Zahvaljujem, gospođi Jorgovanki Tabaković. Reč ima dr Žarko Korać.

Gospodine predsedniče Vlade, poštovani narodni poslanici, neki su rekli da će današnja sednica biti istorijska, a teško da se vidi išta istorijsko na današnjoj sednici. Glavni uzrok nije to što su poslanici podeljeni oko ove teme o kojoj se govori, nego što je rezolucija sastavljena na način da pokazuje da mi nemamo nikakvu konzistentnu politiku u odnosu na kosovsko pitanje.
Ako ne verujete ovoj oceni, onda pogledajte kako su poslanici tri stranke danas koji su govorili interpretirali tu rezoluciju. Predstavnici jedne stranke su rekli da ona u stvari podržava evropske integracije, predstavnici druge stranke su rekli da je teritorijalna celovitost zemlje važnija od bilo kakvih evropskih integracija, a predstavnici treće stranke u Vladi su rekli da rezolucija ne valja ništa, ali će oni ipak za nju glasati.
Dakle, ako je to konzistentna državna politika onda se ona ne može pokriti ni potrebom da se očuva Vlada, ni da se završe predsednički izbori u ovom dosta teškom trenutku za Srbiju. Oni pokazuju da među partnerima postoji stvarno neslaganje oko toga kojim putem Srbija treba dalje da ide. To je veoma ozbiljno pitanje danas pred svim građanima Srbije, rekao bih da je veće čak od kosovskog pitanja, ima li Vlada danas jednu konzistentnu politiku?
U samom Predlogu rezolucije se ipak na vrlo jasan način govori o tome da je moguć prekid evropskih integracija, da je moguće da je to cena koju ćemo mi rado platiti za to što, kako se kaže, neko nam oduzima Kosovo.
Ako smo želeli pošteno da govorimo o kosovskoj politici, bez ulaženja u njegovu dugu istoriju, koja ne traje samo od 1912. godine, kako je neko ovde rekao, onda je trebalo govoriti o odgovornosti politike koja je do toga dovela. Nisam sasvim siguran da članovi vladajuće koalicije treba da osećaju veliko zadovoljstvo što je više predstavnika SPS ovde sa dosta ubedljivim argumentima pokazalo da postoji kontinuitet politike koju su oni vodili u odnosu na kosovsko pitanje i čitali svoju rezoluciju i odluke koje, u stvari, to treba da potvrde.
Ako želimo pošteno da govorimo o kosovskom problemu, morali smo da osudimo politiku koja je dovela do stanja do koga smo došli, a pre svega do izgubljenog rata 1999. godine i Kumanovskog sporazuma. Niko ovde ne spominje faktičko stanje na Kosovu. Svi govore o onome što bi želeli.
U politici ljudi koji govore isključivo o onome što bi želeli, a ne o onome što mogu da ostvare i o uzrocima toga što ne mogu nešto da ostvare, bojim se da su osuđeni da ponove istoriju, a u ovom slučaju, činjenica je, bez obzira što to nekom teško pada i bez obzira što je to teško priznati, da je srpska politika na Kosovu za poslednjih devedeset godina doživela slom. Bilo je perioda da je Kosovo bilo više integrisano u Srbiju, a kasnije u Jugoslaviju, ali danas je ta teritorija praktično van ingerencije Republike Srbije.
Ovde se, naravno, postavlja jedno pitanje koje niko nije postavio. To pitanje je vrlo važno, ako se neko zalaže za nedemokratsku, autokratsku Srbiju, on nema nikakav problem sa Kosovom, on misli da se to silom i na oružani način može rešiti, kao što je pokušano i kao što nije uspelo.
Ali oni, a takvih, naravno, ima u ovoj sali, oni su većina, koji se zalažu za demokratsko rešenje i izgradnju Srbije, oni odlično znaju da je nemoguće ignorisati apsolutnu većinu građana Kosova, a to su Albanci koji ne žele više da prihvate drugu realnost nego onu koja je stvorena 1999. godine kada je, praktično, Kosovo, bar što se tiče upravljanja, ako ne formalnog suvereniteta, izuzeto iz Republike Srbije.
Dakle, kako se u demokratskom društvu ignoriše mišljenje apsolutne većine na jednoj teritoriji i na teritoriji koja je već data na upravljanje nekom drugom. Kako onda može Srbija da se gradi kao demokratsko društvo kada imamo to ovde pred sobom. Čini mi se da ovo nisu nimalo laka pitanja i da traže političku zrelost, da ona traže da se sasvim otvoreno govori o tome kakva politika je ovde doživela slom.
Ovde je problem što se u rezoluciji mire i one političke ideje koje su dovele do sloma i odlaska Kosova ispod suvereniteta Srbije ili samo formalni suverenitet Srbije i one ideje koje idu napred.
Pošto nije ostalo mnogo vremena, samo kratko ću reći sledeće. Ovde se, zapravo u rezoluciji otvara jedna potpuno nova politika za Srbiju, prvi put od 2000. godine, a to je politike samoizolacije i konfrontacije sa neposrednim okruženjem u kome se Srbija nalazi, a to je EU.
Da se mi, dragi prijatelji, ne zavaravamo, nijedne zemlje u Evropi nemate koja nema neke, odnosno koja nije članica EU ili ima vrlo ozbiljnu relaciju sa EU. Nemojte samo da navodimo primer Islanda, Norveške ili Švajcarske, jer ipak to je dosta teško uporediti sa današnjom Srbijom iz istorijskih i mnogih drugih razloga.
Ono što je suština ovde, to je da se nama na kosovskom pitanju otvara prvi put jedna stvarna alternativna politika u Srbiji i onda su predstavnici SRS potpuno iskreni i otvoreno govore o toj politici. Oni ne šalju poruku da su potrebne evropske integracije.
Oni traže oslanjanje na Rusiju, kao što ste čuli više puta i danas sa ove govornice i njihov predsednički kandidat je rekao, uostalom, ne znam da li je to mislio ozbiljno, da bi mu najdraže lično bilo da je Srbija samo jedna gubernija Rusije. To je svakako politika. Mi ne možemo da pomirimo takvu politiku sa željom za evropske integracije. Ovaj predlog rezolucije to pokušava da miri i to je nemoguće da se pomiri.
I za sam kraj, jedini način da se Kosovo integriše u Srbiju je upravo ulaskom u EU. Ne postoji nikakva druga alternativa. Tek onda kada granice postanu irelevantne, kada se zaštita ljudskih prava ostvari na svim delovima te dve teritorije, kada se garantuju materijalna i ljudska prava, pravo povratka, pravo na imovinu, one stvari koje su ljudi ovde emotivno pominjali, imaju prava to da pominju, imaju prava to da traže. Srbija, naravno, mora i treba da štiti interese srpskog naroda na Kosovu i svoje kulturno-istorijske spomenike, to nije sporno, ali ne može da prenebregava već postojeću realnost koju imamo na Kosovu.
Samo ulaskom u EU mi se možemo ponovo integrisati na jedan drugi način, onaj način koji danas postoji u najvećem delu Evrope, gde se ne gubi nacionalna država, ali njen suverenitet postaje veoma ograničen dobrovoljnom predajom tog suvereniteta instituciji kao što je EU. Ovde se nudi nešto potpuno suprotno. Jedini način integracije Kosova u Srbiju, ulaskom Kosova i Srbije u EU, ovde se postavlja kao alternativna politika.
Zaista, za sam kraj, moram da kažem, stvarno me interesuje, oni koji ne žele odlazak u EU, oni koji smatraju da će nam Rusija pomoći, da mi odgovore na pitanje – kako oni vide ponovo integraciju Kosova u državu Srbiju. Hvala.

Zahvaljujem, dr Žarku Koraću. Reč ima narodni poslanik dr Vučićević, ali pre njega, po Poslovniku, reč ima Rajko Baralić. Izvolite.

Izvinjavam se kolegi Vučićeviću, gospodine Mrkonjiću, dame i gospodo narodni poslanici, da je ta vojska izgubila taj rat, onda ne bi bilo Rezolucije 1244, i da je ta vojska izgubila taj rat mi danas o ovome ne bismo razgovarali. Vi ste, gospodine Korać, bili potpredsednik Vlade, koja je, između ostalog, bila odgovorna za jednu od najrespektabilnijih vojnih sila u regionu.
Danas, gospodine Korać, posle sedam godina od tog vremena ne postoji Drinska divizija, ne postoji Užički i Kragujevački korpus, ne postoji Prva i Druga armija, danas, gospodine Korać, ne postoji najvažniji faktor te vojske, a to je faktor odvraćanja. Da je ta vojska izgubila rat, oni bi sišli dole, ne bi doneli rezoluciju, a govorim ovo u ime svih onih koji su verujući da čine najčasniji mogući posao koji jednog čoveka može zadesiti u životu, da brani svoju državu, koji to čine na najčasniji mogući način.
Dakle, nije ta vojska izgubila rat. Demokratska vlast u Srbiji je izgubila poziciju da opstane Rezolucija 1244, gospodine Korać. To nije isto. To nije isto.
Danas od Višegrada do Gornjeg Milanovca nema nijednog vojnika. Danas u Čačku gde je 200 godina bio puk raste korov. Ova zemlja više ne može da uplaši nikog da dođe na njene granice, zato što ste penzionisali svakog komandira voda i svakog komandira čete i svakog komandanta bataljona i puka koji je učestvovao u poslednjem ratu.
Penzionisali ste, sprovodeći neformalnu lustraciju, svakog ko je vičan tom zanatu. Nije dovoljna garancija Garmišpartenkirhen, to je nedovoljno. Potrebni su ljudi koji znaju to da rade. Vi danas nemate kome da poverite odbranu zemlje. Policiju ste poslali na granicu, gospodine Korać, u Užicu je popunjenost policije sa 50%, jer su oni otišli na granicu i čuvaju granicu umesto vojske koju ste penzionisali.
Dakle, u ime svih onih koji su nosili uniformu i branili ovu zemlju, koji su pomoću štapa i kanapa skidali avione i tomahavke, u ime svih onih koji su maskirali kojekakve plastove sena, pa su ovi odozgo mislili da ruše tenkove, dužan sam da ovo kažem.
Ono što je ovde urađeno, da se Srbija pretvori u laboratoriju, da se na njoj ispituje grafitno jezgro, da se na njoj isputuje osiromašeni uranijum, da se od čitave jedne zemlje napravi laboratorija da vide koliko može da izdrži pre nego što postane spržena zemlja. To je istina. (Aplauz.)

Zahvaljujem, narodnom poslaniku Rajku Baraliću. Poslovnik reklamira narodni poslanik dr Vladan Batić.

Nije ta vojska izgubila te ratove, nego vlast i oni koji su tom vojskom rukovodili i slali je u izgubljene bitke i izgubljene ratove. Kumanovski sporazum je kapitulacija. To je kraj jedne iluzije, jedne politike, jedne sulude strategije. A vi ste te iste vojskovođe, generale od kojih su neki ratni zločinci, proglasili za heroje, junake i patriote, dodeljivali im stanove od po nekoliko ari u Cvećari.
Da li zna neko imena graničara iz onih karaula Košare, Đerekare i drugih koji su dali život za ovu zemlju? Da li neko zna imena pilota koji su krenuli da se suprotstave NATO armadi? Ne, niko ih ne zna. Oni su ti bezimeni heroji koji su izginuli za ovu zemlju. Šta je sa 22 hiljade vojnih beskućnika? Oni su rezultat i produkt tih izgubljenih bitaka, izgubljenih ratova.
Sada slušamo ponovo iste priče. Nećemo u NATO, pa šta hoćete, ne vi, nego oni koji danas vladaju Srbijom, da se restaurira Varšavski pakt, da nam se vrati Kominterna, hoćete društvenu svojinu, samoupravljanje, prvomajske parade? Da li je to ta politika koju danas želimo za Srbiju?
Dakle, mi moramo biti u saglasju sa realnošću. Onaj ko nije u saglasju sa realnošću, postaje stvar prošlosti. Indija, Kina, Kuba, Čad, Rodezija, Indonezija, to nije naša realnost.
Evropa, Evropska unija, hrišćanska civilizacija, to je naša realnost.
E, sada moramo da izaberemo kojim ćemo od ta dva puta, ili bestragijama i nedođijama ka Indoneziji ili evropskim putem kojim je Srbiju vodio Zoran Đinđić. Ne postoje dva puta, postoji samo jedan put. Ovo je varijanta – daj desni migavac a skreni levo, da bi se neko održao na vlasti. To je politika koja ne vodi nigde, kao i ovi autoputevi koji se prave, autoputevi za nigde.
A oni koji vode negde, po njima se prosipaju bombe. To je rezultat ove politike koja se danas vodi, samo zarad očuvanja vlasti. Ne možete biti danas i u EU, koja hoće da prizna nezavisnost Kosova i boriti se za očuvanje teritorijalnog integriteta, pogotovo ne smeju se više lagati ljudi, bez obzira kakva je budućnost KiM. Mora se pošteno reći gde će ti ljudi i gde će Srbija 6. ili ne znam kog februara.

Zahvaljujem, dr Vladanu Batiću.
Poslovnik reklamira narodni poslanik Nataša Jovanović, potpredsednik Skupštine Republike Srbije, a potom, nadam se da će dobiti reč dr Vučićević.

Gospodine Mrkonjiću, javljam se po članu 31. Poslovnika i po članu 104.

Vaša obaveza je, vi ste prekršili Poslovnik kao potpredsednik Skupštine, koji predsedava u ovom trenutku u odsustvu Olivera Dulića, da zaštitite Narodnu skupštinu i da poštujete dostojanstvo, kao i svako ko se javi za diskusiju o ovoj, za Srbiju i srpski narod danas, najvažnijoj tački dnevnog reda.

Mi srpski radikali, sve srpske patriote i svi ljudi u Srbiji koji nemaju rezervnu otadžbinu, za razliku od onih koji poganim jezikom, a koji su mnogo zla naneli našem narodu svojom politikom izdaje i prodaje zemlje, ne možemo da podnesemo, niti nam to dozvoljava naš moral, naše dostojanstvo, pre svega, odnos prema državi i prema onome što nam je sveto, a to je da sačuvamo teritoriju naše zemlje – Kosovo i Metohiju u sastavu Srbije, gospodine Mrkonjiću, da se neko na takav način ruga onome što je radio herojski srpski narod i naša srpska vojska 78 dana, braneći otadžbinu od NATO agresije i od takvog uništavanja svega što je srpsko, ubijanja srpske dece, srpskih civila, uništavanje srpske vojske, srpskih fabrika i škola, srpskih mostova.

Da li treba, gospodine Mrkonjiću, da budete tolerantni u trenutku kada neko u prisustvu jednog od najslavnijih srpskih generala, koji je vaš kolega potpredsednik Narodne skupštine, general Božidar Delić, tako govori o srpskoj vojsci. Mislim da je to sramota.

I svako ko se na takav način usudi da bilo kada, za ovom govornicom, govori i o generalu Deliću i o generalu Pavkoviću i o generalima koji se nalaze u haškom kazamatu, kao i predsednik naše stranke, prof. dr Vojislav Šešelj, koji će da uništi, naravno, taj kazamat i koji će da učini da pravda i pravičnost pobede i zbog srpskih generala i zbog onih koje su ubili šiptarski balisti, o čemu je govorila gospođa Tabaković, mislim da u duhu u kome smo započeli ovu sednicu, i gospodin Tomislav Nikolić, kao budući, uverena sam, izabrani predsednik Srbije, koji zna šta je i državnička mudrost, koji zna kako treba da se štite nacionalni interesi, mi treba da nastavimo ovo zasedanje.

Ukoliko se ovakvi incidenti ponove, gospodine Mrkonjiću, da neki, koji nikada ništa nisu uradili da zaštite jedan pedalj teritorije srpske zemlje, tako hule na one koji su srpski heroji i junaci, budite sigurni da ćemo da se teramo naredna dva sata po Poslovniku, što nije bila naša namera.

Ali, budite sigurni da u ovom trenutku ne govorim samo u svoje ime i u ime mojih kolega, časnih ljudi srpskih radikala, već u ime svih onih koji ne mogu da se vrate na svoja vekovna ognjišta, u ime njihovih prijatelja, rođaka i Srba koji žive širom cele planete, ako je izdajnička vlast i politika koju su oni vodili još kao opozicione stranke početkom devedesetih godina dovela dotle, da NATO uradi to što je uradio, i da mi danas dođemo u situaciju da svim međunarodnopravnim sredstvima, što pokušavamo i ovom rezolucijom, branimo našu zemlju, jer mi rezervnu otadžbinu nemamo.

Neka se stidi svako ko sme u prisustvu jednog od slavnih srpskih generala, kao što je general Delić, takve stvari da govori o krvavoj borbi, nažalost, gde su mnogi ljudi i deca izgubili svoje živote braneći našu otadžbinu, braneći ono što je naše i što želimo da povratimo, gde želi da se vrati i gospođa Tabaković sa svoje troje dece i ko zna koliko stotina hiljada Srba, čija imena i prezimena u ovom trenutku mi ne znamo, ali su Srbi, i oni drugi koji nisu pripadnici šiptarske nacionalne manjine, a koji su okupirali, uz pomoć vaših prijatelja, našu južnu pokrajinu. (Aplauz.)

 

Zahvaljujem, narodnom poslaniku gospođici Nataši Jovanović, mojoj koleginici, potpredsedniku Skupštine. Naravno, ona je samo mene kritikovala, prihvatam njenu kritiku. Neću govoriti o tome šta sam ja radio te 1999. i 2000. godine, da bismo nastavili dostojanstven rad Skupštine.

Reč ima narodni poslanik Vladan Vučićević. Dr Vladan Batić će da mi oprosti, dajte da zadržimo dostojanstvo do kraja ove sednice, gospodine Batiću, vi ste barem gospodin čovek. Izvolite, gospodine Vučićeviću.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, gospodine predsedniče Vlade i gospodine Tadiću, bez obzira što mnogi misle i kažu da su razočarani i da ovo nije istorijska sednica Republičkog parlamenta, ipak mislim da je ovo istorijska sednica, iz prostog razloga što ćemo na ovoj sednici doneti jedan dokument.

Znači, Narodna skupština Republike Srbije donosi dokument o zaštiti suvereniteta i teritorijalnog integriteta i ustavnog poretka Republike Srbije. I upravo zato što ćemo ovaj dokument doneti, ovo je istorijska sednica i ovo je istorijska odluka za srpski narod.

Voleo bih da mi protivnici ove deklaracije, oni koji se ne slažu sa njom i oni koji joj puno toga zameraju, kažu koja bi to država na svetu, kada bi došla u sličnu situaciju (a naravno mala, izmučena, iznurena, ekonomski osiromašena, nemoćna da se protiv svetskih sila bori oružjem), donela nešto drugo (a da zaštiti sebe i svoju teritoriju) no ovakvu jednu deklaraciju, što je jedino u ovom trenutku i moguće.

Šta jedna mala izmučena zemlja u ovom trenutku, zemlja u kojoj 120 hiljada ljudi boluje od malignih bolesti, a 30 hiljada umire, zemlja koja ima više starijih osoba od 65 osoba no mlađih od 16 godina?

Šta još jedna takva zemlja više od onoga što čini može učiniti? Mnogi zameraju sadašnjoj Vladi da je malo uradila, da nije dovoljno uradila, misle da bi oni mogli da učine više, samo kada bi bili na tom mestu.

A šta je to predsednik Vlade mogao da učini više? Možemo li mi, kao zemlja i kao država da uvedemo sankcije SAD-u, da uvedemo sankcije Evropi, mi njih teritorijalno da ugrozimo? Ne možemo. U ovom trenutku, ovo je jedino moguće što je država Srbija mogla da uradi. Narod koji zaboravi svoju istoriju i zaboravi svoju prošlost, sigurno ne može da obezbedi ni dobru budućnost.

Srbija ima svoju prošlost, Srbija ima svoju istoriju i Srbija ima istorijsku baštinu sa kojom se može pohvaliti. Iz tih razloga, mi to ne smemo zaboraviti, a velikim silama i svetskim moćnicima se ne možemo u ovom trenutku odupreti i upravo iz tih razloga, donosimo današnju odluku ovakvu kakva jeste.

Time treba da obezbedimo i budućnost. Mogu svetski moćnici da se igraju gumicama, nije to za njih problem. Lako je uzeti gumicu, izbrisati državnu granicu jedne suverene male države kao što je Srbija, ali nemamo mi prava da istorijski, da politički i na bilo koji način prihvatimo to njihovo igranje gumicom i brisanjem naših granica, to je nama zagarantovano Ustavom i kao ljudi smo glasali za taj Ustav. Mi smo dužni da štitimo taj Ustav i da obezbedimo izmučenom srpskom narodu sutra bolju i perspektivniju budućnost.

Šta možemo učiniti više u ovom trenutku? Rat smo imali, oprobali smo se i na tom bojnom polju, herojski, junački, protiv celog sveta, ali taj rat je rat koji se ne može dobiti. Samo veća beda, jad i čemer može da nas snađe.

Ako se danas vratimo, a oni koji nisu izgubili svog najdražeg i najmilijeg ne mogu ni imati takvo osećanje kakvu gorčinu imaju ljudi koji su ostali bez svoje porodice, bez svojih domova, bez svojih ognjišta, koji su morali da beže sa prostora gde su živeli i da se potucaju po tuđim stanovima, salama, šupama, itd. Tu gorčinu, mi koji nismo doživeli i taj gorak osećaj muke i bede nemamo i zato se ratom ne možemo igrati, jer ga ne možemo dobiti.

Izolacija, imali smo izolaciju međunarodne zajednice i svu bedu i jad koju jedna izolacija nosi sa sobom, imali smo bonove, imali smo tačkice, nestašicu roba, male plate, prazne bolnice, nismo imali lekove, instrumente. Ne smemo dozvoliti da ponovo dođemo u takvu situaciju. Srbija još jednom u takvoj situaciji i iz te situacije se ne može izvući.

Raskol sa celim svetom nikome dobro nije doneo, ni Srbiji ne može doneti dobro, ali ne znači da ćemo podržati i da treba da prihvatimo oberučke ili da kleknemo i da legnemo ako svet želi, a moćnici se igraju onom gumicom, da nas brišu i da nam pomeraju granice. Dužni smo, da sutra pokolenjima koja treba da naslede nas, našu politiku, deca koja se rađaju danas i ona koja će se rađati sutra, kažemo i kroz istorijsku baštinu šta se dešava, i kakva nam je bila, i da imaju trag, dokument, na osnovu čega sutra opet u nekom globalnom pomeranju sveta mogu da traže ono što je nekada pripadalo njihovim očevima i njihovim dedovima. I to je naše pravo, a naravno i sutra njihovo legitimno pravo, da to od svetskih moćnika koji su to uzeli njihovim očevima, naravno, sutra drugom globalizacijom možda povrate.

Šta smo možda u prethodnom periodu mogli da učinimo da se izbegne ovakva situacija danas, a nismo? Mogli smo da vratimo oduzetu zemlju, da vratimo zemlju SPC, da ima svog titulara i vlasnika. Mogli smo možda da damo koncesije svima onima na 50 i 100 godina, svima onima koji danas jesu na Kosovu, ali nismo. Ono što smo propustili, propustili smo, ali dajte da u budućnosti ne pravimo iste i slične greške.

Šta građani od nas očekuju? Građani od nas očekuju upravo ovakav stav, da štitimo svoj suverenitet i svoju teritoriju. Očekuju bolji život, očekuju bolje životne uslove, posao za sve one koji danas u Srbiji jure, tumaraju i traže posao kako bi preživeli mesec i dan. Očekuju posao za mlade, očekuju prosperitet, bolju, kvalitetniju budućnost.

Niko nema prava da od Srbije napravi logor, niko nema prava da Srbiju izoluje od sveta, niko nema prava da ruši mostove prijateljstva i nemamo mi kao država mnogo prijatelja, i nema u politici, pa i u međunarodnoj, baš mnogo prijateljstva, postoji interes.

Mi ono malo prijatelja što imamo, ko god da je, moramo ceniti, poštovati, negovati i graditi mostove prijateljstva. Samo gradeći mostove prijateljstva, sutra će možda naša deca biti u boljoj političkoj poziciji, no što smo mi danas. Možda će oni mnogo lakše, uz prijatelje koje ćemo mi izgraditi a oni sutra nastaviti, i ako se drzne bilo ko i oduzme nam teritoriju, sutra vratiti, ali mi taj trag moramo ostaviti, ostaviti politički napisan trag, a istorijsku baštinu niko nam onom gumicom ne može izbrisati.

Sedamnaest godina sam u politici, živim u radničkom gradu u kome se teško živi. Devedesetih godina, pete i šeste godine, mnogi politički prvaci su dolazili u Kragujevac i upravo tamo, kod ''Krsta'', držali govore. Moram reći nekim političarima danas, a da ne pravim neke velike replike, sami će se setiti, u jednoj partiji koja u tom periodu nije postojala, imali su tada drugu priču. Nije njihova priča bila kao ova što je danas. Danas kritikuju sve što je ova vlada uradila, a samo 1995. i 1996. godine kod ''Krsta'' pričali su priču, upravo ovo što ova vlada danas radi. Verujte mi, kada bi onaj ''Krst'' mogao da progovori, plakao bi i pričao kroz suze, a isti ti političari morali bi da saviju glavu i da se postide.

Nisam čuo šta oni drugi predsednički kandidati nude građanima Srbije, pa i meni. Danas sam poslanik, možda sutra neću biti, ali imam troje dece pa bih voleo da vidim i čujem, sem kritike Vladi i pregovaračkom timu, šta nude drugi kandidati za predsednika, kakva je ta budućnost, šta mogu moja deca da očekuju, pošto se i oni pitaše šta može njihova, a šta mogu sve ukupno sva deca Srbije da očekuju, danas, sutra i u budućnosti.

Nova Srbija, njeni poslanici, njeni članovi ne žele i ne smatramo normalnim da se bilo kakve privredničke veze raskidaju sa svetom. Najlakše je raskinuti veze, pokidati mostove i prijateljstva i privredničke saradnje. Bez privredničke saradnje sa svetom nema boljitka, nema prosperiteta Srbiji. Srbija će sledeće godine biti privatna i završiće se proces privatizacije. Ne možemo mi politički zaustaviti razvoj privatne privrede, razvoj Srbije, a samim tim i budućnosti. Ne možemo nikako dozvoliti da oni koji imaju pretenzije prema našoj teritoriji to uzmu, a mi ne osudimo to kao čin nepoštenja, nekorektnosti prema jednoj malo, napaćenoj, siromašnoj Srbiji koja je i tim svetskim moćnicima u datom trenutku bila saveznik i prijatelj.

Prema tome, poslanici Nove Srbije će podržati i glasati za dokument koji ćemo danas izglasati, koji treba da omogući i da svima onima koji ako se drznu i uzmu nam deo teritorije, da ostavimo istorijski trag sutra mladim pokolenjima i ovoj deci koja će graditi Srbiju, da jednostavno oni, ako mi ne budemo bili u stanju da zaštitimo, da oni zaštite i vrate ponovo Kosovo i Metohiju tamo gde i pripada, a pripada Srbiji.