo na programu RTS-a.
Kada se već pominju ovde neke familije i porodice, možda ima grešaka ili grehova, ali sada je na čelu tog istog servisa čovek koji je bio ministar u Vladi Mirka Marjanovića i paž Mire Marković.

Reč ima narodni poslanik Vjerica Radeta, po Poslovniku.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Mrkonjiću, ministar u Vladi Republike Srbije, ministar za državnu upravu i ''protiv'' lokalne samouprave, kako je rekao gospodin Tomislav Nikolić, Milan Marković, malopre je povredio član 104. Poslovnika Narodne skupštine u kojem stoji da su narodni poslanici dužni da poštuju dostojanstvo Narodne skupštine.
Član 113: "Odredbe ovog poslovnika o redu na sednici Narodne skupštine primenjuju se i na sve druge učesnike na sednici, pored narodnih poslanika, a shodno se primenjuju na sednicama odbora i drugih radnih tela Narodne skupštine".
Znači da se odredbe Poslovnika odnose i na ministre u Vladi Republike Srbije i očekivala sam, gospodine Mrkonjiću, da ćete da primetite da je gospodin Milan Marković, u malopređašnjem svom izlaganju, rekao poslanicima - vi pojma nemate o čemu se ovde radi. To je uvreda dostojanstva narodnog poslanika, uvreda dostojanstva Narodne skupštine.
Ne može ministar u Vladi Republike Srbije da kaže narodnim poslanicima da pojma nemaju o čemu se ovde radi. I te kako imamo pojma. To što ministar nema pojma, načina, mogućnosti, znanja da adekvatno odgovori da bi odbranio neodbranjivo, to je problem ministra Markovića i Vojislava Koštunice, a ne problem narodnih poslanika koji se zalažu da amandman Nemanje Šarovića bude usvojen.
Gospodin Milan Marković, verovatno, ne može da se snađe, ne može da objasni sve ovo što ga pitamo, kada govori da nije korektno da se pominju članovi nečije familije.
Nije korektno, dame i gospodo, ni da se članovi familije postavljaju na tako visoke državne funkcije. Mi moramo da pitamo, recimo, Vuka Jeremića, da li je normalno da očekujemo da njegova žena, koja je urednik Dnevnika na državnoj televiziji, kako vole da kažu, u Javnom servisu evropske Srbije, njega pita - gospodine ministre Vuče Jeremiću, zašto ste vi, po čijem nalogu ste dali saglasnost da hrvatska ustaška država uđe u Savet bezbednosti UN, kada bi trebalo, kao ministar Srpske vlade, da znate da je ta hrvatska ustaška država uzurpirala deo srpske teritorije, okupirala Republiku Srpsku Krajinu?
Naravno, ne može tako nešto da pita supruga svog supruga. Zato mislimo da nije dobro i da je nedopustivo da se do te mere i do tog stepena nepotizam sprovodi od kada je DOS na vlasti, što je, inače, nezapamćeno u zemlji Srbiji.

Zahvaljujem gospođi Radeti. Slažem se sa njenom konstatacijom da su reči koje su izgovorene bile teške. Prihvatam kritiku gospođe Radete.
Reč ima narodni poslanik Miloš Aligrudić, po Poslovniku.

Moram da tražim zaštitu u članu 104.
Mi ovde diskutujemo o jednom amandmanu i svako ima pravo, u granicama u kojim je to Poslovnikom dato, svaka poslanička grupa, da koristi svoje vreme i raspravlja o datom amandmanu. Jedni da ga podrže, drugi da kažu ako imaju nešto protiv. Sve to nije sporno.
Prosto, ne mogu da verujem, ako je neko uplašen, a baš na gospodina Krasića mislim, pa, sve po cenu da dobijem repliku zbog ovoga, i tako uplašen izađe, on mora, ipak, da se suzdržava, bez obzira na svoj strah, ne znam od čega potiče, od nesigurnosti kada je reč o odbrani teksta amandmana, kada je reč o ko zna kojim razlozima, da ne vređa druge poslanike.
Da izgovori bujicu reči o onome što nisam rekao, da mi to stavi u usta s ove govornice i na taj način diskutuje, kao o amandmanu, a javljajući se po Poslovniku, to je, stvarno, neverovatno.
Povreda Poslovnika služi da zaštiti neko vaše pravo iz procesa koji se ovde odvija, iz zasedanja Skupštine Srbije, kada je ono, pre svega, od strane predsedavajućeg, povređeno ili kada postoji potreba da reagujete, kao u ovom slučaju, kada sam ja reagovao, kada osećate da ste ugroženi zbog načina na koji drugi poslanik diskutuje ili ako vas vređa.
Da se javite po Poslovniku zato što mislite da ćete na taj način bolje objasniti vašu poziciju povodom amandmana, to je potpuno besmisleno, sem ukoliko niste hteli nešto drugo da poručite, da kažete kako samo vi imate pravo da raspravljate o zakonu, kako samo vi imate pravo da govorite o amandmanu, kako o amandmanu, Bože moj, koji je podnet od strane poslanika SRS-a nema pravo niko drugi da govori.
Hoćete li to da kažete? Znam ja šta ste hteli da poručite. To neće moći, zato što smo zainteresovani za sudbinu Predloga zakona i teksta koji je ovde došao, zainteresovani za njegov konačni izgled u danu za glasanje i uopšte mi nije svejedno da li će se taj zakon ovim ili onim amandmanom promeniti, a videćemo koji su od ovih amandmana za nas prihvatljivi, pa će moja poslanička grupa glasati za one amandmane koji su prihvatljivi po našem viđenju stvari.
Dozvolite nam da izrazimo svoje viđenje.
Ako sam ja, gospodine Krasiću, može biti, pogrešio, ako možda nisam nešto ispravno rekao, sve to mogu da prihvatim da je moguće, ali ne možete vi smatrati da će vaš argument, koji se svodi na priču o politici zapošljavanja u državnim organima, a nema nikakve veze sa podnetim amandmanom, postati samo po sebi vrednost u odbrani tog amandmana u pravnom smislu, samo zato što ćete to beskrajno dugo ponavljati.
Ljudi, neispravan stav ne postaje ispravan tako što će se ponavljati ceo dan. Ne osporavam mogućnost da se on ponavlja ceo dan, to može biti slučaj, može se ponavljati i pet dana, ali to ga neće činiti ispravnim.
Dakle, da skratimo, pa se povodom ovog amandmana, bez obzira na provokacije, više neću javljati za reč, bez obzira na to koliko se poslanika javilo, komentarisalo moju diskusiju.
Hoću da vam skrenem pažnju, ljudi, dopustite nam da govorimo o onome što je na dnevnom redu i da komentarišemo amandman. Onaj ko ga je podneo, ima pravo da govori o njemu. Ako slučajno neko drugi nešto pogrešno protumači u odnosu na ono što je rečeno u odbrani amandmana, postoji pravo na repliku, da se to pojasni i razjasni, ali nemojmo da se koristimo pravom povrede Poslovnika da bismo i dalje potcrtavali ono što, kobajagi, nije jasno u amandmanu. Sve je rečeno u ovom amandmanu, sve je više nego jasno.