Zahvaljujem.
Na član 2. amandman je podneo poslanik Mileta Poskurica.
Predstavnik predlagača i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Gospodin Poskurica ima reč. Izvolite.

Poštovani narodni poslanici, ovo je amandman SRS i to je jedno od važnih pitanja o kojima raspravlja ovaj parlament.
Mi nismo bili samo na tragu ideje da će to što ćemo spojiti tačke 13. i 14. napraviti jedno jedinstveno ministarstvo od Ministarstva prosvete i Ministarstva nauke i tehnologije. Nije bila samo stvar naše potrebe, već dokazane, da racionalizujemo državne službe, da smanjimo broj ministarstava, broj sekretara, tehničkih lica itd., nego jednostavno da napravimo jednu kopču (zaista ništa prirodnije nije povezano nego što su visoko obrazovanje i nauka i tehnologija, koja ide uz to), jednu sasvim prirodnu vezu i spoj da bismo ih objedinili jednom i definitivno, onako kako to jesu.
Ako nam i nisu po raznim stvarima za ugled sve zemlje bivšeg lagera Jugoslavije, ovog soc-lagera koji smo imali, svaka bivša država je uradila i spojila ministarstvo prosvete i nauke, doduše pod njihovim autentičnim imenima. Neki su, kao Slovenci, dodali čak i tehnologiju, nešto od ovoga što je dato u našem predlogu. Nismo mi, naravno, to gledali, bilo je zanimljivo videti kako se tom problemu prilazi.
Razumljivo je zašto na tome insistiramo. Kao radno telo, skupštinsko telo koje je radilo u prošlom mandatu, većina poslanika SRS je bila u prilici da vidi na oba odbora da postoji nepodeljena saglasnost da se u jednom od narednih kreiranja zakona o vladi i zakona o ministarstvima zaista krene sa idejom da se ta dva ministarstva spoje.
Baš nikada nismo imali oko toga spora. Doduše, to nikada nije moglo biti na dnevnom redu. Nije odbor bio, sam po sebi, inicijator da se zakon, po kome trenutno radimo, menja. Jednostavno, postojala je ideja svih političkih partija, koje su tog istog sastava kao sada, otprilike, te ideje su dominirale – da napravimo jedno zajedničko jedinstveno ministarstvo.
Pre svega, to bi bilo funkcionalno. Drugo, jedan obrazovni proces, koji počinje da se prati od predškolskog obrazovanja, preko srednjeg, visokog, do sticanja najviših naučnih zvanja, rada akademskih institucija visokog ranga, objedinilo bi se i došlo bi pod nekakvu, kakva god da je decentralizacija urađena u ministarstvima, zajedničku kontrolu i zajedničku vizuru.
Sada primećujemo da su mnoge agencije, mnoga tela koja su unutar ministarstva postavljena radi decentralizacije ministarstava, izgleda ili nedorasle zadatku koji treba da urade ili ga rade često improvizovano, nepotpuno.
Često se susrećemo sa činjenicom koja svima zvuči paradoksalno, da neke obrazovne institucije, neki fakulteti, recimo, po novom ustrojstvu, da bi imali finansijsku samostalnost, imaju priznatu akreditaciju za bavljenje naučnoistraživačkim radom, ali nemaju akreditaciju za akademsko sticanje zvanja, stručnosti, tako da nemaju legitimitet.
Kao fakulteti, kao visokoobrazovne institucije, nisu svi dobili akreditaciju, a mnogi od tih koji to nisu dobili, dobili su legitimitet i licencu da se mogu baviti naučnoistraživačkim radom.
Šta će biti, ne daj bože situacije, u kojoj bi jedan isti, recimo, medicinski fakultet nekog grada dobio jednu a ne dobio drugu licencu? Takve neverovatne situacije, takva potreba da se gleda kroz tuđi prozor, u tuđe dvorište, kako je ovo akreditaciono telo uradilo, da li je ovo akreditaciono telo saglasno, jer vi ne možete, po definiciji, imati fakultet ako ne zadovoljava oba ova kriterijuma i nema obe licence.
Neću da govorim o tome koliko stotina hiljada, i do milion dinara, treba da se dobije jedna licenca, da dođe određena komisija koja vidi koliko imaš profesora, koliko imaš docenata, asistenata, koliko su ti visoki plafoni, koliko imaš sanitarnih čvorova, kakav ti je program, kako je i šta napisano.
Nekada su to perfidno benevolentne stvari koje morate zadovoljiti. Nekima se gleda kroz prste, nekima se ne gleda, a onda to sve treba da ponoviš i da bi se bavio naučnoistraživačkom delatnošću sa stanovišta zahtevnosti koje pruža Ministarstvo za nauku i tehnološki razvoj. Znači, dvostruko pondiranje. I tek kad to imaš, ti jesi ono što, po definiciji, jedna visokoškolska ustanova, koja se zove fakultet, zapravo jeste.
Očekivao sam, mi u Odboru smo mislili, i generalno je politička procena bila da će se referentna tela uključiti, Konferencija univerziteta, fakulteta itd. da pokrenu tu inicijativu, da ne ulazimo u novi ciklus vlasti sa podeljenim ministarstvima.
Na stranu što je dobro i korisno da se to racionalizuje. Međutim, izgleda da ovde baš i ne postoji naročita volja u pogledu racionalizacije i broja ljudi zaposlenih u ministarstvima. Otprilike, ministri su sveli tu svoju nadležnost prosto na nadležnost inspekcijskih organa: da li se negde nešto dogodilo, da li se neko žalio, da li se neko bunio, da li je bio inspektor ili nije bio inspektor.
Doduše, i ministru ste dali toliko razvlašćenja, toliko ležernosti i lagodnosti i postavili ste razna tela koja su u svemu savetodavna, pomažu mu, vuku ga. Ne bi taj jedan ministar imao mnogo operativnih problema da posao ne bi savladao, ali bi onda morao da upregne jedan savet, drugi savet, pa ovlašćenja koja ima osobito u Nacionalnom savetu za visoko obrazovanje, da može da smeni člana saveta ako ne dolazi na sastanke itd.
Kad malo prođete sajtom i vidite koliko je ko održao sastanaka, vidite da te institucije koje su reperne da ministru pruže ključnu informaciju o smerovima i tokovima naučnog razvoja, deficitarnih kadrova, razvoja visokoobrazovnog sistema... šta smo uradili s Bolonjom? - još nije izašao, tri godine se to provodi, nikada nije izašla nijedna konkretna informacija šta je tu bolje, šta je tu gore, a to je jedinstven proces, koji kači i obrazovni i istraživački sistem.
Zato mislimo da bi to zaista bilo dobro, ne verujem da bi svi vaši koalicioni partneri, vidimo sada da po Atini pravite nove biografije, ulazite u Internacionalu itd., ne bi ni oni, i oni su, ako su to, doduše, isti ljudi, prihvatili na tim našim odborima u neformalnim razgovorima.
Ništa nije prirodnije nego da budemo nalik onima kojima se većina u vladajućoj koaliciji već bratski izvinjavala, grlila i ljubila - bivšim republikama, zemljama iz okruženja. Nije valjda da svi oni toliko greše. Nismo mi valjda toliko moćni da imamo i 30 i 40 ministarstava.
To povlačenje strukture je možda trivijalna stvar. Hteo sam o ozbiljnoj stvari da govorim, a to je koliko će to da košta. Bitno je za ovu državu i koliko će da košta. Ako nešto može da košta manje, ako je u postavci nadležnosti i opisa poslova koje sam ministar vodi toliko pomoćnih institucija, koje mu pomažu, zaista bi to jedan ministar sa svojim pomoćnicima, svojim savetnicima, s lakoćom mogao da pokrije.
Sve tri delatnosti su zaista tesno vezane. Ništa nije prirodnije i tešnje vezano nego što je taj obrazovni sistem u nekakvoj integraciji.
Pa onda lepo da stanemo, da vidimo da li su nam potrebne i radionice za ovo, za ono, da u radionice vratimo da uče zanate, a u amfiteatre, u škole, da vratimo one koji se bave visokoobrazovnim procesom, da neke stvari koje smo nasumično prepisali, u koje smo prosto nekritično uleteli ili uraubovali obrazovni sistem, da ga promenimo istovremeno sa više etapa, da zaista pokušamo da to uradimo, da vidimo šta je boljitak, šta je korist. Jer, nas Bolonja nije obavezala do ovakvih detalja da uradimo.
Po mnogim informacijama vidimo da nije lakše ni profesorima, koji su zaista tradicionalistički odškolovani. Svi oni koji sada drže predavanja i vode nastavu su ljudi koji su završili školovanje po starom obrazovnom sistemu. Svi oni koji su pisali predlog zakona koji smo usvojili dok je ministar bio Vuksanović, nije bio Gašo Knežević, to su ljudi koji su postigli slavu i postali poznati i priznati učeći po sistemu koji smo učili.
A sada smo suočeni sa činjenicom da nam studenti nisu u svemu zadovoljni, da studentima moraju da se daju i nepostojeći rokovi, da se na mnogim fakultetima polaže ceo jul, ceo avgust, ceo septembar. To je rad koji već nije u skladu sa zakonom. Šta se sad radi? Konferencija univerziteta, Naučno-nastavno veće donese neku odluku. To prosto nije normalno. Trebalo bi zakon da se ispoštuje - toliko imaš rokova, toliko puta imaš pravo da polažeš, položio, pao, prošao, kraj priče.
Profesori rigidno drže svoje nastavne koncepte. Neće se niko odreći svog predmeta koji je do sada držao i sad je došla Bolonja i mora da se pojednostavi. Neće, on će to isto da kaže. Ali, šta je razlika? Pričaće šest sati jednog dana, šest sati drugog dana, neprekidno. To je jedan komplikovani odnos u koji ulazi, u složenu interakciju, i student, onaj koji sluša, koji je primalac informacije. Naravno, više nije pasivni, nikada nije ni bio ako je hteo da se uključi, to mu niko nije branio.
Sada vam prave učinioce za profesore, kako da učite brzo, integrisano. Dolaze neki Amerikanci a kada vidite kurikulume, to nisu kurikulumi kakvi se sada prave u Atini, novi, oprani, umiveni i svima dopadljivi, nego bio nekad lekar opšte prakse u Doboju, pa otišao u Ameriku i za dve godine postao neki visoki profesor i sad uči nas koji smo tu, hajde da isključim sebe, ima ljudi koji su i stariji i iskusniji od mene, kako da studentima predajemo.
Izgubila se kontrola, nema tehnologije istraživanja. Doneo je neke američke štosove, kako oni to rade na nekim svojim fakultetima, nekim svojim opitnim centrima, nekim svojim radionicama, nekim svojim odeljenjima za maštariju. A jedan odličan obrazovni sistem, nešto čime smo mogli da se ponosimo, nešto čemu tekst nije pisao ni Milošević, ni Šešelj, a ni Đinđić, niko od njih nije pisao tekstove u udžbenicima, bilo je to nešto što smo imali, što je bilo tradicionalno dobro, naslepo smo i prebrzo promenili bez povratnih informacija.
Kada bi to sve bilo pod jednom kapom, kada bi se uveo red u to, znali bismo i povratnu informaciju, pre svega ministar, a onda, polažući račun, ili njegovo najviše savetodavno telo, što je po zakonu obavezno, da polaže njemu i Skupštini na poziv, ili njemu samom, pa da on polaže nama, rekao bi - analizom je utvrđeno to i to, slabosti sistema su te i te. Sada je opasnost ko sve može da doktorira i ko će biti magistrant. Vi znate kakve su diskusije oko toga ovde bile u prošlom sazivu.
Sve bi se jednostavnije rešavalo u drugačijim okolnostima, te mi mislimo da zaista treba da postoji jasna, zdrava, realna volja u ovom pozicionom bloku. U konglomeratu različitih ideja valjda ta jedna treba da bude zajednička i jedinstvena, da se to jedno ministarstvo, prosto neko postane pomoćnik i kaže - ako je namenjeno meni, evo, ja ću biti zamenik, pomoćnik, da ne kvarimo koaliciju koja je tako uspešna, prihvatiću to da ne pravimo dva ministarstva, dva ministra, sve duplo, vozače, kuvarice, šofere, pomoćnike itd.
Nije to toliko ni potrebno. Potrebno je čuvati ideju jedinstvenog obrazovnog prostora, integrisano koliko to može za ovu zemlju, da nemate nastavne programe koji su na jednom fakultetu na istom predmetu različiti, u Beogradu, Nišu, Kragujevcu, Novom Sadu, kao da nemate unutrašnju mobilnost. Kako ćemo govoriti eksterno, o evropskoj mobilnosti? A kako ćete vi sada neku prvu godinu upisati po tom programu? Sabrao bodove do 60. Mogli smo i mi. Evropa je rekla vrlo deklarativno u Bolonjskoj deklaraciji. I mi smo mogli naše predmete začas da izbodujemo i, eto, 60 bodova.
Nekada smo imali koherente, nekada se sarađivalo sa ostalim zemljama bivše Jugoslavije koje su tražile akreditaciju studenata, to znam, akreditaciju programa. Dostavite knjigu, plan i program. Džaba vi po indeksima pišete, indeksi su debeli k'o nekakve dnevne beležnice sa ratišta, ono što su oficiri imali, one crvene knjižice, takvi su indeksi sada, znate to vi koji imate decu. Tu se piše svašta, to je jedna opisna skribomanija. Postoji institucija u svakoj zemlji koja verifikuje, nostrifikuje diplome, nastavni plan i program, i onda je tu kraj priče.
Ništa tu preterano nije trebalo. Nije ovo ni mesto ni prilika da lamentiramo nad starim zakonom, da unapred osuđujemo ovaj zakon o visokom obrazovanju koji važi, za koji mislimo da nije, makar za ovako brutalno sprovođenje, nije dobar. Sigurno da ima nešto što u njemu ne valja i verovatno ima nešto što je korisno, da nas tom evropskom putu približi, ne da ga brišemo, ne zato da spojimo ministarstva, nego da bolje sagledamo i efikasnije delujemo i uklonimo slabosti.
Zato mislim da bi bilo logično da podržite ovakav predlog, objedinjavanje ministarstava, za početak, pa onda odabrani ministar, sa svojom ekipom, da preuzme neku od ponuđenih mogućnosti i da razmotri šta u tome valja i ne valja i, jednostavno, kako bi svako ministarstvo i trebalo, makar godišnje, da podnese izveštaj o svom radu, ne samo onaj finansijski, nikad viđeni, nego i o rezultatima svog rada.
Mi to radimo kroz odbore, u meri u kojoj možemo, ali vi ovo pitanje možete reći na odboru i dobićete suv odgovor ministra za sedam do deset dana i drugo nećete dobiti. A kada bi se politička scena i odgovorni ljudi dovoljno uozbiljili, mi bismo u ovom važnom segmentu sigurno napravili neki značajan pomak.

Zahvaljujem.
Po Poslovniku se javio gospodin Maraš. Izvolite.

Gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, povreda čl. 27, 48. i 145. Žao mi je što nije tu uvaženi gospodin Boško Ristić, predsednik Odbora za pravosuđe i upravu. Molio bih da mi objasnite nešto. Vi ste odgovorni za ovo što se dešava, gospođo predsednice, iz sledećeg razloga.
Dobili smo izveštaj od Odbora za pravosuđe i upravu gde nas obaveštavaju da su, razmotrivši amandmane podnete na predlog ovog zakona, prihvatili amandman na član 11. koji je podneo narodni poslanik Đorđe Milićević iz SPS. Biću slobodan da pročitam taj amandman: U članu 11. reči "izuzev inspekcijskog nadzora u oblasti vazdušnog saobraćaja" se brišu.
Nadalje nas taj odbor obaveštava da su odbili sledeće amandmane: amandman na član 11, koji je podneo narodni poslanik Đorđe Milićević iz SPS (ponovo ću vam pročitati kako glasi taj amandman: reči "izuzev inspekcijskog nadzora u oblasti vazdušnog saobraćaja" se brišu), i odbio je amandman na član 11. koji je podneo narodni poslanik Božidar Delić, potpredsednik Skupštine, koji glasi ovako: brišu se reči ''izuzev inspekcijskog nadzora u oblasti vazdušnog saobraćaja''.
Molim vas, kao najodgovorniju osobu u ovoj skupštini, da nam objasnite šta se događa. Da li gospodin Boško Ristić, predsednik Odbora za pravosuđe i upravu, koji već dva-tri dana zaista maltretira ovu skupštinu svojim ponašanjem, dolascima, nedolascima, i ovo mu nije prvi put u ova dva-tri dana da nam šalje ovakav izveštaj, molim vas da nam objasnite šta se ovde dešava.
Da li je na član 11. amandman koji je podneo gospodin Đorđe Milićević, poslanik SPS, odbijen ili prihvaćen? Zbog čega je prihvaćen njegov amandman? Da li samo zato što čini buduću vladajuću koaliciju, a iz istog razloga je, pošto ne čini buduću vladajuću koaliciju, amandman potpredsednika Skupštine Božidara Delića, koji je u potpuno istovetnom tekstu, odbijen?
Pretpostavljam da je to ista osoba. Zbog toga sam reklamirao povredu člana 146. Poslovnika, pošto jedan poslanik na jedan član zakona može da podnese samo jedan amandman. Zaista mi nije jasno šta se ovde dešava. Verujem da i kolegama koje su se sada upoznale s ovim takođe nije jasno šta se događa, pa vas molim, kao predsednicu Skupštine, da nam date obrazloženje, da nam objasnite i da vidimo šta ovde treba da se povuče, da li je prihvaćen, odbijen, zbog čega je jedan prihvaćen, a zbog čega je drugi odbijen, a u istovetnom su tekstu.
Nemojte da pravite baš takvu razliku. Rekli ste, kada ste stupali na to mesto, da će vam biti potpuno isti poslanici i opozicije i pozicije. Sada se ponašate po različitim aršinima dajući nam ovakav materijal u ruke.

Zahvaljujem.
Vi hoćete isto pitanje da postavite? Gospodin Delić je molio za reč, pošto je isti sadržaj. Izvolite.

Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, ovo smo inače dobili pre pola sata. Stvarno sam želeo da vidim kakva je sudbina ovog amandmana za jednu vrlo važnu oblast koja nije regulisana u državi Srbiji.
Očekivao sam da će i drugi poslanici videti jako veliku nelogičnost u ovom članu 11, gde se govori o Ministarstvu za infrastrukturu. Bio sam iznenađen kada sam pročitao da je taj amandman, ovaj koji sam ja napisao, odbijen, a pročitao sam odmah u uvodnom delu da je prihvaćen amandman gospodina narodnog poslanika Đorđa Milićevića. Želeo sam da ga pročitam i onda vidim da je sve apsolutno isto.
To me onda podseti na prošli saziv ove Narodne skupštine. Da li smo mi ovde došli da radimo u interesu građana Srbije, ili ćemo i ovde, u Skupštini, da se delimo na levu i desnu stranu, i da li je samo leva strana zadužena da vodi računa o interesima Srbije? Ovo je vrlo ružno, gospodo, i ako mislite da ovako može da se radi, kažem vam da ćemo mi, sa ove desne strane, svaku ovakvu situaciju izneti pred građane Srbije.
Gospodin Boško Ristić nije ovde. Ovo je jako neozbiljno i kada nam pošalje jedan ovakav papir, pošto sam video da ovo što je i moj prethodnik već izneo, da je odbijen i amandman gospodina Đorđa Milićevića, a znam da poslanik po jednom članu ne može dati dva amandmana, iskoristio sam priliku da, praktično, sve prelistam.
Šta znači ovaj papir koji potpisuje Boško Ristić i kakvog smo mi to ovde izabrali predsednika Odbora za pravosuđe? Ovo je neozbiljno, gospodo, da se pronađe i na, recimo, sednici jedne lokalne samouprave, a ne na najvećem zakonodavnom telu Republike Srbije. Na ovo bi svakako trebalo da se skrene pažnja gospodinu Bošku Ristiću.

Zahvaljujem. Komentari su sasvim umesni. I na ovaj način pozivam predsednika Odbora gospodina Boška Ristića da nam se pridruži i da da odgovor. Za slučaj da se to ne dogodi, a traje rasprava, ja ću se potruditi da sama dođem do informacije i da vam je prenesem. Znači, pozivam gospodina Ristića.
Gospodin Maraš, povreda Poslovnika. Izvolite.

Poštovana predsednice Skupštine, vi mene izgleda niste dobro razumeli. Ja nisam davao komentar na ovaj izveštaj, reklamirao sam povrede Poslovnika.
Morate tu napraviti neku razliku. Kao što pravite razliku između poslanika opozicije i poslanika pozicije, tako morate napraviti i razliku da li ja dajem komentar na nešto ili reklamiram povredu Poslovnika. Ja sam ovde reklamirao tri povrede Poslovnika. Znači, nisam komentarisao, nego sam reklamirao povredu Poslovnika.
Molim vas da što pre zovete gospodina Ristića. Juče nas nije udostojio da bude tu, u Skupštini, kada smo raspravljali o amandmanima, takođe ni sada nije ovde. On pravi konstantne greške. Ovo nije prvi put u poslednjih nekoliko dana da od njega dobijemo ovakav materijal koji je pun nelogičnosti.
Vi ste za to odgovorni, vi ste predsednik Skupštine. Nadam se da vi to čitate ili da čita vaš sekretar ili bilo koje službe, pa da vidite to. Znači, naš posao jeste da vas lovimo u svemu ovome, ali vi nam dajete toliko prilike da to radimo, da se bojim da ćemo mi narednih dana sedeti i samo raspravljati o ovim stvarima.

Zahvaljujem. Povreda Poslovnika koju ste reklamirali je sasvim u redu, ali da bismo dalje nastavili sa radom po sadržaju koji ste izneli u povredi Poslovnika pozvala sam predsednika Odbora da da objašnjenje. Nastavljamo rad.
Na član 2. amandman je podneo narodni poslanik Ljubomir Kragović.
Predstavnik predlagača i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima gospodin Kragović. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovano predsedništvo, na Predlog zakona o ministarstvima podneo sam amandman koji glasi: U članu 2. stav 1. u tački 16. brišu se reči ''i informaciono društvo''.
Zašto to predlažem? Iz jednog prostog razloga, jer ste ovu oblast, razvoj informacionog društva ili informacionih tehnologija preveli na obavezu u radu Ministarstva za telekomunikacije i (kako ga zovete) informaciono društvo, a ja smatram da bi bilo logično i da se to informaciono društvo razvija kroz Ministarstvo za nauku i tehnološki razvoj.
Naime, šta se dešava? Ministarstvo za telekomunikacije obavlja poslove državne uprave u oblasti telekomunikacija, znači poštanski i telekomunikacioni saobraćaj, međunarodni telekomunikacioni i poštanski saobraćaj, stvara uslove za obavljanje tih delatnosti, i mislim da to tako i treba, da treba jedno jako ministarstvo da obezbedi sve te uslove kako bi građani mogli da koriste poštanski i telekomunikacioni saobraćaj.
Međutim, nije logično je da upravo to ministarstvo razvija jedno informaciono društvo, jer se razvoj informacionog društva može obaviti samo kroz ulaganje u tu sferu kroz obrazovanje odgovarajućih kadrova, kroz stvaranje dostupnih informacionih sredstava najširem broju građana u državi Srbiji. To ne može da uradi Ministarstvo za telekomunikacije ali bi Ministarstvo za nauku i tehnološki razvoj to moglo jako dobro da radi.
Tako da ovaj deo pasusa, koji se odnosi na obaveze Ministarstva za telekomunikacije, a govori se o utvrđivanju politike i strategije izgradnje informacionog društva, pripremu zakona, drugih propisa, standarda, mera u oblasti elektronskog poslovanja, primenu informatike i interneta, pružanje informacionih usluga, razvoj i unapređenje akademske računarske mreže, koordinaciju u izradi strateških razvojnih dokumenata na nivou Republike Srbije, razvoj i funkcionisanje informacione strukture kao i druge poslove uređene zakonom, treba, znači, ovaj deo pasusa prebaciti da to bude u opsegu Ministarstva za nauku i tehnološki razvoj.
Moramo da priznamo da je to jedna grana nauke koja se neverovatno brzo razvija i ulazi u sve pore, u sve oblasti čoveka. Podsetiću vas da je Nemačka devedesetih godina, uvidevši da kasni upravo u tom razvoju informacionog društva, u praćenju informacionih tehnologija, na svojoj skupštini donela odluku da izdvoji pedeset milijardi maraka kako bi se razvilo to informaciono društvo, kako bi informaciona tehnologija bila dostupna svakom građaninu te zemlje.
Da ne govorim o drugom aspektu, da Ministarstvo za telekomunikacije mora da obezbedi te uslove i, pre svega, da stvara profit, da stvara interes, dok bi Ministarstvo za nauku i tehnološki razvoj upravo imalo tu osobinu da kroz obrazovanje i kroz ulaganje u informacionu tehnologiju učini da informaciona tehnologija bude pristupačna svakom građaninu.
Moramo da priznamo da na tom polju Srbija jako mnogo kasni. Razlog su sva ova dešavanja u poslednjih desetak-dvadesetak godina, zato što smo bili neopravdano izloženi sankcijama, bombardovanju, uništavanju naše privrede i sprečavanju uvoza tehnologije u državu Srbiju. Taj problem i taj period mora da se nadomesti, a može da se nadomesti samo ako mu se pristupi ozbiljno.
Nadam se da ćete u Danu za glasanje prihvatiti ovaj amandman, tako da će razvoj informacionog društva, razvoj informacionih tehnologija, biti prebačen u Ministarstvo za nauku i tehnološki razvoj jer upravo tamo i sede ti kadrovi koji su u stanju da obezbede razvoj informacionog društva.
Želeo bih još par podataka da iznesem u korist ovoga, jer se iz same rečenice vidi da primena informatike i interneta, i razvoj i unapređenje akademske računarske mreže, ne mogu stajati u ovom ministarstvu, Ministarstvu za telekomunikacije, nego moraju stajati u delu koji pripada Ministarstvu za nauku i tehnološki razvoj.
Ubeđen sam da ćete u Danu za glasanje prihvatiti ovaj moj amandman kako biste učinili to da se najzad ozbiljno pristupi ovom problemu, da Srbija postane informaciono društvo, da bude osposobljena da svako domaćinstvo, svaki građanin ove zemlje ima računar i, normalno, da zna da koristi taj računar i da koristi internet kako bismo ojačali i mogli da poslujemo uspešnije i bolje.
S druge strane, hteo bih malo da se osvrnem, ako mi dozvolite, van ovog amandmana, da se ne bih javljao ponovo kada bude amandman na Ministarstvo za Kosovo i Metohiju. Ovde lepo jasno i glasno stoji da Ministarstvo za Kosovo i Metohiju treba da ima saradnju sa civilnom i vojnom misijom Ujedinjenih nacija na KiM, UNMIK-om i KFOR-om, na osnovu Rezolucije Saveta bezbednosti broj 1244.
Međutim, ja bih dodao da ovde treba da stoji - zabranjena je komunikacija i saradnja sa bilo kojom misijom koja nije misija Ujedinjenih nacija. Imamo sada pokušaj da se uvede misija Euleks na KiM bez saglasnosti Ujedinjenih nacija, što je kršenje svih međunarodnih pravnih normi. Mislim da ovo treba da stoji u opisu Ministarstva za KiM, naročito stoga što je to jedna obaveza, s obzirom da sve one deklaracije koje je ovaj visoki dom doneo u poslednjih nekoliko godina i obavezuju šta treba da bude u opisu poslova Ministarstva za Kosovo i Metohiju.
Na kraju bih želeo da kažem da, bez obzira što Beograd, što Narodna skupština Republike Srbije nije htela da osudi jednostrano proglašenje Ustava Kosova i Metohije koji se desio petnaestog, Srbi sa KiM, tj. odbornici su se pokupili na Vidovdan i oni predstavljaju 100.000 građana Srba koji su izašli na te izbore a ne 5, 10, 15 ili 20 građana kako se to danas ističe u prvi plan.
Znači, jedna grupa građana je izabrala svoje odbornike, ti odbornici su izabrali svoje delegate i formirana je Skupština zajednice opština Kosova i Metohije, koja je ujedno odgovor i nepriznavanje jenostrane nezavisnosti Kosova i nepriznavanje tog ustava, tako da građane koji pripadaju srpskom narodu i ostale nealbance ne obavezuju te odluke.
Nadam se da ćete više pažnje i više volje posvetiti toj skupštini kako bi zaživela i u jednom skromnom periodu od tri do šest meseci raspisali pokrajinske izbore kako bi Srbi na KiM imali i tu instituciju, na koju nam pravo daje Ustav Republike Srbije, kako bismo mogli da zaštitimo one preostale građane koji su ostali da žive na prostoru KiM. Hvala.