Hvala, gospodine predsedavajući. Dame i gospodo narodni poslanici, prvo hoću da kažem da nije tačno da su uslovi pod kojima se vrši međunarodna saradnja jedinice lokalne samouprave dovoljno detaljno regulisani odredbama stava 2. člana 88. Predloga zakona. To je odgovor Vlade na moj amandman. Stav 2. ovog člana reguliše samo saradnju na nivou jedinica lokalne samouprave, što nije dovoljno za rešavanje postojećih problema u obrazovanju, kulturi, informisanju i privrednom razvoju, zbog čega sam i podneo ovaj amandman.
Moram da ponovim da se niz osetljivih problema u obrazovanju, kao što su obezbeđivanje školskih udžbenika, izrada školskih programa, organizacija stručnih ispita i stručnog usavršavanja prosvetnih radnika, izdavanje diploma, neobezbeđivanje stipendija i kredita za studente, nepostojanje odgovarajućih institucija iz oblasti kulture, nedostatak informisanja na albanskom jeziku na centralnom nivou (trenutno RTS nema nijednog minuta na albanskom jeziku), i niz drugih životnih problema ne rešava preko nadležnih ministarstava; jednostavno, u prilično dugom vremenskom periodu se samo diskutuje, a nema konkretnih rešenja.
Ove probleme nije moguće rešiti trenutno preko nacionalnog saveta koji je predviđen Zakonom o zaštiti sloboda i prava nacionalnih manjina, jer su ovim zakonom kolektivna prava veoma fluidno postavljena.
Nisu obezbeđeni konkretni mehanizmi kojima bi se nadležna ministarstva obavezala da, u okviru bazičnih zakona, adekvatno rešavaju pitanja iz oblasti kolektivnih prava. Naravno, u Zakonu su samo navedene oblasti u kojima manjine mogu ostvarivati kolektivna prava - obrazovanje, kultura, informisanje, službena upotreba jezika. Ali, apsolutno nisu regulisani instrumenti kojima bi se, preko bazičnih zakona (zakon o obrazovanju, zakon o kulturi, zakon o informisanju i službenoj upotrebi jezika), ta problematika konkretnije zakonskim odredbama rešavala da bi to moglo konkretno da zaživi.
Zato imamo zakon iz 2002. godine, a već četiri-pet godina stoje nam veoma osetljivi, nerešeni problemi. Često ovde spominjem problem vezan za kredite i stipendije za studente iz Preševa, Bujanovca i Medveđe koji studiraju u Prištini; ljudi se ovde javljaju, ali automatski budu odbijeni. Zna se koji je razlog odbijanja – jer fakultete u Prištini ne finansira budžet Republike Srbije.
S druge strane, u čitavom ovom periodu nije se uradilo ništa da se Albancima omogući da na maternjem jeziku studiraju, na svim fakultetima je nemoguće. Ranije je postojala praksa da su mladi ljudi sa ovog područja, i šire, studirali u Beogradu, ali toga više nema. Već sam jednom rekao da su razlozi za to i političke i bezbednosne prirode. U datim okolnostima nema šanse da Albanci iz Preševa dolaze da studiraju u Beogradu ili u Novom Sadu.
Da ne dužim tu priču, znamo da je, i kada je bilo takvih pokušaja, to tragično završavano ili su nakon tri-četiri meseca zbog pritiska morali da napuste studiranje.
Postavljamo pitanje, ako nismo spremni da građanima ove države pružimo pravo na školovanje, pored osnovnog i srednjeg, i visoko obrazovanje... To pravo je, već znate, garantovano i Konvencijom Saveta Evrope. Mi to ne pokušavamo da rešavamo. Naši studenti su u Prištini, Tirani i Tetovu. Ako kao država ne rešavamo taj problem, nije li onda mesto da se kaže da će lokalne samouprave rešavati ovu problematiku dok ova vlada ne bude spremna da je reši na drugi način, uopšte, sve odnose sa nadležnim organizacijama državnog nivoa u svim univerzitetima gde oni studiraju. Moraju se rešenja naći.
Koliko puta ovde od stručnjaka iz pravne oblasti čujem da zakon mora da odgovara realnosti, životu. Znači, ako je problematika takva, dajte da to zakonima regulišemo, da zakonske odredbe odgovaraju stvarnom životnom stanju. Činjenica je da studenti, za sada, studiraju van univerziteta ove države.
I tako redom, nijedan dinar se ne daje za njihovo školovanje. Dođe diplomirani farmaceut, ili bilo koji stručnjak, i onda se izlaže proceduri nostrifikacije. U slučaju farmacije i nakon dve godine ne uspeva da nostrifikuje diplomu. Šta sada? Mora odmah nazad, tamo gde je studirao, da tamo traži zaposlenje, jer ga ovde ne može naći. To podstiče iseljavanje.
Verovatno imate podatke da u Preševu, Bujanovcu, Medveđi, po popisu iz 2002. godine, ima oko 60.000 Albanaca, a 1981. godine bilo ih je 71.000 u ove tri opštine; znači, dolazi do drastičnog smanjivanja broja u odnosu na onaj od pre 20 i nešto godina. Ne računajući prirodni priraštaj osnovna računica je da se preko 30.000 Albanaca iselilo u pravcu Kosova i u evropske države.
To je ta činjenica s kojom se državne strukture ne žele suočiti prilikom donošenja zakona. Jednostavno, nemaju aktivan pristup u rešavanju ovih problema. Šta sada? Nacionalni savet nije za sada dao odgovarajuće rešenje. Koordinaciono telo je apsolutno podbacilo u poslednje tri godine. Poslednja reorganizacija je sasvim podbacila. Ne bavi se onim izvornim nadležnostima i kompetencijama koje su Savezna i Republička vlada, negde u februaru 2001. godine, svojim odlukama dale. To je čak bilo i međunarodno podržano.
Vi znate na šta se to Koordinaciono telo svelo – samo na jednu paradu kada se određeni jubileji obeležavaju; onda im se daju paušalne kvalifikacije koje uopšte ne odgovaraju stvarnosti. Koordinaciono telo se ne bavi životnim problemima Albanaca na tom području, niti ekonomskim, jer je ekonomska situacija katastrofalna; 70% ljudi je nezaposleno, mlade generacije nemaju nikakvu šansu. Jedina šansa im je da traže izlaz vani. Zamislite, mi čitavo vreme govorimo o Kosovu i o situaciji koja je nerešena, a mladi iz Preševa ponekada uspevaju i tamo da nađu zaposlenje, jer u opštinama gde žive, gde plaćaju takse nemaju šanse da se zaposle.
To su životni problemi za koje je Koordinaciono telo bilo zaduženo i formirano je za to, a ne daje odgovore, ne bavi se tim. Bavi se svim i svačim, čak i stanjem u Sandžaku, čak i odnosima sa međunarodnom zajednicom; na reprezentativnim sastancima, gde se dovode ambasadori, diplomate, prikazuje se da se kobajagi nešto veliko radi, ali je osnovna činjenica da je nezaposlenost veća od 70%. To je stvarno stanje na terenu.
Ako u ovakvim prilikama, kada je stvarno moguće, kao ovim amandmanom koji smo dali malo šire, da se lokalnoj policiji da mogućnost da skupštine daju bar mišljenje o rukovodiocima... Zamislite, to je bila ideja devedesetih godina i ozbiljno je tada diskutovano, a sada ne vidim interesovanje poslanika, sem predstavnika manjina, da se o toj problematici ozbiljnije razgovara. Sada, ako je neka specifična situacija na terenu, onda hajde tu da krenemo. Ako želimo integrisati ljude, zašto onda i od legitimnih predstavnika ne bismo zatražili mišljenje, u lokalnoj skupštini?
Po ovoj trenutnoj političkoj logici, problemi se ne rešavaju ekonomskim, političkim sredstvima, nego dovođenjem specijalnih snaga, one to začas rešavaju. Vi znate kako to rešavaju; za pola sata, dva sata se rešava situacija bilo gde, na primer, na nekom stadionu ili u zatvorenom prostoru u Beogradu, pa se povlače.
A vi znate da su nama sedam-osam godina nad glavom specijalne snage policije, čak i saobraćaj nam regulišu, čak i kontrole koje je ranije lokalna policija vršila oni specijalnim merama sprovode.
Mislim da je trebalo da se iskoristi ova prilika, lokalna samouprava je ta koja bi trebalo da da osnovne odgovore za probleme ljudi na terenu, i da smo malo ozbiljnije mogli raspravljati o ovim specifičnostima, da smo imali osećaj za to. Nažalost, i ovaj put propuštamo šansu da ozbiljnije razgovaramo o stalnim problemima naših ljudi na terenu. Hvala.
