Zahvaljujem narodnom poslaniku Rajku Đuriću. Da li se još neko javlja za reč po amandmanu? Toliko ste govorili, Dušane, da mislim da ste sve rekli. A, dobro. Ivan Andrić ima dva minuta. Izvinjavam se, Ivane. Molim vas da se na vreme javljate, nemojte ovo da mi radite više. Javite se na vreme. Izvol'te.

Hteo bih nešto da kažem kada je u pitanju autonomaško društvo u Vojvodini. Izašla je 1918. godine jedna statistička cifra koja govori da je u Mađarskoj bilo 350.000 stanovnika Srba. Bilo je 1945. godine oko 75% Srba na Kosovu i Metohiji. Ovo upoređujem zbog namera autonomaša da na svaki način povećaju broj svojih simpatizera, na bilo koji način. Tome veliki doprinos daju DS, DSS, a i SPS u Vojvodini.
Dakle, kako je gospodin Martinović govorio, da je državni interes jači od nekog internog interesa, mislim da bi SPS i DSS trebalo da prekinu saradnju sa autonomašima u Vojvodini. Jer, kada sam uporedio 1918. i 1945. godinu, možda će se za nekih 10-15 godina pričati kako je nekada u Vojvodini bilo 10% autonomaša, a danas, u tom vremenu, će ih možda biti i 30%.
Ako se državni vrh zalaže, i gospodin predsednik Boris Tadić, da sačuva Kosovo i Metohiju, neka se založi i neka gospodinu Pajtiću oduzme mandat, da više nije predsednik, jer je on jedini taj, uz pomoć ostalih, koji separatiste drži na dlanu samo zarad te pozicije u kojoj jeste. Hvala.

Zahvaljujem narodnom poslaniku Vučeti Toškoviću. Reč ima narodni poslanik Ivan Andrić, dva minuta, potom Dušan Bajatović, pet minuta, po amandmanu. Izvol'te.

Hvala, gospodine predsedavajući. Dame i gospodo narodni poslanici, posle sat i nešto da se vratimo na priču o amandmanu koji je poslanička grupa LDP podnela na ovaj predlog zakona.
Dakle, čuli smo konačno jedan argument od strane najveće stranke vladajuće koalicije. Mogu da ponovim onako kako smo ga mi razumeli. Verovatno ću parafrazirati, ali to je tako – da je u nekim demokratskim društvima stepen demokratizacije toliki da nije potrebno da postoji ovaj član zakona, a druga su toliko daleko odmakla da ovo uopšte nije ni važno – iz čega mi zaključujemo da je Boris Tadić, prema mišljenju DS-a, nekakav garant demokratizacije našeg društva.
Naravno, s tim se duboko ne slažemo. Danima bih mogao da pričam o tome zašto mislim da to nije tako, ali reći ću samo jedan argument. Jadno je to društvo, i u principu je reč o paradoksu, u kome jedna ličnost može da bude garant njegove demokratičnosti. To je, praktično, nemoguće ako već društvo pledira da bude demokratsko.
Po našem mišljenju, ovo pitanje je važno zato što je ono trebalo da pokaže stepen razumevanja vladajuće koalicije demokratije uopšte. Pitanje da li predsednik države može da bude predsednik stranke ne pokazuje stepen demokratičnosti jednog društva. Dakle, imali smo Slobodana Miloševića koji to nije bio, pa to nije značilo samo po sebi da je zemlja demokratska, ali je pokazivalo bar nekakvo osnovno razumevanje pojma demokratije.
Šta je rezultat ovoga što ćemo mi danas imati, pošto je jasno da će vladajuća većina odbiti ovaj amandman? Rezultat je, naravno, jak predsednik stranke i slab, odnosno nikakav, predsednik države. Jak predsednik stranke – zato što ćemo imati predsednika jedne od stranaka koji npr. komanduje Vojskom, postavlja ambasadore, prima agremane, ima Narodnu kancelariju. Svakakvih argumenata ima. Ne postoji jači predsednik stranke od tog.
S druge strane, imaćemo slabog predsednika države zato što, kada se glasanje završi a on ostane predsednik stranke, govorim u svoje ime, ja ću u njemu i dalje videti predsednika stranke a ne predsednika države, i to je poraz Borisa Tadića posle četiri godine. On je za većinu građana ove zemlje i dalje predsednik DS-a. On nije postao predsednik države.
Dakle, jasno je šta će biti rezultat celog ovog procesa, ali to je izbor vladajuće većine. I to će pokazati stepen demokratije našeg društva, a ne pitanje da li će sam Boris Tadić ... šta nas briga za njega, isto nam je, nama je svejedno da li je on predsednik DS-a ili nije.
Ono što je važno, jeste da se ovde shvate motivi. Motivi su jednostavni. Boris Tadić je dobio ovlašćenje vladajuće koalicije da ostane predsednik DS-a zato što je to jedini mogući način da Vojislav Koštunica bude premijer ove države. Da je bilo ko drugi na čelu DS-a, ne bi dozvolio da mandat najveće stranke, koja je dobila najviše glasova na izborima, kojoj pripada mandat premijera, pokloni nekome ko govori u ime manje od 15% našeg društva i da mu sve političke alate u ruke.
To je ono zbog čega ovaj amandman neće dobiti podršku, a zbog čega je vladajuća većina odlučila da dopusti Borisu Tadiću da obavlja dve javne funkcije.

Zahvaljujem narodnom poslaniku Ivanu Andriću. Reč ima narodni poslanik Dušan Bajatović. Izvol'te, gospodine Bajatoviću.

Hvala, gospodine predsedavajući. I ranije dok sam diskutovao o Predlogu ovog zakona, govorio sam o tome da je ovo jedan iz seta zakona koji treba da reši onaj paket iz Ustavnog zakona, koji treba da opiše, u stvari, kako će funkcionisati organi ove države.
Mislim da je veoma važno za napredak demokratije u srpskom društvu – a za to su se gospoda iz DS-a i DSS-a, iz G17, tada nije bilo Nove Srbije, u svom pohodu na vlast u Srbiji zalagali – da funkcija predsednika države i predsednika partije budu odvojene.
Moram da vam kažem, ukoliko nećemo da nam partije budu liderske, ukoliko nećemo da nam odnosi na srpskoj političkoj sceni budu ovako tvrdi, sa iskopanim rovovima, sa stranačkim plenom, dugoročno politički nestabilni, a način političke borbe ostrašćen u onom negativnom smislu, onda moramo da razmišljamo da, sinhronizujući se sa Evropskom unijom, zaista uvodimo i praksu iz demokratski stabilnih društava.
Nije dobro da postoji neprikosnoveni lider ni u samoj stranci, jer to govori o njenom demokratskom potencijalu, ni u društvu. Onda imamo priču o demokratiji, a imamo jednog kandidata za predsednika stranke jer drugi ne mogu nikada da dobiju takvu poziciju.
Isto tako u društvu, zbog odnosa snaga u vladajućoj koaliciji, gde članovi te koalicije jedni drugima ne veruju, ali ne zbog politike, ne zbog novca, nego zbog toga ko će koga srušiti, ko će koga nadgornjati, kako bi rekao naš narod. Onda pravimo neke nove institute, neke nove običaje u pregovorima, neke nove običaje u načinu funkcionisanja Vlade. Namerno kažem običaje. To nisu stvari koje su utemeljene zakonom, koje možete prepisati iz uporedne prakse negde iz inostranstva, što je ovde omiljeno.
Ako mi u svojim redovima, u svojoj partiji, nismo u stanju da branimo ono za šta se u zakonima koje predlažemo verbalno zalažemo, onda smo mi licemeri. Onda mi narodu pričamo o velikoj demokratiji, ali tu demokratiju ne uvodimo. Čak i kada donesemo neke zakone, mi ih ne primenjujemo.
Dakle, molim vas, ovo je po meni jedna principijelna stvar. Da li ono zalaganje koje je postojalo u političkom smislu od strane pre svega onih koji sebe zovu demokratskim opcijama u Srbiji treba da stoji u ovom zakonu ili ne treba da stoji? Nije ovo pravno sporno, ali to ukazuje na intenciju da i dalje držimo jakog predsednika države kao stranačku ličnost i jakog predsednika Vlade kao stranačku ličnost.
A gde je tu onda član 1. ili oni članovi o Vladi koji govore o tome da oni treba da rade u cilju održanja narodnih interesa, a možda, u datim momentima, i zbog mogućih događaja, npr. oko Kosova i Metohije, ili Raške oblasti sa vehabijama, ili internacionalizacije vojvođanskog pitanja – da izražava i nacionalno jedinstvo?
Ukoliko smo bili ozbiljni u članu 1, većinska koalicija nema razloga da u članu 9. ne prihvati da predsednik države, bez obzira što mu je politički kapacitet smanjen time što ne mora da ga izabere 51% od ukupnog broja birača, nego 51% onih koji su izašli u drugi krug, dakle, umanjena je politička težina, ako smo ozbiljni u članu 1. da on izražava državno i nacionalno jedinstvo, onda su amandmani podneseni na član 9. sasvim opravdani. On zbog tog umanjenog kapaciteta koji dobija na izborima mora da se odrekne svoje stranačke funkcije.
Dakle, ja ne želim da govorim ni o Borisu Tadiću, ni o Slobodanu Miloševiću, ni o Tomi Nikoliću, ni o Velji Iliću, ni o Ivici Dačiću, baš me briga kako se oni zovu. Ovde je suština sledeća – ako član 1. zahteva od predsednika, ako to zahteva Ustav, da izražava državno i nacionalno jedinstvo, onda on, pošto je neposredno izabran od građana, mora da se odrekne svoje stranačke funkcije.
U praksi, da biste bili izabrani za predsednika Republike, to pokazuje istorija višestranačja i višestranačkih izbora, morate da dobijete mnogo više glasova nego što dobija vaša stranka. Prema tome, to znači da su za vas, ako ste izabrani za predsednika, glasali i oni koji nisu glasali za vašu stranku.
Neki kažu da nije sve moguće urediti zakonom, ali je jako dobro da neki politički moral, jer ovo može biti i moralno pitanje za onoga ko je predsednik, malo utemeljimo i u zakonskom rešenju, pa da to ne zavisi od čoveka, nego da zavisi od zakona. Hvala.

Zahvaljujem narodnom poslaniku Dušanu Bajatoviću. Reč ima narodni poslanik Jaroslav Hrebik, po Poslovniku. Izvol'te, gospodine Hrebik.

Poštovani poslanici, poštovani predsedavajući, javio sam se i ranije, samo me niste videli, po članu 104. Osetio sam obavezu da odgovorim na ono što je tu bilo rečeno i što se koristi za ovom skupštinskom govornicom, a nije istinito.
Naime, ovde se puno priča o politici i političkoj prezentaciji. Ovog puta se koristi tema autonomije Vojvodine, i to iz uglova različitih političkih stranaka, pa i onih stranaka koje su protiv autonomije Vojvodine. Kolega iz SRS je rekao da Boris Tadić treba da oduzme mandat Pajtiću. Pa, nije njegov otac to njemu ostavio, pa da može da deli i ukida kako on hoće. To je jedna funkcija, to je jedna institucija koja je data Ustavom Srbije i to se ne može samo tako oduzimati kao što vi mislite, pa da imate i 51%. Autonomija Vojvodine je činjenica, koja je nesporna, i mislim da je bezvezno to uopšte dokazivati ovde. To je tako pa je tako, i ne može se menjati, može se samo poboljšavati.
Što se tiče transparentnosti trošenja sredstava iz Fonda za kapitalna ulaganja u Vojvodini, mi, kao stranka G17, jesmo za to da to bude uočljivije i da znamo koji su kriterijumi konkursa i kako se pare raspodeljuju, ali to takođe važi za Novi Sad, za Zavod za izgradnju grada, jednostavno da građani znaju na koji način se troše njihove pare.
Gospodin Bajatović je pomenuo i Ivanu Dulić-Marković, koja je mnogo uradila u Ministarstvu poljoprivrede, što gospodin Bajatović i sam zna, a najbolje znaju poljoprivrednici koji su to najbolje osetili na svojoj koži i velika je šteta što Ivana Dulić to i dalje ne radi.
Ali, gospodine Bajatoviću, vaša politika je već viđena i mi znamo da vi ne razumete da mi razmišljamo dugoročno, na neke duže staze. Ne samo reči, kod nas su prisutna i dela. Hvala vam.

Reč ima narodni poslanik Dragan Vujadinović.

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, javljam se po Poslovniku, vezano samo za diskusiju kolege Maraša. Mislim da nije opravdana skepsa u pogledu transfera sredstava iz budžeta Republike Srbije u budžet Vojvodine.
Po Ustavu je to sedam posto. To iznosi 44,4 milijarde. Predviđeno je da četiri sedmine ili 25,4 milijarde budu redovni rashodi, a tri sedmine ili 19.000.000.000 dinara da budu kapitalni rashodi. Tako je definisano i nema razloga za skepsu da neće biti tako.
Jer u delu ovog našeg budžeta, koji je predviđen, 67,2 milijarde ili 10,3% su transferi lokalnim vlastima, a od toga je, u okviru te pozicije, 31.000.000.000 za Vojvodinu. Devet milijardi je predviđeno iz NIP-a, ali ne onako kako je gospodin Maraš rekao, da će direktno NIP odlučivati koji će se kapitalni rashodi finansirati, nego se u finansijskom smislu transferiše devet milijardi u budžet Vojvodine i organi Vojvodine će definisati gde će se ti kapitalni rashodi trošiti.
Znači, 31 plus devet je 40, i još 4,4 milijarde su drugi kapitalni rashodi koji će se iz sredstava NIP-a transferisati u Vojvodinu. Ukupno sedam posto ili 44,4 milijarde. Dakle, mislim da zaista nema razloga za skepsu. Možda je to malo, i to treba reći, ali svima je malo. Šta mislite koliko je tek nama iz provincije, iz unutrašnjosti, malo tih transfernih sredstava, imajući u vidu stepen razvijenosti, odnosno nerazvijenosti? Toliko, hvala.