Dame i gospodo narodni poslanici, da ne bude pogrešno protumačen stav Srpske radikalne stranke prema ovim predlozima zakona i prema činjenici da gospodin Milan Marković danas veći deo dana nije sedeo ovde, jer je uobičajeno da poslanici SRS prvi reaguju ako ministar nije tu, moram da kažem da su ovi predlozi zakona, sva četiri, kao i amandmani, rađeni od početka sa ministrom i sa ovlašćenim predstavnicima poslaničkih grupa.
Ne znam da li su sve poslaničke grupe na taj način pozvane i da li su učestvovale.
Juče smo proveli, pre Odbora za lokalnu samoupravu, tri-četiri sata sa ministrom, sa njegovim saradnikom (ne znam da li je zamenik ili pomoćnik, izvinjavam se), bile su i kolege iz DSS-a, SPS-a, i svaki amandman smo do detalja razmotrili, svako je izneo svoje stavove.
Jedan od amandmana oko kojeg nismo mogli da postignemo dogovor je i amandman koji je kolega Momir Marković podneo na član 8. Predloga zakona gde je predložio da se u članu 8. stav 2. tačka 5) briše. I dalje mislimo, naravno, da ovaj amandman treba da se prihvati i zato ga dodatno obrazlažem.
Član 8. govori o nadležnostima grada Beograda, a u stavu 2. tačka 5) predviđa da grad Beograd može da osnuje televizijske i radio-stanice, novine i druga sredstva javnog obaveštavanja.
Najpre, stav Srpske radikalne stranke, naš programski stav jeste da lokalne samouprave ne treba da imaju svoja glasila u ovom smislu, već da sve to treba da bude privatizovano. To je, na kraju krajeva, sadržano u Zakonu o radiodifuziji. Ova tačka ovog stava člana 8. je u suprotnosti sa Zakonom o radiodifuziji.
Vi ste, gospodine ministre, pokušali da objasnite zbog čega mislite da to treba da ostane u ovom zakonu, u suštini i niste imali neko valjano obrazloženje, a Vlada nam je rekla da ovaj amandman ne prihvata zato što je rešenje sadržano u Predlogu zakona saglasno članu 50. Ustava Republike Srbije. To, naravno, nema veze sa suštinom. Član 50. Ustava Srbije govori o slobodi medija. Mi ovim amandmanom ni na koji način ne ugrožavamo slobodu medija. Vi ste, odnosno Vlada je pokušala da nađe neko obrazloženje koje se njoj činilo ubedljivim, ali zaista nije.
Tačno je ovo što su govorile kolege iz SPS-a, a juče su na Odboru za lokalnu samoupravu neke kolege, predstavnici stranaka iz vladajuće koalicije, stavile primedbe da se na ovaj način grad Beograd forsira u odnosu na ostale jedinice lokalne samouprave. Čak je pre nekoliko dana, svi znate, ovde ispred Skupštine (valjda daleko od predsednika parlamenta) bila grupa građana iz Niša koji traže da Niš, da niška lokalna samouprava ima svoju televiziju, odnosno da može da je osnuje itd.
Dakle, ovo ne samo da je u suprotnosti sa Zakonom o radiodifuziji, nego bi, kad bi ostalo u zakonu, zaista dovelo u neravnopravni položaj ostale jedinice lokalne samouprave u Srbiji.
Sve ovo govorim ne zato što mislim da će ministar Marković promeniti svoje mišljenje, jer smo zaista juče dugo raspravljali, između ostalog i o ovom, već zato što pokušavam da ubedim kolege narodne poslanike. Bez obzira na to što je ovo stav Vlade, mi kao narodni poslanici možemo svojim glasom i glasanjem da ovaj amandman usvojimo. Ništa nećemo poremetiti u koncepciji zakona.
Zakon će i dalje biti dobar, samo će biti bolji jer neće imati jednu neustavnu, odnosno nezakonitu odredbu.
Zaista bi bilo šteta, gospodine ministre, da jedan zakon, koji ste sa nama radili profesionalno i odgovorno... Ako bilo kome padne na pamet da podnese zahtev Ustavnom sudu, ova odredba će biti poništena. Ne treba vam to, da sav svoj trud i rad s nama pokvarite zato što morate...
Znam šta je u pitanju, mi svi znamo šta je u pitanju, to je Studio B i Dragan Đilas. To je jednostavno nešto što je istina. Razumem i vašu partijsku disciplinu, ali pokušajte, zaista ste se ovih dana u saradnji sa narodnim poslanicima izdigli iznad toga, mi takođe.
Dogovor je bio od početka, i tako smo i radili na ovim zakonima, da donesemo zakone koji će važiti nekoliko godina, koji će biti zakoni koji neće smetati ni onome ko je vlast, ni onome ko je opozicija, odnosno potpuno je svejedno. I kada dođe do promene vlasti sigurno nikome neće pasti na pamet da se menjaju ovi zakoni, jer su zaista dobri zakoni, dobro urađeni. Izdignite se iznad tog, ili bar vi, kolege poslanici, kakve su zasluge Dragana Đilasa u vašoj stranci, ja u to ne želim da ulazim i neću sada uopšte o tome da govorim, nego hoću, zarad javnosti, da kažem da mi znamo šta je ovde problem. Nemojte da samo zbog jednog čoveka pravimo zakon.
Mi uglavnom govorimo dobro o ovom zakonu; čak i kolege koje imaju amandmane koji nisu usvojeni u suštini nemaju neke velike primedbe na zakon, a posebno nemaju primedbe u odnosu na komunikaciju sa ministrom i Ministarstvom prilikom izrade ovog zakona. Zamislite, kada se posle mesec ili tri meseca pojavi u novinama da je Ustavni sud poništio jednu od odredaba ovog zakona, a ovde smo uglavnom govorili da je dobar zakon, onda će građani da se pitaju da li ti narodni poslanici rade dobro ili ne rade. Valjda nam je svima stalo da svako kod svojih birača, kod svih građana Srbije ostavi utisak ozbiljnih, odgovornih i stručnih ljudi.
Još jednom molim sve vas, narodne poslanike iz svih poslaničkih grupa, mislim da sam vrlo jasno obrazložila ovaj član, da glasate za amandman Momira Markovića da bi nam ovaj zakon bio zaista dobar i da nemamo problema u ostalim lokalnim samoupravama, da ne može ni jedna druga opština u Srbiji da nas pita – šta vi tamo u Narodnoj skupštini radite, samo za Beograd ili za celu Srbiju? Mi srpski radikali radimo za celu Srbiju i zato naglašavamo da je neophodno da se ovaj amandman prihvati.
Ministre, kada ste malopre odgovarali kolegi Petronijeviću sami ste rekli da narodni poslanici ne treba da uređuju odnose unutar grada Beograda, jer mi nismo poslanici samo grada Beograda, već smo poslanici Republike Srbije. To ste dobro rekli, ali onda to i potvrdite prihvatanjem ovog amandmana.
Ne znam da li vi to možete, pošto je Vlada odbila amandman, ali možete da se dogovorite sa vašim stranačkim kolegama i kolegama iz vaše vladajuće koalicije da glasate za ovaj amandman, da stvarno ovi zakoni prođu bez mrlje i da zaista budu zakoni ne samo za ovaj momenat, već i za izvesnu budućnost.

Reč ima narodni poslanik Rajko Baralić.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo poslanici, SPS smatra da svaka lokalna samouprava, grad Beograd, gradovi i pokrajine treba da imaju javno glasilo koje finansiraju građani. Sa tim u vezi, mi ne polemišemo sa mogućnošću da glavni grad ima javni servis, pri čemu polemišemo sa tim da on ima prihode iz TV pretplate. Ako je to neko želeo da kaže, onda smo protiv toga. Mi smo protiv toga da samo grad Beograd ima svoj medijski javni servis. Mi se zalažemo za to da sve opštine u Srbiji, ako danas bude usvojen zakon, gradovi u Srbiji, lokalne samouprave imaju to pravo, jer Ustav daje mogućnost, iako Zakon o privatizaciji, odnosno o radiodifuziji tu mogućnost ne daje i ovaj član zakona je u koliziji sa dva druga zakona, gospodine ministre.
Dakle, toliko o tome, da ne mislite da nismo čitali. Dakle, mi ovde treba da kažemo tačno i jasno šta hoćemo. Ovde je donet Zakon o privatizaciji i donet je Zakon o radiodifuziji. Tačno je regulisano kako se sve privatizuje u Srbiji, izuzev javnih preduzeća koja će, kao što znate, biti privatizovana prema posebnim zakonima i ta stvar je potpuno čista. Socijalistička partija Srbije podnela je ovoj skupštini predlog za izmenu i dopunu Zakona o radiodifuziji kojim traži, ako zakon bude usvojen, da se obustavi privatizacija svih elektronskih medija u Srbiji. Ovako može da ispadne da to pravo dobiju, tako ste obećali, manjine, odnosno opštine u kojima manjinsko stanovništvo čini većinu, ili uopšte tamo gde žive manjine, mi nemamo ništa protiv toga, i da to pravo dobije grad Beograd, a da svi drugi nemaju to pravo.
Ljudi, ja vas stvarno ne razumem. Dakle, ja ću da govorim blaže o Studiju B nego kolega Milisav Petronijević. Smatram da Studio B treba da dobije nacionalnu frekvenciju, a ne ove tri televizije koje niko u Srbiji ne gleda; gleda ih deset hiljada stanovnika Srbije a imaju frekvenciju sa nacionalnom pokrivenošću. O programskoj šemi, o uređenju može da se govori, ali ovde živi skoro dva miliona ljudi i ta stvar nije sporna.
Dakle, mi ne možemo da podržimo ovaj amandman. Što se tiče građana Niša koji su pre neki dan dolazili, to su građani i predstavnici medija Niša kojima SPS pruža punu podršku, primili smo ih gospodin Milutin Mrkonjić i ja, ali pružamo punu podršku i svakom drugom u Srbiji da mu se ne privatizuje elektronski medij, zato što će doći do tajkunizacije u oblasti medija, zato što će onda ljudi raditi sa Srbijom šta im je volja, a i ovako to sada rade sa ovim medijima koje imaju.
Što se tiče argumenata koje ste ponudili protiv SPS-a, gospodine Markoviću, odbijamo ih s indignacijom. Dakle, da li sam ja razumeo da se vi zalažete za neki elektorski sistem, da se unapred dogovori ko će šta da uradi, da narodni poslanici ni pod kakvim okolnostima više ne mogu da podnose amandmane, a naročito da slučajno ne podnose amandmane pre nego što Vlada podnese svoj amandman? Strašno ste to lepo objasnili. To uopšte nije tako.
Naterali ste nas da radimo do ponoći one noći, da ujutru dođemo ovde u devet sati i da pišemo amandmane, a mi nećemo zakasniti ni na jedan zakon. Nije problem koliko je to sati sna. Dakle, svaki koji pošaljete, svaki pročitamo, svaki izučimo i na svaki napišemo amandmane. Nemojte vi polemisati sa nama zato što smo mi podneli amandmane. Podnosićemo ih i ubuduće. Je li to ista ona Demokratska stranka koja je podnosila po nekoliko hiljada amandmana na Zakon o privatizaciji, nekoliko hiljada na jedan zakon? Sve što piše u Poslovniku nije zabranjeno. A ako se zalažemo za viteške dogovore, ja se slažem sa tim, samo da onda svi poštuju sve elemente viteških sporazuma.
Inače, u protivnom, ne treba ovde da budemo. Neka se šefovi poslaničkih grupa sa predsednikom Skupštine dogovaraju da promenimo zakon, oni sednu, dođu, izglasaju zakon i nema potrebe da mi dangubimo ove četiri godine. Verujem da niko nema takvu iskrenu želju. Mi ćemo to činiti i ubuduće. I, ne trošimo mi ničije vreme, gospodine Markoviću, mi trošimo vreme na osnovu Poslovnika koji nam je omogućio da po amandmanima govorimo 15 minuta, jer je to definisana rasprava na Ustavnom sudu, kad je rečeno da to nije moguće. Podsećam vas da su DOS-ovci iskrojili taj poslovnik, Nataša Mićić i kompanija, da ne može niko da se javlja ni po čemu, da ne sme da dođe ovde, da ne sme da diše, da ne sme da kaže bilo šta drugo, da se uzme 70 mandata drugim poslanicima, sve se to ovde dešavalo.
Mi tačno znamo koga predstavljamo; njihove interese zastupamo, svoj politički program i nije naš posao da hvalimo vlast, nego da je kritikujemo, a to radimo pišući amandmane i dajući argumentaciju za amandmane.
Ako se, gospodine Markoviću, povodom našeg amandmana, amandmana Milisava Petronijevića, jave dva predstavnika vladajuće koalicije i podrže ga, zamislio bih se kakva vam je to Vlada. O čemu vi pričate? Dogovorite se tamo, nemojte da telefonirate kada održavate sednice, nego sedite lepo pa razgovarajte međusobno, ali nemate, neki vam se kandiduju za predsednike, neki ne znam šta sve tamo rade... Nemojte nas kritikovati zbog toga. Moj i naš posao nije da budemo ništa drugo osim ovoga što jesmo, a sve drugo je uljudnost izvan ove sale i elementarna komunikacija.
Na kraju, nemam ja nikakav problem, gospodine Markoviću, u Čačku imate isto odbornika koliko i SPS; DSS tri puta manje, G17 tri puta manje, SRS dva puta manje, SPO četiri puta manje i NS četiri odbornika više nego mi. Ne bojim se ja ni pet, ni deset, ni 17, ni 20% u Čačku; ne zalažem se ja zbog toga za to. Nema nikakvog smisla da to radite, održavate nekakve sednice koje su... To vam je, inače, manir. Kad napišemo dobre amandmane, vi onda napišete vladine, pa prihvatite vladine umesto naših. Neke stvari kao što su ove prođu kao ove što su prošle, onda vi koristite amandman koji je nekad predložio Zoran Anđelković, pa ste prihvatili da Odbor može da prihvati amandman, pa onda promenite potpuno suštinu jednog člana ili jednog zakona.
Danas se više neću javljati. Nisam ovde zbog toga da nekog nerviram. Ovde sam zbog toga da radim svoj posao, to ću raditi i ubuduće. Zahvaljujem se.

Zahvaljujem se, gospodine Baraliću.
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Lazarević, po ovom amandmanu.

Poštovani predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi gospodine ministre, mislim da diskusija koju je otvorila uvažena koleginica gospođa Radeta iziskuje da joj posvetimo pažnju, jer na pravi način oslikava nešto što bi možda mogao da postane problem, a tiče se amandmana koji je podneo gospodin Marković, kada je u pitanju izuzimanje privatizacije medija u glavnom gradu tj. Beogradu.
Samo da podsetim narodne poslanike – ovog puta pokušavam da utičem na njih da razmišljamo zajedno u istom pravcu, da vidimo šta je moguće rešenje i šta su moguće posledice jednog ili drugog rešenja – da Zakon o radiodifuziji iz 2002. godine podrazumeva da se svi mediji čiji je osnivač lokalna samouprava privatizuju. Menjali smo taj zakon ovde u Narodnoj skupštini zajedno, ustanovili rok, kraj 2007. godine. Tada smo govorili da je to dobro zbog toga što će lokalni mediji biti oslobođeni politike, uređivanja na jedan politički način, jer smo znali da predsednici opština i svi oni koji na neki način finansiraju lokalne medije postavljaju upravne odbore i direktore i na taj način politički utiču na profil tog lokalnog medija. Mislim da je to bilo dobro rešenje.
Pričali smo o tome da treba da oslobodimo lokalne medije politike, da ih stavimo na tržište, da tržište samo određuje, a da lokalna samouprava, ako želi, može da izdvoji sredstva iz budžeta i na taj način plati onome ko ponudi najbolje uslove među tim lokalnim medijima i informiše građane o onome što lokalna samouprava radi. Ta mogućnost je postojala.
Ako se ovo usvoji ovako, onda se, prvo, ulazi u suprotnost sa Zakonom o radiodifuziji, pod uslovom da je tačno ovo što je gospođa Radeta rekla da jedan od medija, ovog puta u gradu Beogradu, neće biti privatizovan.
Ako neće biti privatizovan, Zakon o radiodifuziji kaže da će mu se oduzeti dozvola za tri meseca, koliko je tehnički rok, ako je ušao u privatizaciju, za tri meseca, u martu mi očekujemo da toj televiziji bude oduzeta frekvencija i dozvola za rad koja je data. Očekujem da će se to dogoditi, jer je to Zakon o radiodifuziji predvideo. Ako se ne dogodi, onda nema priče o ravnomernosti razvoja, jer postavljamo glavni grad u neravnopravan položaj zbog toga što ga izdvajamo iz celog sistema. Zašto ne bi Niš, pa 33.000 građana je svojim potpisom jasno reklo da oni žele da imaju svoj gradski servis, zašto ne bi Kragujevac, zašto ne bi svih 20 gradova i opština mogli da formiraju svoje lokalne servise? Ne vidim nijedan razlog.
Postavljamo i drugo pitanje, naime, bili smo svedoci da su predstavnici manjina izražavali zabrinutost i ukazivali na mogućnost da lokalni servisi neće obaveštavati i informisati na jezicima tih manjina. Oni su tada rekli – ne brinite, sve će biti u redu, imaćete mogućnost da budete informisani na vašim jezicima, tu neće biti promena, ostaće programska šema onakva kakva je bila. Ostavljamo i tu mogućnost. Zašto i njih ne bismo izuzeli iz ove privatizacije?
Plašim se da ovo može da dovede ceo sistem privatizacije medija u opasnost da bude urušen zbog toga što ćemo izdvojiti glavni grad iz cele ove priče.
Ovo je pitanje za sve poslanike, za sve nas. Voleo bih da čujem obrazloženje, ako je moguće, zbog čega bi to bilo tako. Želeo sam da otvorim neke teme, a na narodnim poslanicima je da u danu za glasanje razmisle o ovome. Hvala vam.

Hvala, gospodine Lazareviću.
Reč ima narodni poslanik Nikola Novaković, po amandmanu. Izvolite.

Hvala, gospodine predsedavajući. Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, tokom ove tri ili četiri godine koliko sam ovde, u oba saziva predsednik Odbora za privatizaciju, jedna stvar se pokazala kao apsolutno jasna: svaki presedan u privatizaciji je užasno loš, izaziva strašne turbulencije i ogromne štete na svim stranama. To je onaj slučaj da se Pandorina kutija ne može odškrinuti, jer, gotova je priča.
G17 plus je kroz amandman narodnog poslanika Željka Ivanjija, a podržavajući amandman gospodina Markovića, napravio samo još jedan korak napred.
Dakle, slažemo se da ne bi trebalo dozvoliti i ostaviti taj presedan glavnom gradu kroz tačku 5) člana 8.
Pokušali smo da elegantno predočimo gospodinu ministru ili Vladi da, umesto osnivanja televizijskih i radio-stanica, novina i drugih sredstava javnog obaveštavanja, predvidi mogućnost da se bavi modernizacijom, razvojem i unapređenjem komunikacije sa građanima putem elektronske uprave zasnovane na informacionim tehnologijama.
Dakle, uvođenje elektronske uprave bi omogućilo dostupnost informacija na internetu, omogućenost komunikaciono-interaktivnih servisa, primenu transakciono-integracionih servisa, razvoj telekomunikacionih infrastruktura itd. Sve je vrlo shodno i sve je u duhu strateških dokumenata Republike Srbije u kojima se pominje upravo elektronska uprava.
Vlada je jednom rečenicom odbila ovaj amandman – da poslovi koji se navode nisu u nadležnosti grada. Nisu ako ih ne predvidimo, ali ne može biti u nadležnosti grada osnivanje televizije, novina itd. Ne može biti protivno već pomenutim zakonima, Zakonu o privatizaciji i Zakonu o radiodifuziji.
Dakle, poziv na ustavni osnov za donošenje ovakvog presedana otvoriće nam, ne odškrinuti, otvoriće nam Pandorinu kutiju i izazvati vrlo štetne posledice i po postojeće servise u Beogradu, a pretpostavljam, ako dođe uopšte do osnivanja, kroz postupak pred Ustavnim sudom i te servise ćemo dovesti u ovaj loš položaj. Zbog toga, sa punom dimenzijom i punim kapacitetom objašnjenja koje su dali gospođa Radeta i gospodin Lazarević, ja se pridružujem apelu da porazmislimo još jedanput o ovom amandmanu.

Reč ima narodni poslanik Dejan Rajčić, po ovom amandmanu.

Poštovani zameniče ministra, dame i gospodo narodni poslanici, o ovoj temi neću dugo govoriti.
Rekao sam dosta toga preksinoć u raspravi u načelu. Moram reći da je juče na skupštinskom Odboru za lokalnu samoupravu bilo delimično reči o ovoj temi i da sam tada rekao nešto što ću sada ukratko ponoviti.
Ovim presedanom, kojim je data mogućnost gradu Beogradu da bude osnivač elektronskih i štampanih javnih glasila, narušeno je načelo ravnopravnosti građana Srbije, jer naprosto nema zakonskog objašnjenja kako ćemo utvrditi i odbraniti tezu i činjenicu da postoje građani prvog i drugog reda, odnosno oni koji mogu kroz svoje jedinice lokalne samouprave imati pravo, između ostalog, na informaciju putem javnog servisa i na one koji to pravo ne budu mogli da ostvare.
Moram podsetiti da je ona čuvena slika razbijenog televizora, bačenog sa terase zgrade niške televizije, slika koja je obišla celi svet 1996. godine, upravo pokrenula proces javnog i slobodnog razmišljanja građana Srbije u celoj zemlji, u celoj državi i da je pravo na slobodnu reč i istinitu informaciju poteklo odatle, tako da molim Vladu i resornog ministra da još jednom razmisle da li vredi praviti ikakav presedan, a pogotovo ovakav, u pogledu davanja nekih većih mogućnosti gradu Beogradu i građanima Beograda u odnosu na ostale žitelje Srbije.
Ovim ne želim da se založim za to da se gradu Beogradu ukine njihova gradska televizijska stanica "Studio B", samo tražim da, po osnovnom načelu ravnopravnosti, isto to omogućimo i drugim građanima širom Srbije. Mislim da će u ovom parlamentu postojati dovoljan stepen razumnosti i da će poslanici podržati amandman gospodina Markovića. Ili možda postoji proceduralni način da sam ministar promeni konceptualno rešenje Zakona o lokalnoj samoupravi i da omogući da se i ostale lokalne zajednice u Srbiji... Dao sam konstruktivan predlog juče, a i prekjuče, da se da mogućnost da se dve ili više lokalnih samouprava, kojima je već data zakonska mogućnost ovim predlogom zakona koji je pred usvajanjem, udružuju radi ostvarivanja zajedničkih interesa žitelja tih lokalnih samouprava.

Na član 8. amandman je podneo narodni poslanik Željko Ivanji.
Vlada i Odbor za lokalnu samoupravu nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 8. amandman je podneo narodni poslanik Srđan Šajn.
Vlada i Odbor za lokalnu samoupravu nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 13. amandman je podnela narodni poslanik Vjerica Radeta.
Vlada i Odbor za lokalnu samoupravu su prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, pa konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Na član 23. amandman je podneo narodni poslanik Ivan Andrić.
Vlada i Odbor za lokalnu samoupravu nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 23. amandman je podneo narodni poslanik Milisav Petronijević.
Vlada i Odbor za lokalnu samoupravu nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima narodni poslanik Milisav Petronijević.