Dame i gospodo narodni poslanici, gospođa koja je govorila pre mene kaže da zakon o državnom pečatu sadrži neke kriterijume na osnovu kojih je Vlada odlučila da se državni pečat stavlja samo na akte koji su navedeni u članu 2. Predloga zakona, a to nije tačno. Zakon ne sadrži nikakve kriterijume na osnovu kojih je odlučeno da se baš samo na one akte koji su navedeni u članu 2. stavlja državni pečat. Možemo samo da pretpostavimo koja je bila intencija Vlade. Kriterijuma nema.
Smatram da je intencija Vlade bila da se državni pečat stavlja na one akte, odnosno na one odluke državnih organa koji su za državu najvažniji.
Nema sumnje da je Ustavni sud Srbije jedna od najvažnijih državnih institucija. Koliko god da je važna Narodna skupština koja donosi određene zakone, toliko je važan i Ustavni sud koji može da kaže - gospodo, doneli ste zakon, ali zakon nije u skladu sa Ustavom. Šta tu onda može Narodna skupština?
Kao što vidite, Ustavni sud u procesu donošenja zakona i u procesu njegove primene može da ima čak i veći značaj nego Narodna skupština Republike Srbije, jer ne završava sve ovde kada se zakon usvoji. Neko može da postavi pitanje da li je zakon u skladu sa Ustavom. Na to pitanje onda ne odgovaraju narodni poslanici, nego Ustavni sud. Koliko god da je važan rad narodnih poslanika i akti koje oni donose, a pre svega zakoni, barem u istoj meri važne su odluke Ustavnog suda Srbije.
Podsećam vas još jedanput. Mnogi zakoni koji su ostali mrtvo slovo na hartiji predviđaju mogućnost da građani apeluju na Ustavni sud u zaštiti svojih prava. Setite se samo koliko puta se pominje ona čuvena fraza - pa neka sud o tome kaže svoju reč; neka sud kaže da li je nešto urađeno po pravu ili ne. Kako sud da kaže svoju reč ako suda nema, u ovom slučaju Ustavnog suda Srbije? Sutra, ako se taj ustavni sud konačno formira, zašto da se na njegove odluke ne stavlja državni pečat?
Gospođa kaže - Ustavni sud donosi neke protokolarne akte. Zaista ne znam kakvi su to akti. Postoji Ustav Republike Srbije koji propisuje šta Ustavni sud radi. Donećemo zakon o Ustavnom sudu. Ne može Ustavni sud da donosi sad neke akte koji nisu propisani Ustavom i zakonom o Ustavnom sudu. Jasno je šta Ustavni sud radi. Pre svega, njegova osnovna dužnost je da štiti ustavnost i zakonitost, da donosi odluke o tome da li je opšti akt u skladu sa Ustavom i zakonom ili nije, i na drugoj strani, da štiti ljudska prava i slobode kroz institut ustavne žalbe. Šta je strašno u tome da onda na takve odluke stavljamo državni pečat?
Ne vidim razloga zašto bi ukaz o postavljenju ambasadora Republike Srbije bio važniji od odluke Ustavnog suda Srbije. Neću da vređam nijednu državu, neću da izazivam bilo kakve međunarodne skandale, ali zašto bi ukaz o postavljenju ambasadora tamo u nekoj zemlji, ko zna gde, na kojem meridijanu, gde možda i nema naših ljudi, bio važniji od odluke Ustavnog suda o tome da li je u skladu sa Ustavom zakon koji je donela Narodna skupština?
Setite se, vladajuća većina je u ovoj skupštini pre nekoliko meseci, kada smo govorili o Zakonu o državnim službenicima, vratila vreme unazad, retroaktivno je primenila Zakon o državnim službenicima, iako za to nije bilo ustavnog osnova. Mnoga ljudska prava mogu da budu dovedena u pitanje. Vlada nam sad predlaže, kada govorimo o Zakonu o Vladi, da postoje neki akti koji se nikad ne objavljuju. Šta ćemo sa tim? Koja institucija će da brani ljudska prava? Niti građanin zna da li je Vlada donela neki akt, niti može da ga pročita.
Još mu sad oduzmite i pravo da se obrati Ustavnom sudu, odnosno oduzmite pravo Ustavnom sudu da na svoje odluke stavlja državni pečat.
To je urušavanje osnovnih institucija ovog sistema. Ne postoji u državi Srbiji samo Vlada i samo ministarstva. Postoje i građani, koji za zaštitu svojih prava treba da se obrate Ustavnom sudu.
Zaista nema suvislog razloga, sem vaše puke volje, da kažete - mi nećemo da prihvatimo amandman zato što je došao iz Srpske radikalne stranke. Nema suvislog razloga da se član 2. Predloga zakona ne dopuni jednom sasvim korektnom odredbom, da se državni pečat stavi i na odluke Ustavnog suda Srbije.

Zahvaljujem gospodinu Martinoviću. Poslednji govornik, gospodin Momir Marković, replika.

Dame i gospodo narodni poslanici, da imamo Ustavni sud, kao što ga nemamo, onda bi Ustavni sud tumačio ustavnost i zakonitost pojedinih akata i onda ne bi bio problem gde bi državni pečat i ostali pečati bili stavljeni, na koji akt, na koji dokument, na koji papir.
Pošto nema Ustavnog suda da tumači gde da se stavljaju pečati, tako danas nije mogao da bude stavljen pečat na papir, pa nije donet ni papir u opštinu Ruma, gde je grupa maskiranih, pretpostavljam da su policija, mada ne mora da znači, dva autobusa, jedan "Srem" - Šid i jedan "Lasta" - Stara Pazova, došla da na silu, demokratski zauzme zgradu opštine Ruma.
Pošto nisu imali papir i pošto su predsednik opštine Ruma, narodni poslanik Martinović i predsednik SO Ruma insistirali da im se pokaže papir ili da se povuku, svih 60 ili 70, koliko ih je bilo, odbili su i otišli sa lica mesta. Sa njima je bila izvesna gospođa koja se lažno predstavljala da pripada "ministarstvu za rad protiv lokalne samouprave", jer nije pokazala papir kojim bi se legitimisala.
Dame i gospodo narodni poslanici, džabe izbori Srbiji, ukoliko može "ministar protiv lokalne samouprave" da organizuje i da plati (jer, zašto bi išli džabe, osim ako ih ministar policije nije poslao) da se izvrši upad u jednu državnu instituciju, instituciju lokalne samouprave, da se otme vlast. Jer, ako ne može izborima, ako ne može rezultatima na izborima, ako ne može glasačkim listićima, može na silu. Kažu - sila boga ne moli.
Ovog puta vam sila nije uspela. Pokušajte neki finiji metod, možda ćete uspeti da namolite odbornike SO Ruma da vam ustupe tu stolicu, bar na dva sata, da osetite kako izgleda, koje je zadovoljstvo vladati jednom radikalskom opštinom, naravno u slobodno vreme, jer ljudi rade negde do 6 - 7 sati uveče, od 7 do 9 ćemo moći da vam dozvolimo da sednete u tu stolicu.

Zahvaljujem gospodinu Momiru Markoviću. Nastavak sednice u 15.00 časova. Prvi govornik biće narodni poslanik Goran Rakovac. Po Poslovniku, kao prvi govornik posle pauze, javlja se narodni poslanik Milica Vojić-Marković.
(Posle pauze – 15.00)

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad po amandmanu na član 2. koji je podneo narodni poslanik Aleksandar Martinović.
Za reč se javlja narodni poslanik Goran Rakovac. Izvolite, gospodine Rakovac.

Uvažene kolege narodni poslanici, kolega Martinović (vidim da trenutno nije tu) podneo je amandman kojim je tražio da se posle reči "konzularnih predstavnika Republike Srbije" dodaju reči "odluke Ustavnog suda Republike Srbije".
Gospodin Martinović je obrazlagao svoj amandman i u obrazloženju zašto treba prihvatiti ovaj amandman naveo je, između ostalog, da s obzirom na to da imamo tri grane vlasti, zakonodavnu, izvršnu, sudsku, da se zakonodavna ogleda pre svega u radu parlamenta kao najvišeg organa zakonodavne vlasti, izvršna u radu Vlade, kao najvišeg organa izvršne vlasti, te da je Ustavni sud, kao pandan, najviši, najznačajniji i najvažniji organ sudske vlasti i treba da koristi državni pečat prilikom donošenja svojih odluka, kao što to čini Vlada, odnosno kao što to čini parlament.
Vlada je dala preporuku da se ovaj amandman ne prihvati i dala je vrlo jasno obrazloženje. Naime, Ustavni sud u okviru svojih Ustavom utvrđenih nadležnosti donosi tri vrste akata: odluke, rešenja i zaključke. Amandman traži da se za donošenje odluka koristi državni pečat. Međutim, postavlja se pitanje koje sve vrste odluka i kakve odluke donosi Ustavni sud, kolike su one važnosti i da li treba koristiti državni pečat baš i za ovakvu vrstu akata. Vlada je stala na stanovište da ne treba koristiti državni pečat Republike Srbije.
Posebno bih skrenuo pažnju da je Predlogom zakona predviđeno da se zakonom mogu odrediti druga akta na koja se stavlja državni pečat Republike Srbije, što faktički omogućava da se u pojedinim slučajevima posebnim zakonom precizno uredi na koje bi eventualno odluke Ustavnog suda mogao biti stavljen pečat Republike Srbije.
Činjenica je da je Ustavni sud jedna nezavisna i i te kako važna institucija ove zemlje. Činjenica je da je on samostalan i nezavisan državni organ koji štiti ustavnost i zakonitost, ljudska i manjinska prava i slobode. Činjenica je da su njegove odluke i konačne i izvršne i obavezujuće. Ali, sve ove činjenice ne upućuju na to da pečat države Srbije treba koristiti prilikom izrade odluka Ustavnog suda.
Argumenti koje je dala Vlada su sasvim dobri i zadovoljavajući. Ovaj amandman, u svakom slučaju, ne treba prihvatiti.

Da li još neko želi reč o ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 3. amandman je podnela narodni poslanik Vjerica Radeta.
Vlada i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili amandman. Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Vjerica Radeta.

Dame i gospodo poslanici, amandman koji sam u ime poslaničke grupe SRS podnela na član 3. Predloga zakona o državnom pečatu Republike Srbije ne samo da je pravno moguć, nego ovaj zakon usvajanje ovog amandmana dovodi u ustavno stanje, u kakvom sada Predlog zakona nije.
Član 3. Predloga zakona kaže: "Državni pečat je okruglog oblika, prečnika 60 mm. U sredini državnog pečata je veliki grb Republike Srbije. U krugu oko grba ispisuje se naziv Republike Srbije, tako što se reč "Republika" ispisuje iznad grba, a reč "Srbija" ispod grba.
Predložila sam da se ovaj član briše, zato što je, kako stoji u obrazloženju, u članu 7. stav 5. Ustava Republike Srbije propisano da se izgled grba Republike Srbije utvrđuje zakonom. Nema pravnog osnova, kolege poslanici, da se donese zakon o državnom pečatu koji pominje termin "veliki grb Republike Srbije", a da prethodno materija državnih simbola nije uređena posebnim zakonom.
U članu 7. Ustava Republike Srbije u poslednjem stavu se kaže: "Izgled i upotreba grba, zastave i himne uređuje se zakonom." To nije zakon o državnom pečatu Republike Srbije, to je zakon koji upravo treba da se zove zakon o upotrebi grba, zastave i himne Republike Srbije.
Trenutno nemamo takav zakon i svakako ćete se složiti sa tim. Zato mi je neuverljivo, da ne kažem neverovatno, obrazloženje Vlade Republike Srbije zbog čega se ovaj amandman ne prihvata. Kaže Vlada: "Amandman se ne prihvata budući da se u članu 3. Predloga zakona uređuje izgled i sadržina državnog pečata.
Brisanjem ovog člana izgled i sadržina državnog pečata ostali bi neuređeni." Onda dalje Vlada prepisuje ono što je već napisano u Predlogu zakona.
Ako je argument Vlade da brisanje ovog člana znači da bi sadržina državnog pečata ostala neuređena zakonom, zašto onda niste u ovaj zakon stavili i Ustavni sud, i zakone iz oblasti pravosuđa, i zakon o promeni PDV i da brišete PDV na bebi opremu, što vam SRS predlaže od samog uvođenja PDV-a, itd.
Znači, sve što nije regulisano nekim zakonom trebalo je da strpate u ovaj zakon i onda bi svaki amandman Vlada mogla da obrazloži da je neprihvatljiv, zato što bi ta materija ostala nepokrivena zakonom.
Dakle, trebalo je da imamo ovde i predlog zakona o upotrebi državnog grba, zastave i himne i onda da u tom zakonu regulišemo postojanje velikog pečata, malog pečata itd. i tek na osnovu tog zakona imali bismo pravni osnov za donošenje ovakve odredbe, ili neke drugačije, koja bi bila regulisana ovim zakonom koji treba da prethodi ovom zakonu o državnom pečatu Republike Srbije.
Dame i gospodo, da biste mogli da pričate priču kako Vlada mnogo radi i kako Vlada zatrpava Skupštinu predlozima zakona, u ovoj grupi od 34 tačke dnevnog reda, jer to zvuči kako je to vredna Vlada 34 ili 32 predloga zakona podnela republičkom parlamentu, vi ste izabrali zakone za koje ste procenili da će proći u ovom parlamentu bez rasprave, bez amandmana, ne toliko bitne da bi se narodni poslanici ne znam koliko bavili tim. Naravno, shvatili ste da to nije baš tako, da mi srpski radikali svaki predlog Vlade razmatramo ozbiljno.
Ovaj zakon o državnom pečatu Republike Srbije – bez koga smo komotno mogli još da funkcionišemo, a bez Ustavnog suda, podsećam vas, država ne može da funkcioniše – i ovaj član 3. bi, ako vi ne prihvatite amandman SRS, mogao bi da bude tema na Ustavnom sudu. Tvrdim vam, da imamo Ustavni sud, da bi Ustavni sud odredbu predloga ovog zakona, kada bude u konačnoj formi, proglasio nezakonitom.
Ako ste već predložili ovaj zakon, mislimo da bi bilo dobro... Najpre, bilo bi neophodno da ministar sedi ovde da bismo mogli, eventualno, da ga ubedimo da prihvati ovaj amandman. Kada smo već dobili i uvrstili u dnevni red i ovakve zakone, mislimo da onda treba bar ove zakone da donesemo da budu u skladu sa Ustavom, u skladu sa zakonom. Nema tu nešto mnogo politike u ovim zakonima. Nema tu ni političkih programa. Državni pečat treba da postoji. Sada samo da vidimo da zakon bude takav da se ne pojavi potreba da neka buduća vlada mora da se bavi i tim da mora da menja ovaj zakon, jer bar ovakav zakon može da se donese i da bude trajnijeg, da ne kažem trajnog karaktera. Zato mislimo da bi bilo dobro da se naš amandman prihvati, da se zakon upodobi postojećoj zakonodavnoj regulativi i, u svakom slučaju, Ustavu Republike Srbije.
Pošto smo dobili odgovor od Vlade, a nema ministra tu, očekujem da će kolege narodni poslanici shvatiti na pravi način ovaj naš amandman, pre svega kao konstruktivan, dobronameran. Već sam u trećem sazivu ovog parlamenta, hajde, dame i gospodo, da donesemo bar jedan zakon o čijim izmenama i dopunama nećemo raspravljati za nekoliko meseci. Kad nam budete predložili jednog dana ili kada neka druga vlada bude predlagala zakon o upotrebi državnog grba, zastave i himne, nije logično da se taj zakon upodobljava sa nekim zakonom koji je po logici nižeg ranga.
Mi imamo već, pretpostavljam da će i to biti na dnevnom redu, potpuno apsurdna pravnička shvatanja. Recimo, nacrt zakona o Narodnoj skupštini ima nekoliko članova, verovali ili ne, gde stoji da je taj član usklađen sa Poslovnikom o radu Narodne skupštine. Dakle, vi potpuno brkate redosled, brkate babe i žabe. Dozvolite, ako vam neko zaista pravnički argumentovano obrazloži neki predlog, prihvatite to. To vam apsolutno, ponavljam, ne dira ni u koncept zakona, ni u ideologiju predlagača. Jednostavno, jedino pravno moguće, ustavno i zakonito jeste upravo ovo rešenje koje sam predložila u ime poslaničke grupe SRS.
Nema ministra tu. Imala sam nameru da iskoristim javljanje po ovom amandmanu da ga pitam i da ga podsetim, ali uradiću to i u njegovom odsustvu. Možda će doći upravo odande gde mislim da je trebalo odavno da bude, a to je da sagleda dokumentaciju iz Skupštine grada Beograda, da naloži Skupštini grada Beograda da stavi van snage ili ukine akt o imenovanju Zorana Alimpića za predsednika Skupštine Beograda i gospodina Perovića za zamenika predsednika.
Da podsetim, pre svega, radi javnosti, to je bila ona trange-frange zamena između DS-a i DSS-a, potpuno nezakonita. Da razrešava takve stvari, po pravu nadzora, prevashodno je obaveza Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu. Kada gospodin Milan Marković bude doneo odgovarajući akt, onda ćemo možda imati osnova da ga ubuduće oslovljavamo kao ministra za državnu upravu i lokalnu samoupravu. Dokle god u gradu Beogradu bude na snazi takvo neustavno i nezakonito stanje, za srpske radikale Milan Marković će biti "ministar za državnu upravu i protiv lokalne samouprave".
Neko ko ovde predstavlja zakon o državnom pečatu morao bi da bude mnogo ozbiljniji, mnogo odgovorniji kada je u pitanju primena zakona. Naravno, upotreba ne samo državnog pečata, nego i pečata organa... A, gospodin Milan Marković je na čelu jednog organa koji je zadužen za funkcionisanje lokalnih samouprava u Srbiji, a podsećam vas da ništa nije uradio da se stanje u lokalnim samoupravama sredi, naprotiv, suprotno od toga, u 10 opština u Srbiji imamo privremenu upravu, koja je potpuno u suprotnosti sa zakonom i sa postojećim stranačkim odnosom u tim opštinama. Gospodin Milan Marković ništa ne čini da se tu stanje ne promeni, ne obaveštava Olivera Dulića da mu je odavno bila obaveza da raspiše izbore u svim tim opštinama, kao što nije ni reč rekao u javnosti o tome da je Oliver Dulić bio u obavezi još prošlog petka da raspiše izbore za gradonačelnika grada Beograda.
Pošto je u prepodnevnom delu bilo rasprave na tu temu, da podsetim kolege koji su pokušali potpuno da izvrnu priču u korist svoje stranke, koja ne ume da se snađe u ovakvoj situaciji, da su izbori za gradonačelnika Beograda i izbori za predsednika Republike u ovom momentu potpuno različite stvari.
Grad Beograd, u skladu sa važećim propisima, mora da ima gradonačelnika. Nema ga, nažalost. Nažalost, zato što je Nenad Bogdanović umro.
Kamo sreće da nije i da ne raspravljamo o tome. Ali, kada se to desilo, onda Ministarstvo mora da učini određene korake, predsednik parlamenta mora da učini određene korake, a to je vrlo konkretno - raspisivanje izbora za gradonačelnika Beograda.
Još samo jedna primedba. Čudi me da se o tome nije komentarisalo. Zapravo, neće ovo biti primedba, nego pitanje koje upućujem Vuku Jeremiću. Sa ovog mesta smo juče čuli da su u Novom Sadu Vuk Jeremić i Bojan Pajtić obećali Vojvodini, tako je rečeno, da će imati određeni broj ambasadora, da će biti iz Vojvodine određeni broj ambasadora u zemljama u kojima Vojvodina ima poseban interes. Koliko znam, Vojvodina je Srbija. Tražim od gospodina Vuka Jeremića da nam odgovori koji su to interesi gde Vojvodina u odnosu na celokupnu teritoriju Srbije ima neke posebne interese, koje su to zemlje, zašto baš u tim zemljama.
Naravno, nemamo ništa protiv da imamo ambasadore iz Vojvodine, Šumadije, Kosovske Mitrovice, Pirota i da ne nabrajam, naravno, iz svakog mesta u Srbiji, ali ne zato što je to bitno zbog njihove teritorijalne rasprostranjenosti, već valjda zbog njihove stručnosti, zbog procene da ti ljudi mogu da predstavljaju Srbiju u određenim zemljama. Ta konstatacija gospodina Vuka Jeremića i njegovog partijskog kolege Bojana Pajtića, verujte, vrlo je opasna i insistiram da dobijem odgovor na to poslaničko pitanje.

Reč ima narodni poslanik Donka Banović, po amandmanu.

 Poštovani predsedavajući, poštovane kolege narodni poslanici, istine radi, ja ću da kažem da svi poslanici DSS veoma ozbiljno razmatraju predloge zakona koji stižu u Narodnu skupštinu, a isto tako ozbiljno razmatramo i amandmane koje uglavnom podnose poslanici iz opozicije.
Razlozi za donošenje ovog zakona sadržani su u potrebi da se uredi upotreba i izgled državnog pečata Republike Srbije. Po prestanku postojanja državne zajednice Srbija i Crna Gora ovu materiju potrebno je urediti zakonom, kako bi se stvorio pravni osnov da Republika Srbija ima svoj državni pečat.
Zakon uređuje da se državni pečat stavlja na odluke Narodne skupštine o proglašenju Ustava i Ustavnog zakona, na akte koje potpisuje predsednik Republike u okviru ustavnih ovlašćenja, na akte i na ukaze o proglašenju zakona, na ukaze o postavljenju i opozivu ambasadora Republike Srbije, kao i na originale drugih akata za koje je to određeno zakonom.
Kao kriterijumi za određivanje akata na koje se stavlja državni pečat uzeti su značaj odluka i drugih pravnih akata koje donose najviši državni organi, odnosno Narodna skupština, predsednik Republike i Vlada.
Izgled, sadržina i način ispisivanja državnog pečata uređeni su članovima 3, 4. i 5. Predloga zakona. Prilikom uređivanja sadržine državnog pečata predviđeno je da u sredini državnog pečata stoji veliki grb Republike Srbije.
Razlog za utvrđivanje upotrebe velikog grba u sastavu državnog pečata, a pre donošenja zakona kojim će se u skladu sa Ustavom urediti izgled i upotreba grba Republike Srbije, jeste u tome što državni pečat nije bio ustanovljen u vreme donošenja Preporuke o korišćenju grba, zastave i himne Republike Srbije. S obzirom na to, nije ni mogla biti uređena upotreba grba u sastavu državnog pečata.
Sada ću i pročitati član 3, za koji koleginica Radeta predlaže da se briše, a on glasi: "Državni pečat je okruglog oblika, prečnika 60 milimetara.
U sredini državnog pečata je veliki grb Republike Srbije. U krugu oko grba ispisuje se naziv Republike Srbije tako što se reč "Republika" ispisuje iznad grba, a reč "Srbija" ispod grba". Dakle, mislim da amandman uvažene koleginice Radeta ne treba prihvatiti jer predviđa brisanje ovog veoma važnog člana.