Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, gospodine predsedniče Vlade i gospodine Tadiću, bez obzira što mnogi misle i kažu da su razočarani i da ovo nije istorijska sednica Republičkog parlamenta, ipak mislim da je ovo istorijska sednica, iz prostog razloga što ćemo na ovoj sednici doneti jedan dokument.

Znači, Narodna skupština Republike Srbije donosi dokument o zaštiti suvereniteta i teritorijalnog integriteta i ustavnog poretka Republike Srbije. I upravo zato što ćemo ovaj dokument doneti, ovo je istorijska sednica i ovo je istorijska odluka za srpski narod.

Voleo bih da mi protivnici ove deklaracije, oni koji se ne slažu sa njom i oni koji joj puno toga zameraju, kažu koja bi to država na svetu, kada bi došla u sličnu situaciju (a naravno mala, izmučena, iznurena, ekonomski osiromašena, nemoćna da se protiv svetskih sila bori oružjem), donela nešto drugo (a da zaštiti sebe i svoju teritoriju) no ovakvu jednu deklaraciju, što je jedino u ovom trenutku i moguće.

Šta jedna mala izmučena zemlja u ovom trenutku, zemlja u kojoj 120 hiljada ljudi boluje od malignih bolesti, a 30 hiljada umire, zemlja koja ima više starijih osoba od 65 osoba no mlađih od 16 godina?

Šta još jedna takva zemlja više od onoga što čini može učiniti? Mnogi zameraju sadašnjoj Vladi da je malo uradila, da nije dovoljno uradila, misle da bi oni mogli da učine više, samo kada bi bili na tom mestu.

A šta je to predsednik Vlade mogao da učini više? Možemo li mi, kao zemlja i kao država da uvedemo sankcije SAD-u, da uvedemo sankcije Evropi, mi njih teritorijalno da ugrozimo? Ne možemo. U ovom trenutku, ovo je jedino moguće što je država Srbija mogla da uradi. Narod koji zaboravi svoju istoriju i zaboravi svoju prošlost, sigurno ne može da obezbedi ni dobru budućnost.

Srbija ima svoju prošlost, Srbija ima svoju istoriju i Srbija ima istorijsku baštinu sa kojom se može pohvaliti. Iz tih razloga, mi to ne smemo zaboraviti, a velikim silama i svetskim moćnicima se ne možemo u ovom trenutku odupreti i upravo iz tih razloga, donosimo današnju odluku ovakvu kakva jeste.

Time treba da obezbedimo i budućnost. Mogu svetski moćnici da se igraju gumicama, nije to za njih problem. Lako je uzeti gumicu, izbrisati državnu granicu jedne suverene male države kao što je Srbija, ali nemamo mi prava da istorijski, da politički i na bilo koji način prihvatimo to njihovo igranje gumicom i brisanjem naših granica, to je nama zagarantovano Ustavom i kao ljudi smo glasali za taj Ustav. Mi smo dužni da štitimo taj Ustav i da obezbedimo izmučenom srpskom narodu sutra bolju i perspektivniju budućnost.

Šta možemo učiniti više u ovom trenutku? Rat smo imali, oprobali smo se i na tom bojnom polju, herojski, junački, protiv celog sveta, ali taj rat je rat koji se ne može dobiti. Samo veća beda, jad i čemer može da nas snađe.

Ako se danas vratimo, a oni koji nisu izgubili svog najdražeg i najmilijeg ne mogu ni imati takvo osećanje kakvu gorčinu imaju ljudi koji su ostali bez svoje porodice, bez svojih domova, bez svojih ognjišta, koji su morali da beže sa prostora gde su živeli i da se potucaju po tuđim stanovima, salama, šupama, itd. Tu gorčinu, mi koji nismo doživeli i taj gorak osećaj muke i bede nemamo i zato se ratom ne možemo igrati, jer ga ne možemo dobiti.

Izolacija, imali smo izolaciju međunarodne zajednice i svu bedu i jad koju jedna izolacija nosi sa sobom, imali smo bonove, imali smo tačkice, nestašicu roba, male plate, prazne bolnice, nismo imali lekove, instrumente. Ne smemo dozvoliti da ponovo dođemo u takvu situaciju. Srbija još jednom u takvoj situaciji i iz te situacije se ne može izvući.

Raskol sa celim svetom nikome dobro nije doneo, ni Srbiji ne može doneti dobro, ali ne znači da ćemo podržati i da treba da prihvatimo oberučke ili da kleknemo i da legnemo ako svet želi, a moćnici se igraju onom gumicom, da nas brišu i da nam pomeraju granice. Dužni smo, da sutra pokolenjima koja treba da naslede nas, našu politiku, deca koja se rađaju danas i ona koja će se rađati sutra, kažemo i kroz istorijsku baštinu šta se dešava, i kakva nam je bila, i da imaju trag, dokument, na osnovu čega sutra opet u nekom globalnom pomeranju sveta mogu da traže ono što je nekada pripadalo njihovim očevima i njihovim dedovima. I to je naše pravo, a naravno i sutra njihovo legitimno pravo, da to od svetskih moćnika koji su to uzeli njihovim očevima, naravno, sutra drugom globalizacijom možda povrate.

Šta smo možda u prethodnom periodu mogli da učinimo da se izbegne ovakva situacija danas, a nismo? Mogli smo da vratimo oduzetu zemlju, da vratimo zemlju SPC, da ima svog titulara i vlasnika. Mogli smo možda da damo koncesije svima onima na 50 i 100 godina, svima onima koji danas jesu na Kosovu, ali nismo. Ono što smo propustili, propustili smo, ali dajte da u budućnosti ne pravimo iste i slične greške.

Šta građani od nas očekuju? Građani od nas očekuju upravo ovakav stav, da štitimo svoj suverenitet i svoju teritoriju. Očekuju bolji život, očekuju bolje životne uslove, posao za sve one koji danas u Srbiji jure, tumaraju i traže posao kako bi preživeli mesec i dan. Očekuju posao za mlade, očekuju prosperitet, bolju, kvalitetniju budućnost.

Niko nema prava da od Srbije napravi logor, niko nema prava da Srbiju izoluje od sveta, niko nema prava da ruši mostove prijateljstva i nemamo mi kao država mnogo prijatelja, i nema u politici, pa i u međunarodnoj, baš mnogo prijateljstva, postoji interes.

Mi ono malo prijatelja što imamo, ko god da je, moramo ceniti, poštovati, negovati i graditi mostove prijateljstva. Samo gradeći mostove prijateljstva, sutra će možda naša deca biti u boljoj političkoj poziciji, no što smo mi danas. Možda će oni mnogo lakše, uz prijatelje koje ćemo mi izgraditi a oni sutra nastaviti, i ako se drzne bilo ko i oduzme nam teritoriju, sutra vratiti, ali mi taj trag moramo ostaviti, ostaviti politički napisan trag, a istorijsku baštinu niko nam onom gumicom ne može izbrisati.

Sedamnaest godina sam u politici, živim u radničkom gradu u kome se teško živi. Devedesetih godina, pete i šeste godine, mnogi politički prvaci su dolazili u Kragujevac i upravo tamo, kod ''Krsta'', držali govore. Moram reći nekim političarima danas, a da ne pravim neke velike replike, sami će se setiti, u jednoj partiji koja u tom periodu nije postojala, imali su tada drugu priču. Nije njihova priča bila kao ova što je danas. Danas kritikuju sve što je ova vlada uradila, a samo 1995. i 1996. godine kod ''Krsta'' pričali su priču, upravo ovo što ova vlada danas radi. Verujte mi, kada bi onaj ''Krst'' mogao da progovori, plakao bi i pričao kroz suze, a isti ti političari morali bi da saviju glavu i da se postide.

Nisam čuo šta oni drugi predsednički kandidati nude građanima Srbije, pa i meni. Danas sam poslanik, možda sutra neću biti, ali imam troje dece pa bih voleo da vidim i čujem, sem kritike Vladi i pregovaračkom timu, šta nude drugi kandidati za predsednika, kakva je ta budućnost, šta mogu moja deca da očekuju, pošto se i oni pitaše šta može njihova, a šta mogu sve ukupno sva deca Srbije da očekuju, danas, sutra i u budućnosti.

Nova Srbija, njeni poslanici, njeni članovi ne žele i ne smatramo normalnim da se bilo kakve privredničke veze raskidaju sa svetom. Najlakše je raskinuti veze, pokidati mostove i prijateljstva i privredničke saradnje. Bez privredničke saradnje sa svetom nema boljitka, nema prosperiteta Srbiji. Srbija će sledeće godine biti privatna i završiće se proces privatizacije. Ne možemo mi politički zaustaviti razvoj privatne privrede, razvoj Srbije, a samim tim i budućnosti. Ne možemo nikako dozvoliti da oni koji imaju pretenzije prema našoj teritoriji to uzmu, a mi ne osudimo to kao čin nepoštenja, nekorektnosti prema jednoj malo, napaćenoj, siromašnoj Srbiji koja je i tim svetskim moćnicima u datom trenutku bila saveznik i prijatelj.

Prema tome, poslanici Nove Srbije će podržati i glasati za dokument koji ćemo danas izglasati, koji treba da omogući i da svima onima koji ako se drznu i uzmu nam deo teritorije, da ostavimo istorijski trag sutra mladim pokolenjima i ovoj deci koja će graditi Srbiju, da jednostavno oni, ako mi ne budemo bili u stanju da zaštitimo, da oni zaštite i vrate ponovo Kosovo i Metohiju tamo gde i pripada, a pripada Srbiji.

Reč ima narodna poslanica Nataša Mićić, a neka se pripremi Zvonko Mihajlović.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedniče Vlade, gospodin predsednik Republike je odsutan, čitav dan ovde nam nudite i ponavljate jedan isti argument za usvajanje ove rezolucije, a to je državna politika, kao da je ta državna politika sama sebi dovoljna i kao da niko ovde u ovom parlamentu ili čitavoj zemlji ne zna da upravo pogrešna državna politika može biti najopasnija za našu zemlju.
Dame i gospodo narodni poslanici, ova institucija snosi odgovornost, ali kada govorimo o odgovornosti uvek treba pre svega istaći pojedinačnu odgovornost. Kao najodgovornije pojedince za ovu opasnu politiku, koja nas direktno uvodi u opasnost da obustavimo evropske integracije, a istovremeno Srbe na Kosovu dovodi u opasnost da bukvalno izgube tlo pod nogama, najodgovorniji pojedinci za takvu opasnu politiku jesu upravo predsednik Vlade i predsednik Republike. Mogu da razumem i ne sumnjam u njihove dobre namere, ali znate kako se kaže – put u pakao može biti popločan dobrim namerama.
Upravo ovaj tandem koji nam je ponudio, servirao, ovu rezoluciju čini da ova država bude neozbiljna i neodgovorna. Neozbiljna, jer ova rezolucija odiše pre svega antizapadnom i antievropskom retorikom, neozbiljna, jer ne poznaje međunarodno pravo, a pri tom se ova državna politika neprekidno poziva na njega, jer kako objašnjavate da Srbija može poništavati akte, priznanje drugih zemalja, baš kao što mi ne možemo poništavati akte Francuske, Albanije, Amerike ili Rusije, tako ni te zemlje ne mogu poništavati naše akte. Dakle, ne postoji nikakav izvor međunarodnog prava koji bi to mogao da potvrdi.
Drugo, rekla sam da se radi o veoma neodgovornoj politici i ta neodgovornost se ogleda i u tome što ste samo jednom tačkom ove rezolucije, tačkom 6, proglasili vojnu neutralnost države Srbije, zatim, što ste nagovestili da ćete ukoliko dođe do priznanja nezavisnosti Kosova preispitati diplomatske odnose, kao i zato što ste sam Sporazum o pridruživanju vezali za teritorijalni integritet i suverenitet, što sve zajedno otvara mogućnost i opasnost da Srbija bude ponovo u izolaciji.
Da zaključim na kraju, dame i gospodo, ova rezolucija o Kosovu zapravo nam govori da je Kosovo izgovor za usporavanje i obustavljanje evropskih integracija u našoj zemlji i to jeste obeshrabrujuće, ali ono što je ohrabrujuće je to da većina građana ne pristaje na to i ta većina ima ko će da govori u njeno ime, tu pre svega mislim na poslanike LDP. Prema tome, gospodo, mi ćemo zastupati većinu koja želi evropsku budućnost, a vama zaista želim da pokušate da preispitate sebe i vašu politiku.

Reč ima narodni poslanik Zvonko Mihajlović, a neka se pripremi Predrag Stošić.

Dame i gospodo narodni poslanici,         proces pregovora u vezi pitanja rešavanja konačnog statusa KiM je završen. Do kompromisnog rešenja nije došlo. Jedna strana, albanska, nije ga želela. Šanse za novi nastavak procesa pregovora koji bi doveo do opšte prihvatljivog rešenja svedene su na minimum.
Za minulih osam i po godina interesi velikih sila su se iskristalisali, a naročito je jasan interes SAD. Amerika je na hiljadu hektara srpske zemlje izgradila Bondstil, najveću bazu na Balkanu, s pravom korišćenja na 99 godina, što predstavlja najbolji pokazatelj da se KiM iz statusa protektorata pretvara u militarističku koloniju. Vojna baza nije odraz jačanja civilnog društva, već stvaranje marionetske zajednice čiji su interesi od vojnostrateškog značaja.
Drugi važan interes NATO i SAD je da KiM, Albanija i Makedonija budu teritorije za odlaganje miliona tona hemijskog, nuklearnog i drugog otpada iz EU, ali i da budu vojna baza za obuku snaga NATO. EU, odnosno većina zemalja u njoj, dosledno slede stav SAD, svesno rušeći Povelju UN, demokratske principe rešavanja problema mirnim putem, poštovanje zakona, poštovanje međunarodno priznatih granica i drugo. A šta će EU da radi kada se pojavi još desetak novih državica na starom kontinentu, jer kosmetski presedan neće biti jedinstven slučaj već početak rušenja temelja evropskih principa i demokratije.
Međutim, ono na šta ja želim da se posebno osvrnem je tema koja najviše muči sve stanovnike KiM a naročito preostale Srbe, jeste upravo bezbednost na KiM posle završetka propalih pregovora. Sami smo svedoci da stalno insistiranje i čak pretnja albanske strane jednostranim potezima i mogućim nasiljem destabilizuju i političke i bezbednosne prilike, ne samo na KiM, već imajući u vidu neke izjave zvaničnika Republike Albanije, albanskih lidera u Makedoniji i na jugu centralne Srbije i situaciju u regionu. Ovakve najave svakako dodatno obeshrabruju prognane Srbe, a njih je više od 250 hiljada, da se odluče na eventualni povratak na svoja ognjišta.
Kada je u pitanju bezbednost na KiM dva aspekta su presudna: jedan je međunarodni, a drugi je unutrašnji. Treba reći da međunarodna misija, vojna i civilna, za osam i po godina nije uspela da obezbedi čak ni osnovna ljudska prava za Srbe i ostale nealbance. Zbog čega? Zbog toga što nema političke volje, nema želje da se kontrolišu svi negativni procesi koji ugrožavaju bezbednost, birokratizacija međunarodnih snaga, povezanost pojedinaca sa strukturama koje ugrožavaju bezbednost i mnogo još čega.
Treba biti iskren i reći da i albanska nacionalna zajednica, mislim na obične ljude, nisu potpuno bezbedni.
Kosmetom hara organizovani kriminal i korupcija. Na čelu kriminalnih grupa nalaze se ljudi koji su sada veoma aktuelni i istaknuti političari sa albanske strane. Mnogo je mladih Albanaca koji pristupaju ovakvim kriminalnim grupama, jer njih oko 30 hiljada svake godine stupa na tržište rada, bez ikakve nade da nađu posao. Privreda je u kolapsu, izuzetno slaba zdravstvena zaštita, neadekvatan obrazovni sistem i te kako utiče na kriminalizaciju KiM.
Procena je da danas na KiM ima više od 100 hiljada zavisnika od droge. Još malo pa će se droga prodavati na trafikama. Javna je tajna da CIA upravlja drogom u Pokrajini, pa čak postoji i informacija nekih službi koje govore da u bazi Bondstil postoje laboratorije za proveru kvaliteta droge koja prolazi kroz Pokrajinu. Prljavi novac, koji se na ovaj način stiče, troši se na podmićivanje službenika UNMIK-a, za finansiranje transformirane tzv. OVK u kosovski zaštitni korpus, za kupovinu državne i društvene imovine Republike Srbije, za kupovinu privatne imovine, takođe, u vlasništvu Srba.
Kada je u pitanju bezbednost Srba i ostalih nealbanaca, mislim da je to dobro poznata stvar. Prvo, neizvesnost je otežavajući faktor. Jedan, na sreću, manji procenat Srba, razmišlja da u slučaju samoproglašenja nezavisnosti, napusti KiM. Niko od Srba nema poverenje u postojeće kosovske institucije, nema poverenje u međunarodno prisustvo, KFOR i UNMIK, i to s pravom.
Često pojavljivanje u javnosti paravojne formacije, koja sebe naziva ANA, odnosno albanska nacionalna armija kao i odsustvo osude takvog čina od strane KFORA i UNMIK-a, dodatno uznemiruje kosmetske Srbe. Često se ide dotle da se negira njihovo postojanje. A CIA o njihovom postojanju ima kompletnu i poverljivu studiju na 200 strana, a ona govori da je ova organizacija dobro organizovana, dobro plaćena i tesno povezana sa KZK i KPS.
Sa druge strane, ministar odbrane Republike Srbije jasno stavlja svima do znanja da Vojska Srbije neće, u skladu sa svojom ustavnom obavezom, braniti integritet i suverenitet Republike Srbije na celoj njenoj teritoriji. Na ovaj način on jasno stavlja do znanja kosmetskim Srbima, da su u slučaju divljanja šiptarskih terorista prepušteni sami sebi, da im jedino preostaje da se samoorganizuju i štite svoje gole živote. Jer, poučeni dosadašnjim iskustvom, mislim pre svega na 17. mart 2004. godine, ne možemo se osloniti na zaštitu KFOR-a i UNMIK-a.
Duboko svesni okruženja i okolnosti u kojima žive, kosmetski Srbi su odlučni u nameri da ostanu na svojim pradedovskim ognjištima. Nade za očuvanje Kosova i Metohije u sastavu Republike Srbije još postoje. Oči kosmetskih Srba su uperene ne samo u otadžbinu Srbiju, već i u majku Rusiju, jer izgubljeno je samo ono čega se odreknemo, a mi se Kosova i Metohije nikada nećemo odreći. Hvala. (Aplauz.)

Zahvaljujem, narodnom poslaniku Zvonku Mihajloviću. Reč ima dr Nikola Žutić.

Građani Srbije, poštovani poslanici, postavljam pitanje pregovaračkom timu za Kosovo i Metohiju i ministru za Kosmet, dr Samardžiću – u kojoj meri su prilikom pregovora korišćeni istorijski srpski argumenti vezani za slučaj Kosmeta? U Predlogu rezolucije malo se pominje srpsko istorijsko pravo na sopstvene srpske teritorije. Istorijsko pravo jednog naroda ne sme nikada da zastari, kao i pravo vezano za genocid. Treba naglašavati da je srpsko istorijsko rasprostiranje, korištenjem ideološke, verske i političke sile, svedeno na područje male Srbije do drinskih i dunavskih granica i na jugu do makedonske, odnosno granica bivše južne Srbije.
Srbi treba da ističu primer borbe jevrejskog naroda, koji su svoju tradicionalnu epsku storiju o staroj Judeji, Izraelu, staru više hiljada godina, realizovali 1948. godine stvaranjem države Izrael na palestinskoj teritoriji. Jevreji su, dakle, pozivanje na svoje staro istorijsko pravo, staro bar tri hiljade godina, uspeli, uz pomoć Britanije, ali i SAD, da stvore državu usred arapskog svijeta.
Srbi kod isticanja svojih istorijskih prava ne moraju ići u tako daleko u prošlost. Kosovo i Metohija se nalazi u centru stare države Nemanjića, u kojoj su u to vreme kao narod živeli jedino Srbi i nešto doseljenih germanskih rudara Sasa. Srpsku etničku strukturu su trajno poremetila turska osvajanja srpskih zemalja od Makedonije, Kosmeta, Raške, kasnije Bosne i Hercegovine, Srema, Slavonije itd. Zašto se mi kao narod stidimo srpskog istorijskog i nacionalnog prostora?
Ja ću građane Srbije podsetiti dokle su sezale srpske etničke granice sredinom 19. vijeka. Podaci su prema austrijskim carskim dokumentima – zapadne srpske granice simbolično su išle linijom severna Istra - Peroje - Srpske Moravice - Žumberak, pa na hrvatsko zagorje. Na jugu je ta granica prolazila ispod Šare gde se srpski narod mešao sa Bugarima, Cincarima, Turcima i Grcima. Znam da će me ovi naši sabornici koji sede u srpskom parlamentu odmah nazvati velikim srpskim nacionalistom, što u njihovom prevodu znači fašista.
Postavljam pitanje, zašto se u rezoluciji liberalno demokratski izazivači ratova na prostoru međunarodno priznate države SFRJ, ne prozovu i ne podsete na sve nepravde i zločine koje su počinili srpskom narodu.
Kosmet je samo jedan u nizu srpskih zemalja koja je oduzeta od Srba, voljom zapadnih krojača novih antisrpskih granica. Osma je godina kako vladaju prozapadne političke stranke, odnosno socijaldemokratski i liberalnodemokratski eksponenti i to prema globalističkom modelu razbijanja svega tradicionalnog, nacionalnog, srpskog.
Međutim i pored takve vlasti, u Srbiji su i dalje ''loši momci'' remetilački faktor ujedinjene Evrope. Kako danas srpska vlada postavlja opravdano pitanje očuvanja međunarodnog poretka, zalaganje za nepovredivost međunarodno priznatih granica, pozivanje na pravne odredbe UN, na Rezoluciju 1244, ona s druge strane, ne optužuje nasilnički poredak UN, koji razbija jednu međunarodno priznatu državu.
Srpska vlada ne podseća na zločin prema međunarodno zaštićenoj državi Republici Srpskoj Krajini, koja je nastala legitimnim samoopredeljenjem naroda u socijalističkoj Hrvatskoj. Srpska vlada se ne zalaže za reviziju antisrpskih istorijskih odluka, odnosno za poništenje nasilno uspostavljenih administrativnih Brozovih granica 1945. godine.
Ističem pogubnost Brozove politike stvaranja autonomnih pokrajina i to samo na području socijalističke Srbije. Neophodno je proglasiti ništavost ustavnih odredbi iz 1974. o uspostavljanju republika država i pokrajina država, kao konstitutivnih elemenata federacije.
Taj Ustav je donesen od antisrpske Brozove vlasti bez ikakve demokratske procedure, odnosno bez mišljenja srpskog naroda, preko pravih legitimnih srpskih narodnih predstavnika. Dakle, Ustav je donesen pravom sile komunističkog totalitarnog režima, pa pogubne državnopravne posledice, koje su nastupile njegovim dejstvom za srpski narod, moraju biti izbrisane. Iako odavno ne važi, takvom ustavu mora suditi srpski narod zbog rehabilitacije srpske državnosti, koja je u potpunosti uništena jednim takvim monstrumskim aktom.
Polemika među istoričarima i publicistima oko pitanja predaje KiM Albaniji 1944. i 1945. godine, razbuktala se kao i '80.-ih i početkom '90.-ih godina 20. veka. Najveći sin svih naših naroda i narodnosti, Josip Broz, mogao nas je rešiti naših muka u aprilu 1944. godine, kada je, zbog britanskih ciljeva, Kosovo i Metohiju trebalo isporučiti Albaniji. Sa Kosmetom nas je Broz ipak mučio godinama: 1968. briše Metohiju iz imena, a 1974. godine, po Ustavu Kosovo postaje konstitutivni element federacije.
Kako su nestajali Srbi na KiM? Pre svega, provođena je antisrpska delatnost crkava i verskih organizacija rimokatoličenjem i islamizacijom Srba. Sprovođeno je rimokatoličenje pravoslavnih Srba od strane arbanaških i albanskih rimokatoličkih svećenika i vršeno je njihovo poarnaućivanje i stvaranje rimokatoličkih arnauta, budućih Albanaca.
Sledeća varijanta nacionalno-vjerskog preobraćanja vršila se preko pretvaranja pravoslavnih Srba u Srbe katolike, odnosno Hrvate, rimokatoličenjem u Janjevu i Letnici između dva svetska rata. O silnom preseljavanju Srba neću govoriti, nemam, između ostalog, vremena. Mojim kolegama treba da ostavim slobodno vreme.
Na kraju, ističem da je u ovom trenutku bitno zadržati tapiju državnopravno vlasništvo na Kosmetu, sa unutrašnjom preraspodelom teritorija. Pošto je srpsko stanovništvo kroz istoriju nasiljem uklanjano sa Kosmeta verskim preveravanjem, antisrpski političkim odlukama, genocidom, etnocidom, ono se mora nenasilnim metodama vratiti, kako bi se bar uspostavilo etničko stanje pre 1941. godine.
Kao minimum zahteva Srbi moraju dobiti najmanje dva svoja nacionalna regionalna centra: Kosovsku Mitrovicu, kao centar okupljanja severnih kosovskih Srba i Peć, kao narodni centar srpske Metohije, uz garantovanu međunarodnu zaštitu srpskog stanovništva i srpskih spomenika kulture na ostalom delu Kosmeta.
Pitam Vladu, na kraju, da li razmišlja o ovakvim mogućnostima? Moj predlog ostaje u okvirima međunarodnog prava, naročito istorijskog prava, jer se njime štiti integritet i nacionalna celokupnost Srbije, a dva naroda koja su kroz istoriju imperijalisti i globalisti, verski i nacionalni eksperimenti toliko zakrvili, ostaće razdvojeni u svojim nacionalnim regionima, ali što je najvažnije svi u državnim granicama Srbije. (Aplauz.)

Reč ima narodni poslanik gospođa Vjerica Radeta, a neka se pripremi potpredsednik Narodne skupštine, general Božidar Delić.

Dame i gospodo narodni poslanici,  prošlo je pet meseci koliko Narodna skupština Republike Srbije nije imala na dnevnom redu temu KiM. U međuvremenu su to uradile i skupštine Italije i Rumunije, ali smo dobili danas po hitnom postupku, zato što smo mi iz SRS insistirali da se o ovoj ozbiljnoj i značajnoj temi za državu Srbiju i za sve građane Srbije ne raspravlja poslednjeg radnog dana, i Izveštaj našeg pregovaračkog tima, koji verovatno većina narodnih poslanika nije uspela ni da pročita.
Listajući onako, pošto je tu više od 100 strana, videla sam da se u govorima predsednika Republike, Borisa Tadića, pominju Olandska ostrva, Hong Kong, pre neko veče smo ga čuli kako KiM upoređuje sa Kiprom. Žao mi je što nije ovde, imam konkretno da mu postavim nekoliko pitanja, najpre vezano za vojnu neutralnost koja je predviđena ovom rezolucijom koju ćemo danas verovatno usvojiti. Sinoć je njegov ministar Šutanovac rekao da to što je u ovoj rezoluciji predviđena vojna neutralnost, da je to samo trenutno stanje i da to, faktički, ne znači ništa, pitanje je šta će biti sutra ili za neko izvesno vreme.
Kada sam to slušala, nekako mi se nametnula ideja da je cela ova rezolucija, što se tiče DS, samo jedna predizborna igranka, zato što ne mogu baš građanima Srbije u toku izborne kampanje za predsednika Republike da priznaju da njih, u odnosu na EU, ne interesuje KiM. To je bilo, očigledno, iz te izjave gospodina Šutanovca.
Ostalo je nejasno šta je gospodin Vuk Jeremić, takođe, ministar Borisa Tadića, mislio kada je govorio da ćemo mi biti širokogrudi kada su u pitanju pregovori o KiM.
Videli smo danas, gospodin Đelić je ovde, u nameri da opravda svoju DS, izneo istinu da je Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju parafiran bez KiM. To isto je nedavno učinjeno i sa Sporazumom CEFTA, a reći ću vam, vrlo kratko, govorim brzo zato što malo vremena imam, a tema je mnogo ozbiljna, šta se dešava sa Sporazumom SOFA.
Novinar ''Velike Srbije'', novine SRS, Ivan Ninić, tražio je informaciju da li je Sporazum SOFA potpisan za celu Republiku Srbiju ili za Republiku Srbiju bez KiM, kao što je slučaj sa CEFTA i sa parafiranjem Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju.
Generalni sekretarijat Vlade Republike Srbije obavestio je, Dejan Mihajlov je potpisao, gospodina Ninića – obaveštavamo vas da ovaj državni organ, Generalni sekretarijat, ne raspolaže traženim informacijama.
Zašto je gospodin Ninić to tražio od Generalnog sekretarijata? Zato što je prethodno od savetnika predsednika Republike, Nebojše Krstića, dobio obaveštenje – obaveštavamo vas da se dokument koji sadrži traženu informaciju nalazi u Vladi Republike Srbije.
Pre toga, Ministarstvo odbrane, Sekretarijat, Odeljenje za operativne poslove, Dragan Radulović, sekretar Ministarstva odbrane, kaže – s obzirom na činjenicu da je započet postupak potvrđivanja navedenog Sporazuma, ali da isti nije okončan, mišljenja smo da u ovoj fazi postupka nije moguće odgovoriti na zahtev tražioca i tekst Sporazuma učiniti dostupnim.
Naravno, intervenisalo se i preko poverenika za informacije od javnog značaja, ali nažalost, nismo uspeli da dođemo do ovog podatka, što samo potvrđuje našu sumnju da deo vladajuće koalicije sasvim sigurno, a tu mislim na DS, nema nameru i nema dilemu kada je u pitanju KiM i EU. Očigledno je da se DS opredelila za EU, bez obzira kakav će odnos EU biti prema KiM, odnosno prema državi Srbiji.
Zato ponavljam pitanje, gospodine Koštunica, vama, a odnosi se na tačku 7. Predloga rezolucije, stav pod ''đ'' gde stoji da Narodna skupština Republike Srbije nalaže Vladi Republike Srbije da međunarodni sporazumi koje Republika Srbija zaključuje, uključujući i Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, moraju biti u funkciji očuvanja suvereniteta i teritorijalnog integriteta zemlje.
Pitam vas, gospodine predsedniče Vlade – da li ovo podrazumeva da u EU, prema vašem stavu, može ući samo cela Srbija? Da li ste znali da je ovaj sporazum parafiran bez dela Srbije, bez KiM?
Vaš portparol, gospodin Ristivojević je rekao da će Srbija u EU ući samo kao cela zemlja i kaže da očekuje da EU u tekstu Sporazuma o stabilizaciji i asocijaciji garantuje teritorijalni integritet i suverenitet Srbije na celoj teritoriji, što će biti uslov za njegovo potpisivanje.
Očigledno je, gospodine Vojislave Koštunica, da ovo nije bio uslov za parafiranje Sporazuma, jer nas je gospodin Đelić upoznao sa članom 135, čini mi se, ovog sporazuma, pa vas pitam, kao što vam je rekao i gospodin Tomislav Nikolić, od vašeg odgovora, gospodine Koštunica, zavisi da li ćemo mi glasati za ovu rezoluciju, jer želimo da znamo da li vi, kao predsednik Vlade i da li DSS, kao deo skupštinske većine, ima nameru da pregovara sa EU, sa članicama EU, da li imate nameru da nas uvodite u EU bez KiM? Stav SRS je da o EU ne može biti ni govora dok ne dobijemo garancije da nam EU garantuje KiM u sastavu Republike Srbije.
Dame i gospodo, mi imamo jednu otadžbinu, samo jednu Srbiju i ne možemo da je delimo, nemamo prava na to, nemamo mandat, nema niko u ovoj zemlji, ali očekujemo odgovor od predsednika Vlade. (Aplauz.)

Zahvaljujem narodnom poslaniku, gospođi Vjerica Radeta. Reč ima narodni poslanik Božidar Delić, potpredsednik Skupštine Republike Srbije, a neka se pripremi Oto Kišmarton. Izvolite, gospodine Deliću.