Dame i gospodo narodni poslanici, mislim da je nedopustivo da i popodnevni rad nastavljamo bez ministra. Prihvatili smo prepodne da je morao valjda negde da ode.
Gospodin Albijanić nam je dva-tri puta rekao - evo, tu je ministar. Kao da smo mi maloumni ili ne vidimo da ministra nema. Mislim, gospodine Mrkonjiću, da nemamo uslove da nastavimo današnji rad.
Najpre bih rekla nekoliko reči vezano za amandman koji je podneo kolega Momir Marković. Nisam se javljala po tom amandmanu jer je on, naravno, rekao sve što je trebalo, ali je zaista više nedopustivo da se Zakonodavni odbor ponaša suprotno odredbama našeg poslovnika.
Kada je predsedavajući pročitao ovaj amandman, rekao je da je stav Zakonodavnog odbora da taj amandman nije u skladu sa Ustavom. Insistiram da nam predsednik Zakonodavnog odbora kaže šta to nije u amandmanu kolege Momira Markovića u skladu sa Ustavom. Zaista je krajnje vreme da Zakonodavni odbor počne da radi u skladu sa Poslovnikom.
Koleginica Jorgovanka Tabaković je rekla šta je suština celog ovog vašeg zakona. Svi mi, naravno, znamo da je ovo samo predizborni trik, da mnogo toga treba da se čita između redova. Govorili smo o tome i kada je bilo reči o članu 12. koji je vrlo karakterističan, a vezan je za biračke spiskove.
Podsetiću građane na izbornu kampanju DOS-a 2000. godine, kada se pričalo da na granici stoji šest milijardi dolara i samo se čeka da DOS preuzme vlast i da se tih šest milijardi dolara deli po glavi stanovnika. Isti slučaj je sada i sa ovim zakonom o tzv. besplatnim akcijama, od kojih građani Srbije neće imati nikakve koristi.
Da ne budemo pogrešno protumačeni, mi u SRS nemamo ništa protiv besplatnih akcija. Naprotiv, mi smo imali svoj predlog zakona, koji nije prihvaćen, po kojem je jedna trećina akcija trebalo da bude podeljena, a ne 15%, kako se to sada predviđa.
I sada, kada su ove poslednje izmene Zakona o privatizaciji bile na dnevnom redu, imali smo amandman za koji smatramo da je najbitniji u tom zakonu, a odnosi se na to da država mora da ostane vlasnik 51% ovih velikih strateških javnih preduzeća.
Niste prihvatili taj amandman. Na ovaj način ste ostavili mogućnost da onaj ko bude kupovao NIS, EPS, Aerodrom, JAT itd. postane vlasnik 51% i država tu više neće imati nikakvog uticaja na ova javna preduzeća.
To niste prihvatili od 2000. godine jer je vaša ideja da dovedete one sa kojima vi, odnosno Vlada Srbije i resorni ministri, napravite ''dilove'' od kojih uzmete provizije koje dogovorite. A šta od toga imaju građani Srbije, šta od toga ima Srbija, to vas iz DOS-a jednostavno nije briga i nije vas bilo briga od prvog dana, otkad ste onom svojom ''buldožer revolucijom'' preuzeli vlast u Srbiji.
Zašto je ovaj amandman o kojem sam govorila bitan za član 13. i za amandman koji sam podnela?
U članu 13. govori se o roku za prodaju akcija i udela. Predviđeno je u Vladinom predlogu da taj rok bude 31. decembar 2008. godine.
Amandmanom sam predložila da se taj rok pomeri na 31. decembar 2011. godine, sa obrazloženjem da je rok predviđen Predlogom zakona suviše kratak i da se prodajom akcija u ovako kratkom roku smanjuje njihova kurentnost na tržištu i samim tim bi cena po kojoj bi mogle biti prodate bila niža od realne cene.
Da sam ja u pravu govori i obrazloženje Vlade Republike Srbije zašto se amandman ne prihvata: ''Amandman se ne prihvata jer se stavom 4. i 5. u članu 12. Predloga zakona propisuje da cena po akciji po kojoj Akcijski fond prodaje akcije ne može biti manja od cene po akciji koju je platio kupac kapitala u postupku privatizacije, odnosno da cena po kojoj Akcijski fond prodaje udele ne može biti manja od cene koju je za odgovarajući deo kapitala subjekta privatizacije platio kupac u postupku privatizacije''.
Čime vi ovo garantujete ako će kupac kapitala biti vlasnik sa 51%? Čime vi garantujete da će on imati potrebu da u ovako kratkom roku povećava taj svoj procenat i da zadrži cenu akcija? Tu jednostavno nema garancije, već suprotno od toga, nema ni govora da će to tako da se desi u ovako kratkom roku.
Kažete dalje: ''Kako je u većem broju slučajeva reč o relativno atraktivnim manjinskim paketima za koje već postoji tražnja institucionalnih investitora ili kod kojih je interes strateškog investitora da steknu 100% vlasništva, potražnja na tržištu kapitala biće takva da se može očekivati visok stepen konkurencije u nadmetanju za sticanje jednog ekonomski značajnog paketa akcija, a time i postizanje relativno visokih cena''.
Ovo je takođe van konteksta onoga što smo predložili amandmanom i van onoga što je predviđeno članom 13. Predloga zakona. Ovo o čemu Vlada govori u svom obrazloženju, može da se primeni, recimo, na već privatizovane firme, gde je ostao još određeni procenat gde možda novi vlasnici žele tu privatizaciju da završe do kraja kupovinom akcija i da postanu, kako Vlada predviđa, 100% vlasnici, mada se to u praksi ne dešava i to znaju svi građani koji imaju akcije. Ali, suština je da se ovaj zakon ne primenjuje retroaktivno i da se ovaj zakon odnosi pre svega na javna preduzeća koja nisu privatizovana, na EPS, NIS, JAT, Aerodrom.
Gde vi u svom obrazloženju vidite ova preduzeća? Da li vi već znate ko su ti većinski vlasnici ovih preduzeća a građani Srbije i narodni poslanici to ne znaju?
Ako je tačno ovo obrazloženje i ako se stvarno odnosi na amandman koji sam podnela u ime poslaničke grupe SRS, onda neko u Vladi Srbije, gospodin Dinkić, verovatno, i gospodin Đelić, pošto su oni zaduženi za ove zakone, onda oni već znaju ko su većinski vlasnici i NIS-a, i EPS-a, i JAT-a i Aerodroma, i onda oni znaju da će oni imati interes da do kraja 2008. godine to svoje vlasništvo povećaju na 100%.
Dakle, pokušavate da se igrate građanima Srbije, pokušavate još jedanput da zloupotrebite poverenje građana Srbije, obmanjujete i na najprizemniji način lažete građane Srbije da će svi imati koristi od ovih tzv. besplatnih akcija. Mi, srpski radikali, poručujemo građanima Srbije da ne smeju da vam veruju, da se sete 2000. godine i kampanje. Još jedanput podsećam na obećanih šest milijardi dolara koje čekaju s one strane granice da Đinđić i Tadić preuzmu vlast pa da se to podeli narodu.
Kao što tada, poštovani građani, ničeg nije bilo od obećanja koje vam je DOS dao, tako ničeg nema ni od ovog obećanja koje vam daje DOS vezano za raspodelu besplatnih akcija. Da su hteli to da urade, prihvatili bi amandmane, odnosno pre svega naš predlog zakona o privatizaciji od pre nekoliko godina. Da su hteli to da urade, već odavno bi taj posao bio završen, a građani najbolje znaju koliko puta su, nažalost, nasedali.
Svakom je primamljivo, nekom ko radi u prosveti, u zdravstvu, u državnoj upravi, u sudskoj upravi, u lokalnim samoupravama, svuda gde su poprilično niske zarade, ljudima primamljivo zvuči kada im neko kaže da samo treba da potpišu neki papir pa će dobiti besplatne akcije u vrednosti od 1.000, 1.500, 2.000 ili ne znam koliko evra. Znamo iz prethodnih iskustava koliko je bilo zloupotreba, kada su građani morali da plaćaju da bi se upisali navodno u neki spisak pa su morali da plaćaju i određene takse itd.
Nadam se da su razumeli da je sve do sada bila prevara, da je jedina istina Srpska radikalna stranka i ubeđena sam da će građani ovog puta definitivno razumeti ko je taj ko im govori istinu, ko je taj ko im nudi istinu i ko im se obraća svim srcem u očekivanju da mu građani svim srcem 20. januara to i uzvrate.

Zahvaljujem narodnom poslaniku gospođi Vjerici Radeti.
Da li se još neko javlja za reč po ovom amandmanu? (Da.)
Mr Živanović, narodni poslanik SRS-a. Izvolite.

Dame i gospodo poslanici, svakodnevno nam stižu pisma onih koji su najugroženiji, baš vezano za ove besplatne akcije, a to je od penzionera.
Evo, pokazaću vam jedno pismo. Kada su upisivane akcije, na ovom spisku bilo je 45. Sada, danas je samo 17, a 28 je umrlo. Pročitaću vam pismo koje su poslali ovi koji su živi.
Zakon o raspodeli besplatnih akcija je ostavio na stotine hiljada ljudi, naročito nas penzionera, bez upisanih besplatnih akcija u preduzećima u kojima smo radili.
Podsetio bih Skupštinu i na taj najsramniji akt države, zakon o privatizaciji i dodeli besplatnih akcija, što je omogućilo zloupotrebe od strane rukovodećeg kadra u preduzećima, a time i pojavu stečajne i privatizovane mafije. Kako? Zakon je rukovodstva preduzeća obavezao da privatizaciju, odnosno upis besplatnih akcija, objavi na oglasnoj tabli preduzeća, u „Službenom glasniku Srbije“ i u jednom od dnevnih listova, što mnogi, naročito penzioneri, nisu bili u mogućnosti da prate - neki zbog starosti i bolesti, neki zbog materijalnog stanja, a neki zbog prevare. Imamo saznanje da je lično Ministarstvo za privatizaciju davalo instrukcije kako što više radnika, naročito penzionera, isključiti iz dodele besplatnih akcija da bi budućim kupcima to stvorilo što manje obaveza a rukovodstvu preduzeća i ostatku zaposlenih bi pripalo što više akcija za podelu.
Tako u našem slučaju, to je u Vodnoj zajednici Šabac, imamo da su zaposleni po prvom zakonu o privatizaciji upisivali deonice, a po drugom zakonu o privatizaciji deonice bi trebalo preimenovati u akcije. Mnogi od radnika su poslati na godišnji odmor, a za to vreme je rukovodstvo sa ostatkom zaposlenih transformisalo deonice u akcije, tako da su ljudi, bez obzira što su imali potvrde da su upisali deonice, ostali bez upisanih akcija.
Prevara nas penzionera je posebna priča. Rukovodstvo nam je obećalo da će nas pozvati na sastanak gde ćemo moći da upišemo besplatne akcije, a obećanje ne ispuni. Tako da smo u to vreme nas 26 živih penzionera i 19 preminulih ostali bez upisanih akcija.
Ali, sada se to menja. U prilogu je dostavljen drugi spisak. Nekada je bilo 26 i 19, sada je, nažalost, drugačije – 28 je umrlih, a samo 17 je ostalo živih. Bez obzira što su oni preminuli, mi vas molimo da njihove akcije naslede njihove porodice.
Dame i gospodo, danas kada pitamo kolege iz preduzeća kome prodaju akcije, ne smeju javno da kažu. Tajno se prepričava da akcije otkupljuje Čumetova supruga. Koliko je to istina, videćemo. To su pisali penzioneri Lazić Branislav i Janković Vlastimir.
Dame i gospodo, vrlo je bitno napomenuti, domovi kulture koje su nekada gradili građani, naročito seoskog područja, danas se prodaju ili u bescenje ili su takoreći uništeni. Imamo jedan drastičan primer koji se desio 5. oktobra ove godine.
Seljaci sela Dobrić nadomak Šapca renovirali su, izvršili su revitalizaciju jednog starog, takoreći uništenog doma kulture, sredili su ga za dobrobit svoju i svoje dece, da ih otrgnu od droge, od nečega što te mlade ljude vodi stranputicom.
Ali, ne lezi vraže, tog dana, 5. oktobra, DS je prva držala sastanak svoje organizacije i, kada su izašli, te noći, dom je zapaljen.
Izgoreo je a i sada se nalazi u takvom stanju jer su se građani demokratskoj vlasti u šabačkoj opštini obratili za pomoć, da im pomogne u revitalizaciji tog objekta, ali šabačka opština i predsednik opštine nisu prihvatili da im pomognu, nego su ljudi svojim sredstvima, svojim kulučenjem na tom dobru hteli da to opet naprave da valja, kao što je nekada služilo svojoj nameni.
To je slučaj takoreći u svakom selu gde su određeni tajkuni iz šabačke opštine, pa i šire, te objekte kupovali budzašto i služe za drugu namenu, a ne onu kojoj su u stvari bili namenjeni.
Drugi slučaj koji se dešava jeste da na sednicama Skupštine opštine Šabac odbornici SRS stalno traže jedno objašnjenje za jedan objekat.
To je "Zorkin" dispanzer, koji je nekada služio za lečenje "Zorkinih" radnika. Traže da se ustupi Višoj tehnološkoj školi na korišćenje jer studenti održavaju nastavu u neuslovnom prostoru.
Hteli smo da im pomognemo da se takođe izvrši revitalizacija. Škola je imala nešto svojih sredstava a tražili su još sredstava iz NIP-a, da im omoguće da taj objekat srede. Taj objekat je nekada služio svojoj nameni, ali u zadnjih godinu-dve dana, kada je taj dispanzer prepušten rubu propasti, kada su se lekari pripojili Medicinskom centru, danas služi kao stjetište beskućnika i onih koji tu provode noći u terevenkama.
Zamolio bih vas i ministarstva za prosvetu i nauku, vezano za ova sredstva koja je Viša tehnološka škola tražila, a i odbornici SRS na svakoj sednici, pa evo i sutra imamo tu sednicu Skupštine opštine gde ćemo tražiti da se ovi objekti ustupe ovoj instituciji, da bi 1.000 studenata koji u neuslovnim uslovima tamo prate predavanja, da im se omogući da mogu ipak te objekte da srede i da služe svojoj nameni.

Da li se još neko javlja za reč? (Ne.)
Na član 16. amandman je podneo narodni poslanik Vladan Batić.
Vlada i Odbor za privatizaciju predlažu da se amandman odbije, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 16. amandman je podneo narodni poslanik Milisav Petronijević.
Vlada i Odbor za privatizaciju predlažu da se amandman odbije, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Milisav Petronijević. Izvolite.

Hvala lepo, gospodine, naš druže Mrkonjiću. Vidim da ministar opet nije tu. To je već postalo pravilo. Kad god treba da odgovore na ključna pitanja koja im se postavljaju, oni nekako odu. Ali, ja ću, sve do kraja ove rasprave u pojedinostima o ovom zakonu, ponavljati ta pitanja sa zahtevom da ministar da odgovor na njih. Neka javnost čuje, neka bar javnost vidi da ministar ne daje odgovor.
Ovog puta sam se, pre nego što obrazložim amandman, opredelio za jedno od pitanja, a to je: zašto se građanima Srbije, pored 15% koje predviđa ovaj zakon za podelu besplatnih akcija, ne deli i ostatak od drugih 15% posle dodeljivanja zaposlenima i bivšim zaposlenima u javnim preduzećima? Tako predviđa sada član 9a Zakona o javnim preduzećima, koji se ovim zakonom ukida.
Ponavljam, to rešenje je povoljnije nego ovo koje nudi ovaj zakon. Taj iznos je mnogo veći nego ovaj koji nudi ovaj zakon. Gospodin ministar će morati na to da da odgovor građanima Srbije. Ovo iz razloga što se od ovog zakona pravi jedna velika fešta, pravi se predizborna kampanja građanima Srbije da im neko nešto, eto, poklanja.
Danas sam govorio da ne treba građani Srbije da optužuju ni gospodina Đelića, ni gospodina Dinkića, da im to poklanjaju. To nije tačno, oni nisu krivi za to. To je obaveza koja proističe iz Zakona o privatizaciji iz 2001. godine. Ali, ono za šta treba da ih optužuju jeste da im ne isplaćuju sve ono što je predviđeno članom 9a Zakona o javnim preduzećima koji se ovim ukida.
Još jednom ponavljam, pored onih 15%, što je već našlo mesto u ovom zakonu, tu je i drugih 15%, ostatak od toga kada se podeli radnicima javnih preduzeća – vrlo precizno piše da se ostatak prenosi u Privatizacioni registar i dodeljuje građanima.
Samo da podsetim, kada je taj zakon donošen 2005. godine, obrazloženje je davao upravo gospodin Mlađan Dinkić i on je tad vrlo radosno rekao: 15% svima, a onih 15% što ostane prenećemo u Privatizacioni registar pa ćemo i to podeliti građanima. Nije korektno da ja to citiram kad nije prisutan, pa ću sačekati. Kada bude bio prisutan, citiraću stenogram sa sednice Skupštine 2005. godine u vezi s tim.
Da se vratim na amandman. Zakon o pravu na besplatne akcije i novčanu naknadu koju građani ostvaruju u postupku privatizacije faktički sadrži dva dela. Jedan deo jeste isplata novčanih naknada od sredstava koja se nalaze u privatizacionom registru i ovaj deo zakona (da bi javnost razumela o čemu se radi, to su članovi 11, 12, 13, 14, 15, 16) govori o tome da nosilac prava ostvaruje pravo na novčanu naknadu iz sredstava koja se pribave prodajom akcija i udela evidentiranih u Privatizacionom registru. Koliko su nas obavestili kada je bila načelna rasprava, u pitanju je 68 preduzeća i orijentaciono oko 242.000.000 evra.
Zatim, postupak prodaje akcija i udela, zatim rok da se prodaju do 31.12.2008. godine, a najkasnije u roku od šest meseci od dana prenosa akcija, odnosno udela u Privatizacioni registar ako se akcije prodaju posle 30. juna 2008. godine, i član 16, koji propisuje način postupanja sa sredstvima ostvarenim prodajom akcija i udela evidentiranih u Privatizacionom registru. Propisano je da se ta sredstva isplaćuju nosiocima prava na način i u rokovima predviđenim odlukom Vlade.
Da bi građani razumeli o čemu se radi – šta piše u tom članu 16. na koji smo mi podneli amandman? Tamo piše: naslov je Isplata novčane naknade, st. 1. i 2. koji govore da se ne plaća porez, da se odbijaju troškovi prodaje, da se sredstva isključivo koriste za isplatu novčane naknade, da ministar propisuje način obračuna troškova... Citiram poslednji stav: "Novčana naknada isplaćuje se nosiocima prava na način i u rokovima propisanim aktom Vlade".
Kad? Ne zna se. Kako? Ne zna se. Iz tih razloga smo mi intervenisali, u dogovoru sa Samostalnim sindikatom Srbije, kao što smo sa njima zajednički sve amandmane usaglasili, da mora da se precizira rok. Pa smo rekli - u redu, neka ostane ovako: "Novčana naknada isplaćuje se nosiocima prava na način i u rokovima propisanim aktom Vlade", ali tražimo da se doda: "a najkasnije u roku od 60 dana od dana ostvarene prodaje".
Dakle, preciziramo kada će građani da dobiju pare. Ovde ima procedura ko sve ima pravo. Mi smo danas pre podne izneli primedbe i na to i imaćemo još primedbi kada bude onaj drugi deo zakona, o prenosu akcija javnih preduzeća, dosta reagovanja ljudi, firmi, s pitanjem da li se i oni tu nalaze. Nabrojaću vam sve te primere pojedinačno.
Evo jedan primer. Rudarski basen Kolubara, javno preduzeće koje pripada EPS-u, nalazi se u takvoj situaciji da su, u procesu restrukturiranja, firme Kolubara-Građevinar, Kolubara-Metal (mada je on još uvek ostao ćerka-firma) i Kolubara-Univerzal izdvojene iz Rudarskog basena i prenete u nadležnost Vlade da bi se sproveo postupak privatizacije tih preduzeća. Ljudi s pravom postavljaju pitanje (ceo radni vek, do prošle godine, proveli su u Rudarskom basenu Kolubara) zašto oni ne bi imali pravo na te akcije, kao bivši zaposleni?
Doduše, u amandmanu koji je Vlada podnela na član 23. otvara se ta mogućnost, ali član 26. već dovodi u pitanje jer kaže - ako nije počeo postupak privatizacije.
Tamo su negde počeli postupci još pre godinu dana, ali nema od toga vajde. Zašto onda ti radnici ne bi imali pravo? Mi smatramo da treba da imaju pravo na besplatne akcije, kao bivši zaposleni u tom preduzeću, naravno shodno godinama radnog staža.
Dakle, navodićemo mi dosta tih primera kada to bude došlo na dnevni red. Ali, ovde postavljam direktno pitanje ministru - ako će Vlada da odredi način i rokove isplate (a tako je bombasto najavljen ovaj zakon u javnosti, kao nešto što se besplatno daje građanima), da li je red da građani znaju kada će to da dobiju? Ovde zakon prenosi to na Vladu, ali kada - ne zna se. Nije li to onda jedan predizborni trik?
Da ne bi bilo tih sumnji, mi tražimo da se posle ostvarene prodaje, u roku od 60 dana, isplati novčana naknada. Ako Vlada smatra da to nije adekvatan rok, neka kaže koji je to rok, ali ne može ovako - ne zna se, jer onda džaba naša priča kako će građani nešto silno da dobiju čim se, eto, do kraja 2008. godine te akcije prodaju itd. Kad? Zato mi smatramo da treba u roku od 60 dana.
Vlada je odgovorila da to nije dobro rešenje, ali i dalje nije dala odgovor šta je bolje, jer kaže da će u određenim slučajevima zakon biti nesprovodiv i nepotrebno će komplikovati implementaciju zakona – što je moguće, zavisi od dinamike prodaje. Kaže: sledi da će udeli i akcije evidentirani u Privatizacionom registru u velikom broju slučajeva biti prodati preko 60 dana pre nego što se steknu zakonski uslovi za isplatu novčanih naknada nosiocima prava. Prihvatanjem ovog amandmana svesno bi se ušlo u kršenje obaveze koja se propisuje. Dodatno, nije celishodno vršiti isplate u iznosima koji bi bili u visini od nekoliko evra po glavi, transakcioni troškovi bi bili nesrazmerno veliki itd. ako bi se prihvatio amandman.
Kažem - u redu, ali ajde recite šta je drugi rok. Ako nije celishodno, možda nije celishodno posle svake prodaje, ali kada je celishodno? Ovde je ostavljeno Vladi da ona odluči i kako će da isplaćuje i kada će da isplaćuje. Mi mislimo da to mora da se precizira.
Mora jasno građanima da se kaže - ove naknade, za akcije koje budu do kraja 2008. godine prodate, biće isplaćene u roku od dva meseca 2009. godine, a one druge, koje budu u međuvremenu prodate, skupiće se, recimo, na kraju godine ili ne znam kad, pa će se isplatiti građanima.
Ovakva formulacija stvara mogućnost za nejasnu situaciju. Građani s pravom treba da znaju, pored toga da će dobiti novčanu naknadu, orijentaciono koliko i kada mogu da računaju na tu novčanu nadoknadu. Hvala lepo.

Da li se još neko javlja za reč po ovom amandmanu? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Veroljub Arsić. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, Vlada, izgleda, pokušava da se opravda pred građanima Srbije za sve ono što je radila u proteklih sedam godina pa, evo, sada, navodno, daje neke besplatne akcije, odnosno nekakav novac.
Međutim, to je samo sitnica spram onoga što su do sada oteli od građana Srbije, a traže mandat na nekim narednim izborima kroz jednu ovakvu akciju, da i ono što je preostalo, a i toga još uvek ima dosta, nastave da otimaju od građana Srbije.
U prilog tome, mogu da pokažem na jednom primeru kako to radi naša Agencija za privatizaciju. Uzećemo za primer privatizaciju "Zastava prometa" iz Beograda, koji je privatizovan u korist "Verano Delta grupe".
Kaže se da se ugovorom koji je sklopljen sa Agencijom ''kupac obavezuje da će u roku od 12 meseci investirati u osnovna sredstva iznos od 34.460.000 dinara; za svaku od dve godine od dana zaključenja ugovora utvrditi dividendu u iznosu od najmanje 10% dobiti za akcionare i dodatnih 5% za zaposlene; u roku od 13 meseci dostaviti Agenciji za privredne registre potvrdu revizora da je investirao ugovoreni iznos u subjekt privatizacije; u roku od dve godine obezbediti kontinuitet poslovanja u pretežnoj delatnosti; uzdržati se od prodaje, prenosa ili na drugi način otuđenja osnovnih sredstava Društva u iznosu većem od 10% u periodu od jedne godine; da će se u periodu važenja ugovora uzdržati od hipotekarnog opterećenja osnovnih sredstava subjekta privatizacije, osim u slučaju pribavljanja sredstava čiji će korisnik biti subjekt".
Znači, tako je to izgledalo kada su sklopili ugovor o privatizaciji 30.12.2005. godine. Kakvo je sada stanje? Novi vlasnici nisu investirali u subjekt privatizacije ugovoreni iznos ni posle 12 meseci od isteka roka, već su to pokušali da simultano prikažu kroz delimične investicije u korist drugog privrednog društva "Delta automotors", čiji je vlasnik jedan od osnivača kupca subjekta privatizacije.
Kako to rade? Vlasnik nekog preduzeća koje već postoji i koji se u postupku privatizacije pojavljuje kao fizičko lice, znači kao građanin, otkupi nešto u postupku privatizacije, u ovom slučaju "Zastava promet", a onda kao investiciju prikaže sredstva ili robu koju je od svog preduzeća navodno dao privrednom subjektu koji je predmet privatizacije, o tome obavesti Agenciju, a onda novac ili tu istu robu vrati svojoj firmi koja je to uradila za njega ili drugoj, koja je ćerka njegove firme.
Tako to radi novi vlasnik, recimo, kada je u pitanju ''Zastava promet''.
Međutim, interesuje me koliko takvih gluposti oko privatizacije ima na teritoriji Republike Srbije i koliko je Agencija intervenisala kada su ovakve zloupotrebe u pitanju. Samo ću da navedem nekoliko primera šta se sve koristi da bi se prikazalo kao investicija, da bi opravdali taj trošak.
Novi vlasnici preduzeća kao investiciono ulaganje prikazuju krečenje. To i Vlada Republike Srbije pokušava kroz NIP.
Onda troškove krečenja prikazuju kao da su angažovali treće lice koje će to da uradi, to prikažu kao investiciju sa ko zna koliko novca, a jedini trošak im je farba, kreč ili šta već, četke i radnici koji već rade u tom preduzeću a moraju da obave i taj posao. Pozovu ove iz Agencije da pregledaju - vidite kako smo lepo okrečili, to je investicija, krečenje. Ovi kažu - jeste, priznaćemo vam toliko i toliko - i idemo dalje.
Kakav još primer zloupotreba ima? Pre privatizacije je vlasnik nekog subjekta privatizacije kupio automobil. Kada dođe vreme da investira u firmu, on svoj automobil, koji je kupio pre godinu ili dve dana, prikaže kao investiciono ulaganje.
Neka mi neko objasni kako službeni automobil može biti investiciono ulaganje. Razumeo bih da se radi o transportnom preduzeću, pa je ovaj imao svoje kamione pre nego što je privatizovao transportno preduzeće i sad ta svoja transportna vozila daje kao osnivački ulog u subjekt privatizacije, ali kako automobil može da bude investicija koja može da bude predmet privatizacije.
Šta još nisu uradili kada je u pitanju Zastava Beograd. Nije podelio, odbio je to da učini, ugovorenu dividendu akcionarima i zaposlenima (ovima što ćete navodno da im date neke pare) iako je u 2006. godini subjekt privatizacije ostvario dobit, a na tu nepravilnost smo ukazali na skupštini akcionara. Na skupštini akcionara je ukazano da dobiti ima i da se radnicima koji imaju pravo na akcije i pravo na dividendu - dividenda isplati.
Dana 19.3. dostavljaju potvrdu revizora, izveštaj sudskog veštaka, a pri veštačenju nije objavljeno, nisu otvorili preko 90% fabrički zapakovanih paleta. To je ona priča o robi. Dovezli smo robu, pozvali, eto, utvrdili smo da je to investicija, nismo ni otvorili kutije, možda smo i vratili dobavljaču, ali je bitno da je to Agencija već registrovala kao investiciju, mada ta investicija nikad nije zaživela u subjektu privatizacije.
Bitno umanjuje kontinuitet poslovanja preduzeća. Ovde je rečeno da barem dve godine mora da održi kontinuitet. Firmu je napustilo preko 150 radnika, ostali su bez posla zato što nisu primali plate ili su plate bile niže nego što su bile pre privatizacije.
O svemu tome je obaveštena i Agencija, a sadašnji ministar u Vladi Republike Srbije Predrag Bubalo na veštački način održava ovu grupaciju Delta-Verano, ili Verano-Delta, pretpostavljam da su to neki od ovih što su kupili Robne kuće Beograd, pretpostavljam da je to nešto slično ili isto.
Znači, ni posle dve godine nisu ispoštovane odredbe ugovora o privatizaciji. Direktno je oštećen subjekt privatizacije, direktno je oštećena Republika Srbija, direktno su oštećeni radnici subjekta privatizacije i mali akcionari.
Na sve to Vlada Republike Srbije, umesto da ih zaštiti, da raskine ugovor o privatizaciji, da traži naknadu štete koju je privredni subjekt, predmet privatizacije pretrpeo, još veštački produžava rokove mimo odredbi ugovora i mimo odredbi Zakona o privatizaciji, koji je loš, ali čak ni te uslove, koje predviđa jedan tako loš zakon o privatizaciji, nije u stanju da ispuni.
Tako to izgleda kad vi privatizujete. A sad pričate narodu kako ćete im dati nekakav novac.
Počeo sam svoju priču, kada su ovi zakoni u pitanju, o Sartidu. O Sartidu ću još mnogo toga da pričam, verujem da će interesovati i ministra Dinkića jer i njega ima u ovoj priči sasvim dovoljno. Međutim, samo na nekoliko primera pokazaću kolike su tu zloupotrebe bile kada je Sartid u pitanju.
Stečajni postupak je otvoren nad Sartidom. Predsednik veća je sudija Dušan Marčićev, sudije Mile Đorđević i Marija Elizabeta Štulić, kao članovi veća. Pričao sam u svom prvom izlaganju kako su izigrani građani, država, javnost. Još ću o tome da pričam, ali ovo je početak tog stečaja.
Kada je Sartid prodat ''Ju-Es stilu'', onda se sačinjava novi ugovor, sporazum, gde se obustavlja stečajni postupak protiv Sartida, i to 9.7.2003. godine. Evo šta kaže: ''Obustavlja se stečajni postupak u odnosu na stečajnog dužnika Sartid a.d. u stečaju iz Smedereva, Goranska br.12, nastavlja se stečajni postupak protiv stečajne mase koju zastupa stečajni upravnik Branislav Ignjatović iz Beograda'' – kasnije ćemo i o tom čoveku da popričamo, da znaju građani Srbije, vi iz DOS-a znate ko je taj – ''radi namirenja stečajnih poverilaca, ovlašćuje se stečajni upravnik Branislav Ignjatović iz Beograda da preduzme potrebne radnje kod nadležnog suda radi upisa promena nastalih usled prodaje stečajnog dužnika kao pravnog lica u sudski registar''.
Međutim, ovo ovako kad se čita, izgleda da i nije važno. ''Podneskom od 25.6.2003. godine stečajni upravnik stečajnog dužnika Sartid a.d. u stečaju iz Smedereva predložio je da sud obustavi stečajni postupak nad stečajnim dužnikom. Naveo je da je između dužnika i kupca ''Ju-Es stil Balkan d.o.o.'' zaključen ugovor kojim su regulisani međusobni odnosi o načinu izmirenja kupoprodajne cene. Dana 9.7.2003. godine stečajni upravnik je dostavio dopunu predloga za obnovu stečajnog postupka nad dužnikom uz koje je dostavio i bankarsku garanciju.''
Pre samo nekoliko minuta rekao sam ko je otpočeo stečajni postupak. Znate li ko je potpisao ovo rešenje? Predsednik stečajnog veća (samo, kako sad on?) Goran Kljajević. Znači, nije sudija i predsednik stečajnog veća onaj koji je vodio postupak, nego je sad neki drugi, koji uopšte nije vodio ovaj postupak do donošenja ovog rešenja.
Da li znate ko je Goran Kljajević? Da li treba o tome da vam pričam? Taj je bio i hapšen zbog te stečajne mafije. Otkud sad on u predmetu Sartid, kad je čitava Vlada bila upletena oko privatizacije Sartida. Otkud sad on tu?
Da se vratimo na početak. Dana 8.3.2002. godine u Smederevu je potpisano pismo s namerama za strateško partnerstvo između Sartida i ''Ju-Es stila Košice'' iz Slovačke.
Znači, ovde nema reči o američkom partneru. Potpisom to pismo overava i Vlada Republike Srbije, tadašnji ministar za privatizaciju, sadašnji narodni poslanik Aleksandar Vlahović, a svečanom potpisivanju prisustvuju i sada pokojni premijer Zoran Đinđić, Nemanja Kolesar, kao šef Đinđićevog kabineta, gospodin Živomir Novaković, direktor, Džon Gudiš, predsednik ''Ju-Es stila Košice'', i Vilijam Montgomeri, ambasador SAD u Srbiji i Crnoj Gori.
Tako počinje priča. Kako su građani Srbije prevareni i opljačkani za preko milijardu dolara, čućemo danas iz ove dokumentacije koju imam i za sve što kažem imam dokazni materijal.
Međutim, još krajem 2001. godine, početkom 2002. godine, američki menadžeri su nezvanično preuzeli rukovođenje Sartidom, čak dok je bio u stečaju. Sklopili su ugovor o poslovno-tehničkoj saradnji, gde ''Ju-Es stil Košice'' imaju monopol i pravo na eksploataciju opreme i pogona Sartida u narednih pet godina. A onda pričate o privatizaciji. Pa već ste ga privatizovali, što je suprotno zakonu jer je već tada bio u stečaju.
Da istaknem samo činjenice da je 1998. godine proizvodnja u Sartidu bila na nivou 100.000 tona čelika mesečno, za vreme i odmah posle bombardovanja, 1999. godine, u Sartidu se proizvodilo oko 50.000 tona mesečno, da bi kad ste vi došli na vlast i imenovali Živomira Novakovića za novog generalnog direktora proizvodnja pala na 19.000 tona. Toliko o ekspertima iz DOS-a.
Sredinom maja 2002. godine na adresu Sartida i Vlade stiže pismo gospodina Mitala Lakšmija, Indusa i vlasnika ''LNM grupe'', koji ističe svoje interesovanje za kupovinu Sartida sa znatno boljim uslovima i referencama. Vlada i Sartid ne odgovaraju na to pismo.
''LNM grupa'' je multinacionalna kompanija u industriji čelika, rangirana kao druga u svetu. Prema izveštaju organizacija koje se time bave, poseduje čeličane u Meksiku, Kanadi, Trinidadu, Tobagu, Nemačkoj, Indoneziji, Irskoj, Rumuniji, Kazahstanu i drugim zemljama. Za kupovinu rumunske železare "Sideks" lobirao je premijer Velike Britanije Toni Bler, a železaru u Tobagu su samo za jednu godinu napravili profitabilnom, objavljeno je u više stručnih listova. Veliko iskustvo su stekli kupovinom železara u zemljama u tranziciji.
A da vidimo ko je taj ''Ju-Es stil'' kome ste poklonili Sartid. Ne prodali – poklonili! Vlada Republike Srbije ''Ju-Es stil'' predstavlja kao najvećeg svetskog proizvođača čelika. Netačno, jer zauzima tek 10. mesto u svetu, godišnji promet je petnaest miliona tona godišnje.

Hoćemo li da završavamo, gospodine Arsiću? Javite se ponovo, pa nastavite, molim vas.

Dobro, gospodine predsedavajući, neću da insistiram da vi kršite Poslovnik.
Izlaziću i dalje po predmetu Sartid, da prezentujem građanima Srbije dokaze šta radi i ova, i ona prethodna vlada, i prva vlada DOS-a. Verujem da je građanima Srbije ovakvih vlada dosta.
Građani Srbije imaju pravo da istaknu u svetu gde god da su – ko su i odakle su, da se ne stide zemlje iz koje su došli, kao što to sada čine, da se ponose svojom kulturom, istorijom i tradicijom, a ne da se stide, kako vi to želite.
Mislim da će tako narod i da odluči na izborima 20. januara, da za predsednika Srbije imaju čoveka kojim će da se ponose i da će svim srcem glasati na prvom mestu za Srbiju, za svoje porodice, za pokoljenja i za Tomislava Nikolića.

Zahvaljujem narodnom poslaniku Veroljubu Arsiću.
Na član 16. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Aleksandra Jerkov i Aleksandar Marton.
Vlada i Odbor za privatizaciju predlažu da se amandman odbije, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne.) Hvala.
Na član 19. amandman je podneo poslanik Vladan Batić.
Vlada i Odbor za privatizaciju predlažu da se amandman odbije, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Veroljub Arsić. Izvolite.