Pošto smo očigledno apsolvirali bar deo proceduralnih nedostataka i par hiljada ovih prekršaja Poslovnika, a vreme je posta, možemo samo da kažemo ''oprosti im bože, ne znaju šta rade''. To je tako iz Jevanđeljskog konteksta.
No, iz konteksta ovozemaljskog, svakodnevnog, bojim se da rečenica koja se odnosi na ovu ''semafor koaliciju'' glasi: ''Oprosti im Bože, oni dobro znaju šta rade''. Problem je samo što se, kako reče svojevremeno Nemanja Kusturica, domaći miševi još od proteklih predsedničkih izbora kriju i politički petinguju po kafanama, daleko od očiju naroda, kome se plasira iluzija da će biti formirana i Vlada i Skupština u skladu sa njegovom izbornom voljom. Rezultat ovog skrivenog političkog petingovanja je otvorena ''es-pups-js-sps koalicija'', koju će, ideološki dosledno, podržati i ''el du pe''.
Šta je spojilo tako ideološki nepomirljive suprotnosti? Ideologija svakako ne. Nemaju oni nikakvu ideologiju, a kamoli ideju Srbije. Reč je o falsifikatu originala. Oni glume DOS, s tom razlikom što su raznorodne stranke u okviru DOS-a bile navodno okupljene oko zajedničkog neprijateljskog režima, a ova ''semafor koalicija'' oko zajedničkog interesa koji nikakve veze sa Srbijom nema.
Kako inače objasniti susret onih, čiji je predsednik bio nepoželjan i na groblju, a kamoli u Aleji velikana, i to baš od onih koji su u vreme njegove smrti bacali svoje žute balone u ekstazi. Ko god veruje u zagrobni život, verovatno se pita šta sada o svojima i novonastaloj zajednici misle i govore Slobodan Milošević i Zoran Đinđić.
Baš ono što sam rekla na početku: ''Oprosti im Gospode, stvarno ne znaju šta rade''.
Bilo bi lepo da je gospodin u ulozi predsednika Srbije, a zapravo samo predsednik DS, pokazao ozbiljne kapacitete da oprosti i zaboravi sve što je bilo ružno, ali on se uvek čovek selektivno izvinjava, a uz to još malo i preti: ''Imaćete posla sa mnom''.
Što to nije rekao onima koji su činili zločine nad Srbima u Bratuncu, u Kravicama, širom Kosova i Metohije? Zašto nije dozvolio nama da izreknemo svoj stav o tzv. ustavu tzv. države Kosovo? Što nam se nije izvinio što je tada podržavao aktuelnog predsedavajućeg koji, oprostićete na poređenju, zaista funkcioniše kao najbolji eksponat u Palminom muzeju moštanih figura. Ovo nije uvreda, ovo je poređenje.
On neće da ide tamo gde treba zaista pokazati da Srbija nema alternativu, već će uskoro da se izvinjava što u Srbiji zvanični jezik nije engleski, da bi strani ambasadori, koji gostuju po vrtićima, školama i parkićima, lakše razumeli srpsku decu, koju tako uporno kontaminiraju pričama o olakšanom viznom režimu.
Vidim da ovde mnoge postarije poslanike ne zanimaju mladi ljudi, oni su to samo nekada bili, ovi iz Otpora. Zar zaista mlade ljude, koji se danas upisuju na fakultete, treba da marketinški obrađujemo tako što ćemo im obećati brze vize za lep život u Evropi. A sa čime će oni to da putuju i ko će to da finansira? Nemaju svi tetkino kanabe ili roditelje koji su po zanimanju imućni penzioneri. Stranka jakog marketinga, a slabe politike, uz koaliciju sa lako moralnim opcijama, učinila je da i Skupština i Vlada izgledaju kao top lista nadrealista.
Meni je sasvim dovoljno da, recimo, vidim Palmu sa Ustavom i da mi bude sve jasno, kao i kandidatkinju za predsednicu Skupštine u miu-miu cipelama, od tričavih 500 evra, u Srbiji, gde više od polovine stanovništva će uskoro da ukosi očima od kineske obuće i odeće. Nije ni čudo da deca u Srbiji više ne slušaju bajku o Ivici i Marici, već onu o Ivici i Slavici, a sve pod palmicom.
Koristeći svoja psihološka znanja, izbor gospođe Slavice za predsednika Skupštine Srbije mogu objasniti sledećim motivima.
Pod jedan, uspostavljanjem kontinuiteta s onom vlašću, u čije vreme je snimljen naš prvi film "Slavica", titoističkim dakle. Drugo, žena je bila ministar za brigu o porodici, što je najbolje pokazala brinući se za organizaciju prijema i stajling drugarice Mire Marković, uključujući njen famozni cvet u kosi. Treće, gospođa Đukić je psihijatar, a već sam juče rekla da je semafor koaliciji definitivno neophodna stručna pomoć.
Ko će inače da konfrontira megalomanske potrebe svih tih crvenih, žutih i zelenih elemenata?
Ko bi, sem gospođe Slavice, mogao da ubedi Palmu da nije, kao osoba velikog formata, prosto rođen za ministra kulture. Šopen i Betoven su spremni. Ko bi sprečio gospodina Krkobabića da bude ministar omladine i sporta? Da ne govorimo o gospodinu Dačiću, koji po svojim, a i po tuđim saznanjima, viđen da ostane ministar portabl finansija. Ima čovek iskustava sa koferčetom i sve svoje sobom nosi.
Tu ima mesta, u ovoj kombinaciji, i za zaboravljenog Božu Đelića. On je već u Diznilendu, na obuci za Miki Mausa, jer ga čeka posao u Akvalendu, u Jagodini. A možda i devojka iz grada, u liku ministra odbrane, ostvari adolescentne fantazije o rukovođenju Bijom. Šta ćete, pacijenata ima svugde, pa i po bolnicama.
Ali, posao unormaljivanja ovakve koalicije prevazilazi čak i profesionalne kapacitete i vojničku disciplinu gospođe koja kaže - ja sam vojnik svoje stranke. Ne mogu da podržim gospođu Slavicu Đukić, čak ni zato što je žena.
Ako neka žena treba da bude predsednik Skupštine, onda je to mesto moglo da pripadne nekome ko nije vojnik svoje stranke, već zaljubljenik u svoju Srbiju. Recimo, Slavičinoj sugrađanki Nataši Jovanović, ili mojoj mladoj koleginici iz Nove Srbije Aleksandri Ilić, koja je najbolji dokaz da Srbija može da bude i pametna, i lepa, i uspešna. Ili, recimo, koleginici iz DSS-a Donki Banović.
Možda nemaju miu-miu cipele, ni iskustvo organizacije ovih Mirjam prijema, ali imaju podršku svih onih žena koje nisu spremne na prihvatanje nepristojnih ponuda, u okviru kojih je Kosovo, šajkača, porodica, ljubav aut, a Ban Ki Mun, Euleks, NATO i gej lobi veoma in.