Poštovani narodni poslanici, danas se pred vama nalazi Izveštaj Državnog pregovaračkog tima kako biste mogli u potpunosti da se upoznate sa svim relevantnim činjenicama o dosadašnjim pregovorima.
Pred vama je istovremeno i Predlog rezolucije koja usmerava dalji rad i obavezuje državne institucije na zaštitu suvereniteta i teritorijalnog integriteta Srbije.
Smatram da posebnu pažnju zaslužuje poslednja sednica Saveta bezbednosti na kojoj je razmatran Izveštaj posredničke ''Trojke''. Dužnost mi je da vas izvestim da je na ovoj sednici 19. decembra, najkraće rečeno, voljom Amerike i nekoliko evropskih država, sprečena zvanična inicijativa Rusije da se nastavi pregovarački proces i na taj način je, zapravo, blokiran rad Sveta bezbednosti na pronalaženju kompromisnog rešenja za budući status srpske pokrajine Kosovo i Metohija.
Istovremeno, zapadne zemlje, predvođene Sjedinjenim Američkim Državama, saopštile su da će posle predsedničkih izbora u Srbiji priznati jednostranu nezavisnost pokrajine i to na osnovu odbačenog Ahtisarijevog plana.
Mi se, dakle, nalazimo u sledećoj situaciji – Sjedinjene Američke Države su odlučile da ne može dalje da se pregovara, sa obrazloženjem, da samo za kosovsko pitanje nije moguće pronaći kompromis. I više od toga, Amerika je odlučila da jedan problem, koji je Savet bezbednosti započeo da rešava svojom rezolucijom, mora biti rešen izvan Saveta bezbednosti direktnim kršenjem Rezolucije 1244, Povelje Ujedinjenih nacija i završnog Helsinškog akta. I kada se sve ovo sagleda ne može a da se ne nametne pitanje zbog čega se Amerika odlučila za otvoreno rušenje međunarodnog prava i sistema Ujedinjenih nacija.
Verujem da niko nije pomislio da Sjedinjene Američke Države sve ovo preduzimaju zbog interesa albanske nacionalne manjine na Kosovu i Metohiji. To se zapravo najbolje videlo na samoj sednici Saveta bezbednosti, 19. decembra, na kojoj predstavnik kosovskih Albanaca kao da nije ni učestvovao. Ideju o jednostranoj nezavisnosti Kosova zastupali su i branili američki i britanski ambasadori, sa autentičnom borbenošću i žarom kojim se brane samo vlastiti interesi. Nesumnjivo je da Amerika urušava važeću Rezoluciju 1244 Saveta bezbednosti, pre svega, zarad ostvarivanja svojih vojno-bezbednosnih interesa.
Sjedinjene Američke Države svesno žrtvuju državne i nacionalne interese Srbije i životne interese kosovskih Albanaca samo da bi napravili kvazidržavnu tvorevinu kojoj bi NATO pakt bio, kako to piše u Aneksu 11 Ahtisarijevog plana, ''konačan organ'' vlasti u navodno ''nezavisnom Kosovu''.
Da bismo bolje sagledali ovu politiku sile mi možemo stvari da postavimo i na sledeći način. Ako je do poređenja ko poseduje veću silu prihvatamo da je sila na strani Amerike. Ali pri tom imamo i drugu stranu medalje, da je Amerika, koja je u jednom trenutku ostatku sveta izgledala kao simbol slobode, danas na primeru Kosova sve više postaje simbol politike sile. Srbija ne može biti srećna što se ova politika sile okrenula protiv nas, ali možemo biti potpuno spokojni zato što naša snaga počiva u poštovanju prava i što branimo jednostavnu istinu da je Kosovo Srbija.
Možemo da prihvatimo da je danas u svetu zavladalo takvo stanje da za mnoge zemlje pravo ne znači skoro ništa, kao ni istina, ni pravda, ni dostojanstvo države i naroda. Možda je sa rušenjem Rezolucije 1244 već započela jedna nova epoha, u kojoj su prave vrednosti sila, nasilje, nepravda, ponižavanje slabijeg i trgovina nacionalnim dobrima i državnim interesima.
Srbija se svakako nije pridružila i prigrabila blagodeti ove politike sile i mi svoju snagu crpimo iz narodne volje koja je utvrdila Ustav Srbije i položaj Kosova unutar Srbije. Oslonac, naravno, imamo i u odluci Narodne skupštine koja nam je poverila da, držeći se prava i pravde, branimo Kosovo i Srbiju.
Zato, ako priznajemo da je sila na strani Amerike, možemo biti sigurni da kada je reč o pravu stvari stoje potpuno u korist Srbije. Ovde u Narodnoj skupštini to možemo potkrepiti čvrstim dokazima, koji su već celom svetu obznanjeni, koji glase, i nabrojaću ih sada.
Nije Srbija, već je Amerika rekla da se prekidaju pregovori, dok se Srbija zalaže za nastavak pregovora. Nije Srbija, već je Amerika rekla da kompromis nije moguć, dok se Srbija zalaže za postizanje kompromisa. Nije Srbija, već je Amerika rekla da će posegnuti za jednostranim rešenjima, dok se Srbija izričito protivi jednostranim aktima. Nije Srbija, već je Amerika rekla da će delovati izvan odluka Saveta bezbednosti, dok se Srbija zalaže da sve odluke mora doneti Savet bezbednosti. Nije Srbija, već je Amerika, zapretila da će pogaziti važeću Rezoluciju 1244 i Povelju Ujedinjenih nacija, protivpravno priznavajući jednostranu nezavisnost, dok Srbija zahteva da se strogo poštuje Rezolucija 1244 i Povelja Ujedinjenih nacija.
Poštovani narodni poslanici, zamislimo sada da se uloge zamene, tako da sada Srbija zastupa ovde pobrojane stavove koje u kosovskom pitanju zastupaju zemlje stare zapadne demokratije. Šta bi se desilo? Nema sumnje da bi svi svetski mediji odmah Srbiju stavili na stub srama, a ne bi bile isključene ni mnogo surovije mere. I kada se zamisli takva zamena uloga još bolje se vidi koliko je Srbija u pravu i još jasnije postaje da se ona, zapravo, bori samo i jedino za svoje pravo.
Naš veliki srpski patrijarh Pavle dao je amanet svom narodu da ni kada bi se radilo o samom našem opstanku ne bismo smeli da činimo nepravdu, a to su istovremeno i reči koje danas i svetu upućuje Patrijarh srpskog naroda. Zbog svega toga mi moramo i sami pokazati više samosvesti i samopoštovanja za borbu koju ceo srpski narod vodi za odbranu Kosova.
Istorijska je činjenica da Kosovo nikada nijedan srpski naraštaj nije izdao i svaki ga je branio u granicama, naravno, svojih moći. Zato i mi treba da učinimo onoliko koliko možemo i ono što moramo, što nam dužnost i savest nalažu, a neke bolje, buduće generacije neka učine i više.
Poštovani narodni poslanici, da svi ili skoro svi delimo zajedničku čvrstu privrženost stavu da Srbija jednom zauvek odbacuje svaku vrstu nezavisnosti Kosova i da je to prva i poslednja reč Srbije – u ovom času naša zadnja linija odbrane od nasilja i jednostrane nezavisnosti mora biti snažna rezolucija koju Skupština Srbije danas treba da usvoji. To je, istovremeno, i veoma važna, ohrabrujuća, značajna poruka Srbima sa Kosova, da imaju svoju Vladu i svoju Skupštinu u Beogradu i da moraju znati da su oni ravnopravni i punopravni građani Srbije, a da, opet, ilegalni akt o jednostranoj nezavisnosti treba da ignorišu kao nepostojeću pojavu.
Svi dobro znamo, takođe, i to da je Rusija sve ovo vreme bila čvrst i veran saveznik Srbije, braneći principijelno međunarodno pravo i pravo Srbije da joj se ne otima teritorija. Predsednik Putin nije dozvolio da se u Savetu bezbednosti ponizi Srbija i bude prva država, od kada postoje UN, kojoj je oduzeta teritorija. Da nije Rusije, u očima ukupne svetske javnosti naša borba bi sa velike visine odbrane prava, što ona jeste u ovom času, bila bi svedena na jedan mali regionalni sukob u kome se dve strane bore da ostvare svoje partikularne interese.
Tvorci nezavisnosti Kosova bili su smislili da Srbiji utisnu žig jedine države koju je dozvoljeno komadati, da to proglase, kako oni kažu, jedinstvenim i neponovljivim slučajem koji nije presedan, zato što je reč o Srbiji. Sve predloge novih rezolucija koje su se zasnivale na Ahtisarijevom planu i predviđale slanje misije EU za sprovođenje nadzirane nezavisnosti Srbija i Rusija su zajedničkom politikom sprečile da budu usvojene u Savetu bezbednosti. I zato, naravno, dugujemo veliku zahvalnost Rusiji.
Poštovana Narodna skupštino, borba za Kosovo je borba za slobodu Srbije. Bilo bi najbolje da se sa kosovskim Albancima dogovorimo da živimo mirno, slobodno i zajedno, jer je Kosovo dovoljno veliko za ostvarivanje obostranih suštinskih interesa. Da ne podsećam, to je potpuno u skladu sa vrednostima multietničnosti u koje se zaklinje današnji demokratski svet. Problem je to što pored srpskih i albanskih interesa očigledno nije moguće zadovoljiti i američke interese, jer SAD sprečavaju kosovske Albance da krenu u susret dogovoru. Srbija neće odustati od pronalaženja dogovora, ali još manje može odustati od Kosova, jer mi, ni kao narod, ni kao država nismo slobodni ako Kosovo nije, onako kako to piše u Ustavu, pokrajina unutar Srbije.
Poštovana Narodna skupštino, da li Srbija može dati deo svoje teritorije, dati Kosovo zarad bilo kojeg drugog cilja ili interesa? Onaj ko misli da može, mora najpre od naroda dobiti odobrenje da se promeni Ustav, pa tek onda može da ispunjava takav naum. Sve do tada Ustav nam nalaže da u zaštiti suvereniteta i teritorijalnog integriteta vidimo prvu i najvišu ustavnu obavezu svih državnih institucija Srbije. Budućnost naše zemlje ne može biti osakaćena Srbija, već naša budućnost mora biti cela Srbija.
Kao i svaki narod, moramo da se borimo za svoju budućnost i da se izborimo za očuvanje celovite Srbije. Ako neke zemlje budu mislile da su nas osakatile jednostranom nezavisnošću, Srbija im u narednim godinama mora pokazati da je za nas jednostrana nezavisnost najobičnija marionetska tvorevina koja treba da nestane. Mi se moramo boriti i izboriti za budućnost Srbije, jer drugog puta nemamo. U suprotnom, sutra bi lako nekom moglo pasti na pamet da se obogaljena Srbija može komadati, rasparčavati dalje, kako kome bude odgovaralo.
Budućnost Srbije i sudbina Kosova su neraskidivo povezani i zato je i jasno šta nam valja činiti. Za nas ovde okupljene, za vas poslanike Narodne skupštine, za sve državne institucije, saglasno Ustavu Srbije, Kosovo i Metohija ostaju sastavni i neotuđivi deo Srbije. To je naša dužnost koju moramo ispuniti.
Zato vas pozivam, poštovani narodni poslanici, da zarad očuvanja Kosova, zarad budućnosti Srbije i njene slobode, danas glasate za predloženu rezoluciju. Hvala vam. (Aplauz.)
