Dame i gospodo narodni poslanici, želeo bih da obavestim Narodnu skupštinu i javnost Srbije da je Okružni sud u Beogradu usvojio zahtev Srpske liberalne stranke, Udruženja pripadnika Jugoslovenske vojske u otadžbini, Udruženja političkih zatvorenika i žrtava komunističkog režima, Udruženja književnika Srbije, Advokatske komore Srbije, omladine Demokratske stranke Srbije i Nade Gomić-Vuković za rehabilitaciju sada pokojnog Slobodana Jovanovića. (Aplauz.)
Utvrđuje se da je presuda Vrhovnog suda FNRJ, Vojno veće, sud br. 1/46, od 15. 7. 1946. godine, ništava od trenutka njenog donošenja i da su ništave sve njene pravne posledice, a rehabilitovano lice, sada pokojni Slobodan Jovanović, smatra se neosuđivanim.
Smatram da je ovo važan čin ispravljanja nepravde prema jednom od najvećih političkih i pravnih mislilaca u istoriji Srbije, čoveku koji je razumeo političke procese i političku ustavnu istoriju Srbije 19. veka, koji je u teškim uslovima znao da definiše srpske nacionalne interese, i na koga svaki Srbin i u Srbiji i u rasejanju može da bude ponosan.
Demokratska stranka Srbije baštinila je njegovo delo i ovom prilikom izražava veliko zadovoljstvo. Verujem da su ovom prilikom svi oni koji su učili na delu Slobodana Jovanovića ponosni i da smatraju da je ovo važan događaj.
U tom smislu još jednom ističem da je Okružni sud u Beogradu doneo pravu i valjanu odluku, na radost svih poštovalaca dela Slobodana Jovanovića. Hvala.

Zahvaljujem narodnom poslaniku Jovanu Palaliću.
Po Poslovniku se za reč javio narodni poslanik Tomislav Nikolić, šef poslaničke grupe SRS. Izvolite, gospodine Nikoliću.

Da portparolu Okružnog suda u Beogradu kažem da je ta presuda na mestu, kao što su na mestu mnoge presude o rehabilitaciji mnogih ljudi, pa niste ovde u Skupštini za govornicom iznosili kvalitet tih presuda.
Da ste baštinili delo Slobodana Jovanovića, jeste, a da ga baštinite sada, ne baštinite ga. Jer, da ste išta od njega pročitali i da ste išta od njega razumeli, ne biste se igrali sa Ustavom i zakonima ove zemlje.
Ako je nečemu moglo da vas nauči njegovo kapitalno delo, a ja sam ga kupio kad je krišom izdavano, kad nije bilo dozvoljeno ni da se izdaju dela, onda biste naučili da država počiva na Ustavu i na zakonima.
Gospodine Palaliću, hvala vam na toj informaciji, dobili bismo je i iz novina. Možda je ovo bila vaša želja da kažete kako imate uticaja na Okružni sud pa ste insistirali da ta presuda bude doneta. Ne vidim drugi razlog da tako euforično neku presudu ovde objavljujete.
Ponavljam, ponašajte se vi u skladu sa delom Slobodana Jovanovića i to će biti najveća nagrada Slobodanu Jovanoviću.

Zahvaljujem narodnom poslaniku Tomislavu Nikoliću.
Pošto se više niko ne javlja po ovom amandmanu, završili smo pretres Predloga zakona u pojedinostima. Da li predstavnik predlagača Milan Marković, ministar za državnu upravu i lokalnu samoupravu, želi reč? (Ne.) Hvala.
Zaključujem pretres Predloga zakona u pojedinostima.
Narodna skupština će u danu za glasanje odlučivati o Predlogu zakona u načelu, pojedinostima i u celini.
Prelazimo na 6. tačku dnevnog reda: – PREDLOG ZAKONA O DRŽAVNOM PEČATU REPUBLIKE SRBIJE (pojedinosti)
Primili ste amandmane koje su na Predlog zakona podneli narodni poslanici Aleksandar Martinović, Vjerica Radeta, Slavko Jerković i Milorad Buha.
Primili ste izveštaje Odbora za pravosuđe i upravu i Zakonodavnog odbora.
Primili ste mišljenje Vlade o podnetim amandmanima.
Pošto je Narodna skupština obavila načelni pretres, saglasno članu 140. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram pretres Predloga zakona u pojedinostima.
Na član 2. amandman je podneo narodni poslanik Aleksandar Martinović.
Vlada i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? Izvolite, ima reč gospodin Aleksandar Martinović, predlagač.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja sam podneo amandman na član 2. Predloga zakona o državnom pečatu Republike Srbije.
Pre svega, moram da kažem da institut državnog pečata kao pravni institut nije do sada postojao u Republici Srbiji. Mi smo imali zakon o pečatu državnih i drugih organa. Sada nam Vlada Srbije predlaže Predlog zakona o državnom pečatu Republike Srbije. Koliko sam uspeo da shvatim, Vlada hoće da uvođenjem ovog vida pečata u pravni sistem Republike Srbije da određeni politički i pravni značaj odlukama koje donose najvažniji državni organi.
U članu 2. Predloga zakona navode se određene državne institucije na čije odluke, odnosno na čije akte se stavlja državni pečat Republike Srbije. Naravno, državni organi na čije se akte stavlja državni pečat su izabrani po nekom kriterijumu koji je Vlada imala. Ja u te kriterijume ne želim da ulazim. Jasno je da je Vlada htela u članu 2. da naglasi da se državni pečat stavlja na akte najvažnijih državnih organa, dakle, na akte onih državnih organa čije odluke imaju najveći politički i pravni značaj.
Ne mogu da razumem zašto u članu 2. Predloga zakona nije navedeno da se državni pečat stavlja i na odluke Ustavnog suda Republike Srbije. Vidite, Ustavni sud je krovna, odnosno vrhovna institucija koja u jednoj državi brani ustavnost i zakonitost. Koliko god da je važna Narodna skupština Republike Srbije koja donosi zakone, koliko god da je važna Vlada koja te zakone sprovodi, barem u istoj meri važan je i Ustavni sud Republike Srbije, koji treba da da poslednju reč o tome da li su određeni pravni akti u skladu sa Ustavom i zakonom ili ne.
Kada Ustavni sud kaže da je određeni propis u skladu sa Ustavom, onda je tu kraj, onda tu nema rasprava ustavne prirode. Time se svaka polemika o tome da li je nešto u skladu sa Ustavom ili nije završava.
Smatram da bi bilo potpuno ispravno da se član 2. Predloga zakona o državnom pečatu Republike Srbije dopuni tako što se posle reči "konzularnih predstavnika Republike Srbije" dodaju reči "odluke Ustavnog suda Republike Srbije".
Dakle, mislim da bi bilo zaista suvislo i potrebno da se u Predlog zakona unese i odredba da se državni pečat stavlja i na odluke Ustavnog suda Republike Srbije.
To pitanje je značajno ne samo u smislu ovog zakona, nego i u smislu toga da Republika Srbija, evo, na kraju 2007. godine još uvek nema formiran Ustavni sud. Čim jedna država nema Ustavni sud, a Ustavom je predviđeno njegovo postojanje, znači da je to država sa ozbiljnom pravnom manom.
Da bi se ta mana konačno uklonila iz našeg pravnog sistema neophodno je podići autoritet institucije Ustavnog suda, najpre tako što će Vlada i predsednik Narodne skupštine konačno sprovesti Ustavni zakon za sprovođenje Ustava Republike Srbije i predložiti nam sudije Ustavnog suda Srbije, dakle, da formiramo tu instituciju.
Na drugoj strani, kada je formiramo da je učinimo potpuno nezavisnom i samostalnom i da unesemo u Predlog zakona o državnom pečatu odredbu po kojoj će se državni pečat stavljati i na odluke Ustavnog suda Srbije.
Mi u Srpskoj radikalnoj stranci smatramo da bi to izuzetno podiglo značaj Ustavnog suda Srbije, njegov autoritet. Istovremeno, to bi podiglo autoritet i odlukama koje će Ustavni sud Srbije da donosi.
Da vas podsetim, Ustavni sud ne brani samo ustavnost i zakonitost. On ne odlučuje samo o tome da li je neki zakon u skladu sa Ustavom ili nije. Ustavni sud ima izuzetno važnu ulogu kada je reč o zaštiti ljudskih prava i sloboda.
Ustavom Srbije je propisano - ukoliko je građanin iscrpeo sve pravne mehanizme u zaštiti svojih pojedinačnih prava i sloboda, poslednje sredstvo koje mu ostaje na raspolaganju jeste institut ustavne žalbe.
Dakle, može da podnese ustavnu žalbu Ustavnom sudu Srbije, koji treba da da svoju reč o tome da li je povređeno neko pojedinačno pravo građanina ili ne.
Mislim da bismo prihvatanjem ovog amandmana dali i taj značaj Ustavnom sudu, ne samo kao braniocu ustavnosti i zakonitosti, nego i kao braniocu pojedinačnih ljudskih prava i sloboda.
U vreme kada svi govore o ljudskim pravima i slobodama, kada neko svojoj partiji daje osnovni predznak da se bori za ljudska prava i slobode, kada se čak i države bombarduju zbog navodne ugroženosti ljudskih prava i sloboda, mislim da bi bilo izuzetno važno da podignemo ugled Ustavnog suda Srbije, da ga formiramo i da donesemo takav zakon o državnom pečatu koji će da predviđa da se državni pečat kao simbol državnosti, kao simbol autoriteta državnih institucija stavlja i na odluke Ustavnog suda Srbije.
Pozivam sve narodne poslanike, pozivam predstavnike vladajuće koalicije, gospodina ministra Markovića, koji opet nije tu, da prihvati ovaj amandman, jer mislim da je amandman u duhu predloženog zakona i da je, naravno, u skladu sa Ustavom Republike Srbije.

Zahvaljujem predlagaču ovog amandmana gospodinu Aleksandru Martinoviću. Nataša Jovanović, moja koleginica, javila se prethodno, pa potom gospođa Milica Vojić-Marković, narodni poslanik.

Dame i gospodo narodni poslanici, ne samo da je to već po ko zna koji put uvaženi kolega Martinović rekao, nego je opšti problem u državi što mi u ovom trenutku nemamo Ustavni sud i nismo ga imali ni dugo vremena pre donošenja Ustava prošle godine.
Zapravo, od dolaska DOS-a na vlast u višegodišnjem periodu nije postojao Ustavni sud, a onaj koji je postojao je bio političkog karaktera, na čelu sa tadašnjim predsednikom Ustavnog suda.
Kako reče kolega Martinović, pošto je ovo potpuno nova oblast koja se uređuje zakonom, sasvim je u redu da razmišljamo racionalno i da razmišljamo na osnovu dosadašnje prakse.
Svi građani Srbije znaju da kad dobiju odluku u nekom redovnom sudskom postupku pred opštinskim, okružnim, trgovinskim ili drugim nadležnim sudom (ovo govorim da bismo im pojasnili o čemu mi ovde razgovaramo i zbog čega insistiramo i da odluke Ustavnog suda budu overene državnim pečatom Republike Srbije) dobijaju tu odluku sa pečatom.
Sad, može da se postavi pitanje otkud ideja kolegi Martinoviću, pošto je sledeća tačka dnevnog reda o pečatu državnih i drugih organa, da se u ovaj zakon o državnom pečatu Republike Srbije uvrsti Ustavni sud Republike Srbije.
Tačno je da u članu 166. Ustav Republike Srbije kaže da je Ustavni sud samostalni i nezavisan državni organ koji štiti ustavnost i zakonitost ljudskih i manjinskih prava i sloboda.
Dakle, mi ga nemamo, ali evo da sačekamo i da vidimo kada će da se konstituiše.
Ali, zar nije logičnije, pošto je to najviša sudska instanca i Ustavni sud treba u svakom smislu reči da se poistoveti, kao jedna od tri grane vlasti, sa državom i sa Vladom Republike Srbije, sa Narodnom skupštinom, da u tom rangu i u ovom zakonu treba da bude mesto za pečat Ustavnog suda, a ne u sledećem, gde to čak nije ni predviđeno na precizan način?
Nemate uopšte razloga da bežite od ovog amandmana ili da dajete ovakvo obrazloženje (odnosno Vlada, sada tu nije predlagač ministar Marković), koje nema nikakve veze ni sa malopre izrečenim argumentima kolege Martinovića ili sa ovim što ja pričam. Ako pogledate Ustav Republike Srbije, videćete da je jedino pravo mesto za pečat Ustavnog suda upravo u ovom zakonu.
Razmislite malo o tome, ne morate apriori sve da odbijate zato što dolazi od poslanika Srpske radikalne stranke. Iako ste razmišljali da to bude u zakonu o pečatu državnih i drugih organa, to nije mesto za Ustavni sud, kao najviše sudske instance, koja treba da štiti sve ovo što je i navedeno u Ustavu.
Žao mi je što u ovom trenutku, ali verovatno će da se vrati, ministar Marković nije ovde da čuje.
Evo, prozivam i vas, kolege iz stranaka koji podržavate ovu vladu i činite je, u toj ste koaliciji, da kažete šta vam smeta i kakvo je vaše mišljenje o amandmanu kolege Martinovića.
Ako već po prvi put na ovaj način određujemo kako treba da izgleda i kako treba da se koristi pečat Republike Srbije, zašto je onda sporno da se prihvati amandman kolege Martinovića. Jedino mu je mesto u ovom zakonu. Ili ste vi to propustili, pa sada nećete da priznate, kao što vidimo da su u prethodnom zakonu bili mnogobrojni Balinčevi propusti, kada je pisan onaj zakon o državnim službenicima i nameštenicima. Evo, sada se prvi put izrađuje zakon i nije nikakav problem da priznate da je to bila greška, da to niste uradili, ali tu je jedan vrsni pravnik, kolega koji vas je ispravio.

Zahvaljujem koleginici Nataši Jovanović, narodnom poslaniku, potpredsedniku Skupštine. Reč ima narodni poslanik gospođa Milica Vojić-Marković.

Gospodine predsedavajući, narodni poslanici, drage kolege, državni pečat jeste pečat od izuzetnog značaja.
Na kraju, to pokazuje i predlog ovog zakona koji se danas nalazi pred nama. On uređuje zapravo i njegov izgled, upotrebu i način čuvanja.
Kao takav, državni pečat ne može da se stavlja na sve dokumente koji se pojavljuju, odnosno može se stavljati samo na one koji imaju državni značaj.
U članu 2. Predloga zakona o državnom pečatu precizno je navedeno i nabrojano na koje se dokumente stavlja državni pečat. Sad citiram član 2: "Državni pečat stavlja se na: odluke Narodne skupštine o proglašenju Ustava Republike Srbije i Ustavnog zakona i akte o izboru funkcionera koji Narodna skupština vrši neposredno na osnovu Ustava; akte koje potpisuje predsednik Republike u okviru ustavnih ovlašćenja predstavljanja Republike Srbije u inostranstvu; ukaze o proglašenju zakona; ukaze o postavljenju i opozivu ambasadora Republike Srbije i akte o dodeli odlikovanja; međunarodne ugovore koje potpiše predsednik Vlade i akte Vlade o postavljenju i opozivu konzularnih predstavnika Republike Srbije, kao i na originale drugih akata za koje je to određeno zakonom."
Amandman kolege Aleksandra Martinovića predviđa da se posle reči "konzularnih predstavnika Republike Srbije" dodaju reči "i odluke Ustavnog suda Republike Srbije". Naravno, Ustavni sud je svakako institucija od posebnog značaja i on, u okviru svojih Ustavom određenih obaveza, donosi razne odluke, ali nisu sve odluke koje on donese od državnog značaja. Znači, ne ispunjavaju one kriterijume koje predviđa predlog ovog zakona da bi bili državno značajni i da se na njih može staviti državni pečat. Recimo, radi se o nekim protokolarnim dokumentima. Oni nisu od državnog značaja i sasvim je u redu da ne bude na njima državni pečat.
Uostalom, član 2. ovog zakona ne isključuje mogućnost da se na neka druga akta može staviti državni pečat, ali bi bilo dobro, i to je i zamisao Vlade, da se nekim drugim zakonom, posebnim, precizno uredi na koje odluke Ustavnog suda može i treba da se stavlja državni pečat Srbije.
Dakle, kako sam ja razumela stvari, od karaktera, vrste i značaja akta zavisi naravno i vrsta pečata koji će se koristiti. Zbog toga mislim, evo i kolega Marković se saglašava, da je rešenje koje je ponudila Vlada bolje i da ovaj amandman ne treba prihvatiti.

Zahvaljujem narodnom poslaniku gospođi Milici Vojić-Marković. Repliku je tražio gospodin Aleksandar Martinović, a onda Goran Rakovac, po amandmanu. Izvolite.