Hvala lepo. Poštovano predsedništvo, kolege poslanici, gospodina ministra nema, pretpostavljam da će se vratiti da čuje ovo.
Ovo je amandman koji podnosi SPS a odnosi se na član 61. koji predviđa vanredno unapređenje. Napisan je u jednom jedinom stavu - da predsednik Republike, ministar odbrane i načelnik Generalštaba, na osnovu svojih nadležnosti, mogu vršiti i vanredna unapređenja profesionalnih vojnih lica.
Naime, ovaj amandman ide u kontinuitetu sa amandmanima koje je na članove 17, 18. i 19 podnela Socijalistička partija Srbije, a takođe se tiče i članova 56. i 57. ovog zakona. Mi smo, naime, pošli u stavu 1. od toga da unapređenja može da vrši, u skladu sa Ustavom, samo predsednik Republike Srbije. Dalje, u stavu 2. mi želimo da ograničimo vremenski interval u kome se vrši ponovno vanredno unapređenje, i to jasno se kaže. Zatim, u stavu 3. želimo da ograničimo koliko puta vojno lice može biti vanredno unapređeno i u stavu 4. želimo da ukažemo na odstupanje i da se sve ovo odnosi na mirnodopsku, a ne na ratnu formaciju.
Cilj našeg amandmana je bio da se smanji politički uticaj rukovodećih struktura u vojsci i da se spreči proliferacija činova na bazi političkih uticaja i političke podobnosti, što je danas veoma moguće i u praksi se to i dešava. Ako pođemo od činjenice da načelnika Generalštaba postavlja predsednik Republike, uz mišljenje ministra, što je regulisano članom 11. Predloga zakona o odbrani, to znači da bi praktično načelnik Generalštaba mogao da bude zloupotrebljen da u ime političkih lidera, upravo predsednika Republike i ministra odbrane, vrši unapređenja, i da to bude, u stvari da se maskira politička pozadina svega ovoga...
Molim kolege poslanike iz Demokratske stranke da ne zloupotrebljavaju mobilni telefon i da me ne dekoncentrišu. Hvala lepo.
Ono što možemo da uočimo a što omogućava upravo ovakve tendencije u vojsci jeste nedostatak vojne strategije i vojne doktrine, koji je, nažalost, političke prirode. Naime, mi smo već pričali o tome da ne postoje osnovna strategijska opredeljenja, što znači, pre svega, da se definišu potencijalni neprijatelji.
Sada postavljamo pitanje da li npr. NATO snage mogu biti potencijalni neprijatelji - jedan deo Vlade se sa tim slaže, a drugi deo nikako ne može da prevali preko svojih usta takvu konstataciju. Zatim, tu je orijentacija Vojske prema drugim vojnim savezima, gde takođe Vlada ima dva pola - jedan pol Vlade hoće u NATO po svaku cenu i to čak izjednačava prioritetno i sa odbranom Kosova, drugi pol Vlade propagira upravo političku neutralnost. Zatim, komandovanje i rukovođenje Vojskom nije jasno definisano, učešće u međunarodnim misijama itd.
Dokle god jedna politička partija, jedna politička struktura ima dominantan uticaj na Vojsku, sigurno je da će strategija i doktrina biti ovakva, a kada bi to bio uticaj drugog pola Vlade bila bi drugačija opredeljenja, strategija i doktrina. To upravo znači da je Vojska politizovana maksimalno.
Šta reći o sporazumu o tranzitu trupa NATO-a iz 2005. godine koji je potpisan i koji je doneo mnoge nedoumice u tadašnjoj vladi 2005. godine, a onda pominjem i SOFA sporazum itd. Zašto ovo pričamo? Pre svega želimo da ukažemo na to koji su bili efekti politizacije Vojske. Kada to kažem ja bih pre svega pošao od činjenice da je JNA bila veoma respektabilan faktor ne samo na Balkanu, već i u Evropi. Oni koji su želeli da dezintegrišu JNA, kao jedan od glavnih faktora očuvanja države, morali su mnogo da ulože u to, mnogo je novca trebalo, mnogo je drugih napora trebalo uložiti u taj specijalni rat protiv JNA. Druga skupa i zahtevna stavka bila je da se pronađu krtice u tom sistemu Vojske, države, koje bi radile upravo ono što novi vojni poredak hoće.
Što se tiče Vojske SRJ i SCG kao pravnog sledbenika JNA, ona je takođe bila jaka. Ništa se u toj strategiji i doktrini nije menjalo, samo su morale biti uvedene nove metode, jer ove već primenjivane nisu bile dovoljne, očigledno je kolika je snaga te vojske bila, pa su morale da se primene sankcije, najžešće sankcije u skorašnjoj istoriji; ni to nije bilo dovoljno pa je moralo da dođe do bombardovanja, a bombardovalo je ne jedna, ne dve, ne pet, nego 17 država, jer se zna da onaj ko napada mora biti mnogo nadmoćniji od onoga ko se brani.
To nije pomoglo, Vojska je i dalje ostala jaka. Zašto je ostala jaka? Zato što je pored vojnih lica bilo prisutno mnogo vojnika na redovnom služenju vojnog roka, mnogo vojnika rezervista koji su branili svoja dvorišta, svoje gradove, svoje porodice, imali su snažan motiv.
Tako je Vojska ostala neporažena. Ona se sama povukla, a rodila se Rezolucija 1244, koja se sigurno ne bi rodila da Vojska nije bila toliko jaka.
Nažalost, Vojska je počela da propada upravo u momentima kada je na vlast došao DOS, kada su u Srbiju ušle nevladine organizacije antimilitarističkog karaktera. Ono što je danas ostalo od Vojske, nažalost, samo je kroki crtež one vojske koja je nekad postojala, u naše vreme, kada smo mi služili redovno vojni rok.
Da to nije prazna fraza govori i činjenica da ostajemo bez jednog vida Vojske, a to je mornarica. Samo ostaci neke rečne mornarice ostaju. Zatim, Vojska je desetkovana, nažalost, sa intencijom da postane samo profesionalna. Slabo je opremljena. Šta je sa onom opremom, šta je sa onim oruđima i oružjima koji rđaju u dvorištima, u napuštenim kasarnama? Šta se dešava sa vojnim objektima, zašto se prodaju? Mi smo 50 godina i više gradili da bi počela razgradnja, da bi počela rasprodaja.
Šta se dešava sa jedinicama rezervista? I sam sam bio pripadnik jedne takve jedinice koja se zvala ''Laka partizanska brigada''. Bilo ih je dve na teritoriji opštine Negotin i one su služile upravo da brane bližu i dalju okolinu teritorije opštine Negotin.
Dalje, odnos Vojske i države prema udruženjima građana koja imaju vojni karakter je negativan, maćehinski, a majčinski prema onim udruženjima koja su nevojnog, pa čak i antimilitarističkog karaktera. Kao primer negativnog odnosa prema udruženjima vojnog karaktera navešću odnos države i vojske prema Savezu ratnih vojnih starešina, Savezu boraca, Udruženju generala i admirala. To su udruženja koja nose tekovine Drugog svetskog rata, tekovine milion i 700 hiljada žrtava koje su položene na braniku slobode. Zatim, Udruženje boraca ratova devedesetih...
Nažalost, novi trend je nastajanje nekih novih udruženja, kao što je, na primer, Udruženje "Sloboda", koje se sastoji od vojnih i civilnih lica koja su bila na služenju vojnog roka i kojima država duguje oko 15 milijardi dinara, u proseku po milion i po svakom. Šta se desilo? Tim vojnim i civilnim licima koja su služila vojsku nepravilno je obračunata plata, nije adekvatno primenjivana Uredba Vlade, neravnomerno su raspoređena sredstva.
Danas imamo kod vojnog pravobranioca 75.000 takvih zahteva za obeštećenje tih ljudi. Kod nadležnih sudova je preko 10 hiljada ovakvih zahteva. Ovi ljudi najavljuju štrajk glađu, ali od 1. aprila 2008. godine, jer poštuju specifičnu situaciju u kojoj se Srbija nalazi, zbog mogućih događaja na Kosovu i Metohiji. Kakav je odnos države prema ovim ljudima pokazuje izjava gospodina ministra Dinkića koji kaže da oni mogu da odu i u Strazbur, ali da im to neće pomoći i da im oni neće isplatiti taj novac.
Sada želim da iskoristim priliku i da postavim pitanje ministru – ko je prodao vojnu ambulantu u Negotinu i čije je ona vlasništvo bila? Šta će se desiti sa objektima napuštene kasarne, koja je ogromna, u Negotinu?
Dalje, hoću da naglasim da, pored Vojske, i civilna zaštita i teritorijalna odbrana više ne postoje, a juče sam pričao o značaju i funkciji koju su oni imali u civilnom društvu. To sve ne pričam napamet, jer jučerašnja izjava jednog važnog čoveka, nakon sednice Vlade, govori da se ponovo računa na vojne penzionere, na ratne vojne obveznike, na rezervni kadar, s obzirom na moguću situaciju na Kosovu. Hvala lepo.